Јосип Броз Тито (Фото: Sputnik/ AFP 2018)

Хрватски новинар Дарко Худелист је 12 година истраживао контроверзе око подизања Његошевог маузолеја на Ловћену.

Његошев маузолеј на Ловћену подигнут је 1971. према идејној замисли и пројектима Ивана Мештровића, славног хрватског и југословенског вајара, а по наруџби владе, односно најужег политичко-партијског врха некадашње СР Црне Горе.

Худелист у наставку ексклузивног истраживања, између осталог, пише о двомесечној посети — у јулу и августу 1959. — Ивана Мештровића хрватској домовини, с нагласком на сусрете и разговоре с Јосипом Брозом Титом (боравио је код њега, на Брионима, пуних седам дана) као и на једнократну посету Степинцу у родном Крашићу (где се осуђени хрватски кардинал тада налазио у интернацији), 10. јула 1959.

Худелист пише:

О томе како се уопште могло догодити да политички емигрант и хрватски националиста и антикомуниста Иван Мештровић дође у комунистичку/социјалистичку СФРЈ, односно СРХ, његов син Мате Мештровић рекао ми је (у нашем разговору из 2009):

„У то време је генерални конзул Југославије у Њујорку био Лазар Лилић, Србин из Шумадије. И ја бих га виђао повремено, заједно с још неким југословенским дипломатама, ишао бих с њима и на ручак… И онда би ми они стално говорили: ’Чујте, ваш отац увек говори како ће доћи у Југославију, а никад га нема…‘ Онда сам ја рекао Лазару Лилићу (био је врло љубазан): ’Како ви то замишљате да мој отац може да дође у своју домовину а да не може да иде код Степинца, а толико се залагао за њега и бранио га? А Степинац се, опет, залагао за њега кад је он, мој отац, био у усташком затвору, 1942… Мој отац каже да би га било срам да дође у Југославију, а да не може отићи код Степинца!‘ Недуго након тога ми он, Лилић, у једном од тих наших разговора, рече: ’Ја сам овлашћен да вам кажем, са највишег места, да ваш отац може да посети Степинца кад год хоће, и да иде по Хрватској и Југославији, када дође, куд год хоће!‘ Онда сам ја позвао свог оца телефоном и то му испричао; мислим да је то било кључно у његовој одлуци да иде у Југославију“

Иван Мештровић је стигао возом у Загреб 3. јула 1959. и био је у Хрватској све до краја августа. Кући, тј. у САД, враћао се преко Париза. И ту сада, сасвим неочекивано, долази до једног новог политичког заплета (или можда боље речено — инцидента).

У Паризу се Мештровић састао с главним уредником листа хрватских политичких емиграната „Нова Хрватска“ (који се штампао у Лондону) Јакшом Кушаном, и дао му интервју (мало слободнијег, тј. лежернијег типа) — о својим првим утисцима након двомесечног боравка у домовини. Интервју је, такав какав је објављен, испао страховито жесток, експлозиван и контроверзан, а (готово) у потпуности га је пренео Билтен Танјуга из Београда од 22. октобра 1959. године. Јакша Кушан је свој сусрет и разговор с Мештровићем овако интерпретирао (по извештавању Танјуговог Билтена):

„Из Загреба је проф. Мештровић понео доста лоше утиске… На водећим положајима је огроман број Срба… Проф. Мештровић је опширно причао о инфилтрацији Срба у Хрватској, за коју он мисли да није можда толико део свесне политике, колико је део укорењене традиције… У разговору с високим хрватским комунистима, проф. Мештровић је чуо да су Срби комунисти ’под кожом‘ готово сви четници. Они знају само то да су усташе клале Србе, а то што су Срби клали Хрвате сматра се дозвољеним ’због одбране државе‘… Проф. Мештровић закључио је ово занимљиво излагање уверавањем да Хрвати и Срби никада неће моћи да живе заједно. То су два света или како Његош вели: ’Двије чорбе се никада не мијешају‘…“

Упитао сам Мату Мештровића, у једном од наших разговора, да ли је његов отац заиста могао тако нешто да изјави. Одговорио је:

„Не, то је био фалсификат. Јакша Кушан је био велики противник Југославије, и био је један од оних који су сматрали да је мој отац учинио штету што је ишао у посету Титовој Југославији. И онда је окренуо тај интервју мога оца против Југославије, натезао је његове изјаве. Мој отац није говорио на тај начин, он је говорио врло благо… Међутим, сећам се да је мој отац мени рекао да му је Тито у четири ока казао да су Срби немогућ народ, да је с њима јако тешко. Рекао му је, између осталог: ’Знате ли зашто сам ја овде на Брионима? Јер се осећам сигурније него у Београду!‘ И онда му је говорио да са Србима има стално потешкоће, да су тешки и да се стално с њима мора борити… Рекао му је такође: ’Верујте ми, нисам ништа мање Хрват него ви!‘“.

Чланак ТИТОВИ РАЗГОВОРИ С ИВАНОМ МЕШТРОВИЋЕМ: Срби су немогућ народ, са њима је јако тешко се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Јосипа Римац, градоначелник Книна, најавила је да ће, преко Министарства спољних и еуропских послова, хрватске власти тражити скулптуру „Повијест Хрвата“, славног вајара Ивана Мештровића.

Иван Мештровић је 1952. године поклонио држави Хрватској, како је то сам говорио (ондашњој СР Хрватској), неколико стотина скулптура, које се данас налазе у музејима Ивана Мештровића у Сплиту и у Загребу. На том списку дарова нема скулптуре „Повијест Хрвата“, што значи да Република Хрватска не може да потражује нешто што није њено, нити да је потражује путем сукцесије.

Друго.Закон оосновама својинскоправних односа би се евентуалном тражиоцу из иностранства испречио на путу својим чланом 28.

Наиме, скулптура је више од 80 година на територији дворског комплекса на Дедињу, савесни држаоцису били Карађорђевићи, а након национализације СР Србија (данас Република Србија) преко надлежне институције, нико се, до 2015. године, и најаве госпође Римац, није појавио да тражи скулптуру и евентуално оспори право својине Србији на суду. Дакле, наша земља је савесни држалац више деценија, у случају да се не може доказати и законита државина. Одржај за стицање права својине над покретном ствари је за савесног и законитог држаоца 3 године, а за држаоца који је само савестан 10 година. И у једном и у другом случају скулптура припада Републици Србији по праву одржаја.

Скулптура ако није продата, није ни украдена, јер је дата добровољно. Како скулптура није била предмет оставинске расправе након смрти Ивана Мештровића ни сами наследници је не могу тражити јер им није пренето право својине над скулптуром, ни експлицитно, ни имплицитно. Скулптура је након Мештровићеве смрти постала практично RES NULLUS (ствар без власника), јер није поклоњена СР Хрватској, нити је право својине пренето на наследнике. Одржај је управо и смишљен због оваквих ситуација у пракси.

У Хрватској се скулптура „Повијест Хрвата“ у више идентичних примерака налази у многим јавним институцијама. Прва се од 1970. године, налази испред Ректората свеучилишта у Загребу. Друга се налази у Атељеу Мештровић у Загребу. Трећа је од 1978. године у Сплиту у Музеју хрватских археолошких споменика као гипсани одливак. А четврта је у Питсбургу, у САД, као поклон Хрватске свом расејању. Дакле у Београду се налази пети примерак. Поставља се питање по чему је београдска скулптура толико посебна па баш њу треба вратити у Хрватску, када постоје калупи за ливење скулптуре у Загребу потпуно идентични београдској скулптури. Треба нагласити да је сам Мештровић забранио изливање својих скулптура након своје смрти, међутим, само оних које је поклонио народу (дакле није је поклонио СР Хрватској јер су прављене њене копије).

У случају да иницијатива госпође Римац буде прихваћена у Србији и скулптура буде дата, онима којима очито не припада, поставља се питање шта је следеће на реду? Експонати из Музеја Иве Андрића или можда урна Николе Тесле?

Чланак ЗАШТО ЈЕ ТОЛИКО ПОСЕБНА: Скулптура „Мајка Хрвата“ и правно припада Србији се појављује прво на ИСКРА.