Фото: Sputnik/ Григорий Сысоев

Фалсификовање историје доводи до неслоге у свету и пуно је великих ризика, изјавио је председник Русије Владимир Путин на састанку организационог одбора „Победа“.

„Ми смо увек отворени за поштен и професионалан разговор о историјским темама, заједничка истраживања о најважнијим спорним питањима на свим нивоима, од међудржавних програма до билатералних контаката региона, градова-побратима, универзитета, музеја, научника, истраживача“, рекао је Путин.

Он је додао да општи историјски подаци представљају добру основу за унапређење међународних конференција.

„Нажалост, постоје и други приступи историји када покушавају да је претворе у политичко и идеолошко оружје. Видимо какве ризике повлачи са собом циничан однос према прошлости. Како фалсификовање, манипулација историјским чињеницама доводи до раздвајања земаља и народа, до појаве нових линија поделе, стварања слике непријатеља“, рекао је Путин.

„То је посебно опасан пут којим иду неке земљама у величању нацизма, правдање саучесника нациста. То не само да вређа сећање на жртве нацистичких злочина, таква политика подгрева националистичке, ксенофобичне и екстремистичке снаге“, додао је он.

Путин је истакао да „ревизија историје практично отвара пут за преиспитивање основа модерног светског поретка, до ерозије основних принципа међународног права и безбедности који су се појавили након Другог светског рата“.

„Он је испуњен огромним ризицима за све нас“, додао је руски лидер.

Према његовим речима, став Русије је да „колико год да је историја тешка и противречна, она није намењена да свађа људе, већ да упозорава на грешке и помогне да се ојачају добросуседски односи“.

Путин је додао да је рад на очувању и заштити историјске истине о Другом светском рату веома важан.

„Овде огромну улогу игра рад на очувању и заштити историјске истине о Другом светском рату, традицији и духу савезништва у борби против нацизма. За нас је то, пре свега, морални људски концепт, људски морални дуг према поколењу победника који су пали за отаџбину. Пред онима који су подизали и обнављали земљу после Другог светског рата“, закључио је председник Русије.

Чланак ПУТИН: Фалсификовање историје води ка неслози у свету се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

У Андрићевом институту, 8. априла у 10 часова, у организацији Одјељења за историју, биће одржана научна конференција на тему „Странице историје руско–српских односа у 19. и 20. веку“.

Научна конференција се организује поводом сто година од нестанка Руске царевине и рођења прве социјалистичке државе, стољећа од глобалног прелома на истоку Европе.

Одговоре на питања шта се дешавало прије, током и након 1917. године и које кључне појаве и догађаји су означили даљи развојни пут односа између два народа која су радикално изменила државне форме, тражиће водећи српски и руски историчари из реномираних високошколских и научно–истраживачких установа: др Константин Никифоров, директор Института за славистику Руске академије наука и гостујући професор Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов“, др Андреј Л. Шемјакин, научни савјетник Института за славистику Руске академије наука, доц. др Јарослав Вишњаков, проф. МГИМО, дипломатске академије МИД РФ, др Горан Милорадовић, виши научни сарадник Института за савремену историју, др Александар Силкин, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, др Алексеј Тимофејев, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, мр Предраг Лажетић, кустос Музеја ваздухопловства у Београду и др Мирослав Перишић, руководилац Одјељења за историју Андрићевог института.

За све заинтересоване који желе да присуствују предавањима, улаз је слободан.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Научна конференција „Странице историје руско–српских односа у 19. и 20. веку“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: glassrpske.com

Историчарка са Харварда Каролина Елкинс својим је радом покренула контроверзе око гушења Мау Мау устанка у Кенији, што је поставило базу за судски спор који је промијенио подглед на британску прошлост.

‘Помозите нам тужити британску владу за мучење’ – то је била молба коју је историчарка Каролина Елкинс примила 2008. године. Било је то невјеројатно ризично – и правно и професионално. Невјеројатно, јер је случај на којем су се окупили адвокати за људска права из Лондона, покушао на Британију пребацити одговорност за злочине почињене прије 50 година, прије независности Кеније. Рискантно јер је због истраживања тих злочина историчарка већ доживјела салву увреда и пријетњи, пише Гардијан.

Елкинс је дошла на ‘маргину’ већ 2005. године због књиге која је ‘ексхумирала’ једну од најпрљавијих поглавља британске империјалне историји – сузбијање Мау Мау устанка Кенији. У студији ‘Британски Гулаг’ забиљежила је како су се Британци борили против антиколонијалног устанка затварајући 1,5 милиона Кенијаца у мрежу затворских логора. Била је то прича о систему насиљу с врло високим нивоом заташкавања. Елкинс је замало изгубила посао. За другу књигу требало јој је нешто више.

Када јој је 2008. зазвонио телефон. Звала је адвокатска фирма из Лондона која је преузела случај и припремала тужбе за одштету у име старијих Кенијаца који су били мучени у логорима током Мау Мау устанка. Управо је њено истраживање те тужбе учинило могућима. Адвокат који је покренуо случај желио је да Елкинс буде стручни свједок. Пристала је јер је жељела да се исправи неправда, а она је стајала иза свог рада.

‘Била сам попут пса који има кост. Знала сам да сам у праву’, казала је Елкинс.

Али, оно што није знала је да ће тужба открити тајну – огромну колонијалну архиву која је пола вијека била сакривена. Досјеи и документи биће подсјетник историчарима колико далеко једна влада може ићи да ‘дезинфикује’ своју прошлост.

Мау Мау устанак је била оружана побуна коју је покренуло племе Кикују које је изгубило земљу током британске колонизације. Њихове присталице су организовале нападе на бијеле досељенике и чланове племена који су сарађивали с британском управом. Колонијалне власти су устанак приказивале као дивљаштво, а њихове борце као ‘лица међународног тероризма у 50-има’.

Систем логора

Британци су прогласили ванредно стање у октобру 1952. године и наставили нападати на двије фронте. Водили су ‘шумски рат’ против 20.000 Мау Мау бораца и против 1,5 милиона Кикују цивила за које су мислили да су одани покрету Мау Мау. Та се борба одвијала у систему логора.

Елкинс је уписала докторски студиј историје на Харварду јер је жељела проучавати те логоре. Из првог прегледа службених евиденција могло се закључити да су то била мјеста за рехабилитацију, а не казну. Уз грађански одгој и сатове за обртничка занимања затворенике се требало поучити како да буду добри грађани. Случајеви насиља над заробљеницима били су описани као изолирани догађаји. Кад је Елкинс представила приједлог своје дисертације 1997. године њезина премиса је била ‘успјех британске цивилизацијске мисије у сабирним логорима у Кенији’.

Али, та се теза распала када је ‘копала’ даље. Упознала је бившег колинијалног службеника, Теренса Гавагхана, који је био задужен за рехабилитацију у групи сабирних логора у кенијском Мвеа Плеину. Негирао је било какво насиље без да га је Елкинс уопште ишта о томе питала.

У међувремену, у британским и кенијским архивима Елкинс је је наишла на још нешто чудно. Многи документи који су се односили на сабирне логоре или су нестали или су још увијек били класификовани као повјерљиви и 50 година након рата. Открила је да су Британци спалили документе 1963. године, прије повлачења из Кеније. ‘Очистили’ су невјероватну количину досјеа. Три одјела су имала очуване досјее сваког од пријављених 80.000 затвореника. У најмању руку, у архиву је требало бити око 240.000 досјеа. Елкинс је пронашла само неколико стотина.

Заташкана мучења, силовања и убиства

Ипак, неки важни документи избјегли су чистку. 1998. године, након неколико мјесеци често фрустрирајућих претраживања, открила је свијетло плаву мапу која ће постати окосница њезине књиге, а касније и судске тужбе. Мапа обиљежена печатом ‘тајна’ открила је сситем за сламање духа ‘непокорних’ заробљеника – изолирали су их, мучили и тјерали на тежак физички рад. То се звала ‘техника разблаживања’. Британски колонијални уред ју је подржао, а Елкинс је на крају дознала како је управо Гавагхан развио ту технику и ставио је у пракси.

Касније те године Елкинс је отпутовала на руралне висоравни централне Кеније како би започела разговоре с бившим затвореницима. Неки су мислили да је Британка и испрва су с њом одбили разговарати. Али на крају је стекла њихово повјерење. У више од 300 интервјуа, свједочења за свједочењем о мучењима. Упознала  је људе попут Саломе Маина, која је била оптужена за набавку оружја за покрет Мау Мау. Маина је историчарка испричала како су је припадници Кикују племена који су сарађивали с Британцима тукли док не би изгубила свијест. Након што им нија дала никакве информације силовали су је боцом напуњеном водом и бибером.

Њен је рад на површину избацио приче потиснуте кенијском политиком службене амнестије. Након што се Кенија 1963. године осамосталила њезин први предсједник и премијер Јомо Кенијата, припадник племена Кикују, у више је наврата изјавио да Кенијци морају ‘опростити и заборавити прошлост’. То је помогло у зауздавању мржње између припадника Кикују племена који су се придружили устанку Мау Мау и оних који су се борили на страни Британаца.

Мјесеци истраживања довели су је до сазнања да је у ‘Британски Гулаг’ стигло пуно више људи него 80.000 хиљада о којима су постојали архиви. Израчунала је да их је било између 160.000 и 320.000. Такође је дошла до сазнања да су колонијалне власти протјерале Кикују жене и дјецу у око 800 затворених насеља у дивљини. Та су села била под јаком контролом, ограђена бодљикавом жицом. Била је то још једна врста притвора у којима су припадници племена Кикују трпили присилан рад, болести, глад, мучења, силовања и убиства.

‘Британски гулаг’ изазвао салве бијеса

Након готово 10 година усменог и архивског истраживања Елкинс је открила ‘убилачку кампању елиминације чланова племена Кикују, кампању због које су умрли десеци хиљада, а можда и стотине хиљада људи“.

Књига ‘Британски гулаг’ била је хит, но Елкинс је са својим налазима изазвала салве бијеса јер је била противна тада већ трајном увјерењу како су се Британци успјели повући из својег колонијалног цартсва с више достојанства и људскости у односу на остале бивше колонијалне силе попут Француске или Белгије. Успротивили су јој се чак и неки кенијски историчари, оптужујући Елкинс да је некритички усвојила Мау Мау пропаганду те да су њена истраживања у великој мјери ‘зависила о 50-годишњим сјећањима неколико стараца које занима финанцијска репарација’.

Ипак, неки колеге су је подржали, међу њима и британски историчар Ричард Дрејтон с Краљевског универзита у Лондону. ‘Британски гулаг’ је оцијенио као ‘изванредну књигу чије су посљедице прешле границу Кенији’. То је поставило темеље за преиспитивање британског империјалног насиља, казао је Дрејyтон и захтијевао да научници истраже колонијалну бруталности у подручјима као што су Кипар, Малаја и Аден (сада дио Јемена).

Потресна свједочанства и тајни досјеи на суду у Лондону

6. априла 2011. године расправа о раду Царолине Елкинс ‘преселила’ се на Краљевски суд у Лондону. Нагрнули су новинари, а четверо постаријих тужилаца из руралне Кеније дошли су у срце бившег британског царства тражити правду.

Један од њих, Пауло Нзили, на припремном је рочишту испричао је како је у логору кастриран клијештима. Јане Мутхони Мара свједочила је о силовању с врућом стакленом боцом. Њихова свједочанства потврдила су описано у книзи ‘Британски гулаг’ – системско насиље над затвореницима.

Али, сада је све било другачије него док је Елкинс истраживала за своју књигу. Многи документи су излазили на видјело и британска је штампа ‘загризла’. Почели су откривати нове  доказе и документе о мучењу и злостављању затвореника током устанка Мау Мау.

Британски збаничници 2010. године, под правним притиском, признали да је више од 1.500 досјеа 1963. године превезено из Кеније у Лондон и да су скаривени у складишту високе безбједности које је Министарство иностраних послова дијелило с обавјештајним агенцијама МИ5 и МИ6. То је открило још већу тајну. У том су складишту држани тајни досјеи из чак 37 бивших колонија.

Од тог дана све се брзо одвијало. Авокати који су заступали британску владу тражили су да се Мау Мау случај одбаци. Тврдили су да Британија не може бити одговорна, јер је одговорност за било каква колонијална злостављања пренесена на кенијску владу након осамостаљења. Али, предсједник судског вијећа, Ричард Меккмбе, оцијенио је да постоји много доказа који сугеришу да је било системског мучења затвореника.

Иако би пажљиво ‘чешљање’ нових доказа и домунената трајало годинама, Елкинс је имала око 9 мјесеци. Радила је с  с пет студената на Харварду и пронашла хиљаде записа релевантних за предмет – више доказа о природи и опсегу затвореничком злостављања, више детаља о томе што су званичници знали о томе и нови материјал о бруталној ‘техници разблаживања’, која се користила на ‘тврдим’ притвореницима. Ти би је документи вјеројатно поштедјели дугогодишњег истраживања за ‘Британски гулаг’.

Историјско признање и одштета

На суду у Лондону су пак адвокати британске владе признали да су Кенијци који су поднијели захтјев претрпјели мучења током побуне Мау Мау. Но, устврдили су како је прошло превише времена за поштено суђење. Није било довољно свједока који су преживјели, а докази су били недостатни. У октобру 2012. године судац Меккомбе одбацио је и те тврдње и допустио да се суђење настави. Та је одлука додатно ‘нахранила’ нагађања да ће многа колонијална злостављања стићи земљу која је једном владала четвртином популације на Земљи.

Поражена на суду британска влада је одлучила нагодити се у случају Мау Мау. 6. јуна 2013. је министар иностраних послова Вилијем Хаг прочитао изјаву у парламенту којом је најавио до тада невиђен уговор који ће се компензовати 5.228 Кенијаца који су били мучени и злостављани током побуне. Сваки ће добити око 3.800 фунти.

‘Британска влада признаје да су Кенијци били предмет мучења и других облика злостављања у рукама колонијалне управе. Британија искрено жали што се то догодило’, рекао је Хаг.

Та је изјава обиљежила ‘дубоко прекрајање’ историје. То је било први пут да је Британија признала мучења било гдје у својем бившем царству.

Али, иако су адвокати завршили своју ‘битку’, научници и историчари нису. Иако је данас потпуно јасно да су се злочини и злостављања догодили и даље трају препуцавања око контекста у којем су се догодили и у којој мјери. Иако се стално мијења, историја се не мијења – лако.

Чланак ТАЈНА БРИТАНСКИХ ГУЛАГА: Откривене бруталне истине о Британском царству се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Новак Ђоковић игра у Мадриду, али размишља о Паризу. Ролан Гарос је свакако приоритет и напад на једини грен слем, који недостаје Србину. Престоница Француске је главни циљ, али и Роџер Федерер, Новак се нада да може да надмаши Швајцарца.

– Нећу да лажем, стварно верујем да могу да надмашим Федерера и Надала у освојеним грен слемовима. Не бих био искрен кад бих причао другачије. Мислим да могу још много тога да постигнем у каријери, али некада ако гледате предалеко, то може да вас избаци из курса и поремети вам концентрацију. Зато ми је најважније да чувам здравље, а план ми је да играм док год будем могао, јер и даље имам много мотива- рекао је Новак Ђоковићза шпански Мундо Депортиво.

Календарски грен слем може бити у Новаковим рукама већ почетком јуна, када се игра друга седмица и одлучујућа на Ролан Гаросу.

– То је вероватно последњи велики изазов у нашем спорту: да освојиш сва четири грен слема у години. То су најтежи турнири, играју се на три добијена сета против најбољих тенисера на свету. И психички је много теже: има много емоција, нервозе, притиска… Био сам једном близу, недостајао ми је неки сат, али у сличној ситуацији су били и Надал, Федерер. Није немогуће, али је много тешко- оценио је Ђоковић.

Ђоковић пред Париз улогу фаворита препушта Рафаелу Надалу, који игра одлично ове сезоне на шљаци.

– Надал је изгубио у целој каријери два меча у Паризу. То довољно говори колики је фаворит на Ролан Гаросу. И сада је доста поправио форму, игра одлично и поново је међу највећим кандидатима за трофеј. Али, нисмо само нас двојица кандидати за тријумф, има ту још одличних играча који вребају шансу, зато је најважније ићи корак по корак – истакао је Новак Ђоковић.

Чланак ЂОКОВИЋ: Желим да надмашим Федерера и да будем најбољи играч у историји тениса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Руска елитна дивизија, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције напросто избрисана из историје. Књига „Браћа по оружју“, о трагичној судбини више од 10.000 руских војника, постала хит у овој земљи.

Московски издавачи су недавно затражили од српског војног историчара Бранка Богдановића да за руско тржиште напише књигу о Првом светском рату. Повод је била не само огромна руска материјална помоћ српској војсци, већ и потрага за Русима који су се херојски борили раме уз раме са Србима од Београда до Солунског фронта.

– Русија је давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија француска помоћ при реогранизацији српске војске износила је 100.000 пушака, које су наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије. Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту – каже Богдановић, чија је књига „Браћа по оружју“ хит на руском тржишту.

У њој су представљени резултати истраживања који откривају трагичну судбину непознатих хероја Великог рата које су ветрови политике збрисали из историје.

– Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић – каже Богдановић.

Руски војници наставили су да се боре са савезницима и после октобарске револуције, иако су практично остали без врховне команде и државе. Повучени су с борбених линија тек у јануару 1918. кад њихове судбине постају магловите.

– Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих – каже Богдановић.

Он наглашава да се данас Први светски рат своди практично на Западни фронт, где је Русија такође послала две бригаде савезницима у помоћ. После стварања комунистичког Совјетског Савеза, улога царске Русије у рату је неправедно минимизована. Бољшевици су царске војнике у иностранству сматрали непријатељима, било да су живи било мртви. То је потрајало следећих седам деценија. Само Срби нису заборавили храбру руску браћу по оружју.

Фото: Новости

– Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. у целом свету. Истраживањем досада недоступних извора открио сам да су Срби и много раније тражили гробове руских војника да би их сахранили уз српске – каже Богдановић

Наиме, после рата грчке власти су одредиле да на Зејтинлику, удаљеном предграђу Солуна, буде савезничко војно гробље. Током рата ту су сахрањивани преминули у Главној војној пољској болници српске војске.

– После окончања рата специјална комисија је сакупљала остатке војника расејане по северној Грчкој и преносила их на Зејтинлик, где су 1926. почели радови на уређењу. Они су завршени 1936, кад су 11. новембра свечано освећени православни храм, маузолеј и костурница, поред којих су српско и руско војно гробље, где су браћа по оружју почивала једна уз друге. Списак 493 ратника Друге посебне руске дивизије који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику чува се у српској спомен-костурници – наводи Богдановић.

ПОТРАГА ЗА МРТВИМ ЈУНАЦИМА

У Југославији је 46. пешадијски пук Вардарске дивизије добио 1935. наредбу да тражи и ексхумира тела погинулих руских војника са наше стране границе.

– По званичним подацима нађена су тела 387 официра и војника који су идентификовани и 24. маја 1935. сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду. У Русији се сада пробудила свест о њиховом постојању и почела су истраживања и потрага за некрополама у којима почивају заборављени руски јунаци – каже Богдановић.

Чланак „БРАЋА ПО ОРУЖЈУ“: Заборављени јунаци Солунског фронта се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Ако не могу ја, може он… Та утеха навијача свих великих шампиона одзвања хиљадоструко у Србији, на успехе Новака Ђоковића. Није ни чудо, у раскораку између тога ко смо и где смо, са тиме ко је и где је најбољи спортиста света, увек спреман да се представи као један од нас….

Његова биографија наставља да расте, као и место у медијима широм планете, без обзира која је тема и ко га воли или не. Тренутно је најактуелнија расправа да ли је Ђоковићева 2015. најуспешнија у историји професионалног тениса. По једном аршину, раније често цитираном, (ГОАТ листа), управо је победом на завршном АТП турниру у Лондону надмашио Федерерову 2006. и Лејверову 1969, за скок до самог врха табеле која бодује: титуле, финала и полуфинала гренд слем турнира; титуле и финала мастерса и олимпијских; пехаре у Дејвис купу и осталим такмичењима, као и број седмица на врху светске листе.

Коначне оцене никада неће бити, али чак и медији склони Федереру признају да је 2006. имао више слабијих турнира (Доха, Хале, Токио и Базел), а вероватно и ривала. На пример, Швајцарац је тада одиграо 23 меча са противницима из првих десет (19:4), а наш ас сада 36 (31:5). Седам пута је Ђоковић у овогодишњим финалима савладао другог или трећег на АТП листи, а Федерер 2006. два пута.

Мерено најцењенијим титулама (гренд слем, мастерс и завршни) Ђоковићева 2015. претеже за две из мастерс ранга. Универзалност је доказао на шљаци Монте Карла и Рима, док Федерер на земљаним теренима није могао да прође поред Рафаела Надала. Узгред, због те уже специјализације, најбоље сезоне Шпанца су врло ниско на ГОАТ листи. Надалова 2008. је на 18-20. месту, 2013. на 21-22, а 2010. на 23-25.

Друга омиљена тема ових дана је кандидатура Новака Ђоковића за најбољег тенисера свих времена. Ако је деловала преамбициозно до пре годину дана, када је имао дупло мање гренд слем титула од Надала (14) и десет мање од Федерера (17), већ 12 месеци касније и садашњост и будућност изгледају другачије.

Дуго трајање је Швајцарца и Шпанца коштало немоћи против десетоструког гренд слем шампиона. Од 2011. на овамо, српски тенисер је освојио три велике титуле више него Федерер, Надал и Мари заједно (34:31), а скор са свом тројицом у том периоду гласи 48:22 (23:4 у последњих 27 мечева). Годину је завршио симболичним поравнањем са Надалом (23:23) и Федерером (22:22). Даље иду од нуле и јасно је куда то води.

У таквим је токовима постало неукусно говорити о „великој четворци”, али и о недодирљивости Федерера. Сада и британски „Гардијан” подсећа да је Швајцарац првих десет гренд слем титула освојио против укупно слабијих ривала, додајући уз нека имена подругљив коментар „Ко то беше?”: Филипусис, Сафин, Родик, Хјуит, Родик, Агаси, Багдатис, Надал, Родик и Гонзалез. Наводећи затим Ђоковићеве противнике у финалима (Цонга, Мари, Надал, Надал, Надал, Мари, Федерер, Мари, Федерер, Федерер), „Гардијан” закључује: „То је 9 из 10 против Надала, Федерера и Марија. Довољно речено!”

За оне који се поистовећују са Ђоковићевим успесима, постоји важнија димензија од ових бројки. Још јачи утисак од резултата оставља трновит пут сталног напретка којим и даље нагриза еру Федерера и Надала, да би, коначно, засенио обојицу.

Не рачунајући дане и године посвећене терену и игри, запањујуће је колико је различитих и далековидих потеза повлачио у формирању сопствене личности и статуса, како у великом свету, тако и у својој земљи. Од одбијања примамљиве понуде да игра за Велику Британију 2006, до несвакидашњег представљања Бориса Бекера пред Београђанима, овог септембра. Није било довољно што је резултатима доказао исправност ангажовања толико критикованог тренера, већ је до те мере зближио Бекера са овдашњим навијачима, да су га прихватили као свог. Од тада и Немац изгледа другачије на клупи шампиона, много ближи и важнији, а сарадња се наставља, боље него икада.

Део непрекидног сазревања и осмишљавања каријере су и промене у изјавама о двојици највећих ривала, после тријумфалног завршетка сезоне. Некога је могла да изненади недавна Бекерова изјава да је Федерер ипак најбољи свих времена… Међутим, после победе у Лондону је и Новак два пута нагласио да је Федерер највећи, а Надал одмах уз њега…

Спортиста из мале и оцрњене земље, који се годинама довијао да стекне место у високом друштву, сада и оваквим изјавама показује да је досегао ниво потпуне надмоћи над осталима. Дижући ривале на пиједестал, иако их је потпуно засенио, уздиже и себе.

Међу кључним утисцима о томе колико се изборио у играма ван терена, биле су Ђоковићеве победничке поруке на камерама, у полуфиналу и финалу. После свих језика које је у међувремену савладао и користио у свечаним приликама, сам крај застрашујуће сезоне је обележио порукама на српском, написаним ћирилицом. Честитиком „Срећна слава!”, прославио је аранђеловданску неумољиву победу над Надалом, а речима „А сада одмор”, лекцију одржану Федереру, коме ни брада, ни туђа столица, нису помогле у финалу. Кратко и слатко. К’о вели, не морам више никоме да се улагујем, а ви преведите ако вас занима…

Чланак ВИ ПРЕВЕДИТЕ АКО ВАС ЗАНИМА: Историја тениса дописана ћирилицом се појављује прво на ИСКРА.

Данас је одржан састанак Међународног одбора Андрићевог института за обиљежавање  стогодишњице Првог свјетског рата. Састанку су присуствовали шеф Историјског одјељења Андрићевог института др Мирослав Перишић, историчар из Лондона др Светозар Рајак и др Олег Ајрапетов, историчар са московског универзитета  Ломоносов.

Одбор је на данашњем састанку сумирао своју досадашњу активност  на обиљежавању стогодишњице Првог свјетског рата и донио план активности у наредном периоду.

Планирано је да се почетком децембра у Андрићевом институту  одржи дводневно предавање на теме:
– Источни фронт
– Други свјетски  рат, последице
– Паралеле Први и други светски рат, а у децембру ће се појавити и други број међународног  часописа „Векови“ који издаје Андрићев  институт.

У јуну мјесецу у Андрићевом институту планирана је велика међународна конференција „Окупација и цивилне жртве у Првом свјетском рату“ на којој ће учешће узети познати светски историчари.

Андрићев институт наставља са мјесечним издавањем Историјских свесака а планирано је да се преведе и неколико најновијих књига из светске историографије као и књига бањалучког историчара  Боривоја Милошевића „Српска православна црква у БиХ у Првом свјетском рату“.

Чланак АНДРИЋГРАД: Одржан састанак Међународног одбора Андрићевог института за обиљежавање стогодишњице Првог свјетског рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Присаједињење Крима Русији можда је још увек тема интензивне дебате међу политичарима и званичницима у Европи, али немачка елита би могла лако да разуме искуство Крима, с обзиром на Сарланд и његову јединствену историју директне демократије средином 20. века.

„Године 1935. и 1955, грађани Сарланда, најмање немачке покрајине, спровели су два референдума да би одредили своју судбину. Оба пута већина је гласала за припајање Немачкој и оба пута њихове жеље су услишене. Године 1935, гласаче Сарланда су питали да ли желе да се поново уједине са Немачком, да се припоје Француској или да остану у оквиру администрације Лиге народа. Преко 90 одсто изабрало је прву опцију.

Две деценије касније, 23. октобра 1955, грађани Сарланда поново су добили избор — да ли желе да постану независна територија, економски повезана са Француском, или не. Победа гласа „не“ (67,7 одсто) протумачена је као жеља да се уједине са Западном Немачком.

Таква одлука је такође могла бити протумачена као „не“ Европи, која је у то време била у зачетку и није се могла поредити са псеудодемократским институционализмом који је увео санкције Русији и Криму због њихове директне демократије“, пише аустријски „Контра магазин“.

У марту 2014. године, Крим је утврдио своју будућност врло слично начину на који је то пола века раније учинио Сарланд. Више од 95 одсто људи који живе на полуострву у Црном мору гласало је у корист присаједињења Русији, на референдуму који је спроведен по међународним стандардима.

Историја два референдума која су спроведена у Сарланду средином 20. века разоткрива „хипокризију западних политичара и њихових медија“, наводи се у тексту.

„Могао би се стећи утисак да Брисел никада није чуо за отцепљење путем гласова грађана. Руси су оптужени за лажирање гласања, али су посматрачи референдума рекли да је спроведен по пропису. Изгледа да су заборавили и сецесију Косова која је уследила након нелегалног НАТО бомбардовања“, примећује лист.

Чланак КРАТКО ПАМЋЕЊЕ: Немачка заборавља сопствену историју, али криви Русију за Крим се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Р. Крстинић

У Харкову, једно време и престоници совјетске Украјине, граду близу границе са Русијом у коме већину чини рускојезично становништво, почетком маја ове године полиција је објавила да ће претресати све оне који 9. маја буду носили георгијевске ленте.

Начелник обласне полиције Анатолиј Дмитријев тада је рекао да ће „омладина која на Дан победе буде носила георгијевске ленте бити легитимисана и провераваће се њихова повезаност са самопроглашеном Доњецком и Луганском народном републиком”. Проверавана је не само млађа генерација него и ветерани. Дмитријев је то образложио речима да „у данашње време тај симбол више нема значење као раније”.

Тада је већ украјински председник Петро Порошенко, иако није укинуо 9. мај, увео нови празник дан раније, 8. мај, који се зове Дан сећања и помирења, дистанцирајући се на тај начин од Русије. У Европском парламенту је током десетак година већ било усвојено неколико резолуција које изједначавају злочине фашизма и комунизма, а у већини чланица ЕУ одомаћило се да се 9. мај првенствено слави као Дан Европе, а не као Дан победе над фашизмом.

А крајем прошле године, у јеку сукоба у источној Украјини, ни једна чланица ЕУ није гласала у Савету безбедности УН за руски предлог резолуције против величања нацизма. Почетком овог месеца из амбасаде Украјине у Београду „Политици”, али и другим медијима, електронском поштом је упућена „информација за штампу”, у којој је дато необично објашњење зашто „георгијевска лента” не би требало да има значење какво му и у Србији већином придају. На непуне две странице, у првом лицу, објашњава се шта у ствари значи „георгијевска лента”, а текст се завршава питањем:

„Па онда, да ли је толико потребно српском народу да носи поред срца симбол оних који су убијали њихове очеве и дедове?” Уз подсећање да ове године Србија обележава 70-годишњицу победе над нацизмом, наводи се да се у Србији овај празник веома поштује пошто се још увек памте велике жртве српског народа и велика страдања од немачких окупатора.

„Шетајући улицама Београда, током званичних обележавања победе над нацизмом, понекад сам примећивао да неки људи носе на својој одећи ’георгијевске ленте’. И не само на одећи, него их вежу и на торбе, ките њима аутомобиле. Али, да ли уопште српска омладина зна шта у ствари значи ’георгијевска лента’?” Подсећање на историјске чињенице подудара се са званичним историјатом ордена Светог Георгија са црно- наранџастом лентом, који је установила 1769. године руска царица Катарина Друга, у време чувеног војсковође Александра Васиљевича Суворова и рата са Турском. Орден Светог Георгија (Георгијевски крст или, како га Руси једноставно зову – Георгиј) највише је руско одликовање за војничке врлине.

У царској Русији добијао се ретко, за исказану храброст, и имао је четири степена – лента је била иста. Према ратнику који је носио ово одличје гајило се велико поштовање. Кад би војник који је носио Георгијевски крст са лентом улазио у просторију, високи официри су морали да устану и да га поздраве. Од 1849. године имена носилаца свих степена ордена записана су на мермерној плочи у Георгијевској сали Кремаљског дворца. Од Срба, Георгијевским крстом био је одликован кнез Арсен Карађорђевић, који је у руско- јапански рат отишао са чином капетана, а вратио се са чином пуковника. Совјетске власти укинуле су сва одликовања царске Русије и увеле нова. Међутим, за време Другог светског рата, Стаљин је одлучио да, између осталог, врати и Георгијевски крст, додуше другог имена и облика, али и Орден Славе има црно- наранџасту ленту.

После Другог светског рата „георгијевска лента” је постала симбол антифашизма. Међутим, амбасада Украјине у Београду је хтела да подсети грађане Србије да се „георгијевска лента” користила у одликовањима у белогардејском покрету (Бела гарда је основана 1917. током руског грађанског рата у коме су се они борили против Црвене армије), као и у руским јединицама Вермахта у Другом светском рату.

У том саопштењу се наводи да је од почетка совјетско- немачког рата 1941. велики број руских монархиста који су побегли из Русије и живели у иностранству почео да сарађују са нацистичком Немачком, „међу њима и неколико десетина хиљада белогардејаца са територије данашње Србије”. Такође, и да су „изузетно велики број одликовања добили учесници Руског корпуса који је ратовао против српских партизана у Југославији”, као и да су „стилистички сличан Георгијевски крст користили као сопствени симбол појединачне војне јединице савезника нациста, Руска ослободилачка народна армија, која је учествовала у разбијању антинацистичког устанка у Пољској и Словачкој”.

Све ово је амбасаду Украјине у Србији навело на закључак да „подаци о коришћењу георгијевске ленте руских савезника Трећег рајха сведоче пре о фашистичком, а не антифашистичком значају овог симбола”. Текст се завршава већ поменутим реторичким питањем да ли би Срби требало да поред срца носе овај симбол. Иако би се могло полемисати поводом оваквог закључивања, можда је најбоље дати неколико историјских чињеница из књиге Алексеја Тимофејева „Руси и Други светски рат у Југославији”, у којој он детаљно, позивајући се на обимну литературу и документе из овог периода, говори о совјетским колаборационистима на просторима бивше Југославије. Међу њима је била најбројнија „Козачка дивизија”, на чијем је челу био искусан немачки коњички генерал Фон Панвиц.

„Немачки пропагандисти су тврдили Козацима да су дошли да се боре против комунистичких нереда и инсистирали да Козаци са сумњом гледају на српски живаљ и са симпатијама и разумевањем на локални немачки, мађарски и хрватски елемент. Ипак, Козацима који су стигли на подручје НДХ постало је очигледно да су ’хрватске власти започеле прави верски рат. По читавој Хрватској рушиле су се православне цркве…

Хрвати- усташе су клали читава српска села’.” Козаци су били изненађени овом суровошћу, као и тиме колико су Срби доследно одржавали своју веру упркос свим притисцима. Ово никако није могло да остави Козаке равнодушним, јер су Срби били истоверци и уосталом који Козак би могао да допусти рушење или скрнављење православне цркве. То да је везаност за православље била спона у комуницирању Срба и Козака запазили су и други посматрачи. Пре свих, то су уочили Немци.

Чланак КАКО НАС УКРАЈИНЦИ УЧЕ ИСТОРИЈИ: Коме смета „георгијевска лента” близу српског срца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

На бази Централног архива Министарства одбране Русије 2016. године биће формиране научне јединице, чији ће задатак бити борба против покушаја фалсификовања историје, саопштио је извор у кадровској управи Оружаних снага Русије.

„Млади специјалисти ће проучавати пре свега историју Другог светског рата, чињенице везане за фалсификовање које се тиче победе совјетског народа у годинама Великог отаџбинског рата и друге догађаје из историје Оружаних снага“, саопштио је војни извор.

Према његовим речима, нову јединицу ће пре свега чинити историчари и социолози. На основу тога може се претпоставити да ће у њу слати војнике након завршетка одговарајућег факултета. Нејасно остаје је каква ће звања добити припадници тих јединица.

Чланак МОСКВА: Русија формира јединице за борбу против фалсификовања историје се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Српски артиљерац Радоје Рака Љутовац ушао је, пре тачно 100 година, у историју авијације као први човек који је ватром са земље оборио авион. Рака је немачки „румплер“, изнад Крагујевца, оборио хицем испаљеним из пољског топа.

Пре тачно 100 година, војник Радоје Рака Љутовац ушао је у историју ваздухопловства као први човек који је хицем са земље оборио авион. Пуцао је, из пољског топа, са Метиног брда код Крагујевца и оборио аустријски „румплер“, који је пао у центар града. Посада: капетан-извиђач Курт фон Шефер и официрски кандидат Ото Кирш су погинули.

Његов подвиг је тим значајнији уколико се у обзир узме чињеница да Србија у то време није имала организовану противавионску артиљерију, а појава аустроугарских авиона натерала је српску војску да импровизује одбрану.

Коришћење авиона је у том периоду интензивирано, а летелице које су претходно служиле за извиђање претворене су у бомбардере. Због тога су зараћене стране, међу којима је била и српска војска, почеле да организују противавионску артиљерију, објашњава историчар др Бојан Димитријевић.

„И то на начин да постојеће топове, који су били пољски, подижу на одређена постоља која су била окретна и имала су елевацију. На тај начин су се организовали први топовски водови, а касније и једна противавионска батерија која је формирана 24. августа 1915. за одбрану града Београда“, наводи Димитријевић.

Противавионска јединица је постојала и у Крагујевцу, а у њеном саставу био је и Рака Љутовац. Са једног аеродрома у близини Вршца 30. септембра 1915. године, према Крагујевцу је полетело седам немачких авиона – шест двомоторних троседа АЕГ и један двосед „румплер“. На Крагујевац су бацили укупно 45 бомби.

„У раним јутарњим часовима, заводске сирене су огласиле узбуну. Противавионска батерија на Метином брду била је спремна за дејство. На наредбу команданта, нишанџија Рака Љутовац из првог плотуна погодио је немачки ‘румплер'“, каже историчар ваздухопловства из Крагујевца Вељко Лековић.

Рака је догађај после препричавао свом праунуку Звонимиру Љутовцу.

„Каже: Дрхтала ми је рука да не смем да промашим. Ја сам ставио на топче кончић. Направио сам крстић и гађао кроз цевку, водећи топ како авион лети, са претицањем од можда два поља авионске дужине. Tад сам опалио – то је то“, присећа се Звонимир прадедине приче.

Ракин погодак је унео праву пометњу међу преостале непријатељске авионе, који су остали без предводника и, изненађени ватром са земље, нестали са неба изнад Крагујевца.

На српским положајима наступила је велика радост. Авион је пао у центар града, недалеко од куће у којој је боравио и престолонаследник Александар и испред које је претходно пала једна бомба.

Рака Љутовац је, као награду, од команданта добио коња и галопом дојахао до места пада немачког авиона. Ту га је већ дочекао окупљени народ. Када је стигао, сишао је с коња и салутирао изгинулим немачким пилотима. То су били капетан-извиђач Курт фон Шефер и официрски кандидат Ото Кирш.

О томе колико је Ракин подвиг био невероватан сведочи и то што француски официри нису одмах поверовали да је авион погођен из првог плотуна. Међутим, олупина је пренета у Војнотехнички завод. Инжењери су је прегледали и пронашли гелер у радилици мотора, што је био доказ да је авион погођен, истиче Лековић.

Рака Љутовац је касније, као војник, стигао и до Солунског фронта, где је унапређен у наредника, а због заслуга у Великом рату одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Медаљом Албанске споменице и Медаљом Споменице рата за ослобођење и уједињење 1914–1918. године.

Породица Љутовац је одликовања поклонила крушевачком Народном музеју уз још неке личне Ракине предмете.

„Његове су заслуге за српство и за војску биле велике самим тим што је направио један такав подвиг, оборивши немачки авион. Његови успеси, његово херојство, нису остали незапажени, тако да су после тога уследила и одличја која добијају само истакнути и велики војници“, каже виши кустос-историчар у Народном музеју у Крушевцу Коста Радић.

У родној кући Раке Љутовца у Пољни код Трстеника и даље се могу чути приче о славном ратнику. Његов праунук каже да херој доноси одлуку у тренутку. Ипак, само људи са посебним особинама могу да искористе такав тренутак.

„Мој деда је био са великом културом, са великом људскошћу, и било га је веома интересантно слушати. Прво што је саветовао је да будем поштен и да слушам старије. Да не доносим одлуке без сагласности. То су неке ствари које су и данас остале у мени, и које сам ја пренео својој деци“, истиче Звонимир.

Рака је био вема цењен, па му је између два рата указивана почаст да буде домаћин на славама артиљеријских јединица Југословенске војске.

Значај његовог подвига је вишеструк.

„Он је симболички, зато што је на тај начин показана моћ једног новог рода који је био у настајању и који ће настати касније. Такође, обарањем авиона дошло је до дефинитивне потврде да треба да постоји противавионска артиљерија у српској војсци и на бази тог његовог искуства она је касније и развијана у мирнодопском добу“, каже Димитријевић.

Дан када је Рака оборио авион, 30. септембар, обележава се као Дан Артиљеријско-ракетних јединица за противваздухопловна дејства. Ракини потомци су одрастајући схватали тежину његових речи, а тежина његовог дела постаје значајнија с временом које пролази. Пре сто година Рака је погодио противнички авион, али је уједно нанишанио и своје место у историји.

Чланак ПРЕ ТАЧНО 100 ГОДИНА: Шумадинац, хицем из топа, први у историји, оборио авион! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Покушаји Брисела да преобличи историју и представи нацистичку Немачку и Совјетски Савез једнако одговорнима за распиривање рата, могу довести до обнове нових расадника агресивне екстремистичке идеологије, саопштило је данас руско Министарство спољних послова.

У коментару уочи конференције ОЕБС-а у Београду, посвећене 70. годишњици завршетка Другог светског рата, Mинистарство је упозорило на пораст образаца агресивног говора различитих представника ЕУ, укључујући и оне који се односе на дане сећања на жртве тоталитарних режима.

Оптуживши Брисел да изврће историју Другог светског рата, руско министарство наводи да је „очигледно да Брисел на највишем нивоу дозвољава замену теза и флагрантну лаж“.

Руско министарство истиче и да „опасна игра који подстиче Брисел може у будућности довести до нових претњи“, преноси Тас.

У међувремену, у неким европским земљама, конкретно балтичким и у Украјини, „нацизам већ диже главу и ствара невоље људима који у њима живе и њиховим суседима“, наводи се у саопштењу.

„Руководство ЕУ наставља да се прави да се ништа озбиљно не догађа“, додаје руско министарство, оцењујући да је то недопустиво.

Чланак РУСИЈА: Брисел изврће историју се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Манастири на западној страни Свете Горе под врхом Атос чувају заборављену српску историју. Неке су Срби утемељили, неке подизали из рушевина, некима су били добротвори, а у сваком од манастирских скрипторијума неуморно су стварали књиге српски монаси краснописци и илуминатори.

Они су победили османске напоре да затру српску писменост забранама штампања и преписивања. Тајним везама су из њихових келија још од 17. века у све српске крајеве стизале књиге којима је чуван идентитет. Све до 19. века у светогорској пустињи живели су последњи тајанствени чувари просвете, оставио је сведочанство сликар и писац Димитрије Аврамовић. Он је обилазећи Свету Гору 1846. упознао у испосници крај Скита Свете Ане Србина пустињака Германа „родом из Вршца у Цесарији“, који је ту живео већ пола века.

Памтио је време кад је у Скиту свете Ане јеромонах Антоније написао 1674. типик за манастир Рачу, а јеромонах Макарије 1676. Апостол и Јеванђеље за манастир Светог Луке, који је током похара завршио у државној библиотеци у Берлину. Могло би се набројати још доста сличних књига, трагова некдашњег српског духовног блага које су разносили и непријатељи и вајни савезници. На сат хода према северу, уском планинском стазом од Скита Свете Ане, у шта се уверио репортер „Новости“, налази се Манастир светог Павла. Он се помиње у стиховима старе српске народне песме:

У овом манастиру сазиданом на гигантском каменом стубу који стрши високо изнад мора Аврамовић бележи предање да га је саградио Прокопије, син византијског цара Никифора и праунук цара Мавркија. Касније је постао светитељ Павле Ксиропотамски.
– Он дође у Србију и Срби га одвећ возљубе, даду му доста блага и с њим пођу многи Срби у Свету Гору и сазидају оним благом овај манастир. Из тога се види да је ово права српска задушбина – бележи Аврамовић.

Фото: vostok.rs

После рушења манастира, њега обнавља деспот Ђурађ Бранковић и зида цркву Светог Георгија. Касније је и она срушена и подигнут је нови храм, у који је уграђено камење на коме су се видели српски натписи из Ђурђеве цркве. У припрати је као остао ктитор насликан „владика Мијаил Бечкеречки 1587.“

ЧУДО ГРАДИТЕЉСТВА

Зашто су српски задужбинари одабрали манастире на западној обали Атоса да буду чувари идентитета постаје јасно кад се прође стазама које их спајају. Оне делују застрашујуће и тешко их је пешице прећи и по лепом сунчаном дану, јер усијани камен зрачи врелину од које застаје дах, а по невремену оне су клизаве замке за нападача. То чини још мистериознијом вештину старих градитеља и начин на који су у стени на дрвеним конструкцијама изградили висеће вишеспратне конаке недоступне артиљерији, а прилазе утврдили снажним зидинама и кулама.

Димитријевић је у манастирској ризници нашао мноштво српских књига, од житија и похвалног слова Светом Сави до Летовника (хронике) коју је грешни Георгије инок написао у време „просвешћеног кнеза Лазара“. У ризници су биле чуване повеље свих владара лозе Бранковића, почев од две које је деспот Ђурађ написао 1414. у Пећи и у Вучитрну. Деспотица Ангелина и син јој деспот Јован написаше даровну повељу 1457. у граду Купинику. Ређају се затим заборављене повеље Стефана Гргура, Лазара, Ђурђа од светородне лозе Бранковића, која је помагала светогорским манастирима и кад Србија као држава више није постојала.

Право градитељско чудо је манастир Дионисијат, на сат хода северно од Грегоријата. Њега је по предњу засновао пустињак Дионисије на огромној вертикалној стени, осамдесет метара изнад мора где је сваке вечери виђао натприродни огањ. Манастирска црква која је ушушкана у црце снажне тврђаве чува прелеп и необичан живопис, рад великих мајстора, а у ризници се чува веома стара икона Богородице „Акатистне“ у воску коју је по предању носио патријарх Сергије 626. у литији око Константинопоља током аварске опсаде. У ризници се чува драгоцени крст од слоноваче, дар последње ромејске царице Јелене Палеолог, Српкиње, ћерке великаша Константина Драгаша.

Фото: vostok.rs

Дионисијат добија велику улогу у светогорској заједници почетком 16. века када га богато помаже влашки војвода Јован Неагоје на подстицај супруге Милице-Деспине Бранковић, као и молдавски владар Петар IV Рареш, ожењен Јеленом Бранковић, ћерком деспота Јована.

За манастир Григоријат, тврђаву око црквице на стени изнад мора библиотекар Сава Хиландарац бележи да је у том крају у пећини живео Србин пустињак Григорије, који је основао манастир у ком су живели српски монаси, који су га напустили после пожара и понели са собом и свечеве мошти.

„У овом су монастиру многе Србске рукописне књиге и дипломе биле а може бити да и сад што има, но кад су Срби после пожара светог Григорија однели онда су и књиге и дипломе са собом узели. Тако кажу Грци“, забележио је Димитрије Аврамовић четрдесете године пре Саве Хиландарца.

Чланак ЧУВАРИ ВЕРЕ: Српска историја под Атосом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Поред историјских читанки, сећања на учеснике Великог рата чувају спомен-гробља и костурнице, капеле, крајпуташи и друга обележја. Тачан број им се не зна, нити постоји прецизнија евиденција, иако су у питању подаци од изузетног значаја за идентитет и озбиљност једног народа и државе, које поједини историчари стављају у исту раван са језиком. Какав однос према тим подсетницима на епопеју Великог рата имају наша држава и грађани, разговарали смо са магистром историје Милојем Николићем из Завода за заштиту споменика културе из Ваљева.

Као врстан познавалац и истраживач ове области, наш саговорник је обишао скоро сва спомен-обележја и гробља како на подручју Србије, тако и већег дела Европе, северне Африке и Мале Азије.– Одмах по окончању Великог рата кренуло се са уређењем војничких гробаља и градњом спомен-костурница и других обележја. Тим пословима најпре се бавило Министарство војно, а касније Министарство правде преко својих секретаријата. За помрле у иностранству се старало Министарство иностраних послова. Радило се уз свесрдну помоћ војске, добровољног рада и прилога, али и поред свег залагања посао није могао да буде окончан за време постојања Краљевине Југославије. У доба СФРЈ служба за заштиту споменика културе одржавала је обележја из Првог светског рата, али само она која су била проглашена за непокретна културна добра, тј. споменике културе.

На питање каква је ситуација данас, Николић каже да држава Србија брине о меморијалним обележјима сходно својим могућностима. Највећи број је проглашен за културна добра и на тај начин се додатно обезбеђује.– Штета је што у ову причу активније нису укључени САНУ, поједини факултети и институти за друштвена истраживања – истиче Николић, подсећајући да наши грађани нису довољно информисани о обележјима која се налазе ван Србије. Он наводи да су српски војници ратовали, лечили се или били заробљавани на три континента – у Европи, Азији и Африци.

Ратовали су у Србији, данашњој Македонији, Албанији и Грчкој. Као заробљеници били су у Турској, Бугарској, Словачкој, Чешкој, Мађарској, Аустрији, Немачкој, Белгији и Холандији. Лечени су у Грчкој, Италији, Француској, Шпанији, Енглеској, Мароку, Алжиру и Тунису. Много српских војника успело је да се врати у домовину, али је и велики број оставио кости по другим земљама. Много је оних о којима се мало или ништа не зна и, што је најгоре, нема воље да их се домовина сети. Чак ни за јубилеје.– Достојна спомен-обележја српским војницима су подигнута у Аустрији, Грчкој, Словачкој и Чешкој, а недавно је то учињено у Белгији и Холандији. У Албанији смо имали неколико гробаља и костурница, али после доласка комуниста на власт све је уништено. У Бугарској је почело уређивање спомен-гробља, а у овој земљи, савезнику Аустроугарске царевине, према грубим проценама, било је око 20.000 заробљених Срба. Само у околини Пловдива почива око 4.500 српских ратних заробљеника. Бугари су о њима снимали филмове, ушли су у литературу, јер су били утамничени у болници где су некада лечени болесници од куге и колере. Ми о томе појма немамо, као да се то десило негде на крај света, а не у комшилуку – објашњава Николић.

Према његовим речима, слична је ситуација и са више хиљада заробљеника који су скончали на подручју Турске, где такође нема уређених гробаља и постављених спомен-обележја. – У то време Турска је почела изградњу такозване Багдадске железнице, и према подацима до којих сам дошао, на тим пословима је ангажовала око 5.000 здравих младића из Србије, који су тамо депортовани из Бугарске. Нико од њих није се вратио кући – истиче Николић.

На подручју Србије, каже овај истраживач из Ваљева, сва меморијална обележја проглашена су за споменике културе, а знатан број међу њима има уметничке, пре свега вајарске и архитектонске вредности. Одржавају се уз максималну подршку државе и нема фаворизовања појединаца. Штавише, војници и цивили имају више обележја у односу на њихове славне команданте.

Једна од карактеристика домаћих меморијала је и та што су на знатном броју спомен-костурница и гробаља сахрањени једни поред других и српски и непријатељски војници. Та врста мешања костију, што је истовремено порука за помирење и праштање, одвајкада је својствена српском народу.

Чланак 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Српска гробља на три континента се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Спорна чињеница да су Албанци илирског порекла и да су староседеоци на Балкану избачена је из нове верзије уџбеника из историје за шести разред, аутора проф. др Радета Михаљчића. Одштампан је нови тираж и издавач, Завод за уџбенике, каже да је већ у продаји, а стари је повучен. Иако је све ово урађено пре месец дана, повике на спорно, сада већ неважеће издање већ два дана не јењавају.

Уџбеник је, наиме, измењен на основу примедби које је марта 2014. патријарх Иринеј послао министру просвете. У писму се тврди да се у уџбенику „српски фактор из једне лекције у другу, умањује да би уступио простор исконструисаним флоскулама“. Тада је министарство проследило примедбе Заводу за унапређивање квалитета образовања и васпитања. Они су формирали комисију која је од пет патријархових примедби усвојила две.

– Примедба о пореклу Албанаца делимично је оправдана, јер аутор Албанце убраја у староседеоце Балканског полуострва, иако је то питање у науци и даље отворено – објашњава за „Новости“ Александар Маринковић, уредник за историју у Заводу за унапређивање квалитета образовања.

– Постоји, наиме, теза о њиховом илирском пореклу, коју истиче албанска наука, и теза о трачком пореклу, која је присутна и у нашој науци. У новије време појавила се и миграциона теза, по којој су Албанци досељени са Сицилије, где су стигли са Кавказа или из Прикаспијске низије у 10. или 11. веку.

Наш саговорник каже и да је усвојена примедба да су погрешно коришћени термини „Македонски Словени“ и „Македонска држава“, јер у средњем веку Македонци као народ нису постојали.

Уредник у Заводу за уџбенике Небојша Јовановић, као и аутор књиге, заговара тезу о илирском пореклу Албанаца:

– Албанци су и у средњем веку, под другим именом, постојали на истим просторима. Комисија је тражила да ту тезу избацимо из уџбеника и то смо урадили. То, на крају, и није питање за шести разред него за научни скуп. Али цео овај проблем није направила наука, него конкуренција. Тај уџбеник је најбољи на тржишту и конкуренција већ годинама кидише на њега са свих страна.

Аутор уџбеника проф. др Раде Михаљчић каже да не жели да се брани, нити бави овом темом. Многе ствари које се ових дана помињу, додаје, нису ни прошле кроз уџбеник.

Чланак МОРАО ДА РЕАГУЈЕ И ПАТРИЈАРХ: Из уџбеника избачено да су Албанци староседеоци на Балкану се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Постало је готово правило да се говори само о српским манама, а да се врлине прећуткују. Др Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ, сматра да овај народ не заслужује да се од њега прави страшило.

Соња Бисерко је подигла прашину изјавом да је српска историја лаж. Ако занемаримо ту паушалну оцену, да ли је историја овде често злоупотребљена и да ли из ње не извлачимо поуке?

– Озбиљан проблем су професионални историчари који, из идеолошких, националистичких или реалполитичких разлога, систематски учитавају негативно тумачење наше прошлости. Кад читате дела Холма Зундхаузена, Ноела Малколма, Џејмса Гауа, Сабрине Рамет, Бранимира Анзуловића, Стјепана Мештровића или раније Фрање Туђмана, слика српске прошлости је сасвим једнострана: сведена најчешће на етничко чишћење, које је, наводно, основно обележја српске историје. Циљ ових повесничара, којима из морално сумњивих побуда често асистирају и поједини овдашњи историчари, јесте да се поруке српске историје трајне вредности обесмисле, а самопоштовање и понос на славну прошлост у народу релативизују. Затим се, временом, уз синхронизовано садејство сродних наука и медија Србима постепено намеће хрватско-комунистичко тумачење прошлости као увод у стварање осећања трајне кривице и развијање комплекса ниже вредности.

И то им, изгледа, иде од руке?

– Данас се све чешће чује да смо ми мали народ, што је опипљив резултат оркестрираних настојања да се кроз систематску сатанизацију и омаловажавање код Срба створи трајно осећање немоћи и слабо прикривеног стида. Да ли је Израел мала земља, а Јевреји мали народ? Уз све наше слабости, ми смо бројем невелик, али ипак велики народ: по историји, култури, науци и уметности. Наша блистава средњовековна цивилизација имала је трајне, светски релевантне уметничке и литерарне домете.

Барјак слободе који је у мраку османске доминације подигао Карађорђе задивио је свет и отворио наду балканским народима у скоро ослобођење. У златном добу српске демократије (1903-1914), добу културног успона без преседана, деловањем Цвијића, Ст. Новаковића, Скерлића, Михаила Петровића Аласа, Слободана Јовановића, Јована Жујовића, читав словенски југ гравитирао је ка Београду као привлачном средишту науке и политичке слободе. Спектакуларне победе у балканским ратовима, херојство војника са Цера, Колубаре, Кајмакчалана и Доброга Поља уздигли су култ Срба као јуначког народа широм света. Француски министар спољних послова Ролан Дима једном приликом ми је рекао да је у школи пред Други светски рат учио да су Срби (наравно, после Француза), најбољи и најхрабрији народ на свету. То су примери за истицање, а не, како све чешће бива, за злонамерна тумачења.

Колико смо често сами робови и жртве сопствене историје?

– У нашој историји има, разумљиво, и мање светлих поглавља, пораза, узмицања, хроничне неслоге: много су нам нашкодили раздвојеност под царствима опречних цивилизацијских вредности, затим превелике жртве за мале добити, несналажење у вртлозима светске политике, одсуство политичког континуитета и равномерног друштвеног развоја. Чак је и југословенство у својим разним димензијама дошло прекасно, док је комунизам био најтеже историјско исклизнуће, несагласно свим порукама наше историје. Ми смо још увек жртве комунистичке пропаганде која се деценијама кроз школско штиво наметала као једино релевантно тумачење историје, и зато смо најчешће и остали робови њених заблуда: многе наше школе, тргови, булевари и улице још увек носе имена серијских убица који су убијали невине цивиле у име класне борбе, сломивши Србији као матици српског народа кичму, уништавањем њене елите у црвеном терору 1944-1947. Они су пред крај и после рата побили више Срба, идеолошких непријатеља, него Турци у оба српска устанка.
Ми смо и даље оковани ланцима још увек веома утицајне удбашко-КОС-овске структуре комунизма и њихове у либерале формално реформисане штићенике и потомке, који из сенке владају нашом дивном земљом и гуше њене потенцијале. Права денационализација и лустрација су изостали, и ту прескупу цену ћемо и надаље деценијама плаћати. Трачак наде ипак дају окаснеле рехабилитације генерала Михаиловића и краљевског дома Карађорђевића. Мало је познато да је недавно по једном узорном равногорцу Рајку Митићу назван наш највећи фудбалски стадион. Можда ће и проф. Аца Николић, омладинац из Дражиног омладинског штаба ЈУРАО 501, творац свих успеха југо-кошарке, једног дана заслужити сличну почаст.

Косово нам је фактички отето, да ли смо га заувек изгубили?

– Изгубили сте само оно чега сте се у себи одрекли. Сви они који би да отпишу Косово заувек, нека се најпре одрекну 15% своје највредније имовине! Ко се одрекне једног дела своје државне територије, која притом важи за свету земљу српског народа, даје пун легитимитет сваком другом сепаратизму унутар наших граница. Ова генерација наших изневерених грађана, опхрваних немаштином и отупелим због неправди, нема снаге да Косово брани легитимним средствима. Нада је у младим нараштајима који нису носили пионирске мараме и учени да воле Тита више од маме, тате, секе и бате.

Албанци су намерни да Косово учлане у Унеско и да српску културну и историјску баштину прогласе косовском. Уколико се то догоди, какве би биле последице?

– Тај процес је у току годинама, а сада се додатно појачава јер је попустљивост званичног Београда после Бриселског споразума и за Албанце веома охрабрујућа. Кад Београд оћути пријем Косова у низ међународних организација, Унеско је надохват руке, а онда никаква патриотска реторика и медијска халабука овдашњих власти не могу да прикрију једну у суштини капитулантску политику.
Приредио сам монументалну књигу на енглеском језику, на преко хиљаду страна, књигу-споменик о хришћанској баштини српског народа на Косову и Метохији, која је збирка докумената, сведочанстава и студија, упечатљив списак наших тапија. Ниједна државна институција није показала интерес да откупи ни део тиража који би се делио као научна подлога нашим аргументима против пријема Косова у Унеско. Охрабрује спремност САНУ да се енергично ангажује на том плану.

Ви често потенцирате и улогу Албанске православне цркве у будућем развоју догађаја. На шта тачно мислите?

– Кад се једном српска баштина прогласи косовском, а Албанска православна црква у својим календарима и званичним публикацијама већ је означава као албанску, тешко ће се спречити постепени прилив албанских монаха у српске храмове. Посете православне браће из Албаније, по мојим сазнањима, последњих година су нарочито учестале. Временом, пошто ће по уласку у Унеско, заштита наше баштине са Београда прећи у надлежност албанских власти у Приштини, онда овај сценарио, који се одавно припрема, постаје остварив.

Сребреница и „Олуја“

– Трагедија Сребренице се злоупотребљава у политичке сврхе, а начин њеног обележавања више раздваја народе него што води ка помирењу. А „Олуја“? Може ли се држава која већ две деценије помпезно слави изгон преко 200.000 својих грађана, праћен убиствима близу 2.000 људи, паљењем и пљачкањем њихове имовине, уопште сматрати европском и цивилизованом? Помирење јесте потребно, али никако како се то сада спроводи, искључиво на српску штету.

Чланак ДУШАН БАТАКОВИЋ: Српски народ не заслужује да се од њега прави страшило се појављује прво на ИСКРА.

Интервју Соње Бисерко у којем је рекла да је “цела српска историја једна велика лаж” изазвао је згражавање историчара у Србији.

Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, дала је опширан интервју часопису Матице хрватске у којем је Србе и Србију приказала као највеће негативце и главне кривце за све лоше на Балкану, а у “анализи” је обухватила период од Косовског боја до данашњих дана.

Фото: Блиц

Историчар Предраг Марковић је у изјави за “Блиц” био врло кратак:

– Пристојност налаже да се емисија “Парови” и Соња Бисерко не коментаришу.

Његов колега Чедомир Антић нас је посаветовао да, уместо што тражимо коментар на изјаве Соње Бисерко, „позовемо надлежно министарство у Влади и питамо их да ли имају контакт са Хелсиншким одбором и колико та организација добија новца од државе”.

– Питајте у Влади какав статус има Хелсиншки одбор и да ли им је и зашто Соња Бисерко персона грата (пожељна особа) – каже Антић.

Срђан Цветковић из Института за савремену историју је детаљнији.

– Интервју је острашћен и, као свака генерализација и поједностављивање, пун нетачности. Бисерко је бацила коску без упоришта. Можда у нашој историји има митова и спорних места, али не тако као што је она објаснила – наводи Цветковић.
Како закључује, „кроз цео интервју провејава субјективност и олако давање судова, уз очигледно непознавање чињеница“.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ О ИНТЕРВЈУУ СОЊЕ БИСЕРКО: Позовите надлежно министарство и питајте колико новца Хелсиншки одбор добија од државе Србије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Vostok.rs

Руси и Срби – народи који су географски удаљени, али тако блиски. Данас постоје различита мишљења, како о величању Русије, тако и о томе да Русија никада није помогла Србе. Чињеница је да Србе и Русе веже дуга заједничка историја, религија и словенски дух. На ову тему смо разговарали са уредником „Востока“, Вањом Савићевићем.

Како би оценио српско виђење Русије између неконтролисане љубави и вечите сумње да ли су нам икада помогли?

– Тврдње или сумње које повремено провејавају кроз јавно мнење да Русија српски народ никада није помагала нису тачне, а што доказују историјске чињенице, па и у ово скорије време. Навешћу само неке из српско-руске историје. За време Првог светског рата из царске Русије у Србију су преко Дунава стизали конвоји војне опреме, хране, људство, болничка опрема, основане су руске војне болнице.  Руски цар је дао ултиматум савезницима, да ако српска војска не буде спашена у повлачењу, Русија раскида савез са њима и повлачи се из рата. Сви ту свесно или несвесно величају улогу Француза, а она је још увећана кроз песму „Креће се лађа француска“, а иза те лађе у ствари стоји Русија.

Русија је ослободила Београд у Другом светском рату.

У данашње време, руски званичници, од председника до амбасадора увек поштују став Србије и њен територијални интегритет, као и права Републике Српске. Никада од ниједне друге државе нисмо имали тако јасно дефинисану подршку.

Сећате се амбасадора Конузина када је љутито упитао на форуму за безбедност у Београду за време опште кризе на Косову: „Има ли овде Срба?!“, јер нико није ни поменуо Косово.

Помиње се и питање, зашто су се повукли руски падобранци са Косова? Истина они су се повукли, али руски званичници тог времена су рекли: „Не желимо да учествујемо у отимању српске територије“. Шта се је десило? Тадашње прозападне власти у Србији су са УН питање Косова пребациле на ЕУ, а услед чега је Русија изгубила сваку шансу да у међународним институцијама подржи Србију. То је био једини, а могу рећи и исправан потез.

Данас видимо несумњиву подршку Русије и Србији и Републици Српској. И то, у сваком дану можете да чујете изјаве о подршци неколико руских политичара. Од кога још то данас можете чути? Од никога, осим Србије, Републици Српској и обрнуто. Ако само на основу овога, а дугачка је листа, неко каже да Русија никада није помогла, онда не знам шта још треба да ураде. Прво ми себе треба да запитамо, да ли смо ми њима икада помогли…

Шта су ралози неискориштених могућности сарадње Републике Српске и Србије са Русијом?

– Постоје одлични видови сарадње, али наравно они увек могу да се унапреде и прошире, те дају један нови подстицај, ма у којој области. Наравно постоје и видови сарадње које знатно треба унапредити.

На културном плану се доста ради, а што је и приметно, мада, некада није поклоњена довољна медијска пажња и заинтересовани за одређене догађаје то пропусте. Постоје културне установе као што су „Руски дом“ у Београду, „Руски мир“ у Бањалуци и многе друге институције које су под покровитељством Русије. Велики број културних манифестација је одржан и у Београду, Бањалуци као и у другим градовима. Од концерата Руских козака, културних друштава, до откривања споменика широм Српске и Србије, курсеви учења језика, као и разне друге манифестације.

Постоји воља, а постоје и резултати и надам се да ће то ићи на виши ниво. Потписан је и низ споразума са универзитетима у Србији и Републици Српској о међусоној сарадњи. Постоји ту доста реализваних пројеката и што је битно за нагласити, све те активности у свим областима су покренуте у неких задњих пар година и њихов резлтат се види.

Што се тиче медија, и ту сарадња постоји, како руских, тако и из Републике Српске и Србије. Многи портали, дневне новине, часописи имају заједничке пројекте у којима су нашли свој заједнички интерес, те делују у правцу продубљивања српко-руских односа у сваком смислу. Истина ови медији су у мањини. Као што знамо медији су најјаче оружје.

Економија

– Неискоришћене могућности на економском плану у троуглу Република Српска – Русија – Србија треба тражити у политичким узроцима. Пре свега имате ЕУ која својим условима, па чак и претњама условљава како Србију, тако и Републику Српску, односно државну заједницу БиХ, јер је спољна политика на нивоу БиХ, а што опет не значи да Република Српска не може сама одлучивати о својој економској будућности. То се показало и када је био актуелан „Јужни ток“, а када је Република Српска без посредника потписала уговор са Русијом о изградњи „Јужног тока“. Тај посао је пропао, а иста судбина је задесила и Србију и то све због лицемерности ЕУ, а како је то рекао и српски министар спољних послова. Сада, што се тиче гаса имамо пројекат „Турски ток“ који би опет ишао кроз Србију у Републику Српску. Наравно, имамо „минирања“ од стране неких земаља ЕУ јер им то није у интересу. Постоји ту и НИС, за који неки кажу да је отет, а у ствари НИС у великом проценту пуни државну касу Србије. Неки ће рећи, а како је гас скуп? Да, јесте скуп, али Србија има скоро највеће акцизе. Познато је да између Србије и Русије постоји споразум о бесцаринском промету те га у том смислу треба и искориштавати. Након увођења санкција између ЕУ и Русије, знатан је био и пораст извоза у Руску федерацију. Недавно је у Србији боравио и представник највећег трговинског ланца у Русији где је са око 80 српских произвођача хране договорио испоруке на руско тржиште. Треба ту поменути и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу као један посебан вид сарадње.

Политика

– Оно што је најважније за напоменути, је да политички интерес, одређује и сваку другу сарадњу. Ако нема политичког интереса нема ни сарадње у неком другом смислу – културном, еконосмоком, војном и сваком другом. Србија и Република Српска врло често имају неодређен став према многим стварима. Такође, битна је политичка воља за било какву сарадњу. Ако нема те воље нема ни сарадње. Оно што би Србија и Република Српска требале да раде, је да јасно изразе свој став по сваком питању, а не да у неодређеним формулацијама државници саопштавају о неким питањима. Ту доста утиче и страх код домаћих политичара везан за рекацију ЕУ – шта ли ће рећи ЕУ. Мислим да би о сваком важном питању требало имати изричит став и дати до знања свим заинтересованим да нема уступака на сопствену штету зарад задовољења туђих интереса.

Русија је у више наврата говорила Србији да се Србија одреди, дефинише и заузме став, те да ће је Русија у складу са тим ставом увек подржати. Када имате неодређен став „и ово и оно, али без мало оног“ неће вас нико сматрати озбиљним саговорником.

На пример у Републици Српској имате питање НАТО-а, у који се она на сва врата гура, а о томе ћуте чак сви њени политичари. Ово важно питање се прећуткује. Понекад се помене референдум, а нико никад није ни рекао на којем нивоу, нивоу Републике Српске или државне заједнице БиХ. Треба ли нам још један референдум из 1992. године?

Исто питање везано за Републику Српску је и приступање ЕУ. Сви говоре о тим евроинтеграцијама, али нико не помиње на којем ће нивоу бити референдум. Један политичар из опозиције, као и из позиције у Републици Српској су ми чак рекли да се о томе није ни разматрало. Питао сам их, да ли ви желите референдум из 1992. године?

О овим озбиљним питањима се добро треба позабавити. Такође, враћање отетих надлежности Републике Српске би се могло спровести уз помоћ Русије, али за то је потребна политичка воља и јасно дефинисан став.

Обично се каже да Руси имају свој интерес, да ли се он може поклопити са српским? Да ли Срби имају свој одређен интерес или лутају између Русије и ЕУ?

– Сваки однос је из интереса, ма какав он био. Руски интерес се негде може поклопити са српским, али Русија је највећа земља света и она има потпуно другачију перцепцију света и политичког деловања, тако да се у складу са тим одређује и њен интерес. Руски интерес је да уздигну нацију на завидни ниво у смислу патриотизма, образовања и међусобног односа у друштву, као и да у потпуности користе своје знање ресурсе и могућности. Руски интерес је да буду потпуно независни од било кога. Са друге стране руско становништво и државно руководство са поштовањем гледају на Србе као на народ који их поштује и воли, нарочито због дугих историјских веза, кроз ратове, религију и сваки други вид. У складу са тим и руски и српски обострани добронамерни интерес би требао бити тај да се те дуге везе учврсте у политичко-економском и сваком другом сарадњом. Зар није лепо са старим пријатељем имати и такве везе, те их настављати и преобразити у још нешто више? Русија је сигурно за то, а верујем и Србија и Република Српска.

Србија је са друге стране растрзана између Русије и ЕУ. Али како државни руководиоци говоре, тренутна политика је „и Русија и ЕУ“. Имате и контра аргумент, Косово или ЕУ, те питање зашто тако жарко желимо да идемо тамо где нам стално раде иза леђа и већином против наших интереса? Доћи ће тренутак када, и ако Србија уђе у ЕУ, морати да доноси одлуке супротне њеним ставовима и јавном мнењу, те ће морати свом највећем пријатељу (Русији) ударати шамарчиће, које овај неће ни осетити, али ће се веома увредити. Стога хрљење и безпоговорно клањање ЕУ није паметно.

Опет се овде враћа савет Русије: „Нека се Србија определи, донесе и заузме став, ми ћемо је подржати“. По мом мишљењу, јасно дефинисаног става Србија нема, а ни Република Српска, поготово што се тиче НАТО-а и враћања својих надлежности отетих од политичара ЕУ.

Обично се у медијима помиње да више Срба ради на Западу него у Русији, и да их више машта да оде у неке од земаља ЕУ. Да ли би се би више Срба могло радити у Русији, да ли су те могућности довољно промовисане?

– Вероватно је тачно да више Срба ради на Западу него у Русији јер је то нека навика из прошлих времена и хрљењем за девизама. Русија је сада држава која је стала на своје ноге и у њој се отварају нове могућности. Познато је да велики број грађевинаца ради у Србији и да такође има веома успешних пословних људи пореклом из Србије. Истина је и да могућности нису довољно промовисане. Познато ми је да је Влада Србије организовала оделење за пословне контакте са Србијом. Споменуо бих и одличну књигу Хаџи Слободана Стоићевића под називом „Приручник за извоз у Русију“ у којој је на једноставан начин обичном човеку представљен начин и детаљи ове проблематике. Наравно, да је у овом сегменту сарадње потребно још доста тога учинити, али за то је потребна и политичка воља, али и воља привредника.

Шта просечан Рус мисли о Србима, колико се то разликује од мишљења просечног Србина?

– Када се у Русију нађете у било којој ситуацији и кажете да сте Србин, скоро сваки Рус ће вам рећи са осмехом „Сееерб“ (Србин). Тај осмех и позитиван однос вам већ одмах говори шта Рус мисли о Србима. Сваки други ће вам рећи „Ми смо браћа“, а сваки трећи ће рећи „Косово је Србија“. Овај однос Руса према Србима је последица дугих историјских веза које се уче, преносе с колена на колено, а и данас такође граде. Замислите, како се је само осећати када на великом стадиону између два руска клуба хиљаде навијача виче „Косово је Србија“. О односу Руса према Србима нема шта много причати. Они су једноставно такви. И код нас Срба је исто тако, бар ја тако мислим.

Чланак СРБИ И РУСИ: Вековима спојени историјом, раздвојени географијом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Како изгледа кад вам украду младост? Не дао вам бог да сазнате, то се не враћа. Осим ако нисте српски кошаркаш. Не, ово није спортска прича. Спорт је само амбалажа. Ово је прича о животу, муци, тами и о седам милиона грађана које су током пет година (1991—1996.) неки светски моћници прогласили лошим момцима и претворили их у албатросе.
Да, абатроси су оне силне птице, распона крила до два и по метра, чије је муке (кад их морнари ухвате и приземље на палубу) описао Бодлер.

Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима;
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.

Баш тако је било. Седам милиона грађана Србије морало је да трпи окове у виду санкција Уједињених нација, да се као на јутарње умивање навикну на редове за основне животне намирнице, сроде са мирисом канистера за бензин на сваком кораку, навикну на хиперинфлацију, која је у једном тренутку била 62 одсто на дан.

И живе. Уз репресивни режим који им се руга, унутра. И више оних, који им дим гадан дувају у нос, споља.

Међу тих седам милиона било је и 12, додатно жигосаних: Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Зоран Сретеновић, Жарко Паспаљ, Мирослав Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Владе Дивац, Зоран Савић, Дејан Томашевић, Дејан Котуровић. Са селектором Душаном Ивковићем и тренером Жељком Обрадовићем.

Овим горостасима, чији је распон руку до два и по метра, украдена је младост. Отета, у најбуквалнијем смислу речи. У напону снаге није им дозвољено да на Олимпијским играма у Барселони 1992. победе амерички „дрим тим“, у утакмици миленијума.

Због санкција, наиме, нису ни отишли на такмичење. Али су се три године касније, преко специјалне позивнице за квалификације, пласирали на Европско првенство у Атини 1995.

На данашњи дан, пре 20 година, поменута екипа је у финалу овог првенства као противника имала међународну заједницу, 20 хиљада Грка (које су победили у групи и полуфиналу) и прејаку репрезентацију Литваније са (и физички и кошаркашки) огромним Арвидасом Сабонисом.

Чувено закуцавање Предрага Даниловића баш преко тог Сабониса, који га је подигао/одбацио лактом, није било само најбољи потез првенства.
Даниловић је те вечери, суштински, надскочио и закуцао тадашњег председника Америке Била Клинтона, канцелара Немачке Хелмута Кола, генералног секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија, премијера Енглеске Џона Мејџора, али и немуштог Андреја Козирјева, министра спољних послова Русије.

Било је то, дакле, много више од спортске победе. Успех ових 12 јунака био је одоскочна даска за свих седам милиона грађана Србије. Светло у оној петогодишњој тами са почетка текста.

После константних звиждука 20 хиљада Грка у дворани „Мира и пријатељства“ и њихових порука Жарку Паспаљу да никада неће узети трофеј, кошаркаши су дошли у Београд пред око 100.000 људи који су певали „Сад си узô трофеј Паспаље, Паспаље“. Скандирали су и кошаркашима, али и себи и својим породицама.

А које слово о онима који су побегли са победничког постоља у Атини? Јок. Историја памти само победнике. Србија и своја црвена слова. Вечерас ће бити обележено (првих) 20 година од једног таквог. Хвала!

https://www.youtube.com/watch?v=xddMTa_tC94

Чланак ИСТОРИЈА ПАМТИ ПОБЕДНИКЕ: Дан кад је Даниловић закуцао Клинтона, Кола… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Архив Републике Српске, у сарадњи са Историјским архивом „Тимочка Крајина“ из Зајечара отворио је у Бањалуци изложбу „Од Сарајева до Версаја“, која говори о учешћу Тимочана у Првом свјетском рату и обиљежавању 100 година од овог рата.

Један од аутора изложбе Зоран Јанковић истакао је да је изложба посвећена широким масама, али првенствено школској омладини, јер су они најмање упућени у ове догађаје.

– Изложбом смо покушали широким масама приближити све догађаје, од Сарајевског атентата па до капитулације Њемачке и потписивања Мировног споразума у Версају – рекао је Јанковић и додао да посјетиоци изложбе могу видјети фоотографије и документе који се чувају у Архиву у Зајечару, те да се многи од њих по први пут појављују на овој изложби.

Јанковић је навео да је циљ изложбе и да се нагласи учешће Тимочана у Првом свјетском рату, који су учествовали у свим великим борбама и биткама, те су имали велики удио у овом рату.

Према његовим ријечима, ова изложба говори о томе да се српски војник увијек борио за своју отаџбину и свој кућни праг.

– Те људе, који су се борили за свој кућни праг, не смијемо заборавити, а овакве прилике и служе да их поменемо и да о њима нешто кажемо – рекао је Јанковић.

Осим Јанковића, аутори изожбе су Драган Живковић и Агим Јанузи.

Директор Историјског архива „Тимочка Крајина“ из Зајечара Велибор Тодоров истакао је да је заједнички договор два архива, из Бањалуке и Зајечара, био да се дан послије обиљежавања 9. јуна, Међународног дана архива, промовише племенита улога коју ова два архива имају у друштву.

– Улога архива је да чувају од заборава историју, те да подсјећају на њу и да сви заједно из такве погубне и врло тешке историје, као што је била наша, заједнички извучемо нека нова сазнања како би у будућности проблеме пуно лакше и боље рјешавали – поручио је Тодоров.

Директор Архива Републике Српске Бојан Стојнић истакао је да је ова, као и прошлогодишња изложба Архива Српске „Млада Босна и Сарајевски атентат“, рађена поводом обиљежавања великог јубилеја 100 година од Сарајевског атентата и Првог свјетског рата.

Чланак БАЊАЛУКА: Изложба о учешћу Тимочана у Првом свјетском рату се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/АФП

Док за портпарола Либералне партије Амара Морачића спомен-плоча српским војницима у Будви није сагласна са историјским чињеницама, председник НОВА Андрија Мандић и историчар Чедомир Антић тврде да је у питању смишљена акција црногорске власти у циљу фалсификовања прошлости и да су Срби у тамо дискриминисани.

„Поколења дјела суде…“ стоји на спомен-плочи изнад Вељих врата у Будви, посвећеној српској војсци која је овај град ослободила од Аустроугарске 1918. године. Плоча, коју су грађани Будве подигли на улазу у Стари град 1931. године, постала је камен спотицања у међунационалним односима у најмлађој балканској држави.

Ово није први пут да иницијативе појединих политичких партија у Црној Гори као да намерно вређају и провоцирају српски народ. Иницијатива је потекла од Либералне партије Црне Горе, наследнице некадашњег Либералног савеза, странке која се деведесетих година залагала за независност Црне Горе. Иако се издаје за грађанску, ова парија промотер је и канонски непризнате Црногорске православне цркве.

За портпарола Либералне партије Амара Морачића, Црна Гора је грађанска држава у којој се поштују сва права мањина, а спомен-плоча у Будви се не слаже са историјским чињеницама. Са друге стране, Андрија Мандић, председник Нове српске демократије (НОВА) и историчар Чедомир Антић кажу да се ради о смишљеној акцији црногорске власти, у циљу фалсификовања прошлости и да су Срби тамо дискриминисани.
го
„Читава иницијатива креирана је од стране ДПС и њеног председника који се дуги низ година труди да у Црној Гори затре све оно што је српско, да се обрачуна са Српском православном црквом, а посебно у обликовању и стварању новог ’НАТО Црногорца‘. Важно му је да се раскине свака веза са Србијом, али и са Русијом, која је 300 година била и покровитељ и, слободно се може рећи — стваралац државе Црне Горе“, каже за Спутњик Андрија Мандић.

У позадини свега је мотив да Црна Гора уђе у НАТО и Европску унију тако што ће да изгуби све оне одлике које су красиле некадашњу Црну Гору, која је како каже Мандић, била српска држава, снажно ослоњена на Русију.

Ради се о режимској акцији која се, након бурне реакције јавности, прецизно дистрибуира према маргиналној странци каква је Либерална партија, закључује Мандић.

„Кидање тих копчи и фалсификовање наше прошлости, затирање трагова и споменика културе је припрема за обликовање неких нових генерација које не би имале никакве везе са својим прецима“, истиче он.

Амар Морачић за Спутњик тврди да је ова иницијатива обновљена иницијатива Либералног савеза, чија је Либерална партија наследница и да њоме није хтела да отвара нове поделе.

„Наша жеља, као грађанске партије, јесте да коначно превазиђемо поделе и да на основу аргумената утврдимо неке историјске чињенице без уплива политиканства и националистичких историја“.

Дизање тензија поводом овог случаја, Морачић правда догађајима на југословенским просторима у последњих 25 година и каже да је његова странка управо због тога, пре подношења иницијативе, организовала округли сто на којем су учествовали историчари и, како је рекао, представници различитих политичких субјеката, на којем се разговарало о проблему постојања спомен-плоче изнад Вељих врата у Будви.

„Оставили смо простор свакоме да изнесе своје аргументе зашто сматра да је не треба уклањати, односно зашто сматра да би је требало уклонити. Искључиво смо се на основу аргумената и чињеница определили за овакву одлуку. Као озбиљан политички субјект не желимо да улазимо у полемике које припадају историјској науци. Ово смо радили на основу историјских чињеница. Овде темељ није никакав национализам“, наглашава он

Према његовим речима, треба да стоји неки спомен на југословенску војску која је учествовала у пробоју Солунског фронта, али и сматра да конкретна плоча не одговара историјској истини, што је, како каже, утврдила и комисија за спомен-обележја Министарства културе, која је анализирала ову иницијативу и подржала је пре неколико дана.

За Морачића не постоји проблем дискриминације, ни српског, нити осталих националних мањина у Црној Гори и каже да се може говорити само о социјалној угрожености појединих слојева становништва. Морачић каже да црногорска држава подржава националне мањине.

Андрија Мандић оптужује црногорску власт за тешку дискриминацију српског народа у Црној Гори. Он каже да се на Србе у Црној Гори врши стални притисак од стране режима како би био асимилован и претворен у црногорску нацију.

„Дешава се нешто што се дуги низ година дешавало у Украјини. Црна Гора је некада била центар Српства, ово је било место одакле се промовисала и, у суштини, осмишљавала српска национална идеја, као што је некада био и Кијев. Данас је, нажалост, уложено много новца; много је људи у Црној Гори спремних на издају, од којих је најбитнији актуелни председник владе Црне Горе, који су спремни да се за туђе интересе обрачунају са својом историјом и својим прецима“.

Историчар Чедомир Антић председник је невладине организације Напредни клуб, која једина објављује годишњу анализу стања људских права српског народа у суседним државама.

„Када је реч о положају Срба у региону, он је изузетно лош, можда само у деловима БиХ и Румунији тај положај је прихватљив, с тиме што је српска аутономија у БиХ под притиском“, истиче Антић.

Како каже, проблем је у нестабилности нових држава, у њиховој потреби да наставе политику изазивања рата да би оправдале политичке и економске неуспехе, као и у томе што оне само путем асимилације и уништења српских традиција могу да остваре своје великодржавне циљеве.

Србија је, каже Антић, одустала од стратегије према српском народу у окружењу зарад такозване Европске будућности, и каријера неколико политичара међу којима су најважнији Вучић, Дачић и Николић.

Иако подносиоци иницијативе тврде да не желе да се мешају у историју, уклањање спомен-плоче постављене далеке 1931. године, ипак мора да има везе са историјом и њеним прекрајањем. Иако иницијатори уклањања спомен-плоче кажу да она не одговара историјским чињеницама, не говоре које су то чињенице.

Чедомир Антић за Спутњик износи неколико непобитних историјских чињеница — да је српска војска ослободила Будву од Аустроугарске, а не југословенска, како то тврди Амар Морачић, као и да је Будва ушла у састав црногорске државе тек 1945. године. Будва никада није била у саставу краљевине Црне Горе, већ је од 1815. године до 1918. била у саставу Аустроугарске, а претходно је била у саставу Млетачке републике. Краљевина СХС, односно краљевина Југославија била је централизована држава у којој нису постојале ни Србија, ни Црна Гора.

Генерална директорка Директората за културну баштину Црне Горе, Лидија Љесар, пак тврди да 8. новембра 1918. није било ослобађања Будве, јер, како каже, Аустроугарска тада није ни постојала. Антић, међутим, каже да по тој логици пола Немачке би требало да буде под Хитлеровом влашћу, јер савезници нису ратовали у сваком месту.

„По тој логици, Хитлер је био у праву када је рекао да Немачка није изгубила Први светски рат, а изгубила га је. Није га изгубила тако што су савезници ослобађали место по место, али се предала. Тако је исто и са Аустроугарском. Оно што ти људи сада раде је покушај да се стварањем услова грађанског рата одрже на власти. Они упућују провокације Србима. Ако се Срби побуне, онда у помоћ зову оне који су им и дали ову модерну, Милову државу, а то су Американци и Немци. Ако се Срби не побуне, опет су пуне новине вести како прогоне Српски народ, његово свештенство и тако даље“, истиче Љесарова.

Оно што је битно, каже Антић, јесте да да је народ Будве без присиле подигао једну плочу, којом даје спомен једном времену. У Општини Будва не постоји спремност за покретање иницијативе за укалањање спомен-плоче због, како су званичници рекли за црногорски дневник „Вијести“, летње сезоне и могућег ефекта које би то имало на окружење и долазака српских гостију. Међутим, остаје питање како створити идентитете нових држава и нових народа на Балкану без кршења права старих и без прекрајања историје.

Чланак ПОКОЛЕЊА ДЈЕЛА СУДЕ: Обрачун Црногораца са историјом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Восток

Предсједник Русије Владимир Путин рекао је да је немогуће преобликовати историју да би се прилагодила тренутној политичкој ситуацији.

„Неће успјети они који настоје да измијене историју ради садашње политичке ситуације, па ма колико се трудили, укључујући и коришћење таквих метода као што је величање нацизма. Немогуће је преобликовати историју ради политичке ситуације“, рекао је Путин.

Путин је истакао да је најбољи начин да се сачува историја да се разговара са ветеранима, слушају њихове приче и погледају докази о томе шта се заиста догодило у Другом свјетском рату, преноси агенција ТАСС.

„Мада, наравно, извјесна штета може да буде начињена таквим акцијама. Највећа је опасност да почне да расте осјећај страха због екстремног изражавања и његовог најгорег облика – нацизма“, рекао је Путин.

Чланак ПУТИН: Неће успјети они који величају нацизам, немогуће је преобликовати историју се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

Етнографски институт САНУ, Министарство културе и информисања и Етнографски музеј у Београду, објавили су обимну монографију, на више од шесто страна, с насловом „Косово и Метохија у издањима Етнографског института САНУ (1951–1998)”, коју је приредила др Драгана Радојичић. Монографија је посвећена др Војиславу С. Радовановићу (1894–1957), професору Филозофског факултета у Скопљу и Природно-математичког факултета у Београду, дописном члану САНУ, првом управнику Етнографског института САНУ (1947–1957), поводом обележавања 120 година од његовог рођења.

Руковођени Пекићевом мишљу: „Историја, међутим, није познавање прошлости, него пре свега будућности и примењене етике”, која се може применити и на научне дисциплине које се баве изучавањем културе неког народа или друштва, приређивачи монографије потрудили су се да сачине избор истраживања сарадника Етнографског института САНУ, чије су теме везане за континуирано антропогеографско, етнографско и етнолошко истраживање Косова и Метохије, с посебним освртом на старије радове, како би их учинили доступним садашњим и будућим генерацијама истраживача и широј јавности.

Етнографски институт САНУ, истиче Драгана Радојичић, има научну и етичку обавезу да од заборава сачува, не само сећање на историју и културу Косова и Метохије, већ и научна истраживања ове теме, посебно она која су настајала у периоду пре него што су актуелна политичка збивања бацила своју дугу сенку, затамњујући често и научну објективност и људску правичност. Монографију, зато, треба посматрати и као мали прилог заштити српског културног идентитета и наслеђа на Косову и Метохији, на почетку 21. века – у доба свеопштег технолошког напретка и развоја у којем су, парадоксално, вековне културне вредности, упркос свом значају, постале крхке или невидљиве, борећи се скупа са својим баштиницима и носиоцима за голи опстанак.

После хронолошког истраживања свих издања Етнографског института САНУ, објашњава Драгана Радојичић, одлучено је да се посебан акценат стави на прве бројеве „Гласника Етнографског института САНУ”, затим на зборнике радова, који су штампани као посебна издања. Циљ и задатак ове монографије јесте упознавање целокупне јавности, посебно младих генерација читалаца, са методама и резултатима рада вредних истраживача, пре свега оних из прве половине прошлог века.

Монографија у првом делу обухвата радове чија се тематика односи на предеона и монографска антропогеографска истраживања: Приштине, Подујева, Косовске Митровице, Липљана, Дуљева, Суве Реке, Новог Брда, а затим следе чланци и расправе. Текстови су праћени и богатим ликовно-графичким и фото-материјалом. Ликовна грађа, фотографије фолклорне архитектуре и географске карте праве везу између етнографије, примењене графике и визуелне уметности. Поред научних радова, значајан део ове монографије чини стваралаштво сликарке Олге Бенсон, издвојен из обиља архивираног опуса фолклорно-етнографске грађе која се чува у Етнографском институту САНУ, као и мноштво фотографија фолклорне архитектуре и графичких приказа општих географских и тематских карата.

Радови су илустровани фотографијама са терена, картама и дијаграмима, као и једним авионским снимком терена. Поједине фотографије насеља и стамбених објеката из ранијег су периода, односно, из времена пре теренских истраживања. Фотографије Приштине датирају из 1930. и 1950, оне забележене у Косовској Митровици су из 1925. и 1933, док фотографија насеља Дукље потиче из 1949. године.

Чланак КОСОВО И МЕТОХИЈА: Сачувати од заборава културно наслеђе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/Д. Рајић

Историја Косова дуга више од осам векова и чињеница да је оно „ризница српске средњовековне историје и културе”, блага које спада међу највећа постигнућа хришћанске цивилизације, свакако не може да стане у једну књигу, али пример монографије „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије: историјско и духовно средиште српског народа” показује да је могуће да једна књига понуди свеобухватни увид у ту историју, њене чињенице и разноврсне интерпретације – и да као таква, са својих 1.008 страница, и сама буде својеврсни споменик.

Реч је о истинском издавачком подухвату Западноамеричке епархије Српске православне цркве и њене издавачке куће „Себастијан прес” из Алхамбре, Калифорнија, која је прошлог месеца најпре инаугурисана у Конгресној библиотеци, централној институцији америчке културе и највећој светској ризници књига, докумената и савремених мултимедијалних садржаја. Монографија је на енглеском језику, а наслов оригинала је „Кристијан херитејџ оф Косово енд Метохија: д хисторикал енд спиритуал хартланд оф д Сербијан пипл” (The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People). На промоцији одржаној 10. фебруара директор Конгресне библиотеке (кога на ту дужност именује председник САД) Харис Грант поручио је да је институција којој је на челу „почаствована да има такву ретку уметничку и историјску књигу”.

У „темељима” ове споменичке монографије је њена претходница, „Задужбина Косова” из 1987, на коју је дограђено више од 50 одсто нових текстова и фотографија, мапа и докумената. Као главни уредник „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије” потписује епископ западноамерички Максим (Васиљевић), али монографија је колективно дело многих специјалиста за историју, културу и уметност средњовековне Србије.

У уређивачком одбору су тако Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ (и дипломата) затим владика Атанасије (Јефтић), професори Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић и Предраг Пузовић, као и Гордана Келић, из БЛАГО фонда за очување српског наслеђа кога је оформио Конгрес српског уједињења.

Уз „Себастијан прес”, суиздавачи су и Балканолошки институт САНУ, Православни богословски факултет, поменути БЛАГО фонд и „Интерклима–графика”, графичко издавачко предузеће које је одштампало ову монографију са солидним чврстим повезом, што с обзиром на њен волумен (тешка је чак шест килограма) није било технолошки једноставно.

„Ова монографија је смерна понуда међународној научној и културној јавности ради ближег увида у духовне и културне вредности српског народа представљањем његових уметничких, архитектонских и књижевних достигнућа уграђених у јединствене споменике српске средњовековне културе”, написао је владика Максим у уводу у књигу, у којем износи и велику наду уредника и издавача: да ће данашњи народи Косова и Метохије моћи да свој дијалог почну „не од онога што их дели, већ онога што их спаја, наглашавајући у позитивном и конструктивном тону подручја у којима је постојало српско-албанско етничко заједништво”.

„Ова књига је позив свима да размотре своје разлике у светлу историје и будућности”, наглашава још епископ западноамерички, указујући у свом есеју на право значење такозваног косовског завета и његову везу са српском историјском судбином. Оригинални косовски завет је, како се на више места помиње у овој монографији, само Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство, али је и даље Исусов Нови завет, а не нешто сасвим друго.

Монографија је збирка експертских текстова који су илустровани са око 900 ликовних прилога: фотографија цркава и манастира, уметности на њиховим зидовима и сводовима и мапа, од којих је најимпресивнија она на 47. страни, која приказују истинску галаксију цркава и манастира – њих око 1.400 – на Косову и Метохији. Нажалост, то је слика ситуације пре 1999. године – око 150 их је у међувремену срушено или спаљено.

Као контраст том вандализму, у свом есеју „Српска средњовековна уметност на Косову и Метохији”, академик-историчар Гојко Суботић подсећа да 1912, када су Србија и Црна Гора коначно ослободиле целокупну територију Старе Србије (историјско име за Косово и Метохију са оближњим подручјима), није срушено нити оскрнављена ниједно исламско светилиште. „И срушено светилиште остаје свето место”, цитира овај аутор тадашњу прокламацију Краљевине Србије.

Па ипак, један од главних недостатака српске политике, каже се у студији академика Димитрија Богдановића (1930–1986) одабраној за ову монографију, „који ће се показати фаталним”, био је „недостатак јасних идеја како да се нађе трајно и праведно решење за албанско питање… Идеје о мирној интеграцији, укључујући и асимилацију Албанаца биле су сасвим илузорне, иако нису биле противне постојећим или потоњим погледима и практичном искуству европских држава у међународним односима”.

Академик Богдановић је, пишући пре актуелне косовске драме, пророчки указао да је „логика која каже да статус једног региона зависи од текуће ситуације и демографије, без обзира како, кад и под којим условима је та ситуација створена и како је промењена демографска слика, апсолутно неодржива у људском, моралном и историјском смислу”.

Монографија садржи и поглавље о трагању патријарха Павла за достојанственим решењем судбине Косова и Метохије, као и текст митрополита Амфилохија Радовића чија је главна теза да драма и трагедија Косова нису од од јуче – трају више од шест векова. Занимљиве су свакако и европске мапе Косова и Метохије у Старој Србији.

Све у свему, за ову монографију се може рећи да је заиста колосална књига, између осталог и зато што потврђује речи Андре Марлоа на које се позива њен главни уредник, владика Максим: да „култура, кад је најдрагоценија својина, никад није прошлост”. Али и зато што је уверљиво сведочанство о немилосрдној премоћи политичких реалности над оним историјским.

У Србији у мају

Према изјави епископа Максима „Политици”, почетни тираж од 1.000 примерака је већ подељен и распродат по Северној Америци, а „Себастијан прес” ускоро покреће акцију да наши људи из САД примерак књиге доставе своме конгресмену или универзитетској (а тамо где такве нема градској) библиотеци путем онлајн куповине.

Промоција монографије у Београду биће организована у мају, а Епархија рашко-призренска жели да књигу објави на српском, а истовремено се разговара и о француском и руском издању.

Чланак МОНОГРАФИЈА „ХРИШЋАНСКО НАСЛЕЂЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“: Споменик од 1.008 страница се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Историја као наука је под притиском међународне заједнице потиснута из школа у БиХ, а посебно у Републици Српској, гдје се о историјским догађајима битним за Србе учи по скраћеном обиму и из уџбеника који су спорног квалитета, изјавио је доцент на Одсјеку историје Филозофског факултета Бањалука Боривоје Милошевић.

„Прошле године, поводом почетка Првог свјетског рата, српска историјска наука јавности је понудила на увид нове чињенице који се тичу Великог рата и страдања Срба на простору БиХ“, рекао је Милошевић на предавању „Затирање српске духовности и културе у Првом свјетском рату“, које је синоћ у Српском културном центру организовала Светосавска омладинска заједница Модрича.

Он је истакао да је одржан велики број округлих столова, трибина, научних скупова и предавања с циљем да се истраже и јавности представе непознати или прикривани детаљи из српске прошлости.

„Народ који не држи до своје прошлости не држи ни до своје будућности“, рекао је Милошевић.

Члан Светосавске омладинске заједнице Модрича Дарио Пурић рекао је да је у Модричи мало пажње дато стогодишњици од почетка Првог свјетског рата, Великог рата у коме су страдали многи Срби.

Предавање је пратило око 100 младих, међу којима су били и чланови Српске омладинске заједнице из Брода.

„Мало се говори у школама о националним темама и дјеца су у оскудици са знањима о историјским догађајима с почетка 20. вијека“, рекао је предсједник Светосавске омладинске заједнице Брод Горан Марјановић.

Чланак ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ: Историја потиснута из школа под притиском међународне заједнице се појављује прво на ИСКРА.