Фото: Курир

Дан након ових збивања у Београду посланик Јовановић је из Беча, у десет и четрдесет ујутро, послао врло кратак телеграм: Вечерас се војска упућује на југ јер верује да се наш спор има само ратом расправити

У кризи насталој у данима после убиства надвојводе Франца Ферфинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, српски посланик у Бечу Јован Јовановић Пижон јављао је у домовину да је „упутно припремити се за одбрану…“ и да је „вероватно да се Аустрија припрема за рат против Србије“.

Видовдан у Бечу 1914. године освануо је сунчан. Од када се памтило, лето није било лепше. Удружење српских студената у Бечу „Зора“ спремало је велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца у Градском парку. Увече је требало да се одржи бал на који је позван и српски посланик – Јован Јовановић звани Пижон.

Фото: Курир

„Мени су доделили патриотску и тешку дужност, да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика…“ записао је тадашњи студент Милош Црњански, описујући како је пеглао свој фрак у време када се у Сарајеву десио кобни атентат и додаје: „У великим, историјским тренуцима, судбина додели сваком улогу, и не пита.“

Црњански неће заплесати с посланиковом супругом јер се „бал неће моћи одржати, никада…“ У међувремену, у Беч је стигла вест о погибији аустријског престолонаследника Фрање Фердинанда и његове супруге Софије.

Већ други дан након атентата посланик Јован Јовановић Пижон одлази у аустроугарско министарство иностраних послова да пренесе како српска влада дубоко жали и „најенергичније осуђује сарајевски злочин“ и како ће учинити све да спречи агитацију и незаконите радње против Хабзбуршке царевине укључујући и извођење пред суд свих лица евентуално умешаних у заверу. Посланика није дочекао министар Берхтолд него његов помоћник. Саслушан је без коментара. Званичан одговор Аустроугарске тек се очекивао, али је бечка штампа већ била препуна написа о томе како је „злочин припремљен у Београду“.

Од 30. јуна српско посланство у Бечу било је практично окружено полицијом и жандармима док је особље било под сталним присмотром.

„Принцип је својим актом, ипак ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији него у целој Европи“. (Црњански)

Ипак, бура која је наилазила још није морала да значи и велики рат. Људи су наставили нормално да живе. „Беч се расељавао у бање, према обичају 19. века. Све се из Беча разишло у летовалишта… Безбрижност у Европи била је толика да је, на пример, врховни командант србијанских трупа (војвода Путник) дошао на лечење у једну аустријску бању…“ (Црњански). Српски посланик је у свом извештају приметио како се првих неколико дана, то јест до краја јуна ипак чинило да се питање последица сарајевског атентата „нормално развија“.

Међутим, почетком јула он примећује низ „нејасних наговештаја“ који су указивали на постојање скривених намера. Штампа прво пише о могућем рату а затим изненада (уствари, по налогу владе која је желела да „уљуљка“ другу страну) престаје да се бави Србијом; аустријски министар рата и начелник Генералштаба прекидају одсуство и враћају се у Беч; однос аустријских званичника према дипломатама се мења…

Фото: Курир

„Аустрија је, међутим, припремала ултиматум Србији и рат, тајно, као што се злочин припрема.“ (Црњански)

Када је посланик Јовановић наредио да се поводом преноса у Беч посмртних остатака надвојводе Фрање Фердинанда и његове супруге застава у резиденцији у знак жалости спусти на пола копља, дошло је до „бучних демонстрација“ испред зграде посланства (3. јула). Иако је полиција тражила да се српска застава уклони како би се маса смирила, посланик Јовановић је то одбио.

Црњански је сликовито описао последњи испраћај погинулих надвојводе и његове супруге: „У ушима каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави… Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала“.“Који ће кораци бити предузети?“ питао се посланик у својој анализи послатој у Београд 15. јула 1914. године. „У ком виду? Какве ће захтеве Аустроугарска поставити Србији?“

Посланик није могао да зна да је већ неколико дана раније (6. јула), аустријски цар Фрањо Јосиф И примио поруку од немачког цара Вилхелма ИИ којом је „Немачка обећала апсолутну подршку Аустрији, чак и против Русије, ако Аустрија жели да рашчисти са Србијом“.

Посланик српске краљевске Владе у Бечу Јован Јовановић Пижон био је искусан дипломата који је у дотадашњој каријери прошао многе тешкоће и кризе. Рођен 1869. године, припадао је оној генерацији српског грађанског друштва која је могла да стекне високо образовање у иностранству и која је много допринела напретку државе и друштва у другој половини 19. и почетком 20. века.

Завршио је правни факултет у Паризу и вратио се у земљу, не само са добрим познавањем права и француског језика, него и са стеченим навикама у одевању и понашању. Облачио се, за београдске прилике, складно и оригинално, по француској моди носио је и висок оковратник, због чега је добио надимак „Пижон“ (голуб).

Фото: Курир

Каријеру је почео прво као судија (1892/1896), а затим као писар у министарству иностраних дела Краљевине Србије (1896-1900). Био је неко време и професор права да би се 1903. године коначно определио за дипломатску службу. Већ у децембру 1904. године Никола Пашић је Јовановића послао као отправника послова посланства у Софији са задатком да ради на српско-бугарском споразуму. Млади дипломата је на овом првом значајном задатку показао умешност у тражењу споразума око Македоније, питања које је дубоко делило суседе. Од 1904. године Јовановић ради у конзуларном одељењу министарства иностраних дела. Ово одељење имало је за задатак да руководи пословима српских конзула у Македонији у којој се у то време развила огорчена борба за утицај на становништво која је постала и физичка борба између српских, бугарских и грчких чета. У критичним данима царинског рата 1906. године са Аустроугарском Јовановић одлази у Атину, а затим у Каиро у потрази за новим тржиштима за сточни извоз Србије. Одатле је упућен на рад на Цетиње. Након младотурске револуције у Цариграду, прилике у Македонији се мењају а Јовановић 1909. године постаје генерални конзул у Скопљу.

На свим задацима Јовановић је показивао натпросечне дипломатске вештине. Остављао је утисак ретко одмереног човека, достојанственог, господственог држања. У критичним околностима био је „неузбудљив“, како су тада говорили његови познаници, што је значило да је увек остајао хладнокрван и миран. Године 1911. знаменити министар иностраних дела Србије Милован Миловановић враћа Јовановића у Београд како би му помагао у преговорима са Бугарском, уочи припрема за Балкански рат против Турске. Када је Миловановић 1912. изненада умро, Јован Јовановић накратко постаје министар иностраних дела у влади Марка Трифковића, да би то место у следећој влади уступио премијеру Николи Пашићу. Током Балканских ратова Јовановић обавља дужност помоћника министра, то јест другог човека министарства. Након што је Србија остварила победу у Балканском рату, требало је настојати да се поправе односи с Аустроугарском која је српске победе примила као ударац и опасност по сопствене интересе и у више наврата претила ратом. Никола Пашић је 1912. године послао Јовановића за посланика у Беч са следећим упутством: „Што јачи отпор! Али сукоб нипошто!“ Беч у то време није било лако место службовања за српског посланика.

Фото: Курир

Престолонаследник Фрањо Фердинанд није желео ни да прими Јовановића у аудијенцију, иако је то овај писмено и усмено тражио у више наврата. Чак и на дипломатским пријемима, престолонаследник, иначе набусит човек тешке нарави, само би мрко погледао и без речи прошао поред краљевског посланика из Београда. Уочи надвојводиног пута у Сарајево јуна 1914. године, посланик Јовановић пренео је аустријском министру финансија Белинском упозорење око могућих опасности у Босни и предложио да Фердинанд не путује на Видовдан. Међутим, Аустријанци нису обратили пажњу на ово упозорење.

У кризи насталој у данима након надвојводиног убиства Јовановић је јављао да аустријска влада може да предузме једну од следеће две акције: или ће да тражи сарадњу Србије како би се сви починиоци и саучесници строго казнили или ће убиство да прогласи „пансрпском, јужнословенском завером“ и направи случај против Србије и Срба. „Ако се све узме у обзир, мени се чини да ће Аустроугарска прихватити овај други курс“, песимистички је најавио Јовановић. „Стога је упутно припремити се за одбрану.“

Посланик је више наслућивао него што је имао све податке о правим намерама аустроугарске владе која је већ средином јула донела кобну одлуку да се по сваку цену обрачуна са Србијом, не водећи много рачуна о ширим међународним последицама. Због потреба мобилизације (добар део војске, сељака био је на летњем одсуству због жетве) одлучено је да се с акцијом сачека до пред крај јула.

Фото: Курир

Пред олујом која се спремала председник српске владе Никола Пашић упутио је 19. јула свим представништвима Србије у иностранству поруку у којој је, између осталог, наведено да је српска влада спремна да „изведе пред лице правде све своје поданике за које би се евентуално доказало да су имали било какву улогу у сарајевском злочину“, али истовремено да „никада нећемо моћи да прихватимо захтеве који би били уперени против достојанства Србије и који би били неприхватљиви било којој земљи која поштује и чува своју независност“. Као да је Пашић већ унапред припремио одговор на ултиматум који ће неколико дана касније стићи у Београд.

У свом коментару послатом министарству 20. јула посланик Јовановић је закључио: „Вероватно је то да се Аустрија припрема за рат против Србије“.

Три дана касније (23. јула), у четвртак, у шест сати поподне, посланик Аустроугарске у Београду барон Гизл фон Гизлинген затражио је хитан пријем код вршиоца дужности председника владе Србије Ларазара Пачуа (Пашић је тога дана био у Нишу у изборној кампањи) како би му уручио хитну ноту бечке владе. Гизл је касније причао да је Пачу у једном тренутку постао несигуран и да је оклевао да прими ноту, на шта је аустријски посланик рекао да ће је онда оставити на столу.

Након тога српски министар финансија ипак је примио документ. Нота је садржала десет тачака пажљиво написаних на начин и са циљем да их Србија не прихвати и да одбаци понижавајуће захтеве. Између осталог, тражило се да Србија забрани сваку пропаганду против царевине, да објави посебну изјаву осуде и жаљења у свом службеном листу, да распусти противаустроугарске организације и из војске и администрације уклони особе које су учествовале у пропаганди против царства, да ухапси поједина одговорна лица и друго.

Посебно тешки били су захтеви да се Србија сагласи да органи царевине „сарађују“ у самој Србији на сузбијању субверзије, као и да учествују у судским поступцима против саучесника у Сарајевском атентату. Србији је дато 48 сати, до 6 сати по подне у суботу, да одговори на аустроугарске захтеве. Након одласка посланика Пачу је окупио чланове владе који су у мртвој тишини саслушали услове ултиматума. Први је ћутање разбио министар образовања Љуба Јовановић: „Не преостаје нам ништа друго осим да се боримо.“

Дан након ових збивања у Београду посланик Јовановић је из Беча, у десет и четрдесет ујутро, послао врло кратак телеграм: „Вечерас се војска упућује на југ јер верује да се наш спор има само ратом расправити. За случај прекида односа молим пошаљите упутства и за чиновнике новац.“ Истог дана, након два или три разговора, схватио је да је оружани сукоб између Србије и Аустроугарске неизбежан, чак и уколико би Србија прихватила све захтеве, од почетка до краја. Нота из Беча је у ствари била „равна објави рата Србији“, закључио је посланик Јовановић. Француски амбасадор, британски амбасадор као и руски отправник послова рекли су Јовановићу да корак који је предузела Аустроугарска „треба сматрати не нотом, већ ултиматумом“. Они се нису слагали с обликом, садржајем а ни роком постављеним у ноти која је за све српске савезнике била неприхватљива.

Бечка штампа је одмах објавила текст ултиматума, а „став народа на улицама према посланству био је такав да сам очекивао чак физичке нападе на чланове особља.“ (Јовановић). У суботу, 25. јула 1014. године тачно у шест, председник српске владе Никола Пашић аустријском посланику лично је предао одговор. Српска влада је у „мајсторски сроченом дипломатском тексту“, како је то признао један аустроугарски високи дипломата, дала опрезан одговор којим је углавном прихватила готово све, осим једног захтева из ноте. Радило се о тражењу да званичници Двојне Монархије учествују у истражном поступку у Србији, што је одбијено с образложењем да би то „представљало кршење устава и кривичног поступка“.

Фото: Курир

Чим се вратио у своју канцеларију, Никола Пашић је обавештен да барон Гизл није задовољан одговором српске владе и да исто вече са целим посланством напушта Београд. „Учинили смо колико смо могли“, написао је Пашић у поруци упућеној свим српским посланствима.

Истог дана посланик Јован Јовановић добио је од аустоугарског министра иностраних послова Берхтолда допис у коме је обавештен о прекиду дипломатских односа: „Жалим што су односи које сам имао част да одржавам са вама, господине посланиче, сада окончани и користим ову прилику да вам ставим на располагање приложене путне исправе за ваш повратак у Србију“. Три дана касније, 28. јула 1914. године – тачно месец дана након Сарајевског атентата – Берхтолд је поштанским телеграмом обавестио Николу Пашића: „Аустроугарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом“.

Наредно јутро аустроугарска атриљерија из Земуна и са Бежаније, као и њени ратни бродови, бомбардовали су Београд. Да заштити Србију, Русија је објавила рат Аустоугарској. Као савезница Аустроугарске, Немачка је објавила рат Русији. Онда су Француска, савезница Русије, и Немачка, савезница Аустроугарске, једна другој објавиле рат. Немачка је објавила рат Белгији како би напала Француску. Најзад, Велика Британија ушла је у рат против Немачке. Почео је Први светски рат.

Чланак МИНУТ ПРЕД И СВЕТСКИ РАТ: Српски посланик у Бечу јавља: Браћо Срби, војска креће, спремите одбрану! се појављује прво на ИСКРА.