Микис Теодоракис (Фото: Спутњик/ AFP 2018/ ARIS MESSINIS)

У Атини су за сутра планиране демонстрације против компромиса у вези са именом Македоније, а „Дојче веле“ преноси да је један од најављених говорника на протесту композитор Микис Теодоракис (92), ког назива иконом грчке левице, поручио да је „свеже сећање на Југославију“, а да ће Грчка бити „следећа жртва“.

„Дојче веле“ наводи да је Теодоракис у последње време на мети критика због изјава које су оцењене као антисемитске, а коментатори у Грчкој се чуде и његовом учешћу на „патриотском“ скупу.

„Свеже је сећање на Југославију, наша земља ће бити следећа жртва“, рекао је Теодоракис о питању Македоније.

„Дојче веле“ наводи се да су ове демонстрације против компромиса у вези са именом Македоније, наставак протеста на ту тему, као и да су због имена северног суседа већ падале владе, а и сада је протест вентил за нагомилано незадовољство.

Подсећа се да је на највећим демонстрацијама у послератној историји Грчке више од милион људи у фебруару 1992. изашло на улице Солуна да протестује против компромиса у спору у вези са именом са тада младом самосталном Македонијом. То је изазвало кризу Владе у Атини и конзервативни премијер Константин Мицотакис отпустио је тврдолинијаша Антониса Самараса са места шефа дипломатије, али је и сам морао да поднесе оставку.

Наводи се да је следећи премијер Андреас Папандреу био још тврђи и чак је Македонији увео трговински ембарго. Деценијама је као званична политика остајао захтев Грчке да „Република Македонија“ не може да се зове тако јер назив тобоже сигнализира претензију на грчку географску област.

ДВ наводи да данас, у време Владе Алексиса Ципраса, као да је прихваћено да Македонија има право на назив у којем се та реч помиње. Након исцрпних преговора под покровитељством УН сазнало се да Влада у Атини прихвата могуће компромисно име „Горња Македонија“.

Наводи се да могућност компромиса поново изводи незадовољне Грке на улице и да сутрашње демонстрације долазе након масовног протеста у Солуну крајем јануара. Организатор је Иницијатива „Македонских удружења“, која баштине традицију грчке Македоније.

„То је патриотско окупљање. Име Македонија не долази у обзир“, рекла је представница удружења Георгија Битаку.

Политиколог Левтерис Кусулис каже за „Дојче веле“ да се „неки у овој земљи (Грчкој) осећају повезани са историјом на чудновато заостао начин“.

„Остају заробљени у прошлости и не разумеју да се свет даље развија“, оцењује Кусулис.

„Дојче веле“ наводи да су се на рубу демонстрација у јануару појавили и представници нацистичке партије „Златне зоре“, као и да је на питање репортера организаторка Битаку рекла да су на демонстрацијама добродошли сви који желе да „бране“ своју домовину.

Чланак МИКИС ТЕОДОРАКИС: „Свеже сећање на Југославију, Грчка следећа жртва“ се појављује прво на ИСКРА.

Александар Вучић (Фото: Спутњик)

Предсједник Србије Александар Вучић изјавио је данас у Давосу да његова идеја о регионалој економској зони није креирање Југославије плус Албанија.

„Овде је реч о томе да сви имамо своје државе, сви смо ми у добрим или мање добрим односима, али размишљамо о генерацијама које долазе, о деци, о иневстицијама, будућности, о младима“, рекао је Вучић новинарима, након сесије „Убрзање дугорочног развоја западног Балкана“.

Предсједник Србије каже да је сесија, у којој су учествовали регионални лидери, била по правилу „четам хаус“ и да не може да износи садржај разговора, али је навео да је он инсистирао на идеји о заједничком тржишту, пренијели су београдски медији.

„У претходној години западни Балкан, дакле Србија и још четири земље и територија Косова, имали су укупно 4,5 до 4,6 милијарди долара страних директних инвестиција. Да креирамо заједничко тржиште, где бисмо имали заједничке таксе, тарифе, царине, фискалне намете, заједничке подстреке, субвенције за странце – да имамо потпуно јединствено тржиште без економских граница, не политичких, тај број би био најмање осам или девет милијарди“, истакао је Вучић.

Он је оцијенио да су то изгубљене инвестиције и да ће зато наставити да промовише своју идеју о регионалној економској зони која би донијела „најбржи просперитет и највећи могући напредак свима, а пре уласка у ЕУ“.

Вучић је напоменуо да има земаља које су директно против те идеје, при чему је Албанија у том питању уз Србију.

На питање да ли су бошњачки политички лидери ти који су против приједлога за царинску унију, Вучић је одговорио да нису Бошњаци ти који су правили највећи проблем, али и да је „од раније познато ко се изјашњавао против“.

„Да ли ће то сви остали да прихвате? Мислим да су под све већим, не бих рекао притиском, али да све теже могу да одговоре на питања и људи из ЕУ, који, такође, сматрају да је то важно и да је то одлична идеја“, рекао је Вучић.

Чланак ВУЧИЋ: Регионална зона није креирање Југославије плус Албанија се појављује прво на ИСКРА.

(Бомбардовање Југославије) Фото: Спутњик/ AP Photo/ str

Сва дејства НАТО-а након Хладног рата, укључујући и бомбардовање Југославије, нису дала никакве позитивне резултате када је реч о осигуравању безбедности у Европи, изјавио је стални представник Русије при Северноатлантској алијанси Александар Грушко.

Поред Југославије, Грушко је споменуо и инвазију на Ирак, али и бомбардовање Либије – операције у којима је учествовала Алијанса.

„Све је то довело до тога да се јавност у западној Европи уморила од свих великих операција, док НАТО није успео да покаже способност да спречи нове претње попут миграције, тероризма и организованог криминала“, оценио је он у интервјуу за телевизију „Русија 24“.

Стални представник Русије при Алијанси је подсетио да је један од генералних секретара, који је био на челу НАТО-а у последњих дест година директно признао – „да није било украјинске кризе, требало би је измислити“.

Истовремено, Грушко је рекао да антируска реторика међу представницима земаља-чланица НАТО-а слаби у последње време.

„Када је реч о тренутној ситуацији, нема сумње да ће НАТО наставити да спроводи исту политику. Међутим, када је реч о антируској реторици, она је све слабија, а аргумената који иду у прилог русофобије све је мање“, закључио је он.

Чланак БОМБАРДОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПОКАЗАЛО: НАТО само измишља кризе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ AFP 2017/ PAUL VICENTE

Немачка је изгубила Хелмута Кола, политичара „старе гарде“, оца немачког јединства после пада Берлинског зида и моћног саговорника многих тадашњих лидера, од Роналда Регана и Џорџа Буша Старијег, преко Франсоа Митерана и Маргарет Тачер, до Михаила Горбачова.

Управо Горбачову је он једном, док су увече, на изненађење заљубљених парова, шетали парком у бившем главном граду Бону, рекао да је немачко уједињење сигурно, као што Рајна сигурно тече ка мору, а Горбачов му тада није противуречио…

Кол, рођен 1930. године у питомом Лудвигсхафену, који је са 17 година постао члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), на чијем челу је сада Меркелова, био је за Немце „канцелар суперлатива“.

У срцима Немаца остаће упамћен као „канцелар ујединитељ“ и државник хришћанских вредности и политичког визионарства, а у сећању грађана бивше Југославије као шеф Владе Немачке која је прерано и пре других европских земаља признала независност Словеније и Хрватске.

Кол, „канцелар рекордер“ са шеснаестогодишњом владавином од 1982. до 1998. године и „политички отац“ актуелне шефице Владе Немачке Ангеле Меркел, један је од најчешће помињаних немачких канцелара на просторима бивше Југославије…

И док су му Словенци и Хрвати исказивали захвалност, дотле су неки немачки интелектуалци говорили да ће историја једног дана, ипак, поставити питање о одговорности Колове Владе због сукоба у Босни и наставка распада Југославије.

Колови савременици, међутим, то негирају, тврдећи да се Немачка придржавала европских одлука, а приче о преурањеном признању приписују немачкој левици, која је, кажу, осећала повезаност са Југославијом.

Пре одлуке о признању, Немачка се одлучно заузимала за опстанак Југославије, кажу Колови савременици и указују да је 1991. године, када је постало јасно да Слободан Милошевић жели „велику Србију“, на предлог Француске основна Бадинтерова комисија, а затим је Савет министара ЕУ најавио да ЕУ мора да покрене процес признавања, ако се у року од два месеца не пронађе мирно решење.

Тај рок истекао је почетком децембра 1991. године, а Немачка је на седници Владе 19. децембра 1991. године, последњој у тој години, одлучила да ће признати Словенију и Хрватску 15. јануара 1992. године, подсећали су Колови сарадници, наглашавајући да се Кол на тај начин придржавао заједничке европске одлуке.

Политичар златних и лоших времена

Он је свакако био политичар огромног искуства из „златних“, али и лоших времена и државник који је регион бивше Југославије увек сматрао важним.

За Кола се каже да је имао праву меру и знао да пусти проблеме мало да „одстоје“, пре него што „нестану“, а када је реч о немачком уједињењу, најзначајнијем догађају новије европске политичке историје, ту је Колов осећај за немачки национални интерес и начин реализације неоспоран. Сам Кол је у сећањима на те дане говорио да „осећа захвалност и радост што је уопште могао то да доживи и у томе учествује“ и што је, „а то се често заборавља, све постигнуто без проливања крви“.

У својој ЦДУ Кол је имао критичаре, али и оне који су га „ковали у звезде“, а међу онима који су га волели, били су, кажу аналитичари, и Руси немачког порекла.

Колов пад започео је 1998. године у афери о донацијама његове ЦДУ, у којој Колова кривица није доказана. Ангела Меркел, која је важила за његову „политичку ћерку“, прва се тада, кажу савременици, хладнокрвно дистанцирала од њега.

Сам Кол је, међутим, говорио да он никада није имао интерес за обрачун, а медији пишу да је између Меркелове и њега „пут утабан“. Недавно је, међутим, у једној спорној књизи бивши Колов биограф, новинар Хериберт Шван написао да је Кол рекао како Меркелова нема појма и како чак није знала правилно да се служи ножем и виљушком, а ту се нашло и да је о Горбачову говорио као о пропалом председнику, а о бившем немачком шефу државе Кристијану Вулфу као о нули и издајнику.

Улога евра у паду Кола

Осим финансијске афере у ЦДУ, Коловом паду допринео је и — евро.

Када су 2. маја 1998. године шефови држава и влада ЕУ, међу њима и Кол, донели одлуку о увођењу евра, њему је, изгледа, било јасно да је деловао против воље једног широког слоја Немаца, навикнутих на „немачку марку“ и да га то може коштати бирачких гласова. Неколико месеци касније, у септембру исте године, Кол је изгубио савезне изборе од бившег канцелара Герхарда Шредера.

У време евра и дужничке кризе на Колов рачун стизале су критике и то од његових демохришћана који су говорили да су њему рокови, изгледа, били важнији од стабилности.

За његове политичке одлуке говорило се да почивају на фундаменту вредности, обележених ратом који је преживео, али и успехом, одговорношћу, обновом и помирењем, социјалним категоријама.

Колова „политичка домовина“ била је ЦДУ — партија, како се каже, слободе, немачког јединства и европске интеграције, а он се, у традицији првог послератног канцелара Конрада Аденауера, у спољној политици залагао за даље повезивање Немачке са Западом, а пријатељство са Америком сматрао је делом немачког државног резона.

Када је, међутим, реч о унутрашњој политици, рецимо о односу према странцима у Немачкој, Кол је пре пар година, када је већ био далеко од политике, изазвао реакцију Турака, али и рођеног сина, када се сазнало да је у Бону 1982. године, у разговору са Тачеровом рекао да се Турци не интегришу добро и да у наредне четири године жели да преполови њихов број у Немачкој.

Колов син, Петер, привредник ожењен Туркињом, критиковао је свога оца због изјава од пре више деценија и рекао да и ЦДУ мора да прихвати актуелну реалност да је Турска једна од најважнијих немачких партнера за будућност, а и његов други син Вилхелм имао је обрачуне са оцем.

Самоубиство супруге и 30 година млађа жена

Колова жена Ханелоре Кол 2001. године је извршила самоубиство, пошто је боловала од ретке болести — алергије на светлост — и била присиљена да живи у мраку.

Кол је привукао пажњу Немаца када се пре неколико година оженио тридесетак и више година млађом Мајке Рихтер. Неупућени су се тада чудили, а упућени тврдили да другачије није ни могло да буде и да би за старог конзервативца, какав је био Кол, свака друга опција, осим часне женидбе, била неприхватљива.

Колова женидба изазвала је, изгледа, несугласице у породици, и синови, судећи према медијима, нису пуно држали до маћехе о којој се писало као о чуварки Колових мисли и жени која говори уместо њега и склања са пута све оне који покушавају да му се приближе, а чак се постављало и питање да ли је старац Кол затвореник сопствене супруге, чија је борба за његову политичку заоставштину већ позната.

Кол је последњих година једва могао да говори, тако да су медији писали о трагедији да је човек, који је речима ковао историју, практично остао нем.

Чланак ОДЛАЗАК ХЕЛМУТА КОЛА: „Ујединитељ“ који је растурио Југославију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Заборављене девојке и мајке које су обукле униформу, током бомбардовања Jугославије 1999. године. Већина заборављена у „евиденцијама војних одсека“.

Жене добровољци, њих више од стотину, бранило је Србију у НАТО бомбардовању 1999. годину. Спискови хероина које су обукле униформе, нажалост, никада нису сређени после рата. Неке од њих дале су живот, али само Слађана Станковић из Ниша није заборављена – има улицу у свом граду. Ових дана обележиће се годишњица њене погибије.

Крајем марта 1999. из околине Ниша кренуло их је 16. На Синђелићевом тргу број 2, у просторијама Удружења бораца у овом граду, сачекале су нас три…

Весна Станковић је сестра покојне болничарке Слађане. Каже, на почетку, да је иза сестре остала улица у насељу Брзи брод, брак од десетак дана са руским добровољцем, капетаном Јуријем Осиповским, и непребол мајке Вере којој се Слађана још указује у предвечерја пред кућом у Кутини. Отац Верољуб умро је пре времена – од туге.

Биљана Станковић сећа се да је у добровољце отишла из гнева. Радила је као диспечер у градској такси служби када је првих дана рата схватила да поједине колеге не смеју ни да приме вожњу док траје узбуна. Као партизанско дете, „васпитана погрешно“, отишла је у војни одсек.

Марија Милић имала је свега 19 година када је осетила како боле неправда и страх. Отишла је добровољно и била рањена код Лапушпника. Поштеду од 12 дана није искористила већ се вратила на положај. Када је на крају дошла кући, сачекао је очев шамар. Каже, заслужила га је!

Ниједна од три даме после рата није постала миљеник среће. Напротив. Ипак, то је друга прича.

– У то време имали смо дисконт и кафић у граду – почиње причу Слађанина сестра. – Увек је ту било људи, дискутовало се о светској неправди и Слађа је све што чује упијала. Она је била храбрија од свих нас у породици. Отишла је у војни одсек и вратила се кући у униформи. Сећам се, пред полазак, отац јој је наместио упртаче, а ја јој подсекла нокте да може да пуца…

Слађана је била болничар у Призренској бригади. Пре него што је положила живот, спасла их је на десетине. Тог 5. јуна, усред бомбардовања Паштрика, у санитетском „пинцу“ возила је двоје тешко рањених. На путу ка болници упали су у баражну минобацачку ватру из Албаније. Возило је погођено и на месту су погинули рањеници и возач. Слађану су руски добровољци који су са висова гледали трагедију, пешке носили десетак километара низ планину. Умрла је на рукама капетана Јурија Осиповског, са којим је ступила у брак десет дана раније. Венчали су се у манастиру Светих архангела у Призрену. Кум је био командант бригаде генерал Божа Делић.

– Руски добровољачки одред, њих око 30, био је на сахрани – сећа се Весна. – Зета смо тада видели први пут. Официр није много причао. Отишао је сам у тржни центар у Калчу и купио јој је венчаницу розе боје у коју смо обукли Слађу. Пред нама Јуриј није плакао. Остао је у Нишу шест месеци после рата, свакодневно обилазећи гроб. Јавља се сада из Минска, пита да ли нам нешто треба. То је требало да нам омогући држава.

Биљана Станковић говори да је као и Слађа из истих разлога кренула у рат. Уз њу, пошла је и најбоља другарица Радмила Анђелковић.

– Када сам дошла пред војни одсек и видела десетине људи и жена са децом која плачу, ништа ми није било јасно – почиње своју причу ова жена. – На шалтеру сам схватила да 90 одсто ових што је довело жене, у ствари, кукају да не иду на Косово. Ускоро, обрела сам се на Паштрику, у селу Дамјане, у јединици од седамдесетак добровољаца.

Некадашња такси диспечерка приповеда да је убрзо пребачена у команду Војне полиције у Кушљин изнад Призрена. Радила је као административац. Другарица Радмила отишла је у центар везе. Иако није водила борбу са НАТО нити са терористима, Биља вели да је ратовала са „нашима“.

– Данас се то зове „сексизам“, а тада се звало добро васпитање – прича кроз смех ова жена. – Долазили су војници, покушавали да затуре и „неслану“ шалу, те сам их морала учити реду. Официри су заиста били коректни.

На обронцима Паштрика Биљана се, каже, добро снашла. У почетку најбитније јој је било да прикупи лекове, завоје и конзерве. Када је Делићева бригада изашла на положаје, у албанским селима затекли су десетине озиданих терористичких бункера пуних медицинских залиха и конзервиране хране. Тих дана, у својој соби складиштила је, каже, ову заплењену робу за коју ће се показати да је била и те како потребна.

И данас, бивши борци Призренске бригаде причају како се код Биљане ишло као у интендантуру. Увек је било сапуна и воде, цигарета…

– Хтела сам да зарадим поштовање бораца – наставља наша саговорница. – Према Србима не вреди бити безобразан, јер онда… Мени рецимо није био проблем да свако вече, и то свима који донесу, перем чарапе. Једно јутро, затекла сам борца, Рома, како плаче док се обува: „Биљо, мени никад нико у животу чарапе није прао“ – признао ми је… И тако, зарадила сам поштовање.

Станковићева је на Косову такође ступила у брак. Заљубила се у добровољца Бранислава из Ниша. Свадба је била 2. маја. Гости су били „хаубичари“ са оближњег положаја, људи из команде, али и сви који су се затекли у близини. Пушке су биле остављене ван дворишта и Биља се сећа да је прошло као усред мира.

– Од моје и Бранислављеве свадбе остао је видео-запис од пет минута који је емитовала нишка ТВ 5 – прича нам даље. – Све остало је нестало у бомбардовању команде у Кушљину 22. маја 1999. То је био почетак авионских тепих удара из америчких Б-52 који су равнали све изнад Призрена где су посумњали да има српске војске.

Када је погођена команда, Слађана се налазила у соби на првом спрату. Кућа је имала три плоче и срећом пројектил није ударио право кроз њено одељење.

КАП КОЈА ЈЕ ПРЕЛИЛА ЧАШУ

Милићева је тинејџерка од 19 када је почело бомбардовање. Пушка је никада није интересовала све док, како каже, физички није осетила да све људе око ње тог пролећа „боли“, јер ће неко доћи да их казни за нешто зашта нису криви.

– Кап која је прелила чашу дошла је из комшилука. Пре него што ће пасти прве бомбе у близини мог дома, једна кућа је променила власника. Уселио се Србин са Космета. Да ствар буде гора, „хвалио“ се да му не пада на памет да се враћа. У бесу сам отишла у војни одсек.

ЗАБУНА СА БИЉОМ

Биљана Станковић, такси диспечер, у рат је отишла са презименом Ђорђевић. Када је у мају после свадбе са Браниславом дошла на три дана одсуства, уместо да јој честитају, колеге је умало нису тукле.

– Добровољка истог имена Биљана Ђорђевић погинула је првог дана рата, мислим у бомбардовању оне команде у Куршумлији. Њено име је изашло на црној табли војног одсека и таксисти ко таксисти, који све знају, сазнали су и за то. Срећом те се нико није усудио да зове моје!

Чланак ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ ИЗ 1999. ГОДИНЕ: Како је стотину жена бранило земљу од НАТО се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AP Photo/ Darko Vojinovic

Од агресије НАТО-а прошле су скоро две деценије, а жртве нису добиле достојно спомен-обележје. Покрећемо иницијативу да се у Београду подигне спомен-обележје жртвама агресије НАТО-а како би била овековечена имена погинулих, киднапованих и несталих током 78 дана бомбардовања СР Југославије.

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.

• Бора Ђорђевић, музичар

Рокер и песник Бора Ђорђевић послао је Спутњику стихове којима је подржао иницијативу да се подигне споменик свим жртвама НАТО агресије 1999:

„Неки момци су добри

Неки момци су лоши,

Која је од те две сорте

Убила дете на ноши?

Ето зато

Нећу НАТО“, написао је Бора Чорба, додајући да акцију „подржава свим срцем“.

Акцију за подизање споменика су до сада подржали и:

• Арно Гујон

„Сваког 11. новембра родитељи су ме као дете водили да посетимо споменик жртвама Првог светског рата у мом родном селу у француским Алпима. Сећам се да смо се ми, сва деца, окупљали испред локалне општине где се налази споменик и одавали почаст херојима нашег краја палим током тог стравичног сукоба. Сваког 11. новембра сам са поносом гледао имена мојих предака исклесаних у мермеру, свестан да су они платили цену моје слободе.

Са 13 година, 1999. године, родитељи су ми објаснили да су оно што причају медији о нама савезничкој Србији лажи које оправдавају један једини циљ: бомбардовање. Тата је преко свог оца, мог деде,  био везан за старо француско-српско пријатељство којег се никада није одрекао. Били смо свесни да је Србији учињена огромна неправда.

Са 19 година, судбина ме је навела у Србију, моју другу отаџбину чији сам данас поносни грађанин. У тој земљи сам се настанио и венчао, у овој земљи сам постао отац једне дивне девојчице ружичастих образа којој смо дали име Милена. Милена зна сада српски и француски. Милена је Српкиња. Али и Францускиња. Милену ћу сваког 11. новембра водити да види споменик у мом родном селу, као што су то чинили моји родитељи са мном.

Али питање које ме мучи је где ћу водити Милену сваког 10. јуна у знак сећања на жртве НАТО бомбардовања? Где ће се наша деца у Србији окупљати како би се сећала недужних жртава? Зато подржавам иницијативу Спутњика за подизање споменика. Да Милена и њени српски другари не забораве.“

• Љубивоје Ршумовић

На велики лични јубилеј — 60 година свог стваралаштва, Љубивоје Ршумовић написао је за Спутњик песму у знак подршке идеји да се подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања 1999. године.

• Патријарх Иринеј:

Његова Светост патријарх Иринеј дао је данас благослов за идеју Спутњика да држава у Београду подигне споменик или спомен комплекс за све жртве НАТО агресије на Србију 1999. године.

• Председник РС Милорад Додик:

„Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију Спутњика да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи.“

• Емир Кустурица, режисер:

„Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!“

• Томислав Николић, председник Србије:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин.“

• Др Владимир Костић, председник САНУ:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године.“

• Академик Матија Бећковић, песник:

„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“

• Академик Душан Ковачевић, писац:

„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“

• Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“

• Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“

• Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“

• Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“

• Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“

• Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“

Чланак КО ЈЕ УБИО ДЕТЕ НА НОШИ: Бора Чорба песмом подржао подизање споменика НАТО жртвама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Tanjug/ RADE PRELIC

Од агресије НАТО-а прошле су скоро две деценије, а жртве нису добиле достојно спомен-обележје. Покрећемо иницијативу да се у Београду подигне спомен-обележје жртвама агресије НАТО-а како би била овековечена имена погинулих, киднапованих и несталих током 78 дана бомбардовања СР Југославије.

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.

Фото: Танјуг/ O.Tоскић

Председник РС Милорад Додик:

„Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију Спутњика да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи.“

Фото: М. Цветковић

Емир Кустурица, режисер:

„Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!“

Акцију за подизање споменика су до сада подржали:

Томислав Николић, председник Србије:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин.“

Др Владимир Костић, председник САНУ:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године.“

Академик Матија Бећковић, песник:

„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“

Академик Душан Ковачевић, писац:

„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“

Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“

Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“

Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“

Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“

Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“

Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“

Чланак ДОДИК И КУСТУРИЦА: Подићи споменик жртвама НАТО-a се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/AP Photo/ str

Предсједник Србије Томислав Николић подржао је иницијативу „Спутњика“ да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије 1999. године, на којем би била овјековјечена имена погинулих, киднапованих и несталих током 78 дана бомбардовања СР Југославије.

– Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама али и Србији према којој је извршен злочин – рекао је Николић за Спутњик.

Медијску иницијативу Спутњика подржали су и предсједник Српске академије наука и умјетности Владимир Костић, као и академик Матија Бећковић, који је истакао да је подизање споменика и пописивање жртава важно због истине и самопоштовања.

Он је рекао да су над српским народом извршени многи геноциди, али да је један од геноцида извршио „он сам према себи и својим невиним жртвама“.

– Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било – рекао је Бећковић.

Академик Душан Ковачевић рекао је да би подржао акцију подизања споменика жртвама НАТО-а како се не би никада заборавила „агресија и непримјерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво“.

Иницијативу су до сада подржали и директор Института за савремену историју у Београду Момчило Павловић, академик Љубомир Симовић, сценариста Синиша Павић, предсједник Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић, позоришни редитељ Љубиша Ристић, историчар умјетности Ивана Продановић Ранковић.

Чланак БЕОГРАД: Подршка иницијативи за подизање споменика жртвама НАТО агресије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Мит о америчком „невидљивом“ ловцу бомбардеру Ф-117А срушен је прије 18 година, на данашњи дан, када је тај авион оборен током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.

Ф-117 А, „ноћни соко“, који је послије бројних акција у Либану, Панами, Ираку…стекао ореол „невидљивог“, оборен је 27. марта у војвођанској равници у селу Буђановци.

Ту летјелицу је оборио 3. дивизион 250. бригаде Противаздушне одбране, који су у 20.42 сата, захваљујући способности јединице, исправној техници и „малој техничкој иновацији“ успјели да га погоде са земље.

„Ноћни соко“ пао је у атар села Буђановци, пошто је претходно гађан са двије ракете типа „нева“.

Ф-117 А је опремљен са два „џенерал електрик Ф 404“ турбо мотора и четворостепеном контролом лета, носи различито наоружање, има савремени навигациони систем интегрисан у дигитални панел у кабини, која појачава ефикасност мисије.

Цијена тог авиона, по намјени – ловца, који је, од 1982. до 1990. године, производила америчка компанија „Локид“, била је 45 милиона долара.

Авион је дуг 20,3 метра, висок 3,8 метара, с распоном крила од 13,3 метра, а постиже максималну брзину од 0,9 маха.

Ф-117 А је конструисан у облику брушеног дијаманта, што је неуобичајно за летјелице те намјене, а у америчкој војној терминологији добио је назив „стелт“, што на енглеском језику значи „кришом“, „у потаји“, или „невидљиви авион“.

Чланак ГОДИШЊИЦА ОБАРАЊА АМЕРИЧКОГ Ф-117: Последњи лет „невидљивог“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Излагање сталног представника Руске Федерације при ОЕБС-у Александра Лукашевича на седници Сталног савета ОЕБС-а посвећено је годишњици бомбардовања Савезне Републике Југославије. Беч, 23. март 2017. године.

Поштовани господине председавајући,

24. марта 1999. године група држава-чланица ОЕБС-а, уједињених у Северноатлантску алијансу, почела је варварско бомбардовање суверене државе – Савезне Републике Југославије. Тим чином агресије грубо је прекршена Повеља УН, грубо су прекршене одредбе Завршног акта из Хелсинкија, општеприхваћене норме међународног права и резолуције Савета безбедности УН везане за решавање косовске кризе. Обрачун са Југославијом је демонстрација некажњивости НАТО-а и демонстрација силе примењене против суседне балканске државе која није представљала никакву војну опасност. Варварско бомбардовање мирних градова и села суверене европске државе трајало је 78 дана.

Као повод за агресију је послужила брзоплета изјава шефа Мисије ОЕБС-а на Косову Вилијема Вокера у јануару 1999. године поводом догађаја у Рачку, који је он окарактерисао као „геноцид“. Каснија истрага финских експерата по наруџбини Европске уније потврдила је да су тврдње америчког дипломате биле лажне. У Рачку су пронађена тела људи који уопште нису били цивили него припадници оружаних одреда. Данас се поуздано зна да је то била намерна провокација.

Као главни мотив својих дејстава НАТО је навео тежњу да се заштите косовски Албанци од „угњетавања“ српских власти и да се спречи „хуманитарна катастрофа“. Међутим, стварни циљ операције је било подривање политичког и економског потенцијала Југославије, која је водила самосталну политику у региону, а затим и подела земље на неколико држава. Ваздушни напади су планирани независно од резултата међународних преговора везаних за косовски проблем. Карактеристично је да је највише избеглица са Косова кренуло управо после почетка бомбардовања.

По најскромнијим прорачунима, за 78 дана бомбардовања снаге НАТО-а су на Југославију бациле укупно 2.300 ракета и 14.000 бомби. У ваздушним нападима је погинуло око 2.000 цивила, укључујући и децу, а више хиљада особа је рањено и нестало. Касније ће жртве међу цивилним становништвом НАТО цинично окрактерисати као „колатералну штету“. Своја огњишта на Косову напустило је преко 200.000 Срба који још увек не могу да се врате.

Поред одбрамбених објеката и војноиндустријских предузећа, на мети „хуманитарног бомбардовања“ НАТО-а су се нашли и објекти цивилне инфраструктуре – преко 1.500 насеља, фабрике, 60 мостова, саобраћајни чворови, електране и далеководи, 30% свих школа и око 100 споменика. Материјална штета агресије, према оценама српских експерата, износи од 60 до 100 милијарди долара, што је велики терет за економију земље. У бомбардовању су примењене бојеве главе са осиромашеним уранијумом, и то је главни разлог онколошких болести на бомбардованим подручјима, тако да и данас због тога умиру потпуно невини људи.

„Хуманитарна интервенција“ НАТО-а у Југославији је врло снажан ударац за основне принципе међународних односа, који је нанео велику штету поверењу између држава и изазвао повратак на авансцену војних аспеката безбедности, како у евроатлантском региону, тако и изван њега.

Нажалост, још увек нису извучене праве поуке из онога што се догодило пре 18 година. И даље постоји пракса примене „двоструких стандарда“ и једностраног и селективног тумачења норми међународног права. Настављају се покушаји бруталног мешања у унутрашње ствари других држава са циљем да им се наметне сопствена воља, све до смене непожељних легитимних власти и отворене примене силе.

Позивамо наше партнере да се на годишњицу трагичних догађаја из марта 1999. године још једном замислимо над симболичним значењем овог датума. Неопходно је вратити се изградњи поузданог система европске безбедности на основу принципа њене недељивости, равноправности и узајамног поштовања интереса друге стране, и искључити могућност даље деградације система међународног мира и безбедности, који је пољуљан једностраним агресивним дејствима групе држава према Југославији.

Хвала на пажњи.

Текст излагања Александра Лукашевича је објавила Амбасада Руске Федерације у Републици Србији

ruskarec.ru

Чланак РУСКИ ПРЕДСТАВНИК ПРИ ОЕБС-У: Варварско бомбардовање СР Југославије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Русија сматра да од момента бомбардовања СР Југославије 1999. године међународна заједница није извукла никакве поуке, изјавио је стални представник Русије при ОЕБС-у Александар Лукашевич, а пренео „Спутњик“.

Александар Лукашевич је о НАТО нападу на СРЈ говорио на заседању ОЕБС-а поводом 18. годишњице бомбардовања.

„Нажалост, до данас никакве поуке нису извучене након бомбардовања Југославије. И даље се примењује пракса двоструких стандарда, као и једностраног тумачења норми међународног права. Настављају се покушаји мешања у унутрашња питања суверених држава како би се наметнула самовоља по цену урушавања државних система уз отворену примену силе“, рекао је Лукашевич.

Напоменуо је и да Москва позива све своје партнере да се запитају о симболичном датуму који представља 24. март 1999. године.

„Неопходно је вратити се на пут изградње поузданог система европске безбедности на основу принципа недељивости, равноправности и поштовања интереса“, закључио је руски дипломата.

Чланак МОСКВА: Запад није извукао поуку из НАТО агресије на СРЈ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Ваздушни напади НАТО снага на СР Југославију, почели су на данашњи дан пре 18 година. За 78 дана погинуло је око 3.000 људи.

Материјална штета Савезне Републике Југославије процењена је на више од стотину милијарди долара.

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је први пут у историји без одобрења Савета безбедности УН. Наредбу је америчком генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту савезничких снага, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк је у књизи „Модерно ратовање“ написао не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998. већ и да је завршено крајем августа те године.

СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Пошто је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја у Србији и Црној Гори.

Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. Подршку су им пружили стратешки бомбардери који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице противваздухопловне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено.

Током бомбардовања изведено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је приближно 420.000 пројектила, укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Представници НАТО-а нису се чак ни до данас извинили за злочине почињене над народом СР Југославије.

Чланак НА СРБИЈУ 420.000 ПРОЈЕКТИЛА: НАТО злочинци нису се удостојили чак ни да се извине се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Покрет „Слобода народу“ данас ће, поводом 18 година од почетка агресије НАТО пакта на СР Југославију, одржати протестни скуп у Подгорици против уласка Црне Горе у Алијансу, те одати почаст невино страдалим грађанима.

Предсједник Покрета „Слобода народу“ Бошко Вукићевић подсјетио је да је током 78 дана интензивних ваздухопловних удара НАТО-а погинуло 2.500 људи, од којих 557 цивила, док је 12.500 рањено.

Он наводи да је употреба оружја са осиромашеним уранијумом проузроковала драматичан раст канцерогених обољења код становништва Црне Горе и Србије о чему независна и стручна истраживања тек треба да буду обављена.

„Материјална штета у НАТО бомбардовању СРЈ је огромна. Тадашња власт је процијенила да је ријеч о око 100 милијарди долара, док је Г17 процијенила на 29,6 милијарди долара. Након доласка неке нове власти у Црној Гори, потребна је најприје озбиљна, комисијска расправа о висине одштете коју НАТО мора да плати правном сукцесору СР Југославије, као и породицама жртава“, наводи Вукићевић.

Он сматра да је у току процес прекомпозиције међународних односа, као и прерасподјеле моћи и утицаја глобалних чинилаца.

„Један од показатеља је и то што амерички предсједник Доналд Трамп тренутно игнорише понизну молбу црногорског режима да Црна Гора буде примљена у НАТО“, наводи Вукићевић у саопштењу.

Он истиче да се слободни грађани Црне Горе на такав развој међународне ситуације не смију ослањати, већ морају бити свјесни чињенице да је спречавање уласка земље у НАТО и очување неутралности у њиховим рукама.

„Већина која је против НАТО савеза једина је неспорна у Црној Гори и народ мора онемогућити било који насилан или преварантски покушај власти да угура земљу у западну војну алијансу. Протестни скуп Покрета `Слобода народу` представља манифестацију суверене воље народа“, наводи се у саопштењу.

Чланак ПОДГОРИЦА: Протест против чланства у НАТО се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Унија за неутралност покренуће тужбу против свих чланица НАТО-а које су 1999. године бомбардовале СР Југославију, због продуженог дејства осиромашеног уранијума и осталих агенаса који су, како је саопштено, довели до повећања броја обољелих у Црној Гори.

Правни тим Уније ће, како су рекли, одлучити пред којом инстанцом ће поднијети тужбу.
Предсједник Уније Гојко Раичевић рекао је да ће Унија од сутра, различитим активностима, обиљежити сјећање на почетак бомбардовања СР Југославије.
Раичевић је саопштио да је Унија одлучила да покрене тужбу против свих чланица НАТО-а које су 1999. године учествовале у бомбардовању СР Југославије, конкретно Црне Горе.
„Пошто нам је право на поштени референдум о том питању оспорено, Унија ће наставити са активностима на међународном плану, да то обезбиједи преко демократске Холандије“, поручио је Раичевић.
Владимир Божовић из Уније навео је да ће, уколико власт одлучи да евентуалну одлуку о приступању Црне Горе Алијанси донесе у парламенту, то сматрати актом анексије у правнополитичком смислу.
Он је саопштио да ће тужбу поднијети због штетног продуженог дејства НАТО бомбардовања Југославије.

„Знамо, према статистички увјерљивим параметрима, да се интензитет обољења различите природе, прије свега онколошких, од 2000. године знатно повећао и зато имамо намјеру да, у име свих грађана Црне Горе који трпе посљедице, тужимо земље које су учествовале у бомбардовању“, навео је Божовић.

Он каже да се новцем који планирају да добију том тужбом може евентуално помоћи здравствени систем и изградити нове болнице које би се специфично бавиле проблемима насталим као посљедица дјеловања осиромашеног уранијума и осталих агенаса.

Чланак ЦРНА ГОРА: Унија за неутралност тужи НАТО због посљедица бомбардовања се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Иако је од НАТО агресије на СР Југославију прошло 18 година, истина о срамном кршењу свих међународних норми није изашла на видјело, рекао је данас предсједник Клуба генерала и адмирала Војске Србије Миломир Миладиновић.

„Да ли су истина и правда тако споре када је о нама реч и да ли је злочин бранити своју отаџбину? Истина и правда су споре јер светом владају лицемери који не поштују чак ни своје одлуке, као нпр. неповредивост граница у Европи“, рекао је генерал Миладиновић на конференцији у Београду, одржаној под слоганом „Да се не заборави“.

Он је додао да Србији нису потребне похвале „за успјешно одбрањену земљу“ или извињење за жртве, већ да је потребна истина о праведности борбе у одбрани отаџбине, она коју агресори оспоравају и не признају.

Владика бачки Иринеј рекао је да је прошло 18 година од вечери када је почео страшни напад на српски народ, те да је током тог напада, осим војске, полиције и цивила, страдала и Српска православна црква и њено свештенство.

„Није сметало `милосрдном анђелу` то што се руше до темеља поједини храмови, чије и фреске и иконе су старије и од грачаничких и од дечанских. Црква је такође поднела жртве, као и сав наш народ и наша земља“, рекао је владика Иринеј.

Он је додао да су исти ти који су бомбардовали српски народ нашли изговор и примијенили замјену тезу да остварују своје стратешке циљеве, а да притом жртва буде сама крива за то.

„Било би грехота да када причам о тим догађајима не упутим апел да се не заборави. Нико не позива на реванш јер чак и када бисмо били способни за њега, био би неприхватљив за наш духовни профил, за традицију православног хришћанства. Заборавити не смемо, а опростити морамо, у том смислу што не смемо вратити зло за зло“, истакао је епископ Иринеј.

Предсједник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић, рекао је да је током агресије НАТО пакта убијено 1.008 припадника Војске Југославије и припадника полиције Србије, а да је више хиљада цивила страдало од бомби, међу њима 78 дјеце.

„Све време је коришћено и оружје са осиромашеним уранијумом, од чијих последица наш народ и данас страда“, навео је Јовановић.

Конференцију са слоганом „Да се не заборави“, одржану у Дому Војске Србије, а посвећену осамнаестогодишњици почетка НАТО бомбардовања, организовали су Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.

Чланак МИЛАДИНОВИЋ: Ни послије 18 година истина није изашла на видјело се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Саветник за националну безбедност америчког председника Доналда Трампа, Херберт Рејмонд Макмастер, објавио је анализе у којима се, бавио ратом у бившој БиХ и НАТО агресијом на СР Југославију.

Он је о рату у бившој БиХ навео како је „ужас Сребренице, понижавајућа предаја холандских мировњака ратном злочинцу Ратку Младићу, убијање 7.000 Бошњака навело САД и Европу да се крене силом на босанске Србе“.

„Младићеви Срби су свима дјеловали силно, процене о броју војника потребних за борбе на копну су биле високе. Бруталност босанских Срба је маскирала њихову слабост, а у августу 1995. године снаге Хрвата и муслимана које су обучавали Американци су кренули на босанске Србе“, навео је Макмастер у својим анализама.

Осврнуо се и на догађај на сарајевској пијаци Маркале.

„У одговору на бесмислен напад у којем је страдало 38 људи, а 85 рањено, НАТО снаге су жестоко гађале српске снаге у Републици Српској, 300 пута за 24 сата. То је био оштар заокрет, претходне две године су НАТО акције биле неефикасне“, написао је Макмастер.

НАТО агресија

„Македонија је дала базу, али то није било стабилно окружење, пошто тамошње становништво симпатише Србе, а има страх од Албанаца. Грчка није дозволила прелете НАТО авиона, затворила је критичне линије, док су Французи и Италијани били резервисани због целе акције НАТО-а у Југославији. Планирање удара на Југославију је започето у мају 1998. године, притом, НАТО је занемарио чињеницу да исход акције зависи од реакција Југославије. Све је требало да траје пет дана, али је потрајало, због Слободана Милошевића“, навео је он.

Према његовим речима, тадашњи председник Југославије је предвидео потезе Алијансе.

„Милошевић је померио војску на границу са Косовом, свега неколико седмица пре почетка напада. Та војска је, по почетку бомбардовања, избацила Албанце на улице, одузела им документа, спалила куће и потерала их ка Македонији и Албанији. НАТО се није томе надао – бомбардовање је убрзало етничко чишћење, уместо да га заустави“, каже Макмастер.

Додаје и како су многе мете погођене случајно, као и да је Београд знао за потезе Алијансе, захваљујући доушницима.

„Срби су евакуисали објекте чим су се они нашли на листи мета. Верујем да је Југославија имала шпијуне у НАТО редовима, а и доушници који су били у близини базе Авиано у Италији су јављали када авиони полећу. Због свега тога, НАТО акција је била неуспешна, за 78 дана уништено је мање од пет посто борбених система Југославије, а размере неуспеха су постале видљиве тек после завршетка акције“, навео је он.

Чланак МАКМАСТЕР: НАТО акција на СР Југославију била неуспешна, требали смо више уништити се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Љубушком ће 19 припадника хрватске националистичке паравојне групе из акције Феникс, који су 1972. године упали у Југославију како би вршили терористичке акције, подигли устанак и срушили политички поредак СФРЈ, добити споменик!

Потврђено је то на трибини у Градској управи у Љубушком, на којој је приказан документарни филм „Акција Феникс“ која је одржана у склопу програма обиљежавања Дана општине Љубушки, пишу федерални медији.

На трибини су говорили Боже Вукушић, писац књиге „Хрватско револуционално братство – Рат прије рата“ на основу које је настао филм, Вице Вукојевић и Иван Бутковић. Кипар Зденко Галић, аутор рјешења будућег споменика у Љубушком, представио је пројекат и објаснио изглед будућег споменика.

Споменик ће бити изграђен поред Основне Школе Марко Марулић и заузимаће укупно 45 м2. Грађевина превиђа 19 коцки које ће симболизовати „19 револуционара“.

С обзиром да је споменик у Љубушком, на двјема коскама биће представљена двојица „револуционарА“, родом из Љјубушког – Паво Вегар и Лудвиг Павловић. С десне стране споменика биће постављена плоча на којој ће бити уписана имена осталих „револуционара“ уз текст Адолфа Андрића.

Споменик би требао бити завршен до почетка љета а медији наводе како ће главни финансијери „бити наши људи из Аустралије који су били повезани с Хрватским револуционарним братством“.

Споменик хрватским усташким „револуционарима“ већ постоји у Посушју, у којима је и једна улица добила име.

Подсјећамо, Бугојанска група или група Феникс је неформални назив хрватске терористичке групе која се пробила на подручје Југославије 20. јуна 1972. Инструирана од стране хрватске националистичке емиграције, група је имала за циљ вршење терористичких акција ради покретања рата за рушење Југославије и обнову НДХ.

Бугојанску групу је организовало Хрватско револуционарно братство –  тајна организација основана 1961. у Аустралији а која је дјеловала и у Европи и САД.

Након гушења Хрватског прољећа 1971. године, ХРБ је био увјерен да се у Хрватској створила повољна клима да се покрене оружани устанак. Након кратке припреме, ХРБ је организовао људство, оружје и новчану подршку да пошаље иницијалну групу од деветнаест припадника, која је имала задатак покренути оружане акције. Већина терориста је дошла из Аустралије, док је војна опрема била набављена у Њемачкој.

На челу групе налазила су се браћа из околине Тузле, Адолф и Амброз Андрић.

Поред Феникса паралелно су требале бити извршене акције „Матилда“ (минирање главног трансформатора у Загребу) и „Круг“ (тровање водовода у Београду). Група се је састојала од укупно 19 чланова. Након кратких припрема у кампу у Салзбургу (Аустрија) пребацују се у Југославију.

Чланак ЊИХОВИ ЈУНАЦИ: Након Посушја и Љубушки добија споменик усташким терористима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Са националистичким смутњама, економском кризом и подјелама, Европска унија данас, 25 година послије потписивања споразума у Мастрихту, личи на Југославију крајем 1980-их, пише данас „Дојче веле“ , уз оцјену да се ЕУ мора оспособити да заиста сложно дјелује, иначе ће пропасти.

Њемачки портал тврди да је уједињена Њемачка у Мастрихт донијела као мираз не само своју економску силу већ и историјски условљену слабост, те да је, као „политички патуљак“, пренијела ту особину и на ЕУ, а као примјер наводи одсуство досљедног спољнополитичког става на Балкану.
„Можда нико и није био у стању да у годинама послије Мастрихта одмах схвати какве су грешке Европској унији стављене још у колијевку, али ако оне буду игнорисане, то би могло довести до краја Уније“, упозорава се у тексту.
Дојче веле оцјењује да је „један од прастарих гријехова ЕУ била неспособност да правилно процјени југословенску кризу, да превентивно дјелује и спријечи рат или да изврши озбиљан миротворан утицај послије избијања сукоба“.
Како указује, управо је Европска заједница у вријеме распада јужнословенске државе – а то је било вријеме рођења ЕУ – била недосљедна у заступању прокламованих вриједности.
Овај портал истиче да је у вријеме хладног рата Западна Њемачка била „и привредни див и политички патуљак“.
„Та особина се у Мастрихту пренијела и на ЕУ. За ових 25 година патуљак није ни мало порастао. Потпуно су заказале и повремене терапије с безбједносним и спољнополитицким хормонима раста. Рецимо, још увијек не постоји консеквентна спољнополитичка линија на Балкану. А такозвани Западни Балкан, препуштен себи, периодично се враћа својим трибалним коренима“, истиче се у тексту.
На унутрашњем плану, оцјењује Дојче веле, Унији недостаје способност постизања консензуса.
„Тврд став Њемачке у свјетској финансијској кризи као и великодушност Берлина за вријеме избјегличке кризе можда јесу производ тренутне њемачке финансијске и хуманитарне логике. Али, њемачка досљедност у тој логици дјелује на очување мира у кући као трајни токсин“, објашњава портал.
Токсичност се, указује Дојче веле, могла развити јер су оба става дошла на крају, а не на почетку лошег развоја догађаја, а као примјер наводи то да су приликом пријема Грчке у еврозону западне земље Атини глатко прогледале кроз прсте, а исто се десило приликом пријема Бугарске, Румуније и Хрватске у ЕУ.
„Даблински споразум по којем избјеглице могу тражити азил само у земљи у коју су први пут крочили на тло ЕУ годинама је штитио Њемачку преоптеретивши средоземне земље. Тврдоглаво игнорисање те чињенице направило је од Медитерана масовну гробницу, а од сиријске трагедије – европску избјегличку драму“, наводи се у тексту.
Констатујући да актуелно стање ЕУ све више подсјећа на Југославију уочи распада, Дојче веле наводи да, ако се катастрофа у бившој Титовој држави може свести на једну формулу, онда она гласи: перманентна редукција југословенског друштва на наводне заједнице порекла у комбинацији са економском кризом.
„Политичке и економске противријечности су се преко ноћи вулгарно етнизирале. Тада је то у очима западних посматрача изгледало као атавизам, одступање од главне струје историјског напретка. Нажалост, 25 година послије свега мора се констатовати да је распад Југославије означио почетак, а не крај једног кобног тренда“, истиче њемачки портал.
Дојче веле предлаже „једноставну спасоносну формулу“: требало би да се земље које чине Унију удруже у сложну заједницу вриједности и тако дослиједно наступе према окружењу, али и да примјењују истинску солидарност унутар Уније, и то из спознаје да је боље на вријеме улагати него послије интервенисати.
„ЕУ мора достићи стварну солидарност, финансијску одрживост за све чланице и оспособити се да заиста сложно дјелује, иначе ће пропасти“, закључује њемачки портал, уз упозорење да је времена све мање.

Чланак ДОЈЧЕ ВЕЛЕ: ЕУ данас личи на Југославију уочи њеног распада се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Америчка обавјештајна агенција /ЦИА/ још је 1985. године указивала да ће повећање броја Албанаца у дијеловима Југославије, а посебно на Косову и Метохији и у Македонији, изазвати етничке тензије, пише данас скопски „Телеграф“.

ЦИА је пажљиво пратила повећање албанског становништва на територији Југославије и водила прецизне табеле.

Према подацима ЦИА, у Југославији је 1981. године живјело 7,7 одсто Албанаца, док су они 1971. године чинили 6,4 одсто укупне популације.

У извјештају ЦИА, под називом „Раст албанске мањине у Југославији“, наведено је да је албанско становништво веома сиромашно и доприноси највишој стопи неписмених и незапослених.

„Посебно су непопуларни код Срба и најчешће се на њих гледа са презиром или индиферентно од других етничких група у Југославији. Албанци показују јаку мржњу према Србима, као и другим словенским групама“, наводи се у извјештају.

ЦИА у извјештају истиче да су Албанци у Југославији и Албанији највеће подијељено становништво у Европи.

Према подацима ЦИА, Албанци имају највећу стопу рађања међу етничким групама у Европи, која је 1921. године износила 3,7 одсто, а 1985. скоро осам одсто.

„Албанци су сада бројнији од највећих словенских група – Македонаца, Црногораца и Словенаца, али малобројнији од Срба, Хрвата и словенских муслимана. Са изузетком муслимана, који су велика мањина у БиХ, Албанци су једина етничка група без своје републике“, наводи се у извјештају.

Америчка обавјештајна агенција изнијела је предвиђање да повећање броја Албанаца у будућности може да изазове тензије у Македонији, која је 1981. години имала 1,9 милиона становника, од којих су 19,5 одсто Албанци.

„Промјена баланса у демографији Југославије сигурно ће наставити да изазива политичке, етничке и економске тензије у будућности. Српски лидери, који су се јавно обавезали да спроводе /политичку/ контролу над Косовом, вјероватно ће све теже моћи да врше утицај над албанским становништвом, које је у порасту, док се Срби и Црногорци исељавају“, наводи се у извјештају ЦИА.

Ова агенција указује да се македонско руководство може суочити са великим проблемима, будући да западна Македонија полако постаје албанска, а до учесталих етничких сукоба може да дође и у Србији, гдје је мали број албанске мањине „изложем националистички настројеним Србима“.

Иако је ЦИА седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека тачно знала колико Албанаца живи у Македонији, данас је тешко утврдити њихов број јер лидери Албанаца и само становништво одбијају одржавање пописа.

Посљедњи попис у Македонији одржан је 2001. године, непосредно након војног сукоба, и према њему у Македонији живи око 25 одсто Албанаца.

Ове бројке изазивају пуно сумње код Македонаца који их сматрају нереалним и да је њима кумовала међународна заједница како би Албанци уживали већа права.

Према попису из 1994. године, у Македонији је живјело 478.967 Албанаца.

Чланак НАЈВЕЋА СТОПА РАЂАЊА У ЕВРОПИ: ЦИА још 1985. године указивала на проблеме са повећањем броја Албанаца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Иако западни медији непрестано говоре о наводним масакрима које сиријска армија врши над грађанима Алепа, истина полако, али сигурно излази на видело.

„Лица под опсадом, гледајући у камеру, гледајући у нас и у смрт, молећи за помоћ, збуњени нашом равнодушношћу пред кланицом, описују страхоте које се дешавају ван њихових соба или само са друге стране врата“. Тако новинар „Њујорк тајмса“ Мајкл Кимелман почиње текст под називом „Како светска јавност жмури пред хорором у Сирији“. Кимелман жели да светска јавност отвори очи пред извештајима медија и међународних организација и видео-селфијима које снимају грађани Алепа, који говоре о наводним зверствима сиријских и руских снага над грађанима тог града.

Проблем је, међутим, што зверстава са стране сиријских владиних снага и руске подршке нема. Истина је сасвим другачија од оне које западни медији пласирају. Зверства су вршиле снаге које Запад подржава — разне екстремистичке и терористичке групе које су заузеле половину највећег града у Сирији.

Војни дописник Камел Сакер већ неколико дана налази се у Алепу и до сада је обишао четири ослобођене градске четврти.

„Иако сиријска војска наставља борбе против терориста, ипак је успела да ангажује људе које помажу цивилима. Становници Алепа сада имају све што је потребно: превоз, храну, лекове, рањеницима се пружа медицинска помоћ. Када су сиријски војници ушли у станове у којима су претходно боравили милитанти, схватили су да су милитанти дебело зарадили на продаји хране. Они су, да тако кажем, држали монопол и никоме нису дозвољавали да продаје уље, брашно и шећер, већ су их сами продавали по цени 20 пута већој од реалне. То су потврдили многи становници и то значи да су сви извештаји УН о Алепу шарена лажа. Припадници УН су рекли да ће самостално бринути о хуманитарној помоћи коју је сиријска власт припремила за становништво, али сада је јасно да цивили нису ни добили ту помоћ, а милитанти су дебело зарадили на њој“, сведочи Сакер са лица места.

Према његовим речима, међународне хуманитарне организације не помажу грађанима Алепа, оне, каже он, само усвајају резолуције, дају изјаве, али то нема везе са реалношћу. У реалности, каже Сакер, грађанима ослобођеног Алепа помажу руска и сиријска војска и сиријска власт.

Изјаве у западним медијима о масовним убиствима и мучењима и нападима на цивиле нису потврђене ниједном фотографијом или видео-снимком из поузданих извора, каже Дени Маки, медијски аналитичар, стручњак за питања безбедности на Блиском Истоку и један од оснивача покрета „Сиријска омладина у Британији“.

„Узмимо, на пример, једну од недавних изјава коју су навелико коментарисали водећи аналитичари и стручњаци за Сирију, да жене наводно масовно извршавају самоубиства из страха да ће бити силоване. Не постоји ниједан документовани случај, никаква потврда те тврдње, никакав видео-снимак или било какав други поуздани извор те информације. У Алепу је у току најпре пропагандни рат“, каже Маки.

Коментаришући наводе западних медија о наводним зверствима сиријске војске у ослобођеном Алепу и „беспомоћним устаницима“, Александар Ној, посланик Левице у Бундестагу каже:

„Не верујем да ће немачки политичари и медији признати да су ти устаници у ствари мрачни и опасни људи. Да су признали ту чињеницу, морали би да признају и то да су се неколико година ’кладили на погрешну екипу‘. Зато ће радије немачки политичари и медији и даље причати о жртвама, о легитимним ’устаницима‘ и такозваној умереној опозицији у чијем се редовима — наравно, сасвим случајно — нашло неколико исламиста. Они ће и даље причати једну те исту причу, јер желе да се сиријска власт и Русија нађу на оптуженичкој клупи Meђународног кривичног суда у Хагу“, сматра Ној.

Очи западног света о ономе што се заиста догађа у Сирији и Алепу покушала је да отвори и канадска новинарка Ева Бартлет, које је имала довољно куражи и професионалног и личног морала да у седишту УН каже истину у лице.

На питање норвешког новинара зашто не треба веровати информацијама које западни медији и међународне организације објављују из Сирије о бомбардовању болница и убијању цивила, Бартлетова, дугогодишњи дописник са Блиског Истока, одговара да у Алепу нема међународних организација, а да извори попут „Белих шлемова“ или Сиријске опсерваторије за људска права нису кредибилне.

„Међународне организације на терену?! Да вам кажем: нема ниједне! Причате о Сиријској опсерваторији за људска права са седиштем у Енглеској, где ради једна особа. Она се ослања на податке компромитованих група, као што су такозвани ’Бели шлемови‘. Њих су са 100 милиона долара финансирале Америка, Британија, Европа“, одговорила је Бартлетова.

Према њеним речима, „Бели шлемови“ се представљају као неутрални, али се сликају са телима убијених сиријских војника, а снимке угрожене деце врте месецима.

Циљ корпоративних медија, каже Бартлетова, јесте уклањање Башара ел Асада са власти, а не истина о Сирији.

„Како је могуће да ’Њујорк тајмс‘ или ’Демокраси нау‘ пишу да је реч о грађанском рату у Сирији?! То је неистина. Ти медији лажу да сиријска власт убија цивиле у Алепу, јер свако ко је ослобођен из Алепа каже супротно“, наводи Бартлетова.

Иступи попут тог који је у седишту УН имала Ева Бартлет ипак мењају уврежену слику о сиријском рату, каже сарајевски новинар и дипломата Златко Диздаревић. Споро и мукотрпно, али ипак мењају.

„Исто колико су данашњи медији и комуникације најстрашнији када су у функцији зла и манипулације, не могу се зауставити и када крене нека друга прича. У вези са свим тим, има нешто што називам ’више нијанси црне‘. Нису сви медији исти, нити су сви који примају информације исти. На врху имате монструозно дириговане медије који свесно одигравају једну велику, трагичну лажну причу. Нажалост, међу њима су многи такозвани мејнстрим медији, којима смо ми, мали са ових простора, дуго, искрено и нежно веровали. Испод њих имате оне који не раде то по стриктном задатку, него због тога да би се додворавали, што је саставни део светске удворичке политике. И оно што је најтрагичније, имате огроман број поштених људи који без остатка верују медијима“, објашњава Диздаревић.

Он наводи пример словеначке новинарке која је питала званичника УН из којих извора је добио обавештење да сиријски војници по кућама убијају цивиле у Алепу.

„То је монструозна информација која је прошла кроз свет и нико живи није постављао питање одакле извор. Она је поставила то питање, а званичник УН није знао да одговори. Имате разне врсте манипулација, али је чињеница да се већ у последњих 48 сати пробијају и информације друге врсте“, закључује Диздаревић.

„Као и у сваком сукобу, а ми смо то доживели током ратова деведесетих и током НАТО бомбардовања, увек има неколико истина“, каже дугогодишњи дописник ТВ „Скај њуз“ из Ирака Јакша Шћекић.

„У појави глобализације мрежа, када су сви медији доступни свакоме, када има толико шароликих медија, суочићемо се и са неколико истина када је реч о томе шта се дешава у Сирији и Алепу. Нажалост, у фрагментацији медија долази и до фрагментације истина и људи ће се опредељивати. Свако ће имати своју истину. То је цена коју новинарска професија плаћа. Бојим се да ће у будућности тих истина бити све више и више. То се нарочито дешава у ситуацијама када медији немају приступ тамо где се нешто дешава. Све је кренуло са другим ирачким ратом када су новинари били заједно са америчким снагама. Тада су могли да виде једну истину, колеге које су остале у Багдаду могле су да виде другу истину. Нажалост, живимо у временима где ће бити мноштво истина и где ће свака страна моћи да тврди да је њихова истина једина“, каже Шћекић.

„У појави глобализације мрежа, када су сви медији доступни свакоме, када има толико шароликих медија, суочићемо се и са неколико истина када је реч о томе шта се дешава у Сирији и Алепу. Нажалост, у фрагментацији медија долази и до фрагментације истина и људи ће се опредељивати. Свако ће имати своју истину. То је цена коју новинарска професија плаћа. Бојим се да ће у будућности тих истина бити све више и више. То се нарочито дешава у ситуацијама када медији немају приступ тамо где се нешто дешава. Све је кренуло са другим ирачким ратом када су новинари били заједно са америчким снагама. Тада су могли да виде једну истину, колеге које су остале у Багдаду могле су да виде другу истину. Нажалост, живимо у временима где ће бити мноштво истина и где ће свака страна моћи да тврди да је њихова истина једина“, каже Шћекић.

Ослобођење Алепа је најзначајнија победа сиријских владиних снага у овом конфликту, чиме је уздрмано тло под ногама западних медија који све време покушавају да прикажу „умерену сиријску опозицију“ као демократску и либералну снагу, каже Дени Маки. А управо је та опозиција, према његовим речима, убила око 10.000 цивила у минобацачким и артиљеријским нападима. Читав Алеп био је талац терориста 4 године. Победа у Алепу је постала победа истине сиријске власти и њених савезника над лажима које шири опозиција коју подржава Запад, каже Маки.

„Живимо у епохи медија и комуникација, информација и друштвених мрежа. Када би постојао бар један добро документован податак, потврда да је заиста било убистава цивила, када би постајала барем једна фотографија. Ако је раније било 250.000 цивила у Алепу, а сада их је остало 100.000, па где је осталих 150.000? Убиство стотине хиљада људи не би могло да прође неопажено. Оно што се дешава у источном Алепу одмах бива објављено у медијима, јер са њима већ 4 године сарађују локални активисти који могу да документују све што се дешава на лицу места“, закључује он.

Чланак ПОЗНАТИ РУКОПИС: Монструозне лажи Запада – некада у Југославији, данас у Алепу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Представници Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије затражили су данас да се што прије направи јединствена евиденција и мапа страдања српских жртава.

Предсједник тог удружења Драган Пјевач, казао је на конференцији „Људска права породица несталих и погинулих“ да је та евиденција потребна јер у међународној заједници није једнак третман српских жртава и њихових породица у односу на друге жртве.

„У међународној заједници је перцепција да су жртве Хрвати и Бошњаци, а не српске жртве. Слободно се може рећи да се и за те жртве колективно намеће кривица српском народу. Ми морамо кроз израду јединствене евиденције и мапе страдања српских жртава то документујемо и кажемо да су сви у ратовима били жртве“, нагласио је он.

Пјевач је навео да у Србији још увек није законски ријешено питање и статус несталих лица, нити је ријешено питање заштите породица жртава из Хрватске, наглашавајући да се стиче утисак да се то питање намјерно игнорише.

Он је рекао да су породице несталих свјесне како не могу да очекују привођење правди злочинаца, али да се посљедице могу ријешити доношењем системског закона који регулишу права породица несталих.

Председник републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске Недељко Митровић рекао је да се још 1.665 Срба води као нестало у рату у БиХ, наводећи да су Срби изложени дискриминацији у БиХ када је у питању процесуирање ратних злочина и тражење несталих.

Према његовим ријечима, од укупно 100.000 погинулих или несталих у БиХ, око једну трећину чине Срби, и они су за стварне или наводне ратне злочине осуђени на преко 1.600 година затворске казне, док су за око 10 пута мање кажњени Бошњаци и Хрвати.

На данашњем скупу је истакнутио, да има породица које своје најближе траже више од 25 година и да би статус свих жртава требало да буде једнак.

Наглашена је и потреба доношења системског законског решења уз већу сарадњу са властима, како би се дошло до правде за жртве и подице несталих у ратовима 1990-тих.

Чланак „ЉУДСКА ПРАВА ПОРОДИЦА НЕСТАЛИХ И ПОГИНУЛИХ“: Потребно што прије направити мапу страдања српских жртава се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AFP 2016/ HRVOJE POLAN

У логорима Орашја, према подацима Републичког центра за истраживање ратних злочина у Бањалуци, од маја 1992. до јула 1993. године заробљено је 1.300 Срба, од којих су многи мучени, више десетина је убијено, а силоване су 24 жене, саопштило је Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије.

Председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић и премијер Андреј Пленковић, као и мноштво других владајућих и опозициoних политичких актера, сматрају да је хапшење генерала ХВО и бивших часника и војника ХВО у Орашју невиђен и политички мотивисан удар на хрватске националне интересе, Хрвате у БиХ и на Републику Хрватску.

„Чему да се надају породице невиних српских жртава, углавном цивила из ’Олује‘, ’Бљеска‘, ’Медачког џепа‘, Равних котара, Сиска, Госпића, Миљевачког платоа, Осијека, Паулина Двора и многих других места, након таквог реаговања и чињенице да се достављање било каквих докумената о злочинима почињеним од стране припадника хрватске војске сматра националном издајом“, наводи се у саопштењу. Хрватска се након 20 година вратила на став Милана Вуковића, некадашњег председник Врховног суда и бившег судије Уставног суда, према којем Хрвати у „одбрамбеном рату“ нису ни теоретски могли починити ратне злочине, наводи Координација. „У име породица српских жртава можемо рећи само једно: ’Срам вас било‘“, закључује се у саопштењу које је потписао председник Координације Драган Пјевач.

Чланак ПОРОДИЦЕ СРПСКИХ ЖРТАВА: Срам вас било! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Бомбардовање Југославије 1999. године је било агресија НАТО-а – први напад на суверену земљу у Европи после 1945. године када је уништен велики број цивилних објeката, почев од националне телевизије, па све до мостова и железничке инфраструктуре, изјавио је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

„Реч је о правој агресији. У светлу тих догађаја, морам да напоменем да су наши западни партнери, пре свега Американци, али и Британци, када је реч о Сирији, дошли до својеврсне хистерије користећи се јавним вређањима користећи речи попут „варватства“ и „ратних злочина“.

Подсетио бих, агресија против СР Југославије била je пропраћена нападима на велики број цивилних објеката“, истакао је Лавров у интервјуу за канал „Русија 1“.

Он је подсетио да је током бомбардовања међу хиљадама погинулих било и неколико стотина деце, као и да о 250.000 избеглица од тог тренутка више нико и не говори.

„Да Русија није преко Јевгенија Примакова одреаговала онако како је одреаговала на најгрубље кршење међународног права, ми то себи никада не бисмо могли да опростимо, а наша историја би добила једну ружну страницу. Примаков је учинио то што је после условило руски карактер, чиме је Москва заузела исправан став у том тренутку“, нагласио је Лавров.

Када је највећи патриота у својој земљи, политичар са великим искуством, важан државни званичник, особа снажне инстуиције која поседује енциклопедијско образовање и разумевање различитих процеса, сазнао да су САД одлучиле да почну бомбардовање СР Југославије, сматрао је да нема смисла да настави са уобичајеним активностима и одлети код америчког потпредседника Алберта Гора на важне, али ипак рутинске разговоре, додао је Лавров.

Тај заокрет је, према његовим речима, постао подсетник да Русија не може да у свету има другу мисију сем мисију одбране истине и да то ради заједно са другим силама, али свакако остварујући равноправне односе и договоре од узајамне користи.

Чланак ЛАВРОВ: НАТО агресија на Југославију био први напад на суверену земљу после 1945. се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Alexei Druzhinin

Погоршање односа на релациjи Mосква-Вашингтон ниjе проузроковано конфликтом у Сириjи, већ jе све почело jош распадом Jугославиjе, изjавио jе руски председник Владимир Путин.

Упитан да ли су се односи између Русиjе и СAД погоршали због Сириjе, Путин jе на конференциjи за новинаре завршног дана самита БРИKС-а у Индиjи, одговорио: „Грешите, сетите се шта се догодило у Jугославиjи – одатле jе све почело“.

„Jа тада нисам ни био председник. Mеђутим, jесам ли jа окренуо авион над Aтлантиком? Tо jе био Jевгениj Примаков“, рекао jе руски лидер, а преноси Спутњик.

„Узгред, Борис Jељцин jе био посебан. Kада jе заузео прилично чврст став о питању Jугославиjе, одмах су сви почели да се присећаjу како jе волео да попиjе. Tако jе запоцета дискредитациjа. Eто, одатле jе све почело“, истакао jе Путин.

Русиjа не тражи сукоб са СAД нити им утиче на изборе

Руски председник Владимир Путин изjавио jе данас да Русиjа не тражи сукоб са СAД и не покушава да утиче на предстоjеће америчке председничке изборе.

Путин jе завршног дана дводневног самита лидера држава БРИKС-а (Бразил, Русиjа, Индиjа, Kина, Jужна Aфрика) у индиjскоj савезноj држави Гоа казао да ће радити са било коjим лидером СAД коjи jе вољан да ради заjедно са Русиjом, преноси Роjтерс.

Aгенциjа наводи да jе председник Русиjе рекао да се нада да ће СAД и њихови савезници урадити све што могу како би се избегле цивилне жртве у бомабрдовању ирачког града Mосула, коjи контролише Исламска држава.

Портпарол Kремља Дмитри Песков раниjе данас jе изjавио да америчка агресивност расте зjедно са претњама да ће ненаjављено извести саjбер напад на Mоскву и целу Русиjу, што jе по њему без преседана и додао да ће Русиjа предузети мере предострожношти.

Песков jе за Риа новости рекао и да jе „америчка непредвидивост постала опасна по цео свет“, преноси РT.

„Наравно, обзиром на њихову агресивност и непредвидивост, морамо да предузмемо одређене мере како би заштитили своjе интересе“ рекао jе Песков.

Државни секретар СAД Џо Баjден изjавио jе у петак да jе Вашингтон спреман да одговори на наводни саjбетр напад Русиjе и, како jе рекао, „њихово мешање у предизборне кампоање за америчке председничке изборе“.

РT се позива на гостовање Баjдена у емициjи на НБЦ-у у коjоj jе, на питање новинара „зашто СAД jош ниjе послала поруку Путину“ одговорио да „шаље поруку“ као и да „има снаге за то“.

Баjден jе у наставку емисиjе изjавио и да ће руски председник Владимир Путин „препознати поруку“.

„Порука Путину ће бити послата када нама то буде одговарало и под околностима у коjима ће имати наjвећи утицаj“, рекао jе амерички потпредседник.

Чланак ПУТИН: Погоршање односа са СAД почело Jугославиjом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

САД оптужује Русију за „ратне злочине“ у Алепу, а ко ће одговарати за стотине хиљада убијених цивила у Југославији, Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, питају из руског Министарства иностраних послова.

Амерички државни секретар Џон Кери лицемјерно оптужује Москву за злочине у Сирији, а шта је са злочинима у земљама у којима су САД и њихови савезници имали вишегодишње учешће, питају из Москве.

Константин Долгов, опуномоћеник Министарства иностраних послова Русије за људска права, демократију и владавину закона, оштро је одговорио на Керијеве оптужбе.

„Шта је са војним затвором у Гвантанаму – амерички предсједник Барак Обама обећао је да ће га затворити“, каже Долгов.

„За оне који уче руски језик у Обаминој администрацији постоји једна пословица: `кривац се издаје сам`. А о срамоти званој `Гвантанамо` уопште не треба ни говорити“, наводи Долгов, а преносе руски портали.

Кери је раније оптужио Русију и сиријске власти да су током борбених дејстава починили „ратне злочине“.

Портпарол Стејт департмента Џон Кирби изјавио је да Кери није службено оптужио Москву за војне злочине у Сирији, већ да је само инсистирао на истрази.

Чланак МИП РУСИЈЕ: Ко ће одговарати за стотине хиљада убијених цивила у Југославији? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Профимедиа / Пинтерест

Доживотни предсједник Југославије убједљиво је побиједио у анкети „Који је био најхрабрији потез у свјетској историји“.

Легендарни предсједник Југославије Јосип Броз Тито био је најхрабрији човјек у цијелој свјетској историји јер је једини одувао вођу СССР-а Јосифа Висарионовича Стаљина, пред којим је тада дрхтао читав свијет!

Овај Титов потез изгласали су корисници друштвене мреже Редит, (и то убједљивом већином) након што су повели расправу о томе који би то могао да буде најсмјелији потез у историји.

Стањин је, наводно, чак 22 пута покушао да убије Броза: слао је у СФРЈ тешко наоружане плаћене убице, слао руске љекаре са задатком да га отрују, ангажовао тадашњег амбасадора Костарике у Југославији Јосифа Григулевича да зарази Маршала кугом, поклонио кутију за накит из које је излазио смртоносни гас… Међутим, Тито није био лака мета. Успјешно је избјегао сваки атентат, а онда је, према легенди, Стаљину послао писмо које је фасцинирало кориснике Редита.

– Престани да шаљеш убице да ме ликвидирају. Већ смо заробили њих пет, један је био с бомбом, други с ножем… Уколико не престанеш, послаћу ја једног за Москву. И неће ми требати други – одбрусио је Тито Стаљину, што је изазвало салве похвала међу корисницима Редита.

Према свејдочењу историчара Јозефа Пријавеца, аутора Титове биографије „Товариши“, Стаљин је био озбиљно забринут због ове Титове пријетње.

– Кад је Стаљин умро 5. марта 1953, у његовом кабинету пронађено је Титово писмо упозорења – тврди у својој књизи Пријавец.

Амбасадор Костарике у Београду Јосиф Григулевич, звани Макс, требало је да пусти бактерију куге у једном од Титових салона за пријем страних дипломата и тако отрује Маршала и све присутне.

Стаљин је наводно Титу поклонио кутију за накит са смртоносним гасом, а покушавали су да га убију наливпером, упаљачем, штапом и актовком у које је био смјештен отров…

ОСТАЛИ ВЕЛИКИ „ФАЈТЕРИ“ ПРЕМА МИШЉЕЊУ РЕДИТА

1. Кад су побуњеници убили мужа кијевске царице Олге и жељели да је присиле да се уда за њиховог принца, она их је живе закопала, а затим спалила њихова села, а њихове жене и дјецу продала у заробљеништво

2. Први португалски краљ Алфонсо Хенрикес посвађао се с мајком, сакупио војску, освојио пола Шпаније, побиједио мајку и од освојених територија направио државу Португал

3. Вајару скулптуре „Рањени лав“ у Луцерну није био плаћено за његов рад, па је из револта извајао статуу прасета да кружи око лава, како би се осветио што му нису платили

4. Винстону Груму, аутору „Фореста Гампа“, компанија Парамаунт је одбрусила да им је филм направио трошак. Грум је написао и други дио приче и Парамаунт је хтио да је откупи. „Не бих да вам стварам трошак као с првим филмом“, рекао им је и отишао код других…

Чланак РЕДИТ: Најсмјелији државнички потез – кад је Тито рекао „не“ Стаљину! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Хашки трибунал је прогласио бившег председника Југославије Слободана Милошевића невиним за геноцид у Сребреници.

Западни медији су ћутали о томе, без обзира на то што би ова вијест имала ефекат бомбе, пише италијански новинар Ђулијето Кијеза на порталу “Глобалист синдикејшен“.

Хашки трибунал је оправдао бившег предсједника Југославије, раније оптуженог за геноцид у Сребреници. То се десило још 24. марта 2016. године, али ниједан западни лист то није поменуо, наглашава бивши посланик Европског парламента, новинар Ђулијето Кијеза у колумни на сајту “Глобалист синдикејшен“.

Кијеза је нагласио да никакво званично саопштење није слиједило. Само оправдање је било укључено у текст пресуде Радовану Караџићу. Хашки трибунал је сматрао доказе кривице Милошевића недовољним.

“Ипак, Милошевић је провео пет година у затвору. Њега су једнодушно вријеђали сви медији без изузетка називајући га балканским касапином, чак су га поредили са Хитлером. А затим је умро у затвору“, пише новинар.

Ћутање медија о одлуци трибунала Кијеза сматра прилично чудним.

“Јер сви схватају да се ради о вијести која је имала ефекат бомбе. Након ове одлуке, сви западни лидери би требало у најмању руку да траже опроштај, а и да сами сједну на оптуженичку клупу тог суда“, сматра новинар.

Према његовим ријечима, судија који је предсједавао у процесу по предмету Караџића био је један од поротника у предмету против Слободана Милошевића. Он једноставно није могао да не зна ситуацију која је довела до оправдања бившег југословенског лидера. Кијеза је нагласио да је тај судија држављанин Јужне Кореје.

“Сада се питајте: ко је њему и његовим колегама платио? Сада напокон знамо какав је то трибунал – гомила нечасних, да не кажем нешто горе, људи који су радили и настављају да раде за империју, а не ради истине и правичности“, нагласио је Кијеза.

По мишљењу новинара, запад је уништио Југославију, убио Милошевића и оптужио га за злочине које он није извршио.

“Срамота. Запад тоне у глиб који је сам створио“, закључује Кјеза.

Чланак ИТАЛИЈАНСКИ НОВИНАР: Хаг не ради за истину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Kоординациjа српских удружења породица несталих, убиjених и погинулих  лица са простора бивше Jугославиjе саопштила jе данас да jе и након 21 годину од воjно-полициjске акциjе Oлуjа, у коjоj jе убиjено преко 1.200 српских цивила, Хрватска осудила само jедну особу.

У саопштењу ове координациjе се наводи да Хрватска Oлуjу слави као победу, али да она то ниjе.

„Породице жртава подсећаjу да jе Хрватска за наведене злочине правоснажно осудила само jедно лице, што jасно говори да ниjе у стању и не намерава озбињно судити за  ове и све друге ратне злочине почињене над Србима“, наводи се у саопштењу и додаjе да докле год се званична Хрватска „jасно не огради од злочина почињених у акциjи Oлуjа и етничког чишћења Срба у тоj акциjи, та акциjа има злочиначки карактер и даjе за право свима коjи тврде да jе 1991. година, за Србе у Хрватскоj само наставак 1941.“.

Чланак ПОРОДИЦЕ: За злочине у Oлуjи осуђена само jедна особа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Аустријски историчар Курт Грич оцијенио је да је НАТО од 1999. године, када је напао Савезну Републику Југославију /СРЈ/, себи дао за право да глобално интервенише да би проширио свој утицај, те да је искористио медије да би оправдао интервенцију на СРЈ представљајући тадашњег предсједника Слободана Милошевића као новог Хитлера.

„Сугерисано је да је то борба против новог Хитлера. Милошевић је наводно нови Хитлер, а Срби нови нацисти“, појаснио је Грич, који је и аутор књиге „Рат за Косово“.

Он је за „Спутњик“ рекао да је логика којом се НАТО обратио њемачком друштву била – „ако не подржите рат против Милошевића, онда је то исто као да ништа не предузимате против Хитлера“.

Према његовим ријечима, такву етикету њемачка јавност себи није ни хтјела ни смјела да дозволи по други пут у историји.

„Мислим да је Милошевић послужио као `жртвени јарац` јер је то било потребно Западу, посебно Њемачкој, како би могли да дефинишу непријатеља и зато су медији представили Милошевића као злочинца. То је конструкција медија која не одговара чињеницама“, рекао је Грич.

Он је додао да је слична стратегија која је примијењена према Милошевићу и СРЈ примијењена и у случају Садама Хусеина и Моамера Гадафија.

„Постојала је стратегија и тактика да се дефинише `јасан непријатељ` тако да становништво једне земље, попут, рецимо, Њемачке, буде спремно да подржи рат у Југославији или војну интервенцију у Либији или Ираку, што иначе не би урадили“, рекао је он.

Грич је у контексту тога рекао да је убијеђен да Њемци, да им није предочено поређење Милошевића са Хитлером и поистовјећивање читавог српског народа са нацистима, не би подржали идеју да њемачке оружане снаге буду дио коалиције која је бомбардовала СРЈ.

Он је у осврту на дешавања из 1999. године рекао да је НАТО након руског и кинеског вета у оквиру Савјета безбједности УН, на примјеру Космета показао какве циљеве има.

„Хтјели су да изграде нови имиџ – да се представе као миротворци, што у реалности свакако нису. Искористили су прилику и конфликт на Косову за свој све већи утицај. И управо у априлу 1999. године, када је НАТО славио своју 50. годишњицу, они су промијенили сврху Алијансе – од одбрамбене намјене, прерасли су у војни савез који има задатак да глобално интервенише“, указао је Грич.

Према његовом мишљењу разлог за промјену курса НАТО-а је, прије свега, велика ратна индустрија, односно машинерија, борба за нафту и глобалну моћ.

Говорећи о односу НАТО-а и Запада према Космету и чињеници да они подржавају независност самопроглашеног Косова, Грич је рекао да се НАТО и Запад позивају на право само када је то у њиховом интересу, али ако постоји жеља становништва на некој другој локацији да се изјасни о својој будућности, онда се исто то право оспорава ако је против интереса Запада и НАТО-а.

Чланак ГРИЧ: Милошевић Западу послужио као жртвени јарац се појављује прво на ИСКРА.

Фото: webtribune.rs

Бивши немачки посланик, демохришћанин Вили Вимер, пише на сајту Коп-онлајн, да “за Ницу и будуће Нице, где год да се оне догоде”, једно мора да буде јасно и недвосмислено, а то је да “починиоци морају да буду гоњени где год на земаљској кугли покушају да се сакрију и све док се не пронађу они који стоје у позадини њихових акција”.

“После рата против Југославије 1999. године противног међународном праву, под вођством САД, Британије и Француске и са немачким учешћем, Запад је преплавио суседне јужне регионе убиствима и смрћу”, подсећа Вимер. Тај рат је био сигнал за обнову старе политике колонијализма, овај пут оденуте у ново рухо, а термин “колатерална штета” који је тада измислио НАТО за убијене цивиле, није се ограничио само “на авганистанске свадбе или племенске скупове у Либији”.

– Уколико се Запад не врати политици УН, доживећемо наше крвавоцрвено чудо, како су најавили још напади у Лондону, Паризу и Мадриду – упозорава овај бивши државни секретар Министарства одбране Немачке.

После напада од 9. септембра 2001. године, који је припреман у Хамбургу, нису извучене никакве поуке. Безбедност у земљи сигурно није на вишем нивоу него тада, што је показала и готово пучистичка наредба о укидању прописа о заштити државних граница коју је 4. септембра 2015. године издала Ангела Меркел.

Један велики немачки лист је пре неколико недеља известио о томе да је тада министар унутрашњих послова хтео да ангажује полицијске снаге како би се зауставио масовни прилив миграната у Немачку, али је канцеларка то забранила, а данас и сама говори о томе како су заједно са избеглицама у земљу ушли и потенцијални теористи који су данас опасност за Европу.

Чланак ВИЛИ ВИМЕР: После рата против Југославије 1999, Запад је преплавио суседне регионе убиствима и смрћу се појављује прво на ИСКРА.