(Св. Јован – Јовандан) Фото: Screenshot

Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, један од празника посвећених светитељу и пророку који је најавио долазак Спаситеља и крстио га на ријеци Јордан, прославља се данас у свим храмовима Српске православне цркве и у православним домовима као једна од најчешћих српских слава.

Према предању, многи су мислили да је Јован обећани месија, али је он, препознавши Исуса када је слушао његове прве јавне проповиједи, рекао: „То је јагње Божије које узе на себе гријехе свијета“.

У Цркви је светитељ познат и као Јован Претеча, а његов празник сврстава се у ред највећих пророчких празника, јер се за Светог Јована, најближег сљедбеника и блиског рођака Исуса Христа, везује почетак мисије Спаситеља и почетак хришћанске проповиједи.

Овај празник се слави дан послије Богојављења, као сјећање на Крштење Исусово и улогу светитеља који је припремао народ за нову вјеру.

„Ја вас крштавам водом, али онај што иде за мном јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“, ријечи су Светог Јована који је крштавао народ у ријеци Јордан и позивао на покајање.

На православним иконама Свети Јован је најчешће представљен са крстастим штапом у лијевој руци и написом – „Покајте се, јер је близу Царство небеско“.

Од младости је био посвећен вјери и као бранилац јавног морала супротстављао се разврату римског друштва који је у његово вријеме достигао врхунац.

Свети Јован је јавно осудио и цара Ирода Антипу који је преотео жену свом брату Филипу. Царица Иродијада је, каже предање, наговорила кћерку Салому да од Ирода затражи главу Јованову.

Занесен Саломином игром, Ирод је наредио погубљење Јована Крститеља.
Овом догађају посвећен је посебан празник познат као Усјековање главе Светог Јована Крститеља, а на иконама се слика светитељ који у десној руци држи своју одсјечену главу.

За овај празник везује се, како је записао Свети јеванђелиста Лука, и догађај преношења руке светитеља у Антиохију из Севастије, гдје је погубљен.

Десна рука Светог Јована, којом је крстио Христа, одувијек је чувана као највећа светиња, а сада се налази у Цетињском манастиру.

Свети Јован је узор поштења и правдољубља, па се и у српском православљу поштује и обичај братимљења „по Богу и Светом Јовану“.

Чланак СВЕТИТЕЉ И ПРОРОК: Данас Јовандан се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Јовањдан, један од празника посвећених светитељу и пророку који је најавио долазак Спаситеља и крстио га на ријеци Јордан, прослављља се данас у свим храмовима Српске православне цркве и у православним домовима као једна од најчешћих српских слава.

Према предању, многи су мислили да је Јован обећани месија, али је он, препознавши Исуса када је слушао његове прве јавне проповиједи, рекао: „То је јагње Божије које узе на себе гријехе свијета“.

У Цркви је светитељ познат и као Јован Претеча, а његов празник сврстава се у ред највећих пророчких празника, јер се за Светог Јована, најближег сљедбеника и блиског рођака Исуса Христа, везује почетак мисије Спаситеља и почетак хришћанске проповиједи.

Овај празник се слави дан послије Богојављења, као сјећање на Крштење Исусово и улогу светитеља који је припремао народ за нову вјеру.

„Ја вас крштавам водом, али онај што иде за мном јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“, ријечи су Светог Јована који је крштавао народ у ријеци Јордан и позивао на покајање.

На православним иконама Свети Јован је најчешће представљен са крстастим штапом у лијевој руци и написом – „Покајте се, јер је близу Царство небеско“.

Од младости је био посвећен вјери и као бранилац јавног морала супротстављао се разврату римског друштва који је у његово вријеме достигао врхунац.

Свети Јован је јавно осудио и цара Ирода Антипу који је преотео жену свом брату Филипу. Царица Иродијада је, каже предање, наговорила кћерку Салому да од Ирода затражи главу Јованову.

Занесен Саломином игром, Ирод је наредио погубљење Јована Крститеља.
Овом догађају посвећен је посебан празник познат као Усјековање главе Светог Јована Крститеља, а на иконама се слика светитељ који у десној руци држи своју одсјечену главу.

За овај празник везује се, како је записао Свети јеванђелиста Лука, и догађај преношења руке светитеља у Антиохију из Севастије, гдје је погубљен.

Десна рука Светог Јована, којом је крстио Христа, одувијек је чувана као највећа светиња, а сада се налази у Цетињском манастиру.

Свети Јован је узор поштења и правдољубља, па се и у српском православљу поштује и обичај братимљења „по Богу и Светом Јовану“.

Јовањдан је послије Никољдана и Ђурђевдана најчешћа крсна слава код Срба.

Чланак СРЕЋНА СЛАВА: Данас Јовањдан се појављује прво на ИСКРА.

Српска православна црква и верници данас славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса Христа на реци Јордану.

Празник Свети Јован Крститељ кога данас слави Српска православна црква, посвећен је Исусовом рођаку, познатом као Јован Претеча. Јован се зове Крститељ, јер је, по верском учењу, крстио Исуса Христа, а Претеча зато што је најављивао Христов долазак.

Јован је у реци Јордану крштавао свакога ко се покајао. Живео је једноставно и аскетски хранећи се инсектима и медом дивљих пчела, а одевао се у хаљину од камиље длаке. Јован је убијен за време краља Јудеје Ирода који је наредио да се пророку одсече глава.

У народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Јован сматра узором карактера и поштења. Верници, било православци или католици, врло често дају Јованово име својој деци. Православци славе крсну славу светог Јована, а католици обично славе имендан.

Процењује се да је Свети Јован по броју оних који га славе на трећем месту међу Србима. Највише се славе Свети Никола и Свети Арханђел Михаил.

Десна рука Јована Крститеља, која је на реци Јордан крстила Исуса Христа, чува се на Цетињу. Јованову руку у Европу су бежећи од Турака и француског цара Наполеона донели малтешки витезови на двор руског цара Николаја који ју је у знак захвалности Србији која је примила руске емигранте даровао Карађорђевићима.

Бежећи пред немачком окупацијом, млади краљ Петар II реликвију оставља у манастиру Острог. То није једина реликвија СПЦ ван Србије – у Црној Гори се чувају и мошти Василија Острошког и рука Светог Саве.

Чланак СРЕЋНА СЛАВА: Данас је Јовањдан се појављује прво на ИСКРА.

Стигли су Орићеви до прага куће Ристића у зору, уочи Јовањдана. Мића (16), старијег брата, одвукоше негде ко џак. Где, не зна се где ни данас, а 22 године су прошле. Сестру Митру (19) и мајку Иванку (42) стрељали су у подруму. Још куршуми звоне, и вриска међу хладним зидовима. На ливади под орахом, од неке запреге направили су ломачу. Ту су спалили оца Новака (41), главу куће. Ужас тиња у дечаку. На згаришту породичне куће у Кушићима, тог 16. јануара 1993. жив је остао петнаестогодишњи Цветко. Дечак без игде икога, на свету сам.

Иза џелата, на потезу од Језера до Скелана, остала су тада и тела 68 недужних људи, разбацана по брдима.

Цветко остаде, пуким случајем. Да увене последњи изданак Ристића, није био усуд. Са групом људи, три дана провео је у обручу Орићевих џелата, у Језеру. По мосту, једином између Скелана и Бајине Баште, између пакла и Србије, пљуштала је снајперска и митраљеска ватра. Падали су глинени голубови у воду, један за другим. Цветко се некако докопао ледене реке и Србије.

– Године смуцања прођоше. У Бајиној Башти сам завршио основну, па отишао у Београд у Војну гимназију, па одустао. Из Београда прешао сам у Ужице, у дом за незбринуту децу. Ту сам завршио Средњу техничку. Вршњацима нисам пуно причао о свему. Ко је од деце могао разумети шта се догодило мојима и мени? Нисам чини ми се схватао ни ја. Мени је само требало, што ми више нико не може дати… Да се мојих нагледам. Дете сам био… – каже Цветко, на тој ливади, под оним орахом – Џелате правда није стигла, а све се зна. Моме брату Мићу пресудио је Зулфо Турсуновић, он је умро као слободан човек. Шета слободан Насер Орић. И Хакија, ено га, директор је неког јавног предузећа у Сребреници – говори Цветко, све гледајући она брда и вртаче надомак куће.

Ту су му негде брата бацили, још га није нашао, а хтео би само да Мића поред сестре, оца и мајке сахрани

– Неће му тај сарајевски институт кости пронаћи, годишње 600 Бошњака нађу, а Србина ни једног – тако каже.

Мир је некакав Цветко ипак нашао. Често се у камен претвори, да га сачува. Џаба кад уочи Јовањдана, пуцају и стене на овој ветрометини.

– Укључим телевизор, видим Орића. Прича о мојој кући. О Кушићима. „Ту сам изгубио своје најбоље борце“, тако каже. Има заштиту целог света. И романсирану биографију. Нигде ми сестру, брата, мајку и оца не помиње… Јесам, читао сам и између редова. Ништа, од хероја данашње Европе, ни слова – Цветкове речи као у празно лете – Свих ових година долазили су ми повремено ови наши државни адвокати. Говорили су, доказе против убица имамо. Кажу, јавиће се, најкасније у петак. И ништа. Шта је лажна нада, од наших сам научио, не мислиш ваљда да сам од џелата истину тражио?

Шта Цветку преостаје? Нема од тога ништа, од правде. Није то за сиротињу, на обе стране. Главоње, зликовци, шверцери оружја са обе обале, они су се извукли.

А Цветко, шта ће, ту је где је. Мора све људе једнако да гледа, Србе и Бошњаке. А гледа их пуно. Запослио се у „Електродистрибуцији“ па стално шпарта по терену.

Спаљену кућу је обновио. Сија на сунцу, у зеленилу. Помагали су многи да се лоза Ристића не угаси, цигла по цигла, цреп по цреп. Пише све то на зиду где јутарње сунце удара, поред иконе Светог Јована.

Претходни пут, ракију смо под оним орахом попили маја 2011. Тада је је брачни пар пензионера избеглих из Сарајева негде у Србију, Цветку послао 3.100 евра. Уз новац, послали су поруку: У кући урадите централно грејање, квалитетно. Ставите и ограду на ону терасу на спрату, да неко не падне. Људи скромни, животну уштеђевину су дали. Један су „услов“ имали – да им се име не спомиње. Знам о људима само, да су бежећи из Сарајева, своје чедо изгубили.

Женски глас се чује, украј Дрине, а нагласак сремски. Разбија сету. Јелена грли Цветка, нуди кафу и ракију.

– Ожених се из Инђије. Можда се лоза Ристића стварно неће угасити. Видећемо, ко то зна – говори Цветко, вазда озбиљан. Намрштен. Јелена се смеје, драго јој, она зна да иза коже мргуда из Кушића препозна кад се срце радује – Како се нас двоје нађосмо, ни сам не знам. Можда су корени „прорадили“, Јеленина мајка родом је из Братунца. Долазе нам војвођани редовно за Светог Јована. Морам Јелену боље слушати, обећавам.

Ево мене опет, усред Кушића, да опет са Цветком ракију пијем под оним орахом.

Пуца поглед на четири стране. И горе. Нешто се спрема. Пети хоризонт, људима нигде ближи није, него у Подрињу. Чак и када је мир. Највише тада.

Ту живи и мртви размењују речи. Успомене убили нису.

Сине мој, нежна је мајка. Сестра, раздрагана, весела, брата у образ љуби. Небо овде милује и љуби, а видим, неће дуго да траје, већ се олуја спрема. Цветко са небом разговара.

Кад су те одвели, јеси ли се пуно мучио, мили брате мој?

Оче, зашто ме остави?

У грлу стало. Мислим, проћи ће. Ал олуја пуче, бесни, лије низ лице.

Онда се смирило, као блага киша. Ево, полако стаје.

Кад прође, онда више ништа неће остати да се каже.

То је сигуран знак да је свако свако нашао свој мир.

А шта ће са херојем Европе бити, векови ће рећи.

Чланак СЕЋАТЕ ЛИ СЕ ЦВЕТКА РИСТИЋА: Дечак је остао сам у кући, а сад је човек се појављује прво на ИСКРА.