Емир Кустурица (фото: Sputnik)

Прослављени српски режисер Емир Кустурица рекао је данас Срни у Београду да ће, када буде снимао филм о Јасеновцу и када дође вријеме за то, затражити подршку Републике Српске и српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика.

– Наравно, уз услов да филм стане на ноге. Он је сада у мислима, то му је можда и најљепша фаза. Када буде у фази конструкције, онда ће бити идеја да нам мој добар друг /Додик/ помогне – рекао је Кустурица.

Када је ријеч о снимању на аутентичним локацијама као што је Доња Градина, која је била дио јасеновачког логора, Кустурица је рекао да је проблем оно што је најскупље, а то је изградња логора, пошто нема трага о њему.

– То је био савршен злочин који, ево, послије 60 и више, чак 70 година, добија свој нови живот – рекао је Кустурица.

Кустурица, који је данас саопштио да је пристао да уз помоћ Министарства културе Србије снима филм о логору Јасеновац, рекао је да ће бити снимано на аутентичној локацији, али мало даље од Градине.

Чланак КУСТУРИЦА: Филм о Јасеновцу уз подршку Српске и Додика, кад дође вријеме се појављује прво на ИСКРА.

Усташки стражари убијају затворенике у логору Јасеновац за време Другог светског рата (Фото: Sputnik / CC0 / Public domain)

Професор др Гидео Грајф, главни истраживач Института за Холокауст „Шем олам“ у Израелу, открио је застрашујуће податке о мучењу жртава у Јасеновцу током рада на студији „Јасеновац, Аушвиц Балкана“.

На основу података до којих је дошао током четворогодишњег истраживања, Грајф каже да је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено минимум 800.000 Срба и око 40.000 Јевреја.

„Јасеновац је био империја смрти“, истиче Грајф.

Он додаје да је ревизионизам друго убиство жртава.

„Морамо усмерити све снаге против ревизионизма, како те жртве не би биле поново жртве. Чињенице су чињенице и не можемо их стављати под тепих, истина увек изађе на видело. Све те покушаје ревизије историје сматрам детињастим, сви они су осуђени на неуспех“, наглашава Грајф.

Главни истраживач Института за Холокауст „Шем олам“ у Израелу тврди да су у Јасеновцу жртве убијане на 57 различитих начина.

„Сигуран сам да их у Аушвицу није било толико. То је светски рекорд. Нема таквог нечег у историји човечанства“, истиче он.

Грајф додаје да не сме бити сумње о броју жртава и подсећа да је истраживање заједничке хрватско-српске комисије показало да је било 1, 4 милиона жртава.

Гостујући на телевизији „Пинк“ Грајф је рекао да је том истраживању посветио четири године и да не постоји ниједан архив који није проучио.

„Резултати су шокантни због окрутности, садизма… Ланац логора познат под именом Јасеновац, на 46 квадратних километара, шест пута већи од Аушвица, заправо је био одраз чисте окрутности. Тим усташа је уживао у својој окрутности, они су уживали у мучењу људи. Рекао бих да су они смрт довели до савршенства“, објашњава Грајф.

Говорећи о разликама између Јасеновца и Аушвица, он је навео да нацисти нису волели да им жртве буду пред очима, волели су чисту смрт, док су усташе уживале да осете патњу својих жртава.

„Ту је разлика, они су више желели да виде процес умирања жртава. То можемо да видимо из фотографија које су настале у Јасеновцу, док су Немци више волели гасне коморе, које ако нисте желели нисте морали да посматрате. То је била једна, да тако кажем, стерилна смрт“, наглашава Грајф, преноси Танјуг.

Према његовим речима, друга разлика је у томе што су Немци, осим понижавања и мучења, заправо користили физичку снагу својих жртава за рад, а у Јасеновцу је пак само патња била сврха и то патња до смрти.

Чланак НОВО ИСТРАЖИВАЊЕ О ЈАСЕНОВЦУ: У „империји смрти“ убијено најмање 800.000 људи се појављује прво на ИСКРА.

Јасеновац (Фото: Sputnik/Ненад Зорић)

Новооткривене фотографије концентрационог логора Јасеновац из ваздуха, које је снимио амерички пилот у јануару 1945. године, кључни су доказ размјера злочина у овом логору, али и покушаја усташких злочинаца да сакрију трагове.

Фотографије је, сасвим случајно, открио хрватски историчар Горан Хутинец, а први их је објавио хрватски магазин Национал.

Ово је уједно и снажан ударац покушајима ревизије историје, односно негирању злочина у Јасеновцу, поручују стручњаци.

На фотографијама Јасеновца, које је у архиву Националне збирке ваздушних фотографија у шкотском Единбургу пронашао Хутинец, јасно се виде масовне гробнице и то на подручју Градине, са друге стране ријеке Саве.

Видљиво је и ромско гробље, али и сви објекти у склопу логора који су касније срушени и уништени.

Свјесни да је рат изгубљен, усташе су 1945. из масовних гробница вадиле лешеве и спаљивале их како би прикрили стравичне злочине које су направили у том логору.

– Те снимке, из јануара 1945. године, доказују да су на локацијама за које знамо биле масовне гробнице, указују да су биле тамо већ у то вријеме. То онда побија тврдње оних који негирају усташке злочине у Јасеновцу, оних који тврде да су људи у том логору убијани тек послије рата, истиче Хутинец.

– То један напредак у утврђивања фактографског стања и то врло важан. То ће демантовати све досадашње инсинуације и фаслификације на конто простора Јасеновца. додаје историчар Светозар Ливада.

Да су ове фотографије снажан ударац покушајима ревизије историје и злочина у Јасеновцу, сматра и Душан Басташић, предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941“, који годинама извучава злочине у НДХ. Сматра да оваквих докумената има још много по свјетским архивима и да би, надлежне институције, требало активније да раде на њиховом проналаску.

– Чудно је да је прошло 73 године и тек сад ово изађе у јавност. Зато кажем, формирати тимове, послати их по архивима, јер имам осјећај да се сада пише она историја коју ће учити у школама, не само код нас, него и у Европи, наводи Басташић.

Басташић каже да је и сам, уз помоћ историчара, пронашао бројне документе о усташким злочинима, који су били скоро заборављени по свјетским архивима: „Подсјетило ме ово на 2010. годину, када је удружење Јадовно, посредством проф. др Горана Латиновића, у Музеју рата у Риму пронашло 200 докумената о страдању, углавном на Пагу. Онда смо те документе послали нашим институцијама, али и Јад Вашему и Музеју холокауста у Вашингтону.“

Историчар Горан Хутинец ове фотографије пронашао је случајно у единбуршком архиву, истражујући тему нелегалне градње у међуратном Загребу. Као што су случајно пронађане, случајно су и настале, јер су предмет фотографисања савезничких авиона били путеви, пруге, мостови и слична инфраструктура.

Седамесетих година прошлог вијека, на сличан начин пронађени су и снимци Аушвица, који су показали каква је била структура логора и на који начин су вршене ликвидације.

Чланак УДАРАЦ РЕВИЗИОНИСТИМА: Нови докази о масовним гробницама у Јасеновцу се појављује прво на ИСКРА.

Имена дјеце страдале у Јасеновцу (фото: РТРС/portalnovosti.com)

На трамвајским и аутобуским станицама у Новом Загребу, активисти покрета „Антифа Загреб“ лијепили су плакате са именима дјеце која су страдала у логору Јасеновац.

Из покрета „Антифа Загреб“ поручују да негирање усташких злочина „неће проћи“, преноси загребачки портал Новости.

У логору Јасеновац живот је изгубило 20.101 дијете млађе од 14 година.

Како загребачке Новости сазнају, активисте је на овакву акцију подстакло све чешће промовисање књига и појединаца који негирају ужасе из концентрационог логора Јасеновац, ругајући се на тај начин десетинама хиљада жртава.

Недавно су шибенски антифашисти прекинули промоцију ревизионистичке књиге Игора Вукића под називом „Радни логор Јасеновац“, читајући имена Шибенчанки и Шибенчана страдалих у Јасеновцу.

Чланак ЗАГРЕБ: Плакати са именима дjеце страдале у Јасеновцу се појављује прво на ИСКРА.

Хрватска Википедија о Јасеновацу (Фото: РТРС/ Screenshot)

Хрватска Википедија дотакла је ново дно с најновијим измјенама чланка о Јасеновцу и стала у одбрану усташства у којима се као релевантан извор наводи књига Игора Вукића „Радни логор Јасеновац“ у којему се овај усташки логор смрти, који је згражао чак и нацисте, представља скоро као бања.

Усташки логор смрти Јасеновац сада се описује као Сабирни логор Јасеновац, а први подаци у чланку су из Вукићевог интервјуа Гласу Концила. Наиме, већина података на које се позива у чланку о Јасеновцу на хрватској Википедији су из екстремно десних медија, као што су портал удружења Жељке Маркић Народ.хр, Хрватски тједник и Макспортал.

На свим мјестима у чланку на којима је писало да је Јасеновац био „логор смрти“ сада пише „сабирни логор“, а уз Вукића – иначе секретара удружења које тврди да је Јасеновац био комунистички логор – позива се и на ревизионистичку историчарку Бланку Матковић која је позната по својим екстремистичким ставовима.

У чланку на Википедији цитира се и словеначки истраживач Роман Лељак, који је иначе правоснажно осуђени преварант, због чега је служио и затворску казну, а озбиљни га историчари сматрају шарлатаном. Више од пола чланка о Јасеновцу сада се заправо своди на негирање злочиначког карактера овог логора смрти и индиректну одбрану усташа и НДХ.

За поређене с хрватском Википедијом, на енглеској и њемачкој Википедији Јасеновац се описује, између осталога, као логор за истребљење људи.

Чланак ИМА ЛИ КРАЈА ОВОЈ СРАМОТИ: Хрватска Википедија дотакла дно новим чланком о Јасеновцу се појављује прво на ИСКРА.

Рувен Ривлин (Фото: АТВ)

Већина хрватских Јевреја убијена је у Јасеновцу, у Аушвицу Балкана, рекао је данас предсједник Израела Рувен Ривлин у обраћању код каменог цвијета у Јасеновцу.

„Стотинама година Хрватска је била дом Јеврејима, а у Другом свјетском рату тај дом, за већину њих, претворио се у масовну гробницу. Јеврејска заједница је збрисана са лица земље. Већина их је убијена у Јасеновцу. Уз њих су брутално убијани Срби, Роми и антифашисти. Усташки режим је био нацистички партнер у злочину и овдје је растао“, истакао је предсједник Израела.

Он је нагласио да би неки радо да се тај дио историје не помиње или минимизира, али, каже он, морају да знају да се стравичан злочин десио и да их то не аболира од моралне, личне и национлане одговорности.

Предсједник Израела подсјетио је да су се ранији лидери Хрватске извињавали у Парламенту Израела и препознали моралну и националну одговорност.

„Хрватска има моралну обавезу да се суочи са прошлошћу а не да је игнорише. Само поштеним и храбрим односом према свему што се догодило, уз едукацију младих нараштаја, са овог мјеста можемо рећи – никада више“, истакао је Ривлин, преноси АТВ.

Чланак ПРЕДСЈЕДНИК ИЗРАЕЛА РУВЕН РИВЛИН: Јасеновац је Аушвиц Балкана! се појављује прво на ИСКРА.

Колинда Грабар Китаровић (Фото: Спутњик/АП)

Хрватски предсједник Колинда Грабар Китаровић изразила је данас, током посјете Спомен-подручју Јасеновац, „дубоку тугу због свих жртава Холокауста“ у усташкој Независној Држави Хрватској, али је на том мјесту говорила и о дешавањима у Сребреници, Вуковару и Шкабрњи.

Она је признала да је колаборационистички усташки режим током Другог свјетског рата донио „страшна страдања Јеврејској заједници, али и Србима, Ромима и Хрватима“.

Током посјете јасеновачком стратишту, на којем је убијено стотине хиљада људи, махом Срба, Јевреја и Рома, те антифашиста, Китаровићева је навела да је „потресно чути свједочанства оних који су преживјели јасеновачко мјесто ужаса“.

Китаровићева и јеврејски предсједник Рувен Ривлин одали су почаст жртвама Холокауста у овом злогласном концентрационом логору.

Колинда Грабар Китаровић изразила је најдубље саосјећање због „страдања жртава Холокауста поријеклом из Хрватске“.

Он је рекла да су се том режиму супротставили „многи Хрвати, погинувши за слободу и људскост…“, преноси ТВ „Н1“.

Китаровићева је затим говорила и о дешавањима у новијим сукобима помињући Вуковар, Сребреницу и Шкабрњу, те о „агресији“ којој је Хрватска, према њеним ријечима, била изложена током деведесетих година прошлог вијека.

Либерални портали у Хрватској напомињу потпуно неумјесан иступ Китаровићеве, која је на мјесту великог страдања људи у Другом свјетском рату, настојала да постави знак једнакости са дешавањима у ратовима током деведесетих.

Чланак ЈАСЕНОВАЦ: Китаровић на мјесту холокауста говорила о Вуковару и Сребреници… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: kurir.rs

Председник Републике Српске, Милорад Додик, сматра да се страдање и убијање Срба у Јасеновцу мора на међународном нивоу окарактерисати као геноцид.

Додик је истакао да Република Српска подржава организацију Међународне конференцију о Јасеновцу у Бањалуци, која је раније одржавана и у Њујорку и Израелу, те је заинтересована да се она у континуитету одржава и даје одговоре на многе изазове.

“Осим утврђивања чињеница за систем логора Јасеновац, треба ући и у позадину, односно припрему једног таквог злочина који се није десио само те године када се дешавао, већ је био део организоване припреме хрватских националиста још од самог почетка формирања заједничке југословенске државе тог времена“, рекао је Додик новинарима.

Он сматра да су то све одговори који траже да се Јасеновац и страдање Срба постави на међународна места и да се предузму активности које ће довести до тога да се страдања за која је одговорна Независна Држава Хрватска прогласе геноцидом над српским народом тог времена.

“Таква врста злочина не може застарити и сматрам да је на генерацији научника овог времена и политичара, али и будућих генерација, да истрају на захтеву да се страдање и убијање Срба у Јасеновцу окарактерише као геноцид. Није довољно да ми сами себи то говоримо”, поручио је Додик.

Додик је, отварајући конференцију коју су организовали Удружење Јасеновац – Доња Градина и Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, рекао да она треба дати одговоре на чињенице из времена које посматра, те да на неки начин перципира и будућност.

“Ми морамо афирмисати српску, националну, државну идеју као идеју будућности и морамо истрајати на томе и оваква места и јесу за то. Не смијемо оклевати да кажемо да је једна од ствари коју морамо остварити државно јединство Републике Српске и Србије. То је српска национална идеја овог века”, нагласио је Додик.

Он је закључио да српско национално уједињење не сме да буде табу тема барем код Срба јер имају историјско право на то.

“Морају се разбити крилатице о Републици Српској као геноцидној творевини и држави БиХ”, сматра Додик.

Он је поручио да странци увек изнова налазе тренутке да би се направили историјски кораци против Срба због чега је идеја о Републици Српској за српски народ неприкосновена.

“Та идеја мора бити ојачана јер се урушава на сваки начин. Србима не дозвољавају да имају политичког и националног лидера ни у Србији, ни било где. Морамо на то да утичемо и дамо одговоре на ова отворена питања”, сматра Додик.

Председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу Србољуб Живановић подсетио је да је Доња Градина највеће стратиште на којем су Хрвати, римокатолици и муслимани убили стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома за време Другог светског рата.

Чланак ДОДИК: Убијање Срба у Јасеновцу назвати правим именом: геноцид! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Премијер Андреј Пленковић изјавио је да је забрана уласка Александру Вулину у Хрватску јасна порука „става и одлучности“ званичног Загреба да неће толерисати понашања попут оног српског министра одбране, те поновио да сматра „добрим потезом“ то што је парламентарна делегација напустила Србију након инцидента у Скупштини Србије.Одлуку да хрватска парламентарна делегација, коју је предводио председник Сабора Гордан Јандроковић, прекине недавну прву посту Србији, донео је Пленковић, који каже:

– Председник Сабора, Горан Јандроковић, је направио добар потез кад је прекинуо посету Србији.

Пленковић је после комеморације јасеновачким жртвама, којој трећу годину за редом нису присуствовали представници Срба и Јевреја каже да је у Хрватској недавно боравио председник Србије Александар Вучић и да су том приликом, „предузете квалитетне и максималне мере безбедности“.

– Хрватска је Србији пружила руку како би се побољшали односи између две земље. Оно што је осуђени ратни злочинац Шешељ направио, вређао хрватску делегацију, оскврнавио хрватску заставу, одлазак је био једини исправан потез – рекао је Пленковић.

Тврди да Хрватска жели да смањи тензије и отвори простор за дијалог.

– Господин Вулин није особа која је својим изјавама у последње време придоносила томе. Стога је ова порука коју смо јуче послали, порука става и одлучности да то нећемо толерисати – навео је хрватски премијер.

Хрватска, каже, гледа у будућност и жели са Србијом да гради нови дијалог.

Пленковић, међуитм, није пропустио прилику да понови да је Србија била агресор на Хрватску од ’91. до ’95.

Он каже да тај нови дијалог неће бити могуће наставити ако се, како је рекао, континуирано настоје давати изјаве које томе не доприносе, које су, како је рекао,“увредљиве за Хрватску и штете нам“.

Србија, каже, може да ради што сматра да је добро, а да његова влада чува достојанство Хрватске.

Пленковић је одбио да коментарише треба ли Колинда Грабар-Китаровић да отпутује у Србију у узвратну посету Србији.

Чланак ПЛЕНКОВИЋ У ЈАСЕНОВЦУ: Србија агресор, а Шешељ и Вулин… се појављује прво на ИСКРА.

(Ивица Дачић) Фото: intermagazin.rs

Инцидент са заставом на којој је исписан усташки поздрав „За дом спремни“ у Јасеновцу, где се одржавала комеморација поводом страдања Срба, Јевреја и Рома у једном од најозлоглашенијих концентрационих логора, без преседана је у модерној Европи, изјавио је данас министар спољних послова Ивица Дачић.

„Нигде се и никад у Европи није десило да се тако нешто догоди“, рекао је Дачић и истакао да очекујемо безусловну осуду од хрватског руководства.

„Замислите да ли је могуће да се приликом комеморација у Аушвицу или Маутхаузену појави транспарент са нацистичким поздравом ’Зиг хајл‘?! Очекујемо безусловну осуду од хрватског руководства, а не релативизацију догађаја, која у ствари значи релативизацију злочина над Србима, Јеврејима и Ромима. Такве осуде нема, напротив, усташама се подижу споменици и називају улице и тргови њиховим именима“, указао је Дачић.

Он је рекао да са усташама и њиховим злочинима нико није упоредив. „Свако треба да осуди своје зло и само тако се могу градити добросуседски односи. Забрана уласка у Хрватску министру одбране Вулину је такође чин без преседана у Европи. Србија ће одговорити, али ми и даље сматрамо да је много боље тражити заједничке интересе Србије и Хрватске, јер су наши односи од кључног значаја за стабилност целог региона“, поручио је Дачић.

Државна комеморативна церемонија у Спомен-парку Јасеновац започела је раније данас инцидентом, када су припадници Хрватских оружаних снага развили транспарент са усташким поздравом „За дом спремни“, преноси „Индекс“.

Према писању тог портала, уочи комеморације, двојица мушкараца који су се, како се наводи, представили као хосовци, су у месту Јасеновац развили заставу ХОС која, иначе, уз дозволу хрватске државе има и тај усташки поздрав у склопу свог грба.

Чланак ДАЧИЋ: Инцидент са заставом у Јасеновцу без преседана се појављује прво на ИСКРА.

Наш Хор дјевојчица „Роса“ из Пуцарева (Новог Травника) након посјете омладинским радним бригадама на Козари, 1987.године, према ранијем договору вођа пута, свих дјевојчица и двије дежурне мајке, прије повратка кући посјетили смо Спомен-подручје Јасеновац.    

Сви су учили о школи о томе и имали прилике да слушају о том страшном мјесту али су ипак жељели да пођу тамо и положе цвијеће.

Након што су положиле цвијеће у Крипти величанственог споменика у облику цвијета, кренули су у обилазак изложбеног простора а на крају су са пажњом у пројекционој дворани одгледали документарни филм о Јасеновцу.

Озбиљна лица орошена сузама су говорила о утисцима које су стекле и понијеле са собом.

Брошуру СПОМЕН ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ понијело је десетак наших сапутница а ја сам стрпљиво прелиставао свој примјерак пуштајући да уморне дјевојчице уживају у путовању и да не отварамо разговоре на тему онога што смо спознали у протеклих сат и по времена.

Једноставним рјечнима аутор Гојко Јокић је описивао подручје, мјесто и догађања која су га обиљежила за сва времена.

Читао сам и размишљао о томе како то схватају и прихватају оне од наших дјевојчица које су узеле брошуру и које је управо читају или ће читати?

Трагична прича о Јасеновцу . . .

Пажљиво сам читао да, када затреба, знам да дам коректан одговор на питања којих ће сигурно бити!

Свака ријеч је заслуживала да буде сачувана!

    СПОМЕН ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

Лелујају се влати трава на широком пољу јасеновачком. Зелене се, а одсјај им је црвен . . .

Какав би други могао и бити над том бескрајном могилом што чува мир седам стотина хиљада некада људских живота, данас седам стотина хиљада људских смрти, у једном од најстрашнијих стратишта човјечанства што се звало концентрациони логор Јасеновац.

А изнад равнице, изнад воде, изнад тих нијемих свједока, израстао је за вјечност окамењени цвијет што дубоко пусти коријен у тло, на болна плећа оних безимених што ту остадоше. Латице му стреме ка Сунцу а према свјетлу и слободи у њима се уздижу оних седам стотина хиљада пари руку.

Кроз то пространство јасеновачко ходи се тихо, на прстима – да се нека стара рана не повриједи. Јер, овдје се умирало болно, преболно, сурово – од маља, каме, од конопца. Живот није вриједио ни колико метак.

По ужасима то је први, а по жртвама  т р е ћ и концентрациони логор окупиране Европе, ратних година 1941 – 1945.

Јасеновац данас – то је светилиште. Овамо се долази због сјећања, због пијетета према онима који су ту заувијек остали. Долази се, јер заборава нема . . . „Овдје је смрт била наук предубоки“ . . .

„ Према налазу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у Загребу од 15. Новембра 1945. Број 4547/45, комисија умјереним рјешењем

долази до закључка да је у току рата убијено у логору Јасеновац (мисли се на систем логора) између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије.

Најновија истраживања врло су блиска процјени коју је дала управо  Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а то је бројка од око 700.000 убијених људи. Цјеловита истраживања нису довршена, а у једном дијелу никада се неће ни моћи провести. Ипак, аутентичне гробнице непобитно су свједочанство. Злочин у логорима Јасеновца није мањи ни под претпоставком да је сто хиљада људи мање убијено.“ (Радован Тривунчић: „Јасеновац“).

Јасеновац је један, иако је у овој земљи било много стратишта на којима су се окупатор и његове слуге обрачунавали са слободарством наших народа . . .

Не заборавља се, јер заборава нема, због оних 700.000 пари руку што су кроз латице каменог цвијета пружене према Слободи. А сви ти свијетли гробови – међу 1,700.000 –ртава Југославије у другом свјетском рату – што зраче исконском снагом, тих двије стотине јасеновачких могила које су надмашиле и херојику и епику, цијена су слободе сваког човјека, не само ове наше земље, него цијелог човјечанства . . .

            Све је ово наше:

            живи и мртви.

            Са њима у себи

            сунцу корачамо.

И док црвено одбљескују влати трава са јасеновачких пространстава – заборава нема. Јер вјечни ехо ових ширина, у којима се слило седам стотина хиљада гласова, поручује: „Мртви живима очи отварају“.

          КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ

Јасеновац је био највећи и најсуровији концентрациони логор тзв. Независне државе Хрватске, који је – као систем логора – постојао читаво вријеме прошлог свјетског рата.

Ово и слична мјеста злочина била су у служби интереса усташа али и нацизма и фашизма, Њемачке и Италије. Уређивана су по узору на злогласне концлогоре Трећег Рајха, што посебно важи за Јасеновац, у којем су усташе бруталношћу и свирепошћу према логорашима надмашили своје „учитеље“.

„Вође усташке терористичке организације још прије свог уласка у Југославију добро су знали, да у народним масама немају ослонца и да се на власти могу одржати само терором. Улазећи у Југославију након њеног слома и иза фашистичких тенкова, са групом својих злочинаца, које су још прије рата с фашистичким новцем издражавали и вјежбали у разним италијанским центрима за вршење терористичких аката, почели су одмах првих дана након окупације да под заштитом њемачких и италијанских трупа и уз њихову активну помоћ врше по већ створеном плану хапшења, масовна и појединачна убијања Срба, Жидова и напреднијих Хрвата.

Примјењујући у Хрватској расистичку теорију о чистоћи расе и нације, одлучили су да истовремено ликвидирају и све Хрвате, који су на било који начин испољили своје противфашистичко расположење.

Тако се напунише за кратко вријеме сви затвори и све тамнице“.

Методе геноцида, злочина и терора које су спроводиле усташе, „преписане“ су из већ опробаних нацистичких рецепата. У новембру 1941. године они ће их и озаконити посебном одредбом, заснивајући све на тврдњи да Хрвати нису словенског поријекла него аријевци.

У међувремену, од јуна 1941. године на подручју Јасеновца постоји први логор – Логор „Версајев“, а од јула Логор Крапје. Крајем године почиње формирање Логора 3 Циглана, који по функцији убрзо постаје централни.

„Отићи“ у Јасеновац значило је бити предан на милост и немилост усташким кољачима, значило је отићи у мученичку смрт. Црна је повијест јасеновачког логора показала, да су усташе послали тамо све оне елементе, које је требало ликвидирати, јер су им били непоћудни из „расних, вјерских, националних или политичких разлога“.

Данас можемо утврдити, да су усташе разврстали све заточенике у двије категорије:

1. У прву су категорију спадали сви они заточеници, који су били суђени на казну упућивања у сабирни логор за вријеме које је краће од 3 године. Намјера је усташа била да исцрпе до крајњих граница радну снагу тих заточеника, па да их затим уклоне, да начине мјеста новим заточеницима. Врло је мали број ових заточеника, који су пуштени кући након што су издржали казну, а и ти су већином код куће умирали од посљедица патњи и болести које су добили у логору.
2. У другу категорију спадају заточеници, који су суђени и по пресуди усташког редарства упућивани у сабирни логор на 3 године, били су у правилу ликвидирани одмах након доласка у логор“.

Тако су ка Јасеновцу кренуле колоне мушкараца, жена и дјеце са пресудама, а чешће без њих – на хиљаде, десетине и стотине хиљада . . . многи нису ни прошли кроз логорску капију, него су директно из транспорта одвођени на губилиште – на Граник, преко Саве у Градину . . .

„Према вањском свијету то је био радни логор, а стварно то је био ликвидациони центар. Људи дотјерани у овај логор, према пропаганди, у логору ће радом исправити своје заблуде и бити друштвено корисни. Основни пропагандни мото био је: Рад на градњи и изградњи одбрамбеног и одводног система Лоњског и Мокрог поља“. Штампа је у току 1941. И 1942. године издашно обавјештавала јавност с којим циљем се врши концентрација људства у подручју Јасеновац. Јавност је брзо прозрела праве разлоге и постала свједоком истине.

Врата пакла

„Приликом доласка у Јасеновац групу око 300 заточеника из сарајева дочекали су усташки стражари на жељезничкој станици и преузели цијели транспорт . . . Сви су заточеници доведени у Јасеновац пред усташки табор. Командант Љубо Милош вршио је прозивку из списка који је примио од спроводника. У транспорту је било и неколико сељака са Романије у сељачкој ношњи, па су њих нарочито тукли и вријеђали.

Упутили су цијелу групу у логор и у „тунелу“ су нас претресали, те одузели све ствари и том приликом тукли и вријеђали. У томе су се истицали Љубо милош, Алага Ђулкић, те Зринушић . . . Приликом претреса и одузимања ствари, чупали су бркове и браде затвореницима. Након претреса и одузимања ствари држали су говор, да ће свако, ко се не буде придржавао „реда, рада и стеге“, бити кажњен смрћу. Посебно су упозоравали да се не бјежи, јер одавде нико не може побјећи. Говорили су и да ће свако ко буде имао добро владање бити пуштен кући. Њихове смо лажи брзо открили када смо ушли у круг Логора 3 Циглана“. (Свједочење Јакова Финција) . . .“На сваком кораку су тукли, убијали и мучили“. (Свједочење Фрање јуратовца) . . . „Чудило нас је да човјек без разлога може тако да малтретира.“ (Свједочење бранка катане) . . .Навече, у Циглани, је био прави бој. Ту нас је дочекало 20-так усташа са батинама, те даскама, чиме су нас претукли на мртво“. (Свједочење Мустафе Бегића).

Тако је почињало, а дани који су слиједили били су дани без повратка. Јер, послије првих корака у логору заточеницима постаје јасно да их чека само смрт, прије или касније. „Сваки је усташа, почевши од лубурића до последњег стражара био према сваком заточенику свемоћан, имао право над животом и смрти. У свако вријеме, и по дану и по ноћи, и за вријеме рада и одмора, могао је сваки усташа да убије сваког заточеника, а да о томе никоме не полаже рачуна, па да ту чињеницу чак не регистрира.“.

„Рад, ред и стега“

Услови живота у логору били су очајни. Спавало се у препуним баракама, а често и напољу када није било мјеста. Харале су заразне болести, множила се гамад.

Глад је, као авет, морила заточенике. „Ујутро би добили топлу воду, у којој је пливало кукурузно брашно, у подне јуха од купуса, граха или крумпира, у којој је било нешто поврћа, по који крумпир или грах, а на вечер опет такву сличну јуху“. Убрзо је посљедица такве исхране, била општа исцрпљеност.

Истовремено, морало се радити физички, на тешким пословима. На примјер, подигнут је насип дуг 872 м, који је од поплава директно штитио Логор 3, . . . Онај ко зна како је он грађен, рећи ће да је стравичан споменик патњи и страдања, армиран људским костима, јер је сваки логораш који се радећи спотакао или од глади, болести, изнемоглости и батинања пао, убијен на лицу мјеста“ (инж. Емерик Блум).

У Логору 3 дио заточеника радио је у ланчари, циглани, пекари, електричној централи, пилани и по другим радионицама. Рад је трајао најмање десет сати, без одмора, свакодневно. „Вањски се рад заточеника састојао око подизања ограда од бодљикавих жица, око подизања малог и великог насипа, око изградње великог зида (тај је рад трајао до краја 1942.) око подизања бројних бункера и обрамбених положаја око логора , око крчевине и сјече шуме, те рад на пољима, вртовима у „Економији“ или у сусједној млаци и Јабланцу.  И овдје су усташки стражари пратили заточенике, а ударцима ножева и кундака, па чак и ватром из оружја, силили су их да раде брзо. Много је и много хиљада заточеника страдало на таквом вањском раду, па се често догађало, да се цијела група или дијелови групе више са рада нису повратили у логор. Усташки су стражари једноставно навели, да су заточеници покушали да побјегну, па су морали да их побију.“

Масовна убиства

Логор је могао да прими 3.500 до 4.000 људи. Често је било и много више, посебно љети и у јесен када је требало радне снаге. Чим би постајало тијесно почињале су масовне ликвидације.

„Најчешћи су усташки терор и клање били у години 1941. И 1942. Цијела год 1943. и половица 1944. Протекла је у знаку релативног затишја, што значи да се масовни покољи над заточеницима нису вршили тако често и у толиком опсегу, као што се вршили прије и послије тога времена. Од рујна 1944. До травња 1945. Долазе опет велики транспорти у Јасеновац и ликвидације се у масама настављају.“

Логораши су убијани, најчешће на Лиману који је на лијевој обали Саве, затим у Градини (десна обала) гдје у масовним гробницама лећи преко 360.000 жртава. Такође на Гранику изнад Саве, који је некада служио за претовар робе са шлепова . . . гробове су морали сами себи копати. Усташе су им избијале златне зубе, па клали или убијали маљем.

„То је трајало каткад по читаву ноћ- Жртве су чекале у „Главном складишту“ или некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинули до гола. Затим су им руке свезали на леђима жицом, а онда их привезане жицом једног за другог дотјерали на „Граник“. Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезали тежак жељезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем те бацили зати у Саву“. (Свједочење Јована Живковића).

„Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покапао дневно око 200-300 жртава. Убијање се вршило на сљедећи начин: јаме су биле величине 3-8м2. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником мујицом на челу вршили убијање над жртвама, које су биле везане жицом. Убијали су их маљем, ударајући их по сљепочницама. Затим су убијали ударцима сјекире по врату. Надаље су убијали метањем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради и клин је излазио напоље на тјемену“. (Свједочење Егона Бергера).

У зиму 1941/42.године непрекидно су вршена масовна убиства. На католички бадњак, 24.12.1941, дотјерали су усташе у Јасеновац око 500 српских сељака из околице. Љубо Милош, Матковић ивица и Матијевић Јосо одлучили су да побију читаву ову групу невиних људи и та тако „прославе“ бадњак“.

Фебруара 1942.године завршена је по нацрту инж. Хинка Пицилија, пеш за спаљивање људи. Овај усташки официр побио је претходно све градитеље крематорија, а онда је почело спаљивање. Претпоставља се да је за три мјесеца спаљено око 15.000 логораша, претежно жена и дјеце.

„ . . . Током цијеле године 1942. Долазили су жељезницом, камионима или пјешице велики транспорти људи, жена и дјеце, које усташе уопће нису увели у јасеновачки логор, већ су их одмах пребацили преко саве у близини Јасеновца те их ликвидирали у Градини и Уштици или негдје другдје . . .“

а) неустановљеног дана побили су усташе на Градини велику групу сељака, која је стигла из Славоније, од око 8.000 људи,

б) кратко вријеме након тога побили су групу од око 7.000 људи, које су похватали у крају око Козаре,

ц) побили су иза тога велику групу, која је стигла на јасеновачку жељезничку станицу у 56 вагона, крцатих живим скелетима,

д) побили на Градини велику групу Жидовки и дјеце, који су стигли из женског логора у Ђакову“.

У прољеће 1942.године, уз Логор 3, усташе су на отвореном простору поставиле Логор 3-Ц и оградиле бодљикавом жицом. Тај голи простор – без, дословно, икаквих услова за боравак – постао је сабиралиште великог броја доведених мушкараца, жена и дјеце, који су ту чекали када ће на њих доћи ред да крену у смрт. Групе су смјењивале једна другу, а крајем новембра 1942.године у Логору 3-Ц остаје око 160 заточеника, претежно интелектуалаца. Они су драстично ликвидирани – глађу.

Рачуна се да је у Јасеновцу, већ у првом периоду његовог постојања, смрт нашло око 40.000 Рома – Цигана, који су доведени са читавог подручја тзв. НДХ.

У логору су непрекидно убијана дјеца. Према свједочењима само у љето 1942.године заклано је на Градини, у неколико група, преко 400 дјеце, старе између четири и 14 година.

И тако без застанка . . .

Јесен 1944.године посебно је тешка . . . „У Јасеновац су почели поново стизати транспорти из свих неослобођених крајева, читави затвори и казнионе као и логори имали су да се евакуишу и премјесте у Јасеновац . . . Цијелу зиму 1944-45. текла је на гранику и у градини крв“.

„У мјесецу просинцу 1944. приликом наступа код вечере усташе су прозивале заточенике и то 150-200 људи дневно, те их затварали у бараке пред „Заповједништвом“, одакле су их ноћу водили голе, жицом везане на мјесто Граник, ту убијали и бацали у Саву . . . Из моје настамбе видио сам тачно како је крвник Фтковић убијао на Гранику људе пререзавши им ножем гркљан и бацао их у Саву (Свједочење Ивана Рожмана).

Између осталих, „једног дана стигао је у логор огромни транспорт, у којем се налазило око 15.000 радника и сељака. Усташе су их смјестили у „Главном складишту“ и ливадама око нјега, те су их кроз неколико тједана ликвидирали постепено на „Гранику“.

Методи усташких злочинаца били су сурови и свирепи, да свирепији не могу бити. Предводили су их злогласни кољачи Вјекослав Макс Лубурић, Љубо Милош, поп Мирослав Филиповић Мајсторовић, Анте Шарац, Ивица Бркљачић, Динко Шакић, инж. Хинко Пичили, Ивица Матковић, Мирко Павловић, Јакоб Џал, а њима се придружује и група непосредних логорских крвника, као и сви они који су водили Павелићеву марионетску државу.

Ликвидација логора

Рат се ближио крају, а његов исход био је сасвим извјестан – пораз мрачних сила.

Првих дана априла 1945.године овдје се све ужурбало. „Усташка се управа јасеновачког логора почела припремати на бијег. Лубурић је одлучио да побије све заточенике, а логор и мјесто јасеновац претвори у хрпу рушевина и пепела“. Овом операцијом уништења управља злогласни Љубо милош, наређујући: „Прије напуштања Јасеновца треба ликвидирати и последњег заточеника, да не остану живи свједоци. Такођер је потребно уништити све објекте да не остану материјална доказала о злочинима“.

„Зато су формирали екипе заточеника-гробара, које су морале да откопају што више гробова у логору и изван њега, посебно у Градини и Уштици и ексхумирају лешеве поубијаних жртава. Истовремено подизане су огромне ломаче, на чије дно је стављан кокс, а одозго набацивани лешеви и костури. Све то полили су нафтом и запалили. Двадесетак дана буктале су ватре овог јединственог крематоријума.

Истовремено, свакодневно се доводе велике групе логораша из лепоглаве, Старе градишке и других мјеста, и убијају на гранику или градини. Сава носи мртве или горе на ломачама.

У Логору 3 још је око 1.100 мушкараца и 3.000 жена и дјеце. Убрзо, женски и дјечији логор су ликвидирани, 21 априла. Одлазећи на губилиште жене су се од мушкараца опраштале пјесмом: „Ви остајете, ми одлазимо у смрт“.

Пробој логораша

У логору је за читаво вријеме његовог постојања – и поред тоталног терора – дјеловала партијска организација, настојећи да повеже снаге и колико-толико ублажи тешке услове живота.

Наступили су одсудни тренуци … група комуниста, међу око 1.100 преосталих логораша, формирала је Комитет за припрему устанка кога је водио Анте Бакотић.

Све преостале заточенике усташе су потрпали у тврдо зидану зграду, са неколико радионица, на вањском рубу настањеног дијела логора, око 150м од источне капије. Прозори и врата заковани су даскама, а около постављрна јака стража.

„Читав дан и читаву ноћ били су сви усташе запослени тиме да минирају једну творничку зграду за другом, радионицу за радионицом, складиште за складиштем, бараку за бараком, и да тако изазивљу експлозије и пожаре. Тако се је читав логор претворио у ужарену бакљу, а њиме је одзвањао тутањ експлозија.

Заточеници у оној великој фабричкој згради су знали да им пријети сигурна смрт, и претпостављали да би усташе и њихову зграду могли запалити и све их побити“.

Комитет одлучује: „У 10 часова 22.04.1945.године отпочет ће устанак. Правац напада: источна капија. Циљ: шума на источној страни и предјели мокрог поља. Одлуку треба строго чувати од евентуалних конфидената“.

Тако је и било: „Сваки је заточеник истргао из зида или вратију по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро 22.04.1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.

У задњи час је око 460 заточеника клонуло духом, а многи је био болестан, стар или тако немоћан, да се није усудио упустити голорук у борбу.

Оних 600 заточеника, које није оставила храброст, иако физички слаби и изморени патњама у логору, у чешњи за слободом и животом прикупили су последње снаге и напали усташке стражаре, неколико њих шакама задавили те им одузели пушке. Други су заточеници грабилижељезне предмете или цигле, и ударајући њима по усташама почели да трче према источним логорским вратима . . .

. . . Тако се на тим вратима одиграо конац борбе, па је заточеник Ристич миле рукама задавио митраљесца, који је бранио врата, отео му стројницу и поћео да пуца по усташама“. (Цитати по књизи – Злочини у логору јасеновац, Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 15.11.1945. Загреб)

Само 54 логораша успјело је да се пробије, остали су пали покошени рафалима. Преостале у логору усташе су побили, а тек један логораш је преживио сакривен у логорском бунару.

Тога дана, само неколико сати касније, исти подвиг направили су заточеници у Логору Кожара – од њих 167 успјело је само седам да измакне усташама.

Таква је била судбина 700.000 мушкараца, жена и дјеце . . . Ово су тек фрагменти из стравичне јасеновачке приче о човјековом страдању, стравичне толико да јој заборава нема.

ЛОГОРИ  

ЛОГОР 1 „ВЕРСАЈЕВ“ – први је формиран у јуну 1941.године, на ледини (око 10.000 квадратних метара) између обале ријеке Велики Струг, шуме крндија и пута Јасеновац-Новска; окружен бодљикавом жицом. Масовна убиства логораша вршена су у шуми Крндија, удаљеној 300 метара. Напуштен је послије неколико мјесеци (крајем септембра) због поплава.

ЛОГОР 2 „КРАПЈЕ“ – примио је прве заточенике у јулу, а затворен је у новембру 1941.године. Примитивне дрвене бараке, због мочварног тла, биле су подигнуте на стубовима. У оближњој шуми Горња Крндија вршена су масовна ликвидирања (пет великих заједничких гробница) а многи логораши су поубијани док су спровођени из Јасеновца према селу Крапје удаљеном 12 км узводно уз Саву.

ЛОГОР 3 „ЦИГЛАНА“, на 125 хектара, био је највећи и практично централни по функцији. У њему су се одиграла и најбројнија звјерства усташких кољача. У логор је претворен прво индустријски комплекс од 12 хектара на коме су се налазили циглана, ланчара, млинови, пилана и неке друге радионице. Убрзо су помакнуте бодљикаве жице, а у јесен 1943.године опасан је зидом високим 3-5 метара, на којем је стајало 7седам бункера са наоружаним стражарима . . . „У тзв. Независној Држави хрватској систематски се укидају основани сабирни логори, а систем формираних логора у Јасеновцу преузима улогу гиганта злочина. У логору је била проведена максимална организација, а усташка логорска екипа потпуно је усавршена и припремљена за нечасну работу“ . . . Овдје су, заправо, три логора – мушки логор, женски и дјечији логор, те логор за физичко и психичко уништење . . . Циглана је преуређена по пројекту инж. Хинка Пицилија, за печење цигле и цријепа, али и за спаљивање логораша … Мучилишта су била у „Звонари“ и „Ланчари“… Овдје је 21.априла 1945. године око 1.100 логораша дигло устанак и покушало пробој, али их је у сукобу са усташама преживјело само 54 . . . Логор постоји од августа 1941. до маја 1945. године.

ЛОГОР 4 „КОЖАРА“, у самом Јасеновцу, формиран је у првој половини 1942. године. До краја рата ту је стално око 200 логораша прерађивало кожу. Последњих дана логора (април 1945.г.) дошло је до побуне логораша-кожара. У сукобима са усташама од њих 167 преживјело је само седам.

ЛОГОР 5 „ЦИГАНСКИ“ – налазио се у селу Уштица, на ушћу Уне у Саву. Постојао је од прве половине 1942. до априла 1945.године. Назван је „Цигански“ зато што су овамо у почетку довођени Цигани-Роми. Но, тешка је била уопште судбина свих оних који су у њега допремљени, посебно Козарчана послије непријатељске офанзиве на ову планину у љет 1942.године. На 3.000 квадратних метара био је и логор и мјесто за сталне ликвидације, о чему свједоче масовне гробнице.

ЛОГОР 6 – ЖЕНСКИ РАДНИ ЛОГОР МЛАКА био је у селу Млака (12 км од јасеновца према Старој Градишци), чије је становништво поубијано, затворено у логор или избјегло. Тако је читаво село претворено у логор за жене, које су овамо у посебно великом броју довођене за вријеме сезонских пољопривредних радова. Ликвидације – масовне и појединачне – вршене су у оближњој шуми.

СПЕЦИЈАЛНИ (ИСТРАЖНИ) ЗАТВОРИ УНС-а (Усташка надзорна служба) постоје у другој половини 1942.године у самом Јасеновцу. Било их је седам (четири мушка, три женска), у зградама мјештана, који су претходно затворени у логор. Овамо су довођени сви они од којих је требало изнудити неко признање. Средства за мучење нису бирана. Овим „послом“ бавиле су се углавном усташе-интелектуалци.

ЛОГОР СТАРА ГРАДИШКА

Припадао је, такође, систему јасеновачког концлогора. Та стара аустријска тврђава (30-ак км низводно поред Саве), насупрот Босанске Градишке, служила је за одбрану од Турака, а касније је претворена у казнионицу. То је била и почетком прошлог рата. Због потреба проширења Јасеновца, улази у његов састав и крајем 1941.године постаје усташки логор … Од 1.сијечња 1942.године у стару градишку почињу масовно стизати заточеници, и мушкарци и жене. Међу првима с то они које је усташка власт преузела из логора и затвора бивше Југославије, прије свега комунисти, али исто тако и многи становници из села која су усташе опустошиле, а њихове становнике довели овамо, да их овдје униште. Први су заточеници, и мушкарци и жене, у кули, истина је да су строго одијељени, али се ипак налазе у истој згради и некако лакше могу одржавати везу. Касније, паралелно с исељавањем казнионице, мушкарци прелазе у њене просторије и тамо се ствара мушки логор. Жене остају у Кули, да би се касније основао тзв. Хрватски женски логор …“.

Поуздано се зна да је међу заточеницима готово све вријеме постојања логора дјеловала партијска организација. Разбијана је убијањем појединаца или група, али се увијек обнављала. Са комунистима овдје се посебно обрачунавало, нарочито када је откривено њихово дјеловање.

„Крајем марта или почетком априла 1942.године наводно по директиви из Загреба, Лубурић, као главнокомандујућих свих логора у тзв. НДХ, и Гаџић изабрали су 20 људи које су око 19 сати навечер затворили у ћелију број 3.

Ова група од 20 људи нису добили у ћелији ни покривача, ни зимског капута, ни хране, ни воде, већ су остали на голом бетону. Ова ћелија је била под нарочитом стражом усташа …

Прошло је десет, 20, па и 30 дана, а да усташе нису уопће отварале врата ћелије. Кроз то вријеме је умрло три, четири или пет људи, чији су лешеви остајали у ћелији међу живима иако су се већ распадали и ужасно заударали. Усташе их нису хтјеле извлачити из ћелије …

Крајем маја 1942.године око један сат послије подне друг Марко Вучић је умро. Одмах послије његове смрти, као последњег од ове групе од 20 другова, ћелија је отворена, очишћена и припремљена за другу групу“. (из свједочења Богде Јадрешнина)

У исту ћелију, дугу пет а широку три корака, 5. јула 1942.године, уведено је 38 комуниста. Они су треће вечери провалили напоље и растрчали се по кругу. Убијено је 14 а 13 ухваћених усташе су звјерски мучиле двије ноћи и дан, па убиле.Деветорица која нису имали снаге да изађу из ћелије, остали су затворени; послије пет недеља у животу су још петорица: усташе су их заклале 12. августа.

По свему логор Стара Градишка није се разликовао од осталих јасеновачких мучилишта. „Небројени су примјери херојског држања у страшном умирању (Стара градишка има можда и преко 90.000 жртава) жене, дјеца, немоћних, као и измрцварених заробљених партизана“. (Према књизи „Отпор у логору Стара Градишка“).

Сјећање бившег логораша др. Неде Зеца

„РАДИ ТИ, ДИЈЕТЕ, СВОЈ ПОСАО!“

У јануару 1943.године, тадашњи командант концентрационог логора Јасеновац – Ивица матковић – наредио је да се образује „љекарска комисија“ која ће систематски прегледати одређени број усташких кољача, о чијем је здравственом стању желео да добије стручно мишљење. За предсједника ове „комисије“ именован је усташни поручник прпић, а као љекари др никола николић и ја.

Предвече, уочи дана када је „комисија“ требало да почне рад, дошао је изненада један чаркар по мене и саопштио ми да одмах с њим пођем у официрске станове, гдје ме чека у својој соби Жиле Фригановић, један од најкрволочнијих кољача у Јасеновцу.

До те вечери ја сам провео доста времена у Јасеновцу и успио да стекнем онај специфични мир и спокојство старих логораша и зато сам релативно мирно саслушао овај позив и, узимајући из амбуланте „коферче за хитну помоћ“, рекао успут нашем групнику дру лајндроферу да је Жиле послао чаркара по мене, и ако се не вратим, нека се барем зна гдје ми је нестао последњи траг.

Кад сам ушао у собу, кољач Жиле сједио је у једној фотељи, раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијано-напрегнутим изразом лица. У соби се осјећао јак задах ракије, и заиста на столу је била напола испијена боца и неколико чашица у нереду.

– А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу и, ако хоћеш, послужи се ракијом. А ти чаркаре, слободан си и иди својим послом.

Остали смо у соби сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна жмиркавим, пркосним и у исто вријеме несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, поднимио се рукама о сто и унезвјерено упро поглед у мене.

– Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати ко бравче и да никоме нећу одговарати за то?

Није ми ништа преостало него да слегнем раменима и шкрто кажем:

– Знам.

А тада се он одвојио од стола и почео бјесомучно да хода, да шмрче и да разбацује столице и остале предмете по соби. Сједио сам укочен на столици и напрегнуто очекивао што ће се из свега овога ишчахурити.

Послије извјесног времена некако се смирио и поново се спустио у фотељу насупрот мени. Поново је наступило несносно ћутање, када ме он опет посматрао као да одмјерава сваки грам меса на мени, а затим се наједном зацерекао, почео да одаје од себе неке неартикулисане гласове, поднимио се на сто и бјесомучно упиљио поглед у мене.

– Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Вечерас ја имам други посао с тобом. Ти ми мораш обећати да ћеш ми помоћи.

Нисам могао никако да се снађем шта овај кољач намјерава са мном и тупо сам одговорио:

– Што могнем, учинићу.

Налио је себи чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а тада дотурио мени боцу и наредио да и ја себи напуним чашу. Искапивши другу чашу, спустио је на сто и почео да се с њом игра.

– Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако ико ишта сазна од овога што ће мо разговарати, ти знаш шта те чека.

Застао је и поново упиљио поглед у мене. А затим је испрекидано и неуједначено наставио:

– А ја више не могу да подносим ове муке. Више ми не помаже ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Увртио ми се овдје у главу, па никако да га се ослободим. Јест, онај стари ми се увртио у главу, па никако да нађем мира.

Застао је као да се колеба. А затим је наставио још неуједначеније:

– Ти знаш врло добро ко сам ја. Ти си стари логораш ти знаш све, па ће мо стога играти отворених карата. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је постао посљедња пачавра због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

– Ти се сјећаш када је у августу био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3.000 људи у градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих био далеко измакао испред осталих. Обузео ме те вечери неки необичан занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу до 300, до 400.

– И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине коме су у кући све поубијали а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

– Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне „Живио поглавник Павелић“, или ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: „Живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић“, или ћу ти откинути нос. Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А кад сам му почетврти пут заповиједио да узвикне „Живио Павелић“ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио:

– Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега, ова његова посљедња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао га од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи нисам могао више да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

– Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: „Ради ти, дијете, свој посао“. И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе и бјесомучно нападам на кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки час се трзам иза сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: „Ради ти, дијете, свој посао“!

– И, ето, сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Послије ове чудовишне исповијести, Жиле је наједном умукнуо, унезвјерно се загледао негдје у даљину, сав се укочио и тако једно вријеме остао као нека скамењена фигура. А затим су почели неправилно да му се трзају мишићи на лицу, очима је почео да сијева около, стезао је шаке и заривао нокте себи у дланове, почео неправилно да дише и да се беспомоћно врти на мјесту.

А, тада, одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач, с анималним ридањем. Неочекивано, у једном тренутку, нагло је устао из фотеље, сручио се на кољена испред мене, у једном маху ухватио моју руку и почео да је љуби. Овим неочекиваним обртом био сам потпуно збуњен и тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово ридање и чудне анималне звукове да разаберем како говори:

– Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи све муке да прекратим једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу; не помаже ми више ни исповјест, ни молитва логорског фратра брекала; не помаже ни разврат са женама, ни пиће не помаже. А сутра сам одређен за љекарски преглед у „комисији“. Ти ћеш тамо бити љекар и даваћеш стручне предлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у неку бању да тамо покушам да се смирим. Молим те, докторе, хоћеш ли ми то учинити? Обећај ми то! То ми је једини спас. Милост, милост ми учини! …

Чинило ми се да сам занијемио. Навала неочекиваних утисака у једном необичном напетом емоционалном стању, а уз то укоријењени логорски став према свим кољачима, чудовишна исповијест најсвирепијег између њих – све то у мени се ускомешало до бијелог усијања, тако да ми се реметио ток логичног размишљања и почело се и мени самом да врти у глави.Али, кад ми је жиле почео да љуби руке, одједном ми се учинило као да ме додирнула нека љигава неман. Махинално сам тргао руку, у мени се све усковитлало, скочио сам са столице и послије његових посљедњих ријечи готово избезумљен проциједио неким далеким, туђим гласом.

– Добро, предложићу да те пошаљу у Липик.

Послије свог хистеричног плача Жиле се смирио, придигао се, прошетао још неколико пута по соби, а тада стао преда ме и мрко ми добацио:

– Сада знаш све. Можеш ићи.

Кад сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим удишући пуним плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери.

Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из клепаца и клупче јада и биједе која се звала Жиле. Те ноћи, јаче него икада, осјетио сам неизмјерну величину нашег човјека – хероја и сву биједу фашистичких подрепаша и, без обзира на све, те ноћи ја сам свим својим бићем сагледао неминовну побједу наше револуције.

                                Др Недо Зец

ОЧИ ТРАВА

Овде је смрт била тиха,                И кад је сунце жарило потиљак

као да је на прстима                била је ноћ,

ходала.                        И кад се зора руменила –

Нож, маљ и глад.                    била је ноћ.

И – Сава.                        .  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

                            У тихе вечери

Овде су сечива                        падали су

располутила сунце.                 нечујни као звезде.

Преклала последњу птицу            .  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

што се из гнезда очију                Све ово је наше

винула.                        живи и мртви.

                            С њима у себи

Ту су ножеви ископали                сунцу кораћамо.

најдубљи бунар мрака.                Ни једну стопу, ни једну травку

                            никоме не дамо.

Ту су звезде са сузама                .  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

клизиле низ сјајни челик             Јер ништа нестало није

ножа.                         очи постале небо,

                            срце прегршт земље,

Ту су маљем и глађу                а суза кап бистре

убијали човека                    воде.

само због тога што је                Ту ништа нестало није:

Човек.                        и непрекидно расте,

                            грли се с даном што свиће

И све је односила Сава.                цвет живота,

Тихо у неповрат . . . Сава . . .            слободе.

.  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

Овде је ноћ трајала

1421 дан.                                Ђорђе РАДИШИЋ

Стравична свједочења и незамислива нечовјечност су остављали Поруку која је требала да лебди над свим будућим генерацијама: „НЕ ПОНОВИМО СЕ!“

Знамења Јасеновца

ЦВИЈЕТ  ЖИВОТА

Мјесто некадашњег концентрационог логора означено је монументалним спомеником у облику џиновског цвијета, који доминира пространим пољем уз лијеву обалу Саве.

Подигнут је 1966.године а дјело је проф. Богдана Богдановића.

Прилази му се широком дрвеном стазом, која симболизује последње кораке логораша.

У крипти споменика, гдје се полаже цвијеће и вијенци, исписани су стихови из поеме „Јама“ Ивана Горана ковачића:

    Гдје је мала срећа, бљесак стакла,

    Ластавичје гнијездо, из вртића дах;

    Гдје је куцај зипке, што се макла,

И на траку сунца златни кућни прах?

Још у вријеме настајања споменика, његов аутор, проф. Богдан Богдановић, објаснио је симболику:

„Рјешење у цјелини, одабрани елементи и њихово међусобно диспонирање не евоцира слике страве и ужаса, већ, споменик својом метафором треба да изрази једну вечиту људску истину – да је живот неуништив, да је јачи од смрти. И зато је као основни симбол изабран баш цвијет, знак вјечитог обнављања, и послије низа варијанти стилизиран као цвијет-грађевина, као суперструктура окренута криптом према жртвама из којих вуче свој коријен, и круном, неком врстом обрнуте куполе – према свјетлости и сунцу симболично, према животу и слободи.“

Управо то је и она најснажнија порука која се понесе одавде.

Могиле окружују споменик. Подигнуте су на мјестима бивших логорских објеката, а само неколико њих на просторима масовних стратишта (Граник, Циглана, Звонара, на путу који је водио према скели на Сави …).

Уз дрвену стазу према споменику налази се рељеф на којем је дат преглед централног дијела спомен-подручја.

МЕМОРИЈАЛНИ МУЗЕЈ

Први сусрет са Спомен-подручјем јасеновац је Меморијални музеј. Нуди много докумената и детаља о злочиначкој дјелатности окупатора и домаћих издајника, као и о оном што се збивало у систему овдашњих логора. Заокружена је цјелина, упечатљиво свједочанство страве и ужаса.

Читав низ аутентичних докумената у музеју рјечито говори о смишљености злочина и геноцида провођених од стране усташа. Између осталих, ту је и оглас којим саопштавају да су извршене смртне казне над Божидаром Аџијом, Огњеном Прицом, Отокаром кершованијем и групом комуниста.

У витринама су изложени многи лични предмети логораша, као и средства којима су мучени.

На великом паноу дат је план концентрационог логора Јасеновац, онакав какав је био 1942.године на обали Саве.

Једним зидом доминира метални рељеф, рад Душана Џамоње, посвећен јасеновачким жртвама.

У склопу музеја је и пројекциона дворана у којој се приказују документарни филмови о злочиначкој дјелатности окупатора и његових истомишљеника у прошлом свјетском рату.

Скулптура „Мртви логораш“, рад академског кипара Станка јанчића, постављена је уз музејску зграду.

* Радно вријеме: 1.04. – 31.10. од 06 до 20ч; 01.10. – 31.03. од 07 до 17ч. Групе, према претходној најави, по договору.

СПОМЕНИЦИ

Поред монументалног споменика-цвијета у овом велико меморијалном комплексу подигнута су спомен-обиљежја на више мјеста.

*Гробља на Градини, на десној обали Саве, код босанског села Доња Градина. То је највеће јасеновачко губилиште. Сматра се да је на површини од 57.000 квадратних метара сахрањено више од 360.000 људи. То су били или заточеници логора или су директно из транспорта довођени на губилишта. Велике заједничке гробнице представљене су бијелим каменим и зеленим травнатим површинама. У металну плочу на гробљу „А“ урезани су стихови из „Јаме“ Ивана Горана Ковачића:

„Последње свјетло прије страшне ноћи/ био је бљесак муњевитог ножа/ и врисак бијел и сад у сљепоћи./И бијела крвникова кожа:/ јер до појаса сви су били голи/ и тако наги очи су нам боли.

* На гробљу Лиман, које је велико 1.175 квадратних метара, налази се мањи споменик. Ту је сахрањено око 12.000 људи.

* Логор 2 на Крапју има свој споменик. Рјешење је арх. Радослава јанковића, а подигли су га припадници Југословенске народне армије.

* На Логору 4 – „Кожара“ постављена је спомен-плоча.

* У Уштици гдје је био Логор 5 – „Цигански“, на ушћу Уне у Саву, такође постоји споменик.

* На споменику у Млаки – Женски радни логор (Логор 6) урезани су стихови:

    „И мртви говоре/ то ћути само камење.“

* „Мртви живима очи отварају“ порука је са споменика палим Јасеновчанима

(у самом мјесту), жртвама фашистичког терора и борцима НОР којих је било 376.

Рад кипара Станка Јанчића, у сарадњи са инж. Антуном Пандурићем и инж. Јосипом Лојеном.

СПОМЕН-ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

Основни задатак Радне организације Спомен-подручја Јасеновац је да сачува и прикаже све оно везано за концентрациони логор.

Организатор је научних и стручних истраживања, како би се што тачније утврдили детаљи из живота логора и логораша, а посебно што приближније број жртава. У том циљу испитују се масовне монструм-гробнице, којих има око 200 (досад познато 163), на 210 квадратних километара, колико је укупна површина Спомен-подручја.

Радна организација обавља још читав низ дјелатности, а међу најзначајније спада идејно-васпитна, у оквиру које је прихватање и вођење великог броја посјетилаца, којих годишње буде по неколико стотина хиљада.

Посебно је развијена специјализована издавачка дјелатност.

Библиотека „Поруке“

У оквиру властите библиотеке „поруке“ Спомен-подручје јасеновац издало је до сада више од 20 књига – јединствених докумената о страдањима логораша.

Посебно су потресна казивања преживјелих заточеника, објављена у три књиге, под насловом: „Ријечи које нису заклане“. Најобимније дјело из ове едиције су сјећања дра Николе Николића о данима проведеним у овом концентрационом логору.

Библиотека је, поред осталих, објавила и ове књиге – Ђорђе Ђурић: „Европом између жица“, Чедомил Хубер: „Био сам заточеник логора Јасеновац“, Перо Дракулић: „Корак до смрти“, Горан Вуковић: „Клопка за кољаче“, Мирко Рифтер: „Град мртвих“(Јасеновац 1943.), „Отпор у логору Стара градишка“ (Из сјећања бивших логораша).

И двије поемепосвећене су јасеновачким жртвама – Ђорђе Радишић: „Очи траве“ (извођена као рецитал у Јасеновцу на великој свечаности поводом 30-годишњице побједе над фашизмом, април 1976.г.) и Милош Кордић: „Слобода је наук предубок“.

Као репринт издања објављене су двије изузетно значајне књиге – прва је „Јасеновачки логор“, искази заточеника који су побјегли из логора, коју је 1942.године штампао пропагандни одсјек АВНОЈ-а у оквиру Докумената о злочинима окупатора и њихових усташких и четничких помагача (приредио Никола Павлић): друга – „Злочини у логору Јасеновац“, налаз Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, штампан први пу 1946.године.

Лист „Поруке“

Спомен-подручје Јасеновац већ годинама издаје лист „Поруке“, изузетно је интересантан због тога што објављује многе драгоцјене документарне текстове о стравичним догађајима у концентрационом логору. Често се ту нађу и резултати најновијих научних истраживања, која су непрекидно у току, са циљм да се утврде све истине о злочинима у јасеновцу.

Сви текстови, па и оне најмање вијести, у правом смислу су – поруке. Истовремено, ово је један од начина да се многе чињенице отргну од заборава.

То су заиста „документи који оптужују“, какав наднаслов носе многе рубрике ових јединствених новина.

ОРА „ЈАСЕНОВАЦ“

На уређењу и одржавању појединих дијелова Спомен-подручја од 1973.године раде током љета омладинске радне бригаде из читаве Југославије, а повремено и из иностранства.

ОРА „Јасеновац“ још једна је од многих ковачница братства и јединства младе генерације.

ЈАСЕНОВАЦ

Јасеновац је омање мјесто на западном ободу Славоније, са тек 1208 становника (попис 1981.г.). Удаљен је осам километара од раскрснице за Новску на ауто-путу Загреб-Београд. Уз лијеву је обалу Саве (сучелице му је ушће ријеке Уне), у зеленој равници, плавној због ријеке (уз Саву су још Велики Струг и Требеж). Ту се дијеле два велика посавска поља – узводно према Сиску је Лоњско поље, а низводно према Старој Градишци је Мокро поље.

У самом мјесту мостом се прелази преко двије ријеке, а пу наставља кроз Босну – ка Приједору и Козари, Бањалуци, односно Поуњем према Грмечу, Бихаћу и даље. Постоји и пут према Сиску.

Овуда пролази и главни југословенски жељезнички правац, пруга Загреб- Београд.

Насеље јасеновац налази се на подручју општине Новска (10 км).

Послије тешких ратних разарања данас је потпуно обновљено, али је у изгледу сачувало многа обиљежја типичних за мјеста овог дијела Посавине.

Нема индустрије а пољопривреда још није достигла могући степен развоја, због тога што је ово подручје плавно. На обезбјеђењу од поплава знатно је улагано између 1958. И 1967.године (прва фаза), али је преостало још доста послова.

Јасеновац спада међу изузетно посјећена мјеста због Спомен-подручја на локалитету некадашњег концентрационог логора. Централно обиљежје овог меморијалног комплекса – монументални споменик-цвијет, откривен је 03.јула 1966.године, на свечаности којој је прсуствовало око сто хиљада људи. Тада је окончана и прва етапа просторног уређења. У јесен наредне године почела је градња Меморијалног музеја, која је довршена у љето 1968.године … Иначе, истраживање и обиљежавање система логора Јасеновац представља посао не само ове него и наредних генерација.

У народноослободилачкој борби

Судбина Јасеновца – његових људи и насеља – била је изузетно тешка због постојања концентрационог логора у прошлом рату.

Непријатељ се сурово обрачунао са мјештанима – са Србима, поштеним и патриотским осјећањима Хрвата.Многи су побијени у логорима Јасеновац, Стара Градишка, на земунском Сајмишту, као и по логорима Европе. Само у логорима на сјеверу Норвешке убијена су 74 Јасеновчана.Међу жртвама фашистичког терора је и 48 дјеце старе до 14 година.

Као борци у народноослободилачком рату и жртве фашистичког терора пало је 367 мјештана.

Од око 500 зграда, колико их је било пред рат, разрушене су 433, као и сви индустријски објекти.

СТАРИЈА ИСТОРИЈА

Воде су разлог што се човјек настанио овдје још давно, о чему свједочи доста трагова, па и предање како је прво насеље подигнуто на чамцима.

Као град хрватског феудалца Михајла Светачког споменут је у запису из 1536,године, када га је заузео Хусрев-бег. Турци су потиснути идуће године, а поново га заузимају 1556. и држе до 1688.године. Припада пожешком санџаку. Познати турски путописац Евлија Челебија прошао је овуда два пута, у јесен 1660.године, и оставио занимљив и детаљан опис мјеста – четвероугаоне паланке са 40-50 кућа, џамијом, хамамом и малом чаршијом, чију посаду чини 150 војника.

Крајем 17. стољећа Турци су истиснути, а од 1669.године Јасеновац је у саставу Војне крајине (све до 1881,г,). Представља једну од значајних карика-тврђава у аустријском систему одбране уз хрватско-турску границу. Прелази неколико пута из аустријских у турске руке и обратно, све док се послије рата 1716-1718.године Аустрија није коначно утврдила на лијевој обали ријеке Саве.

„Познато је да су 1691.године Хрвати дошли у Јасеновац из сусједних крајева Босне, из Дубице, Драготиње, Љубије, Мајдана, а отуда су дошли и српски насељеници. Мањи дио Хрвата дошао је из Горског котара и источне Хрватске.“

Живот је текао војнички – граничарски, у сталној приправности и безбројним сукобима, али онако како је то прописивао Беч. Године 1750. изграђена је њемачка основна школа за дјецу официра и чиновника. Војна крајина реорганизована је 1754.године, када су уведени војни судови, војна администрација и њемачки језик. И овдје, 1755.године, долази до побуне сељака-крајишника, због тешких услова живота. Основна школа у којој је настава одржавана на хрватском језику отворена је 1756.године, а српска вјерска школа 1770.године.

У вријеме Наполеонових продора на Балкан, од 1807. До 1813.године, Јасеновац припада његовој Илирији, а ту је граница три царства – Француске , Аустрије и Турске.

Нешто касније, као посљедица положаја мјеста, развијају се трговина и занатство. Између осталог, у времену између 1820. и 1880.године, постоји и бродоградилиште ријечних бродова (по значају одмах иза оног у Сиску).

Почетком овог стољећа долази до повечања броја становника. Пољопривреда као производна грана је све значајнија. Између два свјетска рата подигнуто је неколико мањих индустријских објеката (циглана, пилана, ланчара, конфекција).

*  – *

На Влашићу, на Бабановцу смо се послужили палачинкама са сиром и расули у шетњи и одмору.

Одмах до спортског игралишта стајала је група 5-6 наших дјевојчица и дјеловала превише мирно. Пришао сам.

Црноока дјевојчица, мали сопран, обично увијек несташна и насмијана, стаја ла је међу другарицама сасвим озбиљног лица држећи у руци Брошуру „Спомен подручје Јасеновац“ и забринуто коментарисала:

– Слушала сам баке како разговарају и кажу да ће доћи „Судњи да“н и да ће сви мртви устати. То значи да ће у Јасеновцу устати седам стотина хиљада. – застала је и гледала у збуњена лица другарица:

– И гдје ће они тада?

– У Загреб! – довикнула је њена вршњакиња са кикицама, повукла је за плетеницу и потрчала у аутобус.

Уз цику и смијех све појурише за њом. Упутих се и ја.    

Тему Јасеновац више нико није помињао до повратка кући.

Ја никада нисам заборавио размишљање наших дјевојчица.

И не желим дати забораву!

Божидар Шкобић – Чика Бошко

Напомена:

Текст из Брошуре, Гојка Јокића, пресловљен је у ћирилицу – у курзиву – немијењан. Мој оригинални текст у нормалном Болд фонту.

Божидар Шкобић – Чика Бошко

Чланак ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Били смо у спомен подручју Јасеновац се појављује прво на ИСКРА.

(Ненад Кецмановић) Фото: СРНА

Професор Факултета политичких наука Ненад Кецмановић изразио је увјерење да ће у Декларацији о опстанку српског народа, коју припремају Република Српска и Србија, бити обухваћени и злочини у усташком логору Јасеновац.

Он у изјави за Срну каже да је Декларација довољно широк оквир да се проговори и о Јасеновцу и геноциду, о највећим жртвама у окупацијама и ратовима и да ће обухватити очување српског језика и ћирилице, културног и духовног идентитета.

Кецмановић истиче да се с тиме не може калкулисати и трговати зарад доброг комшилука и добросусједства у региону због евроинтеграција „и сличних ма колико ведрих перспектива“, поготово у времену када Србима други лиферију лажне фактуре о „удруженим злочиначким подухватима“.

„Ако опет заборавимо поновиће нам се, јер ево видимо како се љуте кад их дирнемо у лошу савјест. Није им чак довољно да је потисну него би и да је превреднују. Још мало па би Јасеновац прогласили за `поправни дом`“, рекао је Кецмановић.

Он је подсјетио да су власти социјалистичке Југославије ради реинтеграције обновљене државе свјесно потискивале сјећања на страдања српског народа у Другом свјетском рату, посебно у Независној Држави Хрватској /НДХ/.

„Прављене су лажне симетрије усташких квислинга, чијим звјерствима над Србима је био шокиран и генерал Вермахта у Загребу, са четницима који су били први побуњеници у окупираној Европи. У национално сложеној БиХ предимензионирани су ријетки примјери комшијске солидарности и заштите, а бројне усташке јаме са покланим Србима или су бетониране без икаквог обиљежја или обиљежаване као жртве анонимног фашистичког терора“, каже Кецмановић.

Он истиче да је власт вјеровала да је то цијена да БиХ буде мирна и стабилна, а 90-их се испоставило да је експлозија била само одгођена.

„Након пола вијека такве политике, која је његована у историографији, медијима, школском систему, природно је да су код Срба изблиједила сјећања на Јасеновац, а код Хрвата избрисано осјећање кривице. Код муслимана, потоњих Бошњака, чак је створило лажну свијест да су једини били невине жртве јер, наводно, нису колаборирали са окупатором /`нису били ни усташе, ни четници`!!/, иако су итекако партиципирали у власти НДХ и усташким формацијама, те формирали СС ханџар дивизију“, наводи Кецмановић.

Он напомиње да је истина о помору Срба у Јасеновцу, макар и са закашњењем, највише продрла у свијет захваљујући јеврејским сапатницима у том логору смрти и истиче да јеврејски народ односом према Холокаусту може да послужи као узор.

„Од Јевреја треба учити. Зло које им је учињено други су скривили, али за то што се њиховим жртвама данас сви клањају, заслужни су преживјели. Изузетно је значајно што је Република Српска на тој основи развила и ширу сарадњу са Израелом. Подржала је ову земљу, макар индиректно и само симболично, у неким за њу тешким међународним околностима, а ова узвратила драгоцјеном дискретном подршком“, каже Кецмановић.

Он истиче да на Јасеновац, геноцид и број српских жртава, „по којима смо апсолутни, не само регионални шампиони“, треба подсјећати у школама и књигама, музејима и медијима, на улици, у свакодневном животу и то показивати сваком иностраном госту.

„Рецимо, сјајно је што више улица у Србији и Српској носи име Срђана Алексића и његује успомену на младића који је изгубио живот бранећи пријатеља Бошњака од паравојних насилника у ратном Требињу. Треба да будемо поносни на нашег сународника, утолико више што нису забиљежени слични примјери на другој и трећој страни током грађанског рата у БиХ“, рекао је Кецмановић.

Он је упитао зашто у Београду нема и улице посвећене „бањалучким бебама“ које су помрле зато што представници међународне заједнице нису дозволили допрему кисеоника за инкубаторе, или улицу посвећену српским жртвама у Возући или грађанима Сарајева који су протјерани из највећег српског града послије Београда.

Кецмановић подсјећа на то да су Срби већ искусили да прећуткивање, гурање под тепих и релативизовање не доноси ништа добро.

„Испало је да смо се стидјели туђег стида, да је аутошовинизам постао просјечно стање свијести, да људи помишљају да им било било најкорисније да промијенимо нацију, вјеру, језик, историју. И да тако постану нико и ништа или неко и нешто друго“, наводи Кецмановић.

Он истиче да су таква размишљања знатно присутнија код младих људи у Србији.

„Јасеновац је њима много даљи, не само географски и психолошки. Многи млади људе мисле да у Босни живе Босанци, у Херцеговини – Херцеговци, а у Хрватској – Хрвати“, каже Кецмановић.

Чланак КЕЦМАНОВИЋ: Декларација о опстанку српског народа да обухвати и Јасеновац се појављује прво на ИСКРА.

Марија Захарова (Фото: ИН4С)

Русија у потпуности подржава Србију и у њеним покушајима да подсјети на трагичне лекције Другог свјетског рата, изјавила је званична представница Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова на брифингу, коментаришући хрватско слање протестне ноте Београду због отварања изложбе у УН о злочинима на територији Хрватске 1941-1945. у Јасеновцу, преноси „Спутњик“.

„Управо ових дана читав свијет се сјећа жртава Холокауста. У поменутом концентрационом логору су мученички убијени невини људи различитих узраста и националности, прије свих Срби, Јевреји и Роми“, казала је Захарова и истакла:

„Жалимо за свим жртвама који су настрадали од руку нациста: Увијек ћемо се сјећати тешког пута до велике побједе“, додала је она.

Он је нагласила да је потребно непрестано се борити против покушаја фалсификовања историје и ревидирања Другог свјетског рата.

„Посебно је то важно у позадини дешавања у низу европских држава којим се скрнаве и уништавају споменици совјетских војника који су дали живот за ослобођење заробљеника и за спас Европе од фашизма“, казала је Захарова, преноси „Спутњик“.

Подсјетимо да је министар спољних послова Србије Ивица Дачић, у свом реаговању на протестну ноту да је Изложбу о Јасеновцу требало да организује Хрватска, а не Србија и позвао хрватског премијера Андреја Пленковића да дође у Јасеновац и поклони се сјенима страдалих.

„Пошто су они послали телефаксом ту ноту, ја ћу им послати препорученом поштом имена и презимена 20.000 деце убијених у Јасеновцу и другим концентрационим логорима. Барем би требало да ћуте из почасти и сећања на те жртве“, истакао је тада Дачић.

Чланак ЗАХАРОВА: Русија подржава Србију у спору са Хрватском око Јасеновца се појављује прво на ИСКРА.

(Милорад Додик) Фото: intermagazin.rs

Предсједник Републике Српске Милорад Додик поручио је данас да у потпуности подржава Србију и њене ставове када је ријеч о изложби „Јасеновац – право на незаборав“, која је постављена у сједишту УН у Њујорку, наводећи да му, с друге стране, нису јасна реаговања званичника Хрватске.

„Пијетет није провокација, како то тврде хрватски званичници. Сви ми појединачно, али и као друштво, морамо уважавати све невине жртве које су страдале у било ком дијелу свијета, а посебно оне нама најближе“, рекао је Додик Срни.

Додик је упозорио да негирање размјера страдања у Јасеновцу од званичних органа Хрватске у злонамјерним и екстремистичким круговима може бити протумачено као одобравање злочина, због чега је за цијели регион изузетно важно то што је Србија одлучила да на овакав начин додатно упозна свијет о злочину над Србима, Јеврејима и Ромима на том подручју.

„Као предсједник Републике Српске и као Србин, желим да захвалим Србији што је то учинила, а Српска ће са своје стране да учини све да помогне да се истина о Јасеновцу и страдању нашег народа чује што даље и што боље, ма колико то некоме сметало“, истакао је Додик.

Предсједник Српске је закључио да је, због будућности свих у региону и генерација које долазе, крајње вријеме да се престане са прикривеном подршком злочиначкој политици која је поражена у Другом свјетском рату.

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић отворио је прошле седмице изложбу о Јасеновцу у сједишту УН у Њујорку, који је званичним Загреб свим дипломатским средствима покушао да спријечи, а потом је оптужио Србију да овом изложбом „манипулише и пласира лажне податке“ и да страдање у том логору „користи у пропагандне сврхе“.

Министарство спољних и европских послова Хрватске упутило је ноту Амбасади Србије у Загребу, којом изражава „дубоко незадовољство“ због изјава министра спољних послова Србије у сједишту УН у Њујорку приликом отварања изложбе „Јасеновац – право на незаборав“.

У ноти се тврди да су „изјаве министра Дачића у УН показале да Србија наставља са злоупотребом и манипулисањем жртвама Јасеновца у дневнополитичке сврхе“.

Чланак ДОДИК: Пуна подршка Србији у ширењу истине о страдањима у Јасеновцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Tanjug/ SAVA RADOVANOVIC

Потпредседник Владе Србије и шеф дипломатије Ивица Дачић, који је у седишту УН у Њујорку отворио изложбу „Јасеновац — право на незаборав“, позвао је хрватског премијера Андреја Пленковића да оде у Јасеновац, поклони се сенима и јасно каже ко су жртве.

Чланак ДАЧИЋ: Заборав злочина је нови злочин се појављује прво на ИСКРА.

Вилхелм Куес, аутор књиге „Дианина листа“ (Фото: РТС)

Аустријанац Вилхелм Куес, аутор књиге „Дианина листа“, романсиране биографије Аустријанке Диане Будисављевић, која је из усташких логора у Павелићевој НДХ спасила више од 10.000 српске деце, тешко прихвата да је тако велико, херојско дело његове земљакиње, удате за Србина Јулија Будисављевића, остало готово непознато свету, Дианиној домовини, Хрватској, па чак и њему.

Разлоге види, између осталог, у томе што Диани, како каже, ни једно време није било наклоњено.

За комунисте је била конзервативна католкиња, а не комунистичка хероина, а у послератној Хрватској није било превише пожељно причати о усташким злочинима, као ни у Туђманово време, па није ни данас, а у Аустрији, између осталог, јер је спасавала Србе.

„Зачудило ме је да нико у Аустрији не зна да је Диана спасила више од 10.000 деце из логора у НДХ. Изненадило ме је током истраживања за ову причу и много других детаља, рецимо учешће Аустријанаца и Немаца у злочинима, размере прогона Срба и Јевреја, Рома и Синтија. Изненадиле су ме размере њихове крволочности“, каже аутор књиге коју је на српском објавио „Самиздат“.

Куес у разговору за Танјуг каже да је први пут за Диану Будисављевић чуо у пролеће 2015. године, када га је назвао његов издавач „Тиролиа“, који се, иначе већ сто година налази у кући у Инсбруку у којој је рођена Диана, тада Обексер, и питао да ли би желео да напише књигу о Диани.

Куесова књига, за коју је користио око стотину других књига и докумената о усташким злочинима и логорима, привукла је велику пажњу и о њој наши медији пишу као о публиковању непознате приче, што је делимично тачно.

У нашој јавности име Диане Будисављевић, до тада познато углавном историчарима, ретким преживелима које је спасила и малобројној породици, постало је присутније тек неколико година након што је у Загребу 2003. њена унука Сивија Сабо превела са немачког и објавила делове Дианиног дневника, који је она водила од 1941. до 1945. године.

Тај дневник у којем је забележила како је са сарадницима спасавала српску децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, из усташких логора, како је молила за помоћ Кватерника, Степинца, Артуковића, Лубурића и тражила да јој дозволе да изведе децу, како их је пописивала да би им сачувала имена и вратила их родитељима… је основа Куесове књиге.

„Од Сивлије Сабо добио сам цензурисану верзију немачке верзије дневника. У њој недостају личне напомене, приче породице, недостају личности, а и читаве епизоде“, каже Куес и додаје да је био фасциниран оним што се пред њим открило.

„Фасцинирали су ме њена храброст, издржљивост. Ући у логоре и рећи ‘не излазим док не спасем децу, небитно шта са мном учините’…Знала је да је могу убити, али то је није спречавало да буде упорна, да стално понавља да неће да оде док јој не дозволе да изведе децу и да деца морају бити спасена“, прича Куес.

За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет, а Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир.

На питање које су то околности због којих је дело Диане Будисављевић остало до данас непознато свету и широј јавности, Куес каже да иза тога стоји, према његовом мишљењу, више разлога.

Један од њих је, како каже, да су Диана и њена породица после рата одбијали да сарађују с комунистима, а и није била погодна да буде комунистичка хероина, јер је била конзервативна, католик, брат њеног мужа је одбијао да буде министар у Титовој влади, а да је, са друге стране, Тито, као и други европски лидери морао да се одлучи како ће се односити према фашизму у земљи.

„Одлука је пала, као и у Аустрији и Немачкој, да се што мање говори о томе, како не би било раздора у друштву. Тек сада, 70 година касније, можемо о томе да причамо“, примећује Куес.

На опаску да се чини да никад није било погодно време да се дело Диане Будисављевић уврсти међу најсветлије странице историје и подсети на размере злочина коме се она храброшћу и хуманошћу успротивила, па је тако и њен дневник у Хрватској 2003. штампан у само 700 примерака, Куес каже: „Након пада комунистичког режима, посебно у Хрватској на челу са Фрањом Туђманом и ХДЗ-ом, дошло је до скретања удесно и није било воље да се прича о усташким злочинима. Напротив. Нажалост, и данас је тако“.

„Све више фашиста у Блајбургу“

Он наводи да станује недалеко од Блајбурга и да сваке године виђа поворке фашиста у том граду.

„Нису ту само хрватски фашисти и политичари, већ и аустријски, немачки, чешки, пољски, фашисти који долазе из целе Европе. Мислим да ће наредних година бити још горе, јер смо тренутно суочени са померањем у десно у целој Европи. Зато је важно да се говори о таквим херојствима, као што је Дианино, која је устала против фашизма и нешто предузела“, каже он.

Куес каже да је прича о Диани потребна и Србима и Хрватима и Аустријанцима.

„Мора се о томе писати, посебно за немачко говорно подручје, јер у Аустрији и Немачкој готово нико не зна ко су биле усташе, ко је био Павелић, Лубурић“, поручује писац.

На питање да ли га је неко контактирао од хрватских издавача и има ли заинтересованих за објављивање ове књиге у Хрватској, каже да за сада нема.

„Можда после оволиког интересовања у Србији и извештавања о мојој књизи неко буде заинтересован“, каже Куес.

Додаје да га не изненађује чињеница да је Силвија Сабо, када се појавио дневник, одбила да разговара са београдским новинарима, који су публиковали делове њеног дневника.

Наводи како је у почетку била веома кооперативна и дала му немачку верзију дневника, међутим, када је прочитала књигу, пре издавања, била је веома љута и покушала је да спречи издавање.

„Не знам шта јој је толико сметало. Било је назнака да су јој посебно сметали описи усташких злочина. Али, о томе се мора писати. Па, већина људи који су помагали Диани, били су католици, Хрвати, они су спасавали српску децу. Како не разуме да то гради мостове између земаља, а моја је намера да то покажем“, каже Куес.

На питање очекује ли да би његова књига, у којој се помињу и контакти Диане Будисављевић са Алојзијем Степинцем, могла у Хрватској да послужи и као аргументација за оправданост његовог проглашења за свеца, а што су хрватски медији већ чинили када се појавио Дианин дневник 2003. Клаус је изричит и каже да и дневник и његова књига показују јасно да Степинац није, или је само маргинално учествовао у спасавању српске деце.

„Он је у више наврата одбијао Диану. Тек након бројних интеревенција је помагао и све пребацио на Каритас. Он у тој акцији нема готово никаквог удела и његово проглашење за свеца не би могло да се тиме оправда“, уверен је он.

Куес каже да све то може јасно да се види и из дневника.

„И у својој књизи јасно кажем да је Степинац подржавао усташки режим. Они су себе дефинисали као католичке фашисте. Велики делови хрватске католичке цркве учествовали су у великом систему НДХ, па чак су и фрањевци убијали у Јасеновцу“, наводи Куес.

Он напомиње и да му је било веома тешко да пише ову књигу, посебно оне делове који су се односили на концентрационе логоре.

На питање може ли, осим тога што је написао Дианину листу, да још нешто учини за Диану Будисављевић, да у Аустрији пренесе причу о њој, подстакне свест о томе како је из окриља његовог народа изашла тако велика хероина и тако величанствено људско дело, каже да се труди.

„Сви покушаји постхумног одавања поште су до сада били неуспешни. Не могу то да разумем. Постојала је идеја 2014. да се једно обданиште назове по њој, али политичари нису могли да се договоре. Издавачка кућа жели да постави таблу на њеној кући, али ни то није успело. Питам се шта се може имати против једне жене која је спасила више од 10.000 деце. Не разумем то“, каже Куес.

„Србија у западној Европи има лош имиџ“

Уз ограду да је питање можда деликатно, питање за Вилхелма Куеса било је и да ли је, можда, један од разлога што Дианино херојско дело никада није добило признање које заслужује то што је помагала Србима и спасавала српску децу, Клаус, каже да верује да је тако.

„Србија у западној Европи има лош имиџ. Посебно у Аустрији, где се од малена учи парола из Првог светског рата ‘Србија мора умрети’. Медији су и за време ратова у Југославији Србе приказивали као злочинце и лоше момке“, каже он.

Његов циљ је, каже, како кроз ову књигу, тако и текстовима који ће уследити, да поправи тај имиџ, да покаже да Срби у Првом светском рату нису били агресори.

Додаје и да у одговору на ово питање не може, а да не помисли на Милорада Павића.

„Велики српски писац је рекао: ‘Да нисам Србин одавно бих добио Нобелову награду’. Верујем да је био у праву“, констатује Куес.

Верује, ипак, да ће његова књига помоћи да се сазна истина и победи заборав, а име Диане Будисављевић постане познато колико и име Оскара Шиндлера.

Чланак ПИТАЊЕ ИЗ АУСТРИЈЕ: „Зашто је жена која је спасила 10.000 деце из Јасеновца срамно прећутана“ се појављује прво на ИСКРА.

21. спрска дивизија НОВЈ, Београд 1945 (Фото: Спутњик/Wiki/Plamen )

Спорна плоча са усташким поздравом „За дом спремни“ која је јуче уклоњена из Јасеновца, само је премештена неколико километара даље – опет на локацију на којој јој никако није место.

По писању „Антифашистичког вјесника“ ХОС-ова плоча са усташким поздравом сада се налази изнад костију неколико стотина партизана који су учествовали у завршним борбама за ослобођење Славоније од Немаца и усташа 1945. године. Наиме, на истој локацији где је сада постављена плоча налази се костурница и споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора, дело академског вајара Станислава Мишића подигнуто 1961. године. Споменик је 1973. године уписан у регистар заштићених споменика културе.

Споменик и спомен-костурница, у којој је сахрањено 650 палих бораца, припадника 21. српске дивизије која је учествовала у ослобађању Славонског Трокута, Новске и Пакраца током маја 1945. године, миниране су и потпуно девастиране, бронзани делови су украдени а остатак постамента и костурница су препуштени пропадању. Недалеко од њих је 2009. године подигнут споменик хрватским бранитељима који заклања костурницу, а сада је ту и спорна плоча из Јасеновца.

У целој овој причи није спорна и скандалозна само изградња споменика бранитељима на истој локацији на којој се налази минирани споменик и костурница с посмртним остацима неколико стотина партизана погинулих у коначном ослобађању Хрватске — иста та, 21. српска дивизија ослободила је 1945. године, на пример, Нову Градишку, Новску и Јасеновац! Постављање спомен-плоче, на којој се и даље налази ноторни фашистички поздрав „За дом спремни“ недалеко од запуштене гробнице партизана који су своје животе оставили у борби против окупатора и усташа, представља једнако велики проблем као и њено постављање у Јасеновцу, пише „Антифашистички Вјесник“.

Поставља се питање да ли су споменик бранитељима и спорна плоча стратешки постављени како би заклонили место сећања на антифашистичку борбу и допринос 21. српске дивизије која је дала највеће жртве за ослобођење тог дела данашње Хрватске.

Дакле, очигледно је да држава Хрватска нема намеру да реши проблем са усташким поздравом, већ га и даље, свесно или несвесно, гура под тепих.

Чланак НОВА ПРОВОКАЦИЈА: Скандалозно место на које је премештена усташка плоча из Јасеновца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/AFP 2017/ ELVIS BARUKCIC

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да Срби не би били убијани по Козари, Јасеновцу и другим логорима у БиХ и Хрватској да је Српска постојала за вријеме Другог свјетског рата.

Додик је на обиљежавању 75 година од Битке на Козари истакао да је Козара синоним антифашистичке борбе, те да су њемачки окупатори и усташе хтјели да побију, протјерају и покрсте Србе, што је виђено на многим подручјима.

Он је нагласио да комунистички режим није сматрао за сходно да адекватно обиљежи мјеста српског страдања, као и да је Сарајево у бившој Југославији запоставило козарачки крај познат по партизанској борби.

Додик је напоменуо да се јуче у Јадовну увјерио у страдање 37.000 Срба 1941. године на том подручју, што комунистички режим није адекватно обиљежио, те је најавио да ће тражити да Хрватска омогући слободно обиљежавање страдања.

„За Југославију смо вјеровали да је и српска држава, али је она била и велика заблуда нашег народа који се борио за своју и слободу свих других народа. Други народи су напустили Југославију, а Србе прогласили лошим момцима“, рекао је Додик у обраћању окупљенима.

Он је указао на важност да се Срби окупљају и говоре да су убијани и протјеривани, али да сад не смију дозволити да им буде одузета слобода.

„Наш дух није нестао, нисмо одустали од слободе, а Република Српска је једини оквир да слободно живимо. Борба за Републику Српску је борба за слободу. Данас Срби имају двије државе, Србију и Републику Српску. Не желимо да угрожавамо слободе других и желимо да ове двије српске државе крену ка будућности, да се не окрећу према прошлости“, истакао је Додик.

Према његовим ријечима, Република Српска има намјеру да живи у деценијама које долазе.

„Можда није савршена али нема боље од ње. Иако су је оспоравали, отимали надлежности, затварали приступ финансијама, Република Српска има границе, институције и не одустаје од слободе коју има“, нагласио је Додик.

Додик је рекао да лидер СДА Бакир Изетбеговић пријети ратом. „Ко је Бакир да пријети ратом? Зар мисли да ће Оружане снаге БиХ напасти Републику Српску? Тамо су Срби, зар ће они напасти!? То је празна прича“, истакао је Додик.

Он је поручио да ће онај који поштује Републику Српску бити поштован, а да ће онај који жели да је окаља и он бити окаљан. „Нека други живе како хоће, али тражимо да се поштује Република Српска“, додао је Додик.

Предсједник Српске је напоменуо да они који сједе у фотељама у Сарајеву и угрожавају Републику Српску нису трајни већ ће отићи, а доћи ће они који ће је одбранити.

„Република Српска има снагу и од нашег карактера зависи како ћемо живјети. Успјех Српске је у томе да не гради БиХ у коју је угурана, то је била превара међународног фактора који је укидао надлежности Републике Српске“, додао је Додик.

Он је поновио да Република Српска нема ништа од институција БиХ, која је неодржива и мора да се врати у дејтонске надлежности, те да су Срби овдје своји на своме и да немају намјеру да оду.

Додик је поручио да се у својој борби за Републику Српску не плаши „међународних ауторитета, међу којима је и високи представник“.

Предсједник Републике Српске је напоменуо да је љубав према Србији трајна и да је она гарант стабилности у региону. „Ми у Србији видимо сигуран ослонац и уточиште“, рекао је Додик и напоменуо да је и актуелни предсједник Србије Александар Вучић рекао да нема „Олуја“ о којима ће Србија да ћути.

Чланак ДОДИК: Срби не били убијани по Козари, Јасеновцу и другим логорима да је Српска постојала за вријеме Другог свјетског рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Један од најзначајнијих филмских редитеља са простора некадашње Југославије Лордан Зафрановић оцијенио је да је страшно то што се Римокатоличка црква до данас није оградила од злочина почињених у Хрватској за вријеме Другог свјетског рата.
Гостујући синоћ у амфитеатру испред Музеја Југославије у Београду, у оквиру програма књижевног фестивала „Крокодил“, Зафрановић је рекао да је историја Римокатоличке цркве везана за Други свјетски рат у Хрватској, заправо историја зла.

„Није лако повјеровати да се до данас нико из цркве није оградио од тог зла. То је једно оптерећење за народ у Хрватској“, рекао је Зафрановић.

Аутор ремек дјела „Пад Италије“ и „Окупација у 26 слика“, рекао је да се, када је отишао у Јасеновац, суочио са страшним сликама и чињеницама о настајању зла, пренијели су београдски медији.

„Када сам се са пријатељима у једном комбију враћао кући из обиласка тог стратишта, пјевао сам на сав глас оперске арије не би ли избацио из себе ту страхоту коју сам видио“, рекао је Зафрановић.

Он је оцијенио да до данашњег дана нема праве катарзе, али да се нада да ће се и то ускоро догодити.

Његов филм „Пад Италије“ био је мјесецима под цензуром, јер у припреми тог остварења неке историјске чињенице нису ваљано провјерене.

За њега су дивота Медитерана и зло фашизма увијек били велика инспирација.

Чланак ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: Римoкатоличка црква се још није оградила од злочина почињених у Хрватској се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Tanjug/ DRAGAN KUJUNDZIC

Хрватска ће морати да се опредијели да ли његује вриједности Блајбурга и стрељаних усташа или вриједности побијене јасеновачке дјеце и усташких жртава, поручио је данас министар за рад Александар Вулин и додао да ће он наставити да говори истину о томе.

„Ако за то треба да платим цијену спреман сам“, поручио је министар коментаришући изјаву предсједника Удружења хрватских бранитеља Младена Павковића да српског министра треба прогласити персоном „нон грата“ због изјава о комеморацији у Блајбургу.

Чланак ВУЛИН: Не може и Блајбург и Јасеновац – Хрватска да се опредијели се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Супротно онима који би да на Балкану мењају границе, да праве своје велике државе не питајући никога, па ни Србију, чију би територију да отимају, наш посао је да их победимо политички, без рата, да створимо државу изнад сваког зла, поручио је премијер Србије Александар Вучић.

Како је рекао, сваки пут га на том месту порази баналност самог зла. „Да ли су они убијали како би њихов народ постао бољи и колика би цифра убијених Срба задовољавала потребе веће и боље Хрватске?“, упитао је.

„Ја онима који желе буду банални не могу да помогнем, а мој посао је да Србија и Српска не буду такве, ни просечне ни обичне ни баналне, да се суочимо са сопственим грешкама, злом које су други чинили у наше име, али и да објаснимо колико је важно бранити мир“, рекао је Вучић додајући да ћемо, ако будемо приморани, умети да сачувамо наше, а „наша је слобода да будемо свој на своме, не тражећи било шта од других“.

Како је рекао, није реч само о томе колико је људи убијено, већ да је то убијање званично било оправдано, допуштено и пожељно. „То је била платформа државе чисте крви у којој ће свака нечиста, односно српска, јеврејска, ромска… бити проливена“, навео је Вучић на обележавању Дана сећања на жртве усташког злочина — геноцида у концентрационом логору Јасеновац.

Казао је да је убијање Срба био мастерплан, државни и званични, за читав један народ, зато што је неко имао платформу да ће други народ, када истреби тај, неподобни, непријатељски, сам постати бољи, богатији и успешнији.

„И то, овде и данас, нико не сме да заборави. Да није реч само о томе колико је људи убијено, него о томе колико људи су хтели да убију“, навео је Вучић.

Навео је и да је Јасеновац био радни логор јер је у њему посао био смрт, што, каже, знамо ми и зна читав свет.

Зато, како је рекао, неко може да заобиђе Градину и Јасеновац, да качи табле са усташким поздравима на њих, али не може да се побегне од баналности тог зла, од његове обичности и просечности.

Подсетио је притом да министар у НДХ Миле Будак данас има улицу у 15 градова у европској Хрватској, а да је његов програм био да „трећину Срба треба побити, трећину покрстити и трећину протерати, док би остали били само зло сећање“.

Чланак ВУЧИЋ: Колика би цифра убијених Срба задовољила потребе Хрватске се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Прошли век је био век нашег страдања, а овај мора да буде век нашег окупљања, поручио је председник Републике Српске Милорад Додик на обележавању Дана сећања поводом 72 године од злочина геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту, Доњој Градини.

То није окупљање да бисмо другима учинили реванш, већ да нам се нешто слично никад више не деси, рекао је Додик и поручио да је Република Српска створена да Срби буду слободни, јер за нас нема слободе без државе.

„Да смо 1941. године имали РС, не бисмо доживели Јасеновац. Зато је РС и створена и опстаје у готово немогућим условима у којима се налази“, рекао је Додик.

Он је истакао да је Српска усмерена ка градњи мира и стабилности, те да не жели дестабилизацију на овим просторима, већ хоће да буде део света који гради мир.

„Али оно што се десило мора да буде убележно и упамћено, и зато тражимо да се Јасеновац обележи као место геноцида“, рекао је Додик.

Он је подвукао да је РС одговор и зов за слободом, не само за ову генерацију, већ и за оне који су поднеле жртву и страдали да би се очувала бит нашег народа.

„Република Српска је синоним за слободу и не можемо је се одрећи“, истакао је Додик и додао да је познато да постоје они који је не желе и да су они близу оне стране „која нас је овде и побила, да су и деца једва остала жива“.

Према његовим речима, преко реке Саве, са хрватске стране, није дозвољено обележавање злочина у Јасеновцу, и зато је захвалио свима који су дошли на комеморацију у Доњу Градину.

Додик је навео да БиХ није место које штити Србе, већ да су то РС и Србија, и поручио да је опредељења да никад више не дозволимо никоме да нас побије и да бранимо своје, без обзира на то колико неко био силан и моћан.

Зато је, подвукао је он, захвалан српском премијеру Александру Вучићу што је дошао на комеморацију, као и на порукама које се чују из Србије да више никад неће бити „Олује“ и сличних ствари.

„Србија има легитимно право да брани и одбрани слободу свог народа. РС не жели да дестабилизује никог, али желимо јаку РС и Србију, и нека живе РС и Србија и српски слободарски народ где год био“, поручио је Додик.

Он је истакао да морамо да поштујемо страдања других, јер су и они страдали, али је приметио да су некако страдања Срба изгубљена, можда и зато што ни сами нисмо имали довољно пажње и концентрације да то обележавамо.

Председник РС је назначио и да су се Срби увек борили за слободу и да нема похода у који су Срби ишли да освајају, а и кад су ратовали ван своје територије, ослобађали су друге.

„А други су се придружили када су видели ко је победник и изградили своју самосталност коју су им Срби поклонили. За кога смо гинули у Трсту? Зашто смо то дозволили уместо да градимо српске земље? Имали смо право, као победници, да одредимо начин на који ћемо живети. Нажалост, то смо пропустили“, рекао је Додик.

Чланак ДОДИК: Србија има право да одбрани слободу свог народа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Промо, Блиц

Без спознаје и сећања кроз шта смо прошли тешко да ћемо умети да изградимо бољу будућност за нашу децу, поруцио је данас премијер и изабрани председник Србије Александар Вучић на обелезавању 72. годишјице страдања у Јасеновцу и Доњој Градини.

– Наша је обавеза да будемо овде због потомака јасеновачких жртава којих има и у РС и у Србији због тога да се никад више не понове догађаји од пре седам деценија, али и да поручимо да никад нећемо заборавити шта нам се догодило и да ћемо се снажно одупрети покушају да се то врати – рекао је Вучић.

Како је рекао, „овде, где се тишина чује чак и кад галамимо с говорнице, на једном од најстрашнијих места у тадашњој поробљеној Европи“, захвалан је председнику Републике Српске што Србија и РС заједно обележавају теске догађаје из прошлости.

– Није реч само колико је људи убијено него колико људи су хтели да убију и да је то убијање било званично и пожељно, и да је то био државни злочин – рекао је Вучић.

– Све јасеновачке бројке и подаци о истребљењу српског живља нису били довољни, зато што се то зло, банално и обично не задовољава малим. То је био мастер план за читаву државу и један народ. Није реч само колико је људи убијено него колико људи су хтели да убију, и да је то убијање било званично и пожељно – рекао је Вучић и додао да смо „сведоци покушаја повампирења усташке идеологије“.

Он је додао да Јасеновац јесте био радни логор, али у којем је рад био смрт и додао да „ниси постао бољи зато што огормног броја Срба нема, напротив – увек ћеш бити нижи“.

– Наш посао је да се увек и на сваком месту суочимо на сопственим грешкама са злом које су чинили у наше име. Да се супротставимо онима који би да мењању границе на Балкану, онима који би нда праве велике Албаније. Наша је слобода и право да будемо своји на своме – рекао је Вучић и поновио да „никоме и никада више нећемо дозволити ни Бљесак ни Олују“.

По његовим речима, „народ који је овако клан и убијан не може да буде обичан“.

– Тај народ никоме ништа слично не може да уради. Српски народ је непоколебљив и неукротив – закључио је Вучић, завршивши говор речима: „Живела Република Србија, живела Република Српска и живела наша вековна и јуначка борба за слободу“.

Председник Републике Српске Милорад Додик положио је данас венац на гробном пољу „Тополе“ у Спомен-подручју Доња Градина невино страдалим жртвама усташког злочина-геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.

Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је данас да је Доња Градина свето мученичко место, где је земља натопљена крвљу и људским костима.

Српски патријарх је подсетио и на друге жртве из Другог светског рата, од Преболоваца, Велебита, на њихова страдања и страшне муке које су поднели од људи без ума и срца, а једина кривица им је били што су припадали једном одређеном народу и вери.

– Бројеви страдалишта су веома велики и када би их преборојавали и помињали био би то дуг списак имена, где се налазе оваква и слична стратиша са хиљадама и хиљадама невино убијених, наше браће, сестара и деце – рекао је патријарх Иринеј након парастоса који је служио за српске жртве на гробном пољу „Храстови“ у Спомен-подручју Доња Градина.

Патријарх Иринеј је напоменуо да је усташка држава у Другом светском рату једина имала логор за децу.

Чланак ДОЊА ГРАДИНА: Није реч само колико је људи убијено него колико људи су хтели да убију, и да је то убијање било званично и пожељно се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Спомен-подручју Доња Градина данас ће бити одржана комеморација поводом Дана сјећања на жртве усташког злочина-геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доња Градина, коју организују владе Републике Српске и Србије.

Комеморација у Спомен-подручју Доња Градина почеће у 11.15 часова полагањем вијенаца на гробном пољу „Тополе“, а у 12.00 часова биће служени помен и парастос на гробном пољу „Храстови“. Обраћање званичника планирано је за 13.00 часова.

Церемонији ће присуствовати предсједник Републике Српске Милорад Додик, предсједник Владе Србије Александар Вучић, предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, министри у Влади Србије, те амбасадор Израела за БиХ, са сједиштем у Тирани, Боаз Родкин.

Парастосу и помену у Доњој Градини присуствоваће и ученици Прве и Друге крагујевачке гимназије и ученици гимназије у Средњошколском центру „Никола Тесла“ из Козарске Дубице.

Општине Козарска Дубица и Нови Град обезбиједиле су за грађане бесплатан превоз у Доњу Градину.

Из Општинске управе Козарска Дубица најављено је да ће аутобуси сутра кренути из Кнежице у 9.30 часова, а испред Цркве Светих апостола Петра и Павла и спортске дворане у Козарској Дубци у 10.00 часова.

Аутобус из Новог Града полази у 8.30 часова испред градске бине.

Истовремено, комеморација јасеновачким жртвама биће одржана у Спомен-подручју Јасеновац, под покровитељством Хрватског сабора.

Из Спомен-подручја Јасеновац најављено је да ће у 11.00 часова бити положено цвијеће испред споменика „Цвијет“.

Систем концентрационих логора Јасеновац представља највеће стратиште у Другом свјетском рату на територији некадашње Југославије јер је у њему страдало 700.000 жртава усташког злочина.

Међу убијеним је 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста. У Јасеновцу је страдало и 20.000 дјеце.

Логор Доња Градина формиран је 1942. године у систему усташког логора Јасеновац, а био је активан све до завршетка Другог свјетског рата 1945. године и слома Независне Државе Хрватске.

Доња Градина је била једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми.

Чланак ДОЊА ГРАДИНА: Данас комеморативни скуп у организације влада Српске и Србије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС, US Holocaust Memorial Museum

На локацији на којој се у Независној држави Хрватској налазио дио комплекса логора Јасеновац пронађена је зграда болнице у којој су усташе лијечили углавном јеврејски љекари – логораши, пишу београдске „Вечерње новости“.

Лист наводи да је болница пронађена између манастира Јасеновац и истоименог мјеста и истиче да је ово највеће откриће од ослобођења до данас у вези са Јасеновцем, будући да се вјеровало да од некадашњег логора смрти није остало ништа осим Кожаре која није у музејској функцији.

Његово преосвештенство епископ славонски Јован рекао је листу да је усташка болница откривена на имању породице Клинцов, а да је Епархија пакрачко – славонска откупила недавно ову зграду која је сада саставни дио манастира Јасеновац и у којој ће бити направљена музејска поставка.

„Када говоре о Јасеновцу људи углавном мисле на Циглану од које нису остали трагови. Међутим, између Циглане и манастира Јасеновац у коме је за време рата била смештена усташка моторизована јединица која је патролирала и ловила одбегле логораше, али и клала по широј околини места, постојала је зграда усташке болнице“, рекао је владика Јован.

Ту су се налазила имања српских породица Тривунчић и Клинцов које су се послије рата вратиле на своја огњишта и управо зато ове зграде нису биле откривене и срушене.

Владика Јован је навео да зграде нигдје нису биле означене као логорске зграде, нити су припадале Спомен-комплексу Јасеновац.

Поред куће породице Клинцов, грађене шездесетих година, постоји штала и штагаљ који су коришћени као усташка болница.

Ту се налази и колиба која је данас шупа за алат, а гдЈе су некада били смЈештени јеврејски заточеници, љекари који су лијечили усташе, а на зиду бараке пронађена је велика Давидова звијезда, као и стари комплет за прву помоћ.

„О открићу смо одмах обавестили `Јад Вашем` и међународну кровну организацију сећања на Холокауст ИХРА. Изразили су велико интересовање и вољне су да учествују у музејском уобличавању пронађених објеката“, рекао је владика Јован.

Чланак ЉЕКАРИ ЈЕВРЕЈИ ЛИЈЕЧИЛИ УСТАШЕ: Пронађена зграда усташке болнице у Јасеновцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Tanjug/ SAVA RADOVANOVIC

Неколико бивших припадника Хрватских одбрамбених снага /ХОС/ стајало је данас крај плоче погинулим ХОС-овцима у Јасеновцу и узвикивало „За дом спремни“, за вријеме комеморације жртвама тог усташког концентрационог логора, јавили су хрватски медији.

Колоном сјећања према споменику „Камени цвијет“ у Спомен-подручју Јасеновац данас је почела комеморација жртвама тог концентрационог логора у Другом свјетском рату, коју су организовали Савез антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске и Српско народно вијеће /СНВ/.

Поводом 72 године од пробоја логораша, окупљени су одали почаст жртвама полагањем цвијећа, те комеморативним програмом.

„Међутим, појединци су, чини се, одлучили обиљежити ову комеморацију на свој начин. Новинар Н1 Катарина Бречић, на свом Твитер профилу јавља да неколико ХОС-оваца стоји крај плоче у Јасеновцу и виче у камере да су за дом спремни“, наводе хрватски медији.

Српско народно вијеће и антифашистичка удружења због растуће нетолеранције у Хрватској и плоче са натписом „За дом спремни“, која је постављена у Јасеновцу, бојкотују званичну комеморацију Владе Хрватске, а одговорнима за благи однос према ревитализацији усташтва у Хрватској сматрају премијера и Владу.

Комеморативном скупу код споменика „Цвијет“ у Јасеновцу присуствовао је и министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић.

Комеморацији су, уз преживјеле логораше, многобројне грађане из Хрватске, Републике Српске и Србије, присуствовали представници амбасада САД, Норвешке, Аустрије, Русије, Велике Британије, Аустралије, Француске, Канаде и Србије, те представници Владе Србије, Српске православне црве и други гости.

Чланак ХРВАТСКА ДАНАС: Припадници ХОС-а и на дан комеморације узвикивали „За дом спремни“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У београдској галерији „Прогрес“ синоћ је отворена изложба „Јадовно-Јасеновац-Козара-Сајмиште“, поводом обиљежавања Дана пробоја заточеника из концентрационог логора Јасеновац.

Организатор изложбе је београдски Музеј жртава геноцида, који уједно 22. април обиљежава и као свој дан, односно Дан сјећања на пробој посљедњих затвореника концлогора Јасеновац у Независној Држави Хрватској 1945. године.

Вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина рекао је Срни да се изложбом жели показати континуитет злочина НДХ над српским народом, Јеврејима и Ромима.

Ђурић је рекао да још много тога није рашчишћено што се тиче пробоја логораша из логора Јасеновац и ко је то иницирао.

„Још је тај догађај неистражен, али је битно да се то десило 22. априла 1945. године, а Београд је ослобођен 20. априла 1944. године“, навео је Ђурић.

Он је додао да ће у оквиру обиљежавања овог дана Музеј организовати и друге догађаји у наредних 15 дана, као што је скуп уз учешће психијатара, психолога и антрополога о теми „Антропологија јасеновачких злочина и зла“.

Биће представљен филм Музеја жртава геноцида о злочинима НДХ, као и први дијелови дугометражног документарно филма о Сајмишту, а биће одржана и трибина о Косову и Метохији 1941-1999-2017. године.

Изложбу је отворио израелски традиционални умјетник Мајкл Енде, који је Музеју поклонио своју скулптуру под називом „Од уништења до новог живота“, која представља шест милиона јеврејских жртава страдалих у Холокаусту и нови живот Израела.

„Ја не видим да је убијено само шест милиона Јевреја, него 30 милиона, ако се математички уброје и њихове породице“, рекао је Енде, који је прокоментарисао једну фотографију уплаканог дјечака са Козаре у вријеме усташких погрома ријечима „за шта је криво ово невино дијете?“.

На изложби је Тања, кћерка покојног Милана Басташића, који је био у дјечијем усташком логору, а касније сарадник и истраживач Музеја жртава геноцида, прочитала дио из његове књиге, коју није успио да објави за вријеме свог живота.

У том тексту, који ће као публикацију под називом „Бјелогорски црни рубац“ објавити током ове године Музеј жртава геноцида, Басташић наводи да је у НДХ геноцид био не само планиран, него и до детаља разрађен за сваки ентитет појединачно – за Србе, Јевреје и Роме, од којих су отимана дјеца, која су касније убијана или послата у логоре.

„Захваљујући преживјелим Јеврејима, покушаји Хрватске да ревидира Холокауст и геноцид НДХ остаје само сраман изузетак“, написао је Басташић, који је навео да су мајке у Бјелогори као знак жалости стављале на главу црне рупце, који су касније налажени крвави на стратиштима.

У оквиру изложбе представљена је књига „У раљама геноцида“ аутора Мире Кљајић Вејновић и Николе Турајлића, који се баве трагедијом својих мјеста, односно три села поред Јасеновца у 20. вијеку, закључно са посљедњим ратом 1992. године.

Чланак БЕОГРАД: Изложба „Јадовно- Јасеновац- Козара- Сајмиште“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: eparhija-slavonska.com

Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк рекао је да је 22. април 1945. године, када се посљедња група логораша пробила из Јасеновца, један од најбитнијих датума у српској историји када Срби треба да се окупе на том мјесту, које је симбол свеколиког страдања у Другом свјетском рату.

Он је за Срну истакао да 22. април има посебно мјесто и у календару Српске православне цркве, јер се тада, баш као и 28. јуна на Видовдан и 24. марта на дан почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, служи заповједни парастос.

Према његовим ријечима, 22. април је суштински прерастао првенствено у црквени литургијски празник, као и 13. септембар када цијела Православна црква обиљежава Мученике јасеновачке.

„То је било видљиво прошле године када је цариградски патријарх, са већим бројем архијереја из разних помјесних цркава, из Пољске, Румуније, Русије и наравно са нашим патријархом Иринејом и бројним српским архијерејима дошао у Јасеновац“, подсјетио је владика Јован.

Он је поновио да Срби треба да се поводом годишњице пробоја из логора Јасеновац окупе на мјесту страдања.

„Ми ћемо у недељу, 23. априла, у Доњој Градини служити Свету архијерејску литургију. Ту ће бити и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и надам се још неколицини епископа“, рекао је владика Јован.

Он је навео да је најважније да ће тог дана бити представљена зграда усташке болнице, која је уз Кожару, једина преостала из тог периода, а коју је недавно Епархија пакрачко-славонска откупила за Манастир Јасеновац.

Владика Јован је истакао да је јако важно да онај ко дође у Доњу Градину види и Јасеновац и Манастир и спомен-плочу.

„Нема разлога да не долазе. Ту су мостови. Све је слободно и сви треба да виде све. Апсолутно треба долазити. Оно је најгоре, ако ће нам само 22. април бити дан када се сећамо тога“, рекао је владика Јован.

Он истиче да је важно учити о Јасеновцу, али и о страдању у Другом свјетском рату уопште.

„Јасеновац је само симбол страдања. Он је само делић тог страдања. Њиме се не исцрпљују бројни други логори као што су Јадовно, Ђаково, Крушчица код Травника, Логорград, затим стратишта – Гаравице, Шушњар и друга места… Крагујевац, Краљево, Лозница, Крупањ. Доли и Велика у Црној Гори. Све су то места стравичног страдања. Јасеновац је само њихов заједнички симбол“, рекао је Ћулибрк.

Он је додао да је јако важно све ове чињенице уврстити у школске програме и поручио да дио тог програма мора бити посјета тим мјестима страдања и васкрснућа.

Дан пробоја логораша из Јасеновца у Другом свјетском рату утврђен је у Србији као Дан сјећања на жртве геноцида, жртве Холокауста и жртве антифашизма.

Као датум обиљежавања узет је 22. април – дан када је група од 1.075 преосталих логораша тог дана 1945. кренула у пробој из логора Јасеновац, а само њих 127 се домогло слободе.

Логор Јасеновац био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста и пола. Жртве су били и антифашисти. Тачан број страдалих никада није утврђен.

Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја.

Чланак ВЛАДИКА ЈОВАН: Пробој Јасеновца – један од најбитнијих датума у српској историји се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Посланик СДСС-а у хрватском Сабору и предсједник Српског народног вијећа (СНВ) Милорад Пуповац изјавио је да ни ове године неће бити заједничке службене комеморације у Јасеновцу и да је неће бити све док у том мјесту стоји плоча с поздравом „За дом спремни“.

Пуповац је у емисији „Интервју недјеље“ на Хрватском радију изјавио да сматра да дату плочу треба уклонити јер јој с тим поздравом није место у Јасеновцу, преноси Хина.

Пуповац допушта могућност да на том мјесту може да буде постављена плоча без тог поздрава.

„Том поздраву није мјесто нити на тој плочи нити у регистру удружења (ветерана)“, рекао је Пуповац.

Сматра и да је то питање хрватско Министарство управе требало и могло одавно да рјеши. Пуповац је изразио наду и да ће се то ријешити до 22. априла.

Хина наводи да је предсједник СНВ-а, који је и сам лингвиста, одрично одговорио на новинарско питање је ли Декларација о заједничком језику ново сјеме раздора.

Сматра да њени потписници желе да језик ослободе из загрљаја тешког и нееманципаторског националистичког загрљаја и да људима допусте мало више слободе у језику него што је сада имају.

Напомињући како подржава потписнике те Декларације, Пуповац је рекао да је лично није потписао није желио да представља терет организаторима.

Такође је навео да посланици националних мањина подржавају настојања хрватске владе и државе да контролише процес у вези са „Агрокором“ како се не би нанијела велика штета запосленима, добављачима и комплетној хрватској економији.

Када су у питању локални избори у Хрватској, Пуповац је најавио да ће његова странка у највећем броју места изаћи самостално, а у неким мјестима с партнерима с којима је ишао и раније.

Чланак ПУПОВАЦ: Нема заједничке комеморације док је у Јасеновцу плоча са усташким поздравом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Најважнија порука изложбе „Јасеновац-право на незаборав“ која је отворена у Њујорку јесте суочавање са истином и то што је она представљена свијету, рекао је епископ источно-амерички Иринеј.

Он је нагласио да Срби често не знају да изађу из својих оквира и представе свијету шта се дешавало са њима јер наивно сматрају да цио свијет то већ зна.

– Нажалост, не зна. У данашњем свијету истина је постала нешто чиме се тргује и ми на сваком кораку треба да искажемо своју перспективу догађаја. Најважније је да смо учинили први корак који можемо да надограђујемо сљедеће године – рекао је епископ источно-амерички Иринеј.

Јован Ћирић, један од уредника зборника „Јасеновац-право на незаборав“, који ће бити представљен на конференцији о Јасеновцу, сматра да је потребно пронаћи праву мјеру у подсјећању на логор Јасеновац.

– Ако се заборави оно што се догодило у Јасеновцу, то је као да варнице које још помало тињају затрпате пепелом, а оне се поново разбукте у одређеном тренутку. И трагични догађаји који су се дешавали на подручју Југославије током деведесетих година прошлог вијека посљедица су тога што смо занемарили шта се догађало током Другог свјетског рата у НДХ и уопште на просторима Балкана – сматра Ћирић.

Он напомиње да свако треба да буде довољно храбар и мудар, и са српске и са хрватске стране, да схвати да је страдао велики број потпуно недужних људи, да то не може ни на који начин бити оправдано и да свако, бар на тренутак, треба да застане, заћути и поклони се сјенама оних који су настрадали.

Поводом 75 година од оснивања Јасеновца, у Њујорку је 27. јануара, на Дан холокауста и Дан Светог Саве, отворена изложба која је најављена као највећа поставка о Јасеновцу приређена икада у иностранству. На поставци ће до 30. јануара бити изложена грађа из архива Израела, Њемачке, САД, Италије, Норвешке, Републике Српске, Хрватске и Србије.

Изложбу о геноциду и Холокаусту у НДХ-а реализовао је њујоршки Институт за Јасеновац који у том граду већ 15 година организује годишње конференције о овом злогласном логору.

Њујорк је једини инострани град који је 2005. године донио званичну одлуку да се 22. април – Дан пробоја јасеновачких логораша прогласи за Дан Јасеновца.

Парк Холокауста у Њујорку једини је меморијални парк у свијету у којем постоји споменик Јасеновцу који је подигла српска дијаспора.

У злогласном логору Јасеновац током Другог свјетског рата усташе су убиле 700.000 људи, међу којим 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, те 127.000 антифашиста. У Јасеновцу је убијено 20.000 дјеце.

Чланак ИЗЛОЖБА О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА У ЊУЈОРКУ: Најважније што је истина о Јасеновцу представљена свијету се појављује прво на ИСКРА.