Фото: Политика

Правда не постоји, једнакост је илузија! Ово је узвикнула Јована Тодоровић, ђак генерације зрењанинске Гимназије, када је захваљивала на пригодној свечаности након доделе Вукових диплома. Мало је рећи да је говор био неуобичајен за овакве прилике, а иступ младе суграђанке имао је изузетан одјек и наишао је на симпатије Зрењанинаца.

Јована се критички осврнула на појаве којима је била окружена док је похађала школу у којој је низала само петице.

„Имала сам могућност да напишем клише који је примењиван годинама и да ређам хвалоспеве или да останем верна себи и кажем оно ’што је пожељно прећутати’. Послушала сам своју савест”, каже одликашица, па је тако рекла да је „за пролазак кроз Зрењанинску гимназију пожељно имати везу, да није задивљена толиким бројем вуковаца, јер иза сваке дипломе не стоји знање”. Постоје, истакла је, и „привилегована одељења у која су свесно уписана деца утицајних родитеља, преко којих професори остварују своје интересе”.

Јована Тодоровић: Постоје привилегована одељења у која су свесно уписана деца утицајних родитеља, преко којих професори остварују своје интересе

Јована је замерила неким ученицима да су се понели недолично кад је вођена акција добровољног давања крви за болесног друга. „У таквим тренуцима се очекује много већа хуманост”, рекла је. Она је захвалила професорима за које мисли да часно обављају свој посао, па је, поред осталог, рекла да је због професорке физике заволела тај предмет и да јој је жао што је била на друштвеном смеру.

„Живимо у кризним временима. Кризним и у духовном и у материјалном смислу. Стога, сачувајте гимназију. Она треба да буде оно што је некад била. Она је способна да изнедри интелектуалце који су преко потребни нашем народу”, поручила је најбоља ученица.

Јована каже да није критички говорила зато што јој се било ко лично замерио. Ако је већ требало да се осврне на школовање, није хтела да лаже: „Видела сам да се већина ђака са мном слаже, па и професори, али код нас је проблем када треба нешто отворено јавно рећи. Боли ме лаж. Ако се не боримо за истину, онда тешко нама. Јављају се сумње да је мене, наводно, неко од професора наговорио. То нема везе. У питању је мој став. Мој говор је израз револта и жеље да се каже истина, да се људи над њом замисле и да се врати стари сјај гимназији као институцији”.

Будућа студенткиња књижевности истиче да су исти проблеми присутни и у другим школама, само се о њима ћути. Тврди да је систем вредности поремећен у целом друштву, да се та појава испољава и у образовању и да оно све више заказује. „Опасно је ако се криво едукују млади људи и са собом понесу погрешне навике”, каже Јована.

Посебно јој сметају конформизам и полтронство. „Битније је да се боримо за своја права него да будемо срећни ако нас оставе на миру. Све више ћутимо, трпимо и страхујемо због могућих последица. Пазимо да се неком не замеримо, а своје идеале остављамо са стране. Својих пет минута сам искористила да станем иза својих идеала”, закључује Јована Тодоровић.

Чланак УЧЕНИЦА ГЕНЕРАЦИЈЕ ЗРЕЊАНИНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ: Правда не постоји, једнакост је илузија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Одрасла у граду театру, на најбољем је путу да оствари снове из детињства: да заигра на каменим сценама престижног летњег фестивала који се у Будви одржава већ три деценије.

Јована Тодоровић, Будванка рођена у Осијеку, коју је вихор рата деведесетих довео у Паштровиће, родбину њене мајке, летос је имала доста посла. Студенткиња друге године глуме у класи Виде Огњеновић на Академији лепих уметности у Београду, организовала је с колегом Николом Тодоровићем, и уз помоћ културних институција општине, Дане младих уметника Будве. У ствари то је био омаж песничком генију Његошу и славном приповедачу из Паштровића, Стефану Митрову Љубиши.

Јована је на сценама Спомен-дома “Црвена комуна” у Петровцу говорила антологијску тужбалицу из “Горског вијенца”, сестру Батрићеву, као и тужбалицу Иване Томове, мајке Његошеве, над мртвим сином.

Убрзо после тога одушевила је говорећи “Сестру Батрићеву” на промоцији књиге Радомира В. Ивановића “Његош, Андрић, Лалић”. Казивала је и фрагменте из Андрићеве приповетке “Данак у крви”. Јованине трансформације у сложене ликове великана српске књижевности одушевиле су публику.

Ко је, људи, ова мала? – питала се културна чаршија са југа Јадрана.

– Дани младих уметника нису били жеља за нашом промоцијом, већ су имали други циљ: апел да се библиотека у Будви, чији велики део пребогатог фонда чами у депоима, врати у центар града. Без књиге нема ни глуме, ни писања, нити најшире гледано образовања – каже, за “Новости”, Јована Тодоровић.

Јована и њен колега су са својих наступа упутили још један апел људима који воде Будву: да град добије малу сцену на којој би наступали драмски уметници ван сезоне!

– “Град театар”, мултимедијални фестивал, чију окосницу чини управо драмски програм, треба да има зимски наставак – објашњава Јована.

ПРОСЕЈАВАЊЕ СЕБЕ

Иако већ озбиљна девојка, Јована, не из лажне скромности, подвлачи: да би постао глумац потребна су велика сита и решета. “Да кроз њих просејеш себе, како би остало оно најбоље. Мислим да ће, победити моја велика љубав према глуми, која је у мени прогутала све друге љубави”. Има и узоре, а то су у првом реду Наташа Нинковић, Анита Манчић, Нада Шаргин, Игор Ђорђевић и Небојша Дугалић.

Чланак ГЛАС ИЗ ПАШТРОВИЋА: У славу Његошу и Стефану Митрову Љубиши се појављује прво на ИСКРА.