Паг – пронађена масовна гробница Срба (Фото: РТРС/СРНА)

На иницијативу удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, организована је дводневна експедиција чији је задатак био да на подручју острва Пага, на рту Слана, лоцира мјесто на коме су у ноћи између 14 и 15. августа 1941. године усташе поклале 91 дијете узраста до петнаест година, 293 женске особе и 407 мушкараца.

„Чланови експедиције располагали су са неколико фотографија које су урадили италијански војници почетком септембра 1941. и оскудним писаним материјалима који су само приближно описали локацију стратишта“, рекао је за Срну предсједник Удружења „Јадовно“ Душан Басташић.

Он је појаснио да је за одлуку о одласку на терен пресудна била фотографија из истог периода снимљена са самог стратишта, која је у архив Удружења стигла недавно из Италије, а на којој је видљив шири простор око тог мјеста.

„Велику помоћ у лоцирању стратишта пружио је локални мјештанин, добар човјек и познавалац терена који није одустао од потраге ни онда када се чинило да ће мисија бити неуспјешна“, каже Басташић.

„Успињући се по тешко приступачном и стрмом терену, на око 300 метара ваздушне удаљености од мора, недалеко од увале Малин, екипа је стигла до мале висоравни благог нагиба са које је био видљив крајолик истовјетан ономе на 76 година старој фотографији“, рекао је он.

Мада је од љета 1941. природа учинила своје, на том мјесту, удаљеном око шездесет метара од руба висоравни Форнажа на сјеверу, како каже Басташић, јасно су видљиви трагови педесет метара дугог рова и неколико других, двадесетак метара дугих постраничних ровова гдје је убијена 791 жртва.

„Тек доласком на мјесто злочина може се претпоставити какав тежак и мучан пут су прешле жртве ходајући скоро два километра по каменој пустињи од мјеста логора Слана до мјеста гдје су биле мучене и убијене. Ништа лакше није било ни женама са дјецом које су од логора у Метајни у утроби брода биле превезене до увале од које је требало прећи око пола километра оштрог успона до ископаних ровова“, истиче Басташић.

Он је додао да су чланови експедиције снимили низ фотографија и видео-записа, а локација и пут до ње снимљени су ГПС апаратом.

„На том мјесту, злочин је почињен ноћ уочи католичког празника Велике Госпе 1941. године, када су усташки злочинци непосредно пред затварање логора Слана и Метајна од стране италијанске војске имали намјеру да побију све преостале логораше“, подсјећа Басташић.

Он је рекао да су се сутрадан ујутро, након што су усташки злочинци довршили крвави пир, пијани и крвавих униформи, прикључили литији која се кретала улицама града Пага и завршила у католичкој цркви у центру града.

Басташић наводи да су, због распадања тијела жртава и страха од загађења воде за пиће, италијански војни санитарци двадесетак дана након злочина извршили ексхумацију и спаљивање тијела чији су пепео и нагорјеле тјелесне остатке затрпали у исте ровове у којима су жртве биле убијене.

„Пошто терен рта Слана обилује подземним водама које током кишних периода извиру и сливају се према мору, пепео и остаци спаљених тијела ношени су протеклих осам деценија према плавој гробници пашких врата гдје је љета 1941. своје животе завршио највећи број жртава, од њих најмање 8.020 убијених на овом хрватском острву“, наводи Басташић.

Он указује да данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика који би подсјећао на стравичну судбину недужних жртава, Срба и Јевреја.

Спомен-плоча у ували Слана, постављена 1975. године, разбијена је 1991. а оне обновљене 2010. и 2013. године, разбијене су након свега неколико дана.

„Потомци жртава окупљени око удружења `Јадовно 1941.` у јуну 2015. године на мјесту некадашњег логора Слана, на брежуљку између српског и јеврејског логора поставили су и освештали Часни крст“, додао је Басташић.

Чланак 91 ДИЈЕТЕ, 293 ЖЕНЕ, 407 МУШКАРАЦА: На Пагу пронађено мјесто масовне гробнице Срба и Јевреја се појављује прво на ИСКРА.

У присуству чланова породице, бројних пријатеља, познаника и комшија 16. фебруара 2017. године, у Јеврејском гробљу на Околиштима изнад Вишеграда, сахрањена је Букица Романо, рођена 1924. године у јеврејској породици Монтиљо.

Тако је склопљена и отишла у историју књига велике колоније вишеградских јевреја, који су оставили дубок траг у историји града на Дрини и Рзаву, посебно у Аустроугарском периоду.

Према записима познатог вишеградског новинара и хроничара, покојног Љубомира Мутапчића, Вишеград су, почев од деветнаестог вијека почели да насељавају Јевреји, прво сефарди (трговци и занатлије), а потом и ашкенази (предузетници, љекари, апотекари). Тако их је 1908. било 177, а кад су уз сефарде, са тадашњим великим инвестицијама на ускотрачној прузи и шумарству, почели да долазе и ашкенази, њихов број се 1910. повећао на 265.

„Предузимљиви и штедљиви вишеградски Јевреји подигли су готово све данашње старе зграде у главној Улици краља Петра првог, укључујући и Лотикин хотел на вишеградском тргу Палих бораца, данашњу зграду Борачке организације, изграђену 1905, једну од најљепших синагога у БиХ, те стару зграду МУП-а поред Рзава“, записао је Мутапчић.

Ратови и сеобе у друге крајеве свијета вишеградске Јевреје „преселили” су у сјећања.

Букица Романо се 1946. године, након изласка из логора „Берген-Белзен“, удала за познатог вишеградског месара, Аврама Мамића Романа, који је 1938. на Јеврејском гробљу на Околиштима, заједно са сународницима, сахранио Лоти Цилермајер, чувену Лотику, на коју још не блиједе сјећања најстаријих Вишеграђана. У завршном дијелу романа „На Дрини ћуприја” Лотику је описао наајистакнутији књижевник и нобеловац Иво Андрић.

Посљедња вишеградсака Јеврејка била је образована и говорила је неколико језика, а међу комшијама, било које националности, одувијек је била омиљена и изузетно поштована.

Чланак КЊИГА ВИШЕГРАДСКИХ ЈЕВРЕЈА ОТИШЛА У ИСТОРИЈУ: На Јеврејском гробљу Околишта сахрањена посљедња вишеградска Јеврејка, Букица Романо се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг, Bullit Marquez

Филипински председник Родригио Дутерте поjачао jе крваву анти-крминалну реторику поређењем Хитлеровог масакра милиона Jевреjа са своjом амбициjом коjа би га „усрећила уколико успе да побиjе три милиона зависника“.

Дутерте jе то изjавио по повратку из Виjетнама где jе разговарао са тамошњим лидерима о начинима борбе против наркотика, преноси AП.
„Хитлер jе убио три милиона Jевреjа, а ми имамо три милиона наркомана. Био би срећан ако би их све побио“, изjавио jе Дутерте позиваjући се на процену Филипинске владе о броjу препродаваца и уживаоца наркотика на Филипинима.

Дутерте каже да његове jавне претње смрћу служе како би застрашиле дилере дрогом и навеле их да престану тиме да се баве као и да обезхрабнри потенциjалне кориснике.

У своjоj предизборноj кампањи, Дутерте jе обећао да ће побити толико дилера и корисника дроге да ће „моћи да нахрани све рибе на обалама Mаниле“, као и да ће их убиjати вешањем, jер „не жели да троши струjу на њих“, преноси AП.
Док су Хитлерове жртве били невини људу, Дутерте тврди да jе његов циљ „да „излечи“ своjу земљу убиjањем криминалаца“ преноси AП.

Чланак ДУТЕРТЕ: Хитлер jе убио три милиона Jевреjа, jа ћу три милиона наркомана се појављује прво на ИСКРА.

„Знате, неке ствари око револуције и комунизма Туђман је прилично луцидно уочио, али је око јеврејског питања остао на нивоу простог антисемитизма“, рекао ми је у мају 1990. у редакцији загребачког листа „Данас“ господин Славко Голдштајн.

„Туђманове касније књиге разликују се од првих, али у књизи ’Рат против рата’, која је изашла почетком шездесетих година, има и врло занимљивих, па чак и релативно коректних ставова и доктринарних закључака”, додао сам.

„Да? Откуда вам то?”

„Део књиге под насловом ’Партизански рат у књижевности’ написао му је др Зоран Константиновић, редовни члан Српске академије наука, јер Туђман је тада радио и живео у Београду и био омиљен и врло утицајан гост разних партијских и државних вечеринки на Дедињу.”

„Откуда то знате?“

„Др Зоран Константиновић је најбољи друг мог оца. Били су четири године у истој бараци немачког логора за ратне заробљенике у Оснабрику, као официри југословенске Краљевске војске. Туђман је за време своје службе у ЈНА у Београду врло често долазио код Зорана кући, водили су дуге разговоре, тако да знам неке детаље политичког размишљања Туђмана из тог доба”…

Када данас размишљам о годинама почетка трагедије на просторима СФРЈ сетим се и тог разговора са господином Голдштајном. Заправо, у то време београдски Јевреји са господином Јашом Алмулијем на челу и загребачки Јевреји са господином Славком Голдштајном на челу размишљали су потпуно другачије о судбини Југославије. А када се Јевреји из два града у истој држави, која није Израел, стратешки политички јавно не слажу, то је могло да значи само да та два града ускоро и неће бити у истој држави. И догодило се.

Некадашња СФРЈ годинама је, на неки начин, игнорисала Јасеновац као најстравичнији логор смрти у Европи, једини логор где су људи живи спаљивани у Пицилијевим пећима, логор у којем су вршени злочини на начин да су се и Немци згражавали. Убијани су Срби само зато што су Срби, Јевреји само зато што су Јевреји, Роми само зато што су Роми и Хрвати зато што су били антифашисти. Убијено је и неколико Словенаца, међу којима и мој деда и мој стриц. У логору „Три Ц“ за политичке затворенике, где су заточени били на голој ливади, под ведрим небом без воде и хране. У оној великој Југославији било је неколико научних скупова о логору Јасеновац, али све некако скромно и без превеликог публицитета. Све у контексту бојазни да се неки не наљуте, све у име братства и јединства.

Све до изградње великог споменика-цвета почетком шездесетих година прошлог века простор јасеновачког пакла биле су ливаде и мочваре са вртачама, хрпе цигли и опеке, делови ланаца, остаци Пицилијевих пећи, делови барака, између којих су гмизале змије белоушке. Једини знак да је ту био најстрашнији логор смрти и геноцида била је једна обична дрвена табла са петокраком звездом. Знам то, јер сам сваке године за Дан борца, заједно с оцем, обилазио те ливаде и полагао венац код те табле. И на том месту сликао се као клинац од десет година. Па нам је председник општине Јасеновац, код кога смо отишли да га питамо зашто мало не уреде тај простор, рекао тада како „другови из Загреба желе да на том месту подигну творницу“. После творнице смрти, опет творница?

Зашто нам се и данас догађа Јасеновац? Зато што су га Срби из Србије у протеклим временима били заборавили. Зато што неки у Хрватској и после толико година никако да одлуче да ли данашња Хрватска наставља континуитет усташке НДХ, или антифашистичке Хрватске? Ако нека улица и данас носи име високог усташког функционера Миле Будака, макар он био и осредњи књижевник, ако се пред фудбалску утакмицу Хрватске с Немачком у број међусобних сусрета убрајају и утакмице између Рајха и НДХ, онда је жеља за континуитетом НДХ код неких очито присутна.

А Јевреји из Загреба? Голдштајнови би мало на комеморацију у Јасеновац, мало у Блајбург. Па када из хиљаде грла гледалаца на фудбалској утакмици Хрватске и Израела, недавно у Осијеку, одјекне урлик „за дом спремни“, онда господо нема чуђења. Заправо, мало ме чуди да на тој утакмици руководству репрезентације Израела нико из израелске амбасаде у Загребу није на лицу места растумачио колико је Јевреја побијено у Јасеновцу уз тај поклич.

Па играјте и даље. Фудбал, ногомет…

Чланак Догађање Јасеновца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Данас се навршило 75 година од успостављања Независне Државе Хрватске /НДХ/, која је имала расне законе и у којој су убијани и прогоњени Срби, Јевреји и Роми, али и сви они које је усташки режим сматрао непријатељима.

НДХ, која је формирана 10. априла 1941. године, у саставу је имала систем концентарционих логора. Јасеновац је убројан међу најужасније логоре у овом дијелу Европе. Ту су довођени припадници прогањаних народа, чак и дјеца.

Посебну голготу у НДХ, која је била чланица пакта нацистичког вође Адолфа Хитлера, прошли су српски малишани са козарског и поткозарског подручја. Цијеле породице из крајишке области у данашњој БиХ, али и из већинских српских дијелова у тадашњој НДХ збрисане су са лица земље или су растурене.

Деценијама након завршетка рата преживјели су тражили једни друге и успостављали контакте.

Геноцид који су проводиле усташе, махом над Србима, те Јеврејима и Ромима, и начини мучења и убијања људи шокирали су чак и њемачке окупаторе, што се види из историјске грађе – свједочења и писама надлежних официра командама.

НДХ је била пуна логора: Јасеновац, Вила „Лубурић“, Даница, Ливно,
Доња Градина, Ђаково, Госпић, Јадовно, Јастребарско, Керестинец, Крушчица, Лепоглава, Лобор, Паг, Стара Градишка, Ступачиново, Тења, Цапраг…..

Анте Павелић, поглавник НДХ, био је фашистички политичар и ратни злочинац. Основао је и водио усташки покрет. Послије нацистичке окупације Југославије постављен је на чело НДХ. Послије пораза у рату Павелић је побјегао у иностранство.

Умро је у Мадриду 1959. од рана задобијених у атентату двије године раније. Војни суд СФР Југославије осудио га је у одсуству за ратне злочине.

Један од најжешћих заговорника прогона Срба био је Миле Будак, министар образовања и вјере у НДХ. Након јавно изречених ставова о српском народу – покатоличавање, протјеривање и убијање Срба постаје национална политика.

Након што је НДХ престала да постоји у мају 1945. године, партизани су заробили Будака. Послије суђења стријељан је у Максимирској шуми.

Почетком деведесетих година прошлог вијека, након осамостаљивања Хрватске, многе улице у разним градовима носиле су Будаково име, а нека позоришта у Хрватској играла су његове комаде.

Врховни надзор над свим логорима у Јасеновцу Павелић је повјерио Вјекославу – Максу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове „усташке способности“, па га је коначно именовао за усташког генерала.

Лубурић је, према свједочењима, долазио у Јасеновац два до три пута мјесечно, али је за то вријеме починио многе злочине.

Октобра 1942. године Лубурић је у Јасеновцу приредио „свечаност“ и усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“.

На том „банкету“ Лубурић је одржао говор и, према исказу једног свједока, рекао дословно:“… И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.

Нијемци су га окарактерисали као „екстремног садисту“ и „менталног болесника“.

Он је створио систем концентрационих логора „Јасеновац“. Нада Танић – Лубурић, његова полусестра, била је задужена за женски логор „Нова Градишка“.

Макс Лубурић побјегао је из НДХ преко Аустрије у Шпанију. Убијен је у атентату који је, наводно, извришила тајна служба СФРЈ.

Цјелокупни врх усташке НДХ побјегао је након слома нацизма. Многи историчари износили су доказе о тзв. „пацовским каналима“, којима су неки ватикански великодостојници помагали усташким политичким и војним функционерима да се склоне у свијет.

Први предсједник Хрватске након њене сецесије и осамостаљења – Фрањо Туђман изјавио је да је „НДХ била израз повијесних тежљи хрватског народа“, те да је „сретан што му жена није Српкиња, ни Јеврејка“.

НДХ спада у најужасније творевине нацистичких власти у Европи током Другог свјетског рата.

Чланак ДАНАС 75 ГОДИНА ОД УСПОСТАВЉАЊА НДХ: Зверска творевина, затирани Срби, Јевреји, Роми, антифашисти се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Глас Српске

Предсједник Јеврејске општине Загреб Огњен Краус рекао је јуче да је дубоко разочаран изостанком било каквог реаговања представника власти због узвикивања усташког поздрава „За дом спремни“ током фудбалске утакмице Хрватска – Израел у Осијеку.

Он је оцијенио да све то личи на Њемачку 1933. и НДХ 1941. године.

– Опет смо чули исте повике. Мислим да је закон у том погледу прилично јасан. Утакмица је морала бити прекинута – рекао је Краус, који је згрожен начином на који су хрватски навијачи дочекали Јевреје.

Утакмица хрватске репрезентације против Израела била је праћена узвицима „За дом спремни“, који су се орили на стадиону.

Премијер Тихомир Орешковић, који је био на трибинама, није због тога реаговао, јавна телевизија оцијенила је навијање као „величанствено“, а навијаче је похвалио и тренутни селектор Анте Чачић, оцјењујући да су навијачи били „за десетку“, пренио је хрватски портал „Index.hr“.

– Хрватска глуми да је дио „уљуђене“ Европе, тако што прије утакмице минутом ћутања одаје почаст жртвама терористичких напада у Бриселу, након чега њени највиши функционери и угледне личности „не чују“ фудбалски „пук“ док слави хрватске терористе и њихова злодјела – пише новинар “ Индеџа“ Звонко Алач.

Краус је нагласио да су Јевреји у Хрватској забринути због раста национализма, антисемитизма, ксенофобије, нетрпељивости, говора мржње и ревитализације и релативизације усташтва. Према његовим ријечима, утакмица Хрватске и Израела још једном је потврдила ту тезу.

– Објашњење полиције о томе да не могу реаговати на усташке повике јер је ријеч о маси људи, само је доказ на који се начин влада у Хрватској. Све ово личи на Њемачку 1933. године и на Хрватску из 1941. године – наглашава Краус.

Он је од премијера Орешковића, који се налазио у свечаној ложи стадиона у Осијеку, очекивао снажну реакцију, али се то није догодило.

Краус каже да Хрватска има законе који су врло јасни у оваквим случајевима, али се они не спроводе.

Грабар-Китаровић

Како преноси хрватски портал Индеџ.хр, предсједник Хрватске Колинда Грабар-Китаровић, која утакмице гледа међу обичним навијачима на трибинама, раније приликом оваквих навијачких скандирања на Максимиру није радила оно што је морала, напуштала стадион, него би касније, када би схватила да је боравком међу „за дом спремним“ народом и останком међу њима давала легитимитет, путем „Фејсбука“ поручила да томе нема мјеста на стадионима.

Чланак КРАУС: Хрватска данас као Њемачка и НДХ 1941. се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Полагањем вијенаца и служењем парастоса у Шушњару, општина Сански Мост, данас су обиљежене 74 године од страдања 5.500 Срба и 50 Јевреја које су убиле усташе на Илиндан 1941. године.

Свету литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Санском Мосту и парастос за страдале на Шушњару служио је владика бихаћко-петровачки Атанасије.

Владика Атанасије је у обраћању поручио да је најважније да овај догађај и жртве на Шушњару не буду заборављени.

„Ове жртве заслужују достојно и видљиво обиљежје, а најдостојније је православни храм, капела у чијој би унутрашњости била исписана имена страдалих“, рекао је владика Атанасије.

Он је истакао да уклањање табле са именима пострадалих на неким надгробним спомен-плочама представља друго убијање жртава.

„Људи који бришу имена покушавају да интервенишу на самом ткиву историје и да ишчупају оно што је постојало. Сви треба да се трудимо да сва имена буду достојно запамћена и забиљежена и да кроз то буде поштована свака личност. Све док не постанемо човјечни, неће бити мира међу људима“, рекао је владика Атанасије.

Начелник општине Оштра Лука Драган Станар апеловао је да власти у Санском Мосту, Унско-санском кантону, Републици Српској, Србији, као и међународна заједница заштите спомен-комплекс на Шушњару и да однос према обиљежавању страдања на овом мјесту буде промијењен.

„Трагедија овог мјеста прелази националне оквир и она као таква мора бити препозната у цијелом свијету, а обиљежавање страдања на овом мјесту пало је на појединце, Српску православну цркву и општину Оштра Лука. Не наилазимо на разумијевање и крајње је вријеме да се то промијени, јер нам је обиљежавање страдања на Шушњару обавеза и израз поштовања према жртвама“, рекао је Станар.

Вијенце и цвијеће на споменик на Шушњару положиле су делегације општина
Оштра Лука, града Приједора, Градског удружења бивших логораша и њихових потомака Бањалука, Завичајно удружење Сањана „Грмеч“ и Удружења Сански Мост из Београда.

Многобројни грађани и поштоваци жртава Шушњара потом су положили вијенце на спомен-обиљежја жртвама усташког терора „Милин бирт“ и „Клаоница“, као и у Спомен соби 6. Санске бригаде у Оштрој Луци.

Општина Оштра Лука обиљежила је данас Дан и крсну славу – Светог пророка Илију, а славској свечаности присуствовали су челници поткозарских оштина и бројне званице из привредног и друштвено-политичког живота општине и регије.

Чланак ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ: Скидање плоча са споменика је друго убијање жртава се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Директор израелског центра „Симон Визентал“ из Јерусалима Ефраим Зуроф, изјавио је да се у Независној држави Хрватској догодио геноцид нас Јеврејима и Србима.

„Наравно да је (у НДХ) био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима“, рекао је Зуроф за данашњу „Политику“.

Поводом најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца, Зуроф је рекао да је „Анте Павелић био један од највећих масовних убица Другог свјетског рата, а да је Степинац био његов свештеник, духовни савјетник“.

„И шта рећи за таквог човјека. То је апсурдно. И шта треба да мислимо о Католичкој цркви, у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић, који је за Павелића држао мису“, навео је Зуроф.

„Павелић је један од највећих масовних убица Другог свјетског рата и он данас заслужује мису“!? рекао је директор центра „Симон Визентал“.

ВУЧИЋА ДОЧЕКАЛИ КАО ЗЛОЧИНЦА

Директор центра „Симон Визентал“ из Јерусалима Ефраим Зуроф изјавио је да је пријем на који је премијер Србије Александар Вучић наишао у Поточарима нечувен и оцијенио да су га тамо дочекали као злочинца.

„Сви знају да се у Сребреници догодила трагедија. То је чињеница. И Срби су одговорни за ту трагедију. Али, то не значи да се догодио геноцид. Међутим, пријем на који је наишао српски премијер нечувен је. Неко долази, признаје да његова земља дијели дио кривице за одређену трагедију и жели да покаже жељу да се суочи са злочином. А на какав пријем долази? Дочекају га као злочинца“, рекао је Зуроф.

Он је за данашњу београдску „Политику“ рекао да је дио проблема и то што нико не очекује од муслимана да се понашају по нормалним стандардима.

„Када муслимани вичу ‘Алаху екбер’ и бацају камење на Вучића, то је у реду јер су то муслимани, нису знали шта раде, погријешили су'“, рекао је Зуроф и указао на то да се иста ствар дешава и у Израелу.

На констатацију да је у Поточарима било око 90 страних делегација, а готово нико од страних званичника на одавању поште српским жртвама у Братунцу, Зуроф је рекао како је очигледно да је „све то политика“.

„Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол, претворили су га у геноцид, што он није био. А геноцид, то је нешто озбиљно, и зато нико није био у Братунцу“, рекао је Зуроф.

Он је објаснио да су српске снаге пустиле жене и дјецу да оду из Сребренице и нису их убиле, те да стога то што се десило у Сребреници „очито није геноцид“.

„Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и дјецу да оду, већ их убијете. То је геноцид“, казао је Зуроф.

Чланак ЗУРОФ: У НДХ био геноцид над Јеврејима и Србима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Сваки рат је ђавоља ујдурма. Природа је све уредила да живот на Велебиту подсећа на бајку. Потом су се у тај савршени склад букових шума, животиња и тиркизног неба умешали људи. Једни су били џелати, други жртве. Гротло Шаранове јаме опасано је оградом од ланаца. Оно и даље зјапи, као уклета црна рупа. На његовом дну, леже посмртни остаци хиљада Срба и Јевреја. Слушам свештенике, осећам мирис тамјана, чујем говоре чланова Удружења „Јадовно 1941” и питам се, шта су осећале усташе које су бацале људе везане жицом у дубоке јаме, безданице, у крашким пределима рајске лепоте, претворене у пакао?

Шта су осећале жртве, довођене из свих крајева Независне Државе Хрватске на врхове Велебита, верујући, ваљда, до последњег часа, како је све то део велике представе или неслане шале?

Њихове кости још леже на дну јама. Хоће ли некоме икада пасти на памет да их достојно сахрани? Мушкарце, жене и децу, који су бацани у више од 30 јама. Неки од крашких амбиса, бестрагија и даље су скривени поред шумских стаза и махом последњих седам деценија, југословенске, а потом ни хрватске власти, нису нарочито мариле да их лоцирају и достојно обележе.

Тај путоказ ка ништавилу, тај пут ка јамама, био је већ прочитана судбина за Србе и Јевреје од пролећа 1941. године, када су адвокат пискавог гласа Анте Павелић и његови доглавници у НДХ, одлучили да реше српско питање.

Али, ипак је требало сковати план, организовати логистику, припремити џелате, спроводити усташку стражу, увести возни ред за возове ужаса који су транспортовали жртве најпре до сабирног центра у Госпићу, до дворишта затвора. Потом је требало устројити систем превоза макадамским путем и шумским пролазима, до крашких јама у планини. Неки су одвођени даље, преко Велебита, до мора. Потом су у Карлобагу жртве укрцаване на бродове, који су пловили до камене обале у ували Слана, на острву Паг…

…Ветар је стари провокатор. Покреће сећања, па се она враћају у флеш-бековима. Јованка Кораћ из Плашког сећа се како је њен деда Лазо Грба, чувени млинар, покушао да побегне од судбине. Његови пријатељи су га обавестили да ће бити активиран план за формирање логора смрти Госпић–Јадовно–Паг и да му је, као угледном Србину, боље да бежи из вароши.

– Мој деда је сео у воз, али је на изласку из Плашког, воз стао, због црвеног сигнала. Деда је изашао из воза. Брзо је ухапшен. Усташе су га мучиле око две недеље. Коса му је пре затварања била црна као угаљ. Када га је бака тек накратко видела, коса му је била бела као снег. Бацили су га у једну од јама – каже професорка енглеског језика, госпођа Јованка.

Слушам потом београдског професора Бориса Беговића, економисту, како прича о преговорима с локалном полицијом властима у Госпићу о пријављивању скупа и сигурности ходочасника у организацији Удружења „Јадовно 1941”, да обележе достојно Дан сећања. Заједно са Беговићем и два његова пријатеља, књижевником и професором интерне медицине, колима сам кренуо из Београда и слушао како је један од шефова госпићке полиције, Ивица Павелић, прихватио да обезбеђује сигуран пут ходочасника који су пристизали из Београда, Новог Сада, Бањалуке.

Не без разлога. Прошле године, ходочаснике је дочекала група чувара крижа, поштовалаца лика и дела Анте Павелића који су дуж пута у рукама држали фотографије вође Независне Државе Хрватске и гласно поручивали ходочасницима како би их радо упознали са дном јама на Велебиту.

Угледни професор економије из Београда има своје личне разлоге због којих је постао председник Скупштине београдског огранка удружења „Јадовно 1941”. Али, признаје ми да ни сам није веровао у размере страдања Срба и Јевреја током пролећа и лета 1941. године. Требало је, међутим, да само први пут дође и види систем логора смрти Госпић–Јадовно–Паг… Убеђивао ме је да ћу се са пута вратити као други човек. И да ћу у повратку ћутати. Био је у праву.

То нас, ипак, није спречило да оставимо новац, за њега смо, додуше, добили кафу, на лепо уређеној пумпи дуж аутопута Загреб–Сплит које је донедавно држао генерал Чермак, један од војних стратега у операцији „Олуја”. Очигледно да је генерал Чермак био једнако успешан и у рату, а потом и у бизнису. Чак је прошао лагодно у Хагу.

У Плашко су већ стизали ходочасници. Јованка Кораћ опомиње једног београдског младића који није понео ни џемпер, ни јакну:

– Лика је као Сахара. Као пустиња с много шуме и воде. Дању је 40 степени, а ноћу се температура спушта ка нули!

Лика је, заиста, чудна земља. У древном седишту горњокарловачке епархије одржана је вечерња служба на коју је унет и освештани велики крст донесен из Бањалуке који ће, дан касније, људи укопати у камен острва Паг… Мања група људи доноси и крст освештан у Јерусалиму.

Ујутру устајемо с вестима да су „орлићи” победили Бразил у финалу Светског првенства у фудбалу. Српска заједница у Плашком, у којој другу половину чине Хрвати досељени из централне Босне, слави победу тихо, готово нечујно. Дан сећања на Јадовно потире све остало.

На уласку у Госпић колону чека полицијски џип. Нема демонстраната дуж пута. Нема чувара крижа поред високог, белог крста, подигнутог у част Велебитског устанка, када је адвокат пискутавог гласа, Анте Павелић, одустао од политичких дилова са Београдом и из емиграције подигао буну против краљевине Југославије. Потом је чекао у Риму да га нацисти и фашисти, после априлског слома, поставе на власт у Загребу…

Пењемо се, ћутећи, путем, до јама…

Симпатична припадница хрватске полиције прилази возилу београдске регистрације и љубазно пита ли да имамо обележја која вређају углед Републике Хрватске.

– Која су то обележја? – питају је људи.

– Знате ви, знате.

– Не знамо, одговарају ходочасници. И не добијају одговор.

– Можете их имати, али само у срцу. Не смете их показивати – љубазна је полицијска службеница.

Каква ли су то обележја?

Председник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић држи потресан говор. Његове деде и стриц побијени су на острву Паг. Готово читава лоза Басташића је нестала, као ни не мање од 40.123 људи који су убијени за 132 дана, 1941. године. Убијено је и не мање од 38.010 Срба, на магистрали смрти Госпић–Јадовно–Паг. Неке од јама су и после 74 године, скривене покрај шумских стаза.

– Добро дошли у Јадовно – пише на дрвеној табли, на улазу у комплекс логора који је подигнут као индустрија смрти НДХ.

Не желим да мислим о ономе ко је поставио ту бизарну таблу. Мислим о највећем хрватском песнику Ивану Горану Ковачићу и његовој потресној и истовремено величанственој поеми „Јама”.

Иван Горан Ковачић носио је петокраку и можда га зато нико није желео као светитеља. Али, шта ће то Горану. Сигуран сам даби одбио ту част, да је жив.

Довиђења, Јадовно. Почивај у миру. Узгред, дан касније, дошли су политичари. А са њима, и чувари крижа.

Полицијски џип креће ка мору. Прича о логорима смрти на бледожутом острву Паг, који се као јегуља протеже паралелно са обалом, пажљиво је заташкавана деценијама.

Мирис мора осећа се у подножју Велебита. Али нико не помишља на купање. Прича о каменом острву је једна од последњих југословенских тајни.

Чланак НА СТРАТИШТИМА ЈАДОВНОГ И ПАГА: Пут дуг два дана ћутања се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Српско народно веће, Координација јеврејских општина Републике Хрватске, Епархија Горњо-карловачка и Савез антифашистичких бораца и антифашиста, обележавају Дан сећања на логор Јадовно 1941. највеће је стратиште убијених за време Независне државе Хрватске.

Дан сећања ће се обележити поред централног споменика у Јадовну, наводи се у саопштењу СНВ.

Комплекс логора Госпић-Јадовно-Паг, познат као Јадовно, отворен је 21. априла 1941. године, а затворен између 15. и 20. августа исте године. Уз јасеновачки комплекс овај логор највеће је стратиште убијених за време Независне државе Хрватске.

У необележене велебитске јаме и Јадранско море побацана су тела десетине хиљада жене, деце и мушкараца. Далеко највећи број жртава били су Срби и Јевреји.

Најпознатије стратиште тог логорског комплекса је Шаранова јама у чијој близини је 1988. године подигнут споменик жртвама логора Јадовно.

Над Шарановом јамом јуче је служен парастос поводом Дана сећања на Јадовно 1941. године, када су усташе на најсвирепији начин убиле више од 40.000 жртава, углавном Срба, пренела је РТ РС.

Чланак СРПСКО СТРАТИШТЕ: Дан сећања на Јадовно 1941. се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Предсједник Републике Српске Милорад Додик честитао је јеврејским општинама и свим Јеврејима у Републици Српској и БиХ велики јеврејски празник Пасху, са жељом да празничне дане проведу у миру, здрављу, срећи и радости.

„Поводом наступајућег празника, упућујем вам срдачне честитке, са жељом да празничне дане проведете у кругу својих породица у миру, здрављу, срећи и радости, у духу традиције празновања највећег јеврејског празника“, наводи се у честитки предсједника Српске.

Јевреји вечерас почињу обиљежавање свог великог празника Пасхе /Песаха/, којим се слави ослобађање из египатског ропства.

Чланак БАЊАЛУКА: Додик честитао Пасху се појављује прво на ИСКРА.

Фото: BBC, AP

Израелски премијер Бењамин Нетанијаху позвао је данас Јевреје у Европи да се уселе у Израел након смртоносног напада касно синоћ на синагогу у главном граду Данске, Копенхагену.

„Јевреји су убијени на европском тлу само зато што су Јевреји. Тај талас напада ће се наставити. Ја кажем Јеврејима Европе – Израел је ваш дом,“ рекао је Нетанијаху на седници владе.

Нетанијаху је то рекао неколико сати након што је млади чувар, Јеврејин, погођен док је трајала церемонија у синагоги, шот је други јучерашњи напад у Копенхагену, како преносе израелски медији.

У правом нападу на један џез кафе, где се одржавао скуп у циљу промовисања слободе говора, убијен је један 55- годишњи човек. Мета напада је очито био карикатуриста, који је пророка Мухамеда нацртао као пса.

Израелски премијер је исти позив упутио француским Јеврејима после напада у Паризу прошлог месеца, у коме је убијено 17 људи, укључујући четворицу мушкараца у кошер супермакету.

У Копенхагену је рано јутрос убијен човек за кога се верује да је извео оба напада у том граду.

Чланак НЕТАНИЈАХУ ПОЗВАО ЈЕВРЕЈЕ ИЗ ЕВРОПЕ: Вратите се у Израел, то је ваш дом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Невиђени скандал догодио се у Пољској када су након обележавања дана сећања на жртве Холокауста, унутар тог здања, чувари закључали пет особа, од чега двојицу Јевреја, а након три и по сата их пронашли, ухапсили и испитивали као преступнике.

Наиме, председник Јеврејске заједнице Рима Рикардо Пачифичи, њен секретар Фабио Перуђа и екипа италијанске телевизије, на челу с водитељем Давидом Паренцом, такође Јеврејем, остали су након комеморације у логору до касно увече, у ТВ преносу емисије о Холокаусту. Када су кренули у хотел, установили су да је капија закључана. Полиција је дошла када су активирали аларм.

– Шокиран сам. Мене и Давида Паренца, двојицу Јевреја, заробили су у Аушвицу. На месту где сам изгубио део породице, где су страдали моји дедови – испричао је Пачифичи.

Пољска је јуче званично изразила жаљење због апсурдног неспоразума.

Чланак АПСУРДНИ НЕСПОРАЗУМ: Закључали Јевреје у Аушвиц и ухапсили их се појављује прво на ИСКРА.