Фото: Танјуг/АП

Хришћанство и религиjа у целини се потискуjу из jавног живота и у неким земљама се jедноставно уништаваjу, изjавио jе патриjарх московски и целе Русиjе Kирил.

„Сада смо сведоци потискивања хришћанства, верских начела у целини, посебно хришћанства из живота Западне Eвропе и Северне Aмерике“, навео Kирил говорецћи на телевизиjи НTВ.

Oн jе додао да се на Блиском истоку уништава хришћанство, док се у Aфрици истребљуjу цела села.

„Суочавамо се са поjавом коjа jе без преседана. Прогон хришћана jе постоjао, као што знамо, у Старом Риму, у Совjетском Савезу, али таквих размера физичког уништења људи, само зато што припадаjу хришћанству, ниjе било у историjи“, нагласио jе поглавар РПЦ, преноси Спутњик.

Патриjарх jе навео да jе православни свет постао jедна од водећих снага коjа се боре за традиционалне вредности и да савезника у борби против потискивања верских начела из живота има и међу католицима, муслиманима, Jевреjима, па чак и међу онима коjи нису верници.

Oписуjући атмосферу фебруарског сусрета са римским папом у Хавани, он jе рекао:

„Oсетио сам да саговорник дели моjа убеђења, имамо исто мишљење да се данас треба заjедно борити за хришћанске вредности како бисмо заштитили савремену цивилизациjу од врло негативних последица коjи могу да настану у случаjу слабљења утицаjа хришћанства на лични и jавни живот људи.“

Чланак ПАТРИJАРХ KИРИЛ: Прогон хришћана већи него икада се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Папа Фрањо сматра да је руски предсједник Владимир Путин једина особа која тренутно може да заштити хришћане широм свијета, наводи француски лист „Журнал диманш“.

Папа жели да замоли руског предсједника за помоћ, наводи лист, коментаришући скори папин сусрет са руским патријархом Кирилом.

Према француком листу, папа сматра да се треба придружити Русији у спашавању хришћанства у свим регионима у којима је оно угрожено.

Папа се нада да ће успоставити и контакт са званичним Пекингом, те успоставити дипломатске односе на релацији Ватикан-Кина.

Његова намјера јесте да са сиријским предсједником Асадом, иранским лидером Руханијем и са кинеском Владом ради на помоћи хришћанима у мјестима на којима су угожени.

Француски лист подсјећа да ће се папа Фрањо и руски патријарх Кирил састати 12. фебруара у Хавани на аеродрому.

Чланак „ЖУРНАЛ ДИМАНШ“: Папа Фрањо сматра да је Путин једина особа која може да заштити хришћане широм свијета се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Патријарх московски Кирил и поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања одржаће „историјски састанак“ на Куби.

Римски папа Фрања и патријарх Московски и целе Русије Кирил састаће се 12. фебруара на Куби, наводи се у заједничком саопштењу Ватикана и Московске патријаршије.

Састанак ће се одржати на Куби, где ће се папа зауставити на путу за Мексико. У заједничком саопштењу се наводи да ће то бити „историјски састанак“.

„Прогон хришћана биће централна тема састанка“, рекао је шеф синодског Одељења за спољно-политичке послове митрополит волоколамски Иларион на прес-конференцији у Москви.

Према његовим речима, патријарх и папа ће разговарати о билатералним односима и међународној политици. У оквиру састанка одржаће се разговор на међународном аеродрому у Хавани и завршиће се заједничком декларацијом.

Чланак ТЕМА – ПРОГОН ХРИШЋАНА: Патријарх Кирил и папа састају се на Куби се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Најстарији хришћаннски манастир Светог Илије у Ираку претворен је у рушевину, чиме је постао још једна жртва припадника екстремистичке организације Исламска држава који униставају свјетску културну баштину, преносе агенције.

Готово 1.400 година манастир Светог Илије, који је подигнут у 6. вијеку и налази се недалеко од Мосула, одолијевао је природним непогодама и представљао свето мјесто у коме су се монаси и људи молили вијековима, пренио је АП.

На улазу у манастир налазе се уклесана грчка слова хи и ро (X и P), која представљају прва два слова Христовог имена.

Прије него што је срушен, манастир се простирао на 27.000 квадратних метара и иако му је недостајао кров у великој мјери, имао је 26 просторија, укључујући и светилиште и капелу.

На основу анализе фотографија које је урадила сателитска компанија Диџитал Глоб, аналитичар снимака Стивен Вуд из Olsors Analiza CEO, рекао је да су камени зидови сада и „буквално у праху“ и да сматра да је до уништења дошло између августа и септембра 2014. године.

Чланак ОДОЛИЈЕВАО 1.400 ГОДИНА: Припадници ИД срушили најстарији хришћански манастир у Ираку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Српска православна црква данас слави Крстовдан као успомену на прве хришћане који су примили вјеру на самом почетку хришћанске проповиједи.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који га је крстио у ријеци Јордан, а према новом календару славе се 18, 19. и 20. јануара.

Крстовдан се слави увијек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.

У календару СПЦ није обиљежен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног крста, на којем је на Голготи разапет Исус Христос.

У православним храмовима на Крстовдан се служи литургија Светог Јована Златоустог, уз освештање воде, које прати празнично богослужење.

Крстовданска водица се послије освештања дијели вјерницима и, према обичају, ради здравља, чува у кућама.

Крстовдан уочи Богојављења је посни дан за православне вјернике, без обзира на који дан у неђељи „пада“.

У неким крајевима постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву. Ако се крст смрзне, вјерује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.

Чланак УСПОМЕНА НА ПРВЕ ХРИШЋАНЕ: Данас Крстовдан се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Непознати починиоци оскрнавили су десетине гробова на гробљу хришћанског самостана западно од Јерусалима, саопштио је латински патријарх Јерусалима.

Осим тога, он је позвао израелске власти да казне одговорне починиоце, преносе агенције.

Како наводи, крстови од бетона и дрвета су на неколико гробова разбијени и бачени на земљу.

Самостан Беит Јамал смјештен је недалеко од израелског града Беит Шемеша.

У близини гробова није пронађен ниједан слоган против хришћана, за разлику од претходних напада на хришћанска света мјеста протеклих година, приписаних јеврејским екстремистима, саопштио је портпарол католичких цркава у Светој Земљи, Вади Абунасар.

Чланак ИЗРАЕЛ: Оскрнављено хришћанско гробље код Јерусалима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Упркос војним сукобима у Сирији, који бујају више од пет година, становници Дамаска окупили су се на главним трговима како би прославили Божић.

Хришћанима, којих у Сирији има око 10 одсто од укупног становништва, веома је тешко откад је почео грађански рат, али упркос њиховој ситуацији они су изашли на улице како би прославили празник Христовог рођења.

„Сада је све лепо. Осећамо се безбедно захваљујући нашој војсци и полицији. Најзад моја породица може нормално да излази на улицу“, објашњава за руску телевизију РТ грађанин Дамаска.

„Много тога се променило. Чини ми се да ће у наредној години све бити много лепше“, нада се жена која је прославила Божић на једном од дамаских тргова.

„Мени је жао оних који су били приморани да напусте своје куће. Верујем да ће у Сирији постати опет боље“, верује друга жена.

„Све ће се раније или касније вратити на своје. Међутим Сирија ће дуго лечити своје ране“, испричао је новинарима старији грађанин сиријске престонице.

По целом центру Дамаска влада дух празника и наде. Организовани су маскенбали, концерти, док је у хришћанским деловима града организован дочек Божића.

„Окупили су све сви – муслимани, хришћани… Најважније је да славимо заједно. Сирија ће опет постати оно што је некад била, а ми ћемо опет бити своји“, рекао је отац двојице синова који су на главама носили божићне капе.

Чланак УПРКОС РАТУ: Хришћани у Дамаску обележили Божић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/АП

Један од главних циљева Исламске државе јесте заузимање Јерусалима и Рима и брисање било каквих националних граница, наводе исламисти на својим сајтовима.

Исламисти чине све како би, првенствено, хришћанске земље испровоцирали да крену у велику битку. Брутална убиства талаца и терористички напади само су дио изазивачке стратегије.

– Ускоро ћемо се сукобити лицем у лице – једва чекамо тај дан – поручио је лидер исламиста Абу Бакр ал Багдади 2014. године САД.

– Ми ћемо освојити Рим, сломити ваше крстове и поробити ваше жене. Ако не ми, онда ће вам наша дјеца и унуци доћи главе – поручују из Исламске државе.

Крајњи циљ је „калифат“ у којем би живјели само муслимани, па исламисти изводе константне акције не само на Блиском истоку, већ и у Европи, а шире се и према САД.

Исламска држава жели глобални рат муслимана и, како наводе, „невјерника“.

Они имају своје тумачење Курана и других вјерских текстова, а за најаве својих акција користе онлајн магазин „Дабик“, гдје износе своје визије, а често помињу и – пророчанства.

У „калифату“ који жели Исламска држава неће бити мјеста ни за све муслимане. Зато исламисти убијају и протјерују шиите и врше окрутне егзекуције над њима.

Аналитичари упозоравају да је први циљ Исламске државе – консолидовање контроле над Ираком и Сиријом да би доказали да могу да заузму и владају подручјем са великим градовима, а не само пустињом.

У Либији су размјестили борце и уложили доста новца јер вјерују да та земља може бити платформа за покретање терористичких напада у сусједне земље Египат и Тунис.

Чланак ИД: Узети Јерусалим и Рим, поробити хришћанке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Папа Фрања изјавио је данас током посете џамији у престоници Централноафричке Републике Банги да су хришћани и муслимани браћа и позвао их да одбаце мржњу и насиље.

„Хришћани и муслимани су браћа и сестре“, истакао је папа обраћајући се окупљенима у централној џамији у муслиманском делу Бангија, најопаснијем месту на којем ће он боравити током своје 24-часовне посете тој земљи, пренела је агенција АФП.

„Они који верују у Бога морају такође да буду људи мира. Заједно морамо да кажемо ’не‘ мржњи, освети и насиљу, а посебно насиљу које се врши у име вере или самог Бога. Бог је мир, салам“, рекао је поглавар Католичке цркве.

Обраћајући се окупљенима у џамији, папа Фрања је рекао да његова посета Централноафричкој Републици „не би била потпуна да не обухвата и овај сусрет са муслиманском заједницом“.

Насеље ПК5 у Бангију, где се налази џамија коју је посетио папа, последњих месеци је било сцена међуверских сукоба између муслиманских побуњеника и наоружаних хришћана.

Чланак ПАПА: Хришћани и муслимани су браћа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/Д. Рајић

Историја Косова дуга више од осам векова и чињеница да је оно „ризница српске средњовековне историје и културе”, блага које спада међу највећа постигнућа хришћанске цивилизације, свакако не може да стане у једну књигу, али пример монографије „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије: историјско и духовно средиште српског народа” показује да је могуће да једна књига понуди свеобухватни увид у ту историју, њене чињенице и разноврсне интерпретације – и да као таква, са својих 1.008 страница, и сама буде својеврсни споменик.

Реч је о истинском издавачком подухвату Западноамеричке епархије Српске православне цркве и њене издавачке куће „Себастијан прес” из Алхамбре, Калифорнија, која је прошлог месеца најпре инаугурисана у Конгресној библиотеци, централној институцији америчке културе и највећој светској ризници књига, докумената и савремених мултимедијалних садржаја. Монографија је на енглеском језику, а наслов оригинала је „Кристијан херитејџ оф Косово енд Метохија: д хисторикал енд спиритуал хартланд оф д Сербијан пипл” (The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People). На промоцији одржаној 10. фебруара директор Конгресне библиотеке (кога на ту дужност именује председник САД) Харис Грант поручио је да је институција којој је на челу „почаствована да има такву ретку уметничку и историјску књигу”.

У „темељима” ове споменичке монографије је њена претходница, „Задужбина Косова” из 1987, на коју је дограђено више од 50 одсто нових текстова и фотографија, мапа и докумената. Као главни уредник „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије” потписује епископ западноамерички Максим (Васиљевић), али монографија је колективно дело многих специјалиста за историју, културу и уметност средњовековне Србије.

У уређивачком одбору су тако Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ (и дипломата) затим владика Атанасије (Јефтић), професори Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић и Предраг Пузовић, као и Гордана Келић, из БЛАГО фонда за очување српског наслеђа кога је оформио Конгрес српског уједињења.

Уз „Себастијан прес”, суиздавачи су и Балканолошки институт САНУ, Православни богословски факултет, поменути БЛАГО фонд и „Интерклима–графика”, графичко издавачко предузеће које је одштампало ову монографију са солидним чврстим повезом, што с обзиром на њен волумен (тешка је чак шест килограма) није било технолошки једноставно.

„Ова монографија је смерна понуда међународној научној и културној јавности ради ближег увида у духовне и културне вредности српског народа представљањем његових уметничких, архитектонских и књижевних достигнућа уграђених у јединствене споменике српске средњовековне културе”, написао је владика Максим у уводу у књигу, у којем износи и велику наду уредника и издавача: да ће данашњи народи Косова и Метохије моћи да свој дијалог почну „не од онога што их дели, већ онога што их спаја, наглашавајући у позитивном и конструктивном тону подручја у којима је постојало српско-албанско етничко заједништво”.

„Ова књига је позив свима да размотре своје разлике у светлу историје и будућности”, наглашава још епископ западноамерички, указујући у свом есеју на право значење такозваног косовског завета и његову везу са српском историјском судбином. Оригинални косовски завет је, како се на више места помиње у овој монографији, само Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство, али је и даље Исусов Нови завет, а не нешто сасвим друго.

Монографија је збирка експертских текстова који су илустровани са око 900 ликовних прилога: фотографија цркава и манастира, уметности на њиховим зидовима и сводовима и мапа, од којих је најимпресивнија она на 47. страни, која приказују истинску галаксију цркава и манастира – њих око 1.400 – на Косову и Метохији. Нажалост, то је слика ситуације пре 1999. године – око 150 их је у међувремену срушено или спаљено.

Као контраст том вандализму, у свом есеју „Српска средњовековна уметност на Косову и Метохији”, академик-историчар Гојко Суботић подсећа да 1912, када су Србија и Црна Гора коначно ослободиле целокупну територију Старе Србије (историјско име за Косово и Метохију са оближњим подручјима), није срушено нити оскрнављена ниједно исламско светилиште. „И срушено светилиште остаје свето место”, цитира овај аутор тадашњу прокламацију Краљевине Србије.

Па ипак, један од главних недостатака српске политике, каже се у студији академика Димитрија Богдановића (1930–1986) одабраној за ову монографију, „који ће се показати фаталним”, био је „недостатак јасних идеја како да се нађе трајно и праведно решење за албанско питање… Идеје о мирној интеграцији, укључујући и асимилацију Албанаца биле су сасвим илузорне, иако нису биле противне постојећим или потоњим погледима и практичном искуству европских држава у међународним односима”.

Академик Богдановић је, пишући пре актуелне косовске драме, пророчки указао да је „логика која каже да статус једног региона зависи од текуће ситуације и демографије, без обзира како, кад и под којим условима је та ситуација створена и како је промењена демографска слика, апсолутно неодржива у људском, моралном и историјском смислу”.

Монографија садржи и поглавље о трагању патријарха Павла за достојанственим решењем судбине Косова и Метохије, као и текст митрополита Амфилохија Радовића чија је главна теза да драма и трагедија Косова нису од од јуче – трају више од шест векова. Занимљиве су свакако и европске мапе Косова и Метохије у Старој Србији.

Све у свему, за ову монографију се може рећи да је заиста колосална књига, између осталог и зато што потврђује речи Андре Марлоа на које се позива њен главни уредник, владика Максим: да „култура, кад је најдрагоценија својина, никад није прошлост”. Али и зато што је уверљиво сведочанство о немилосрдној премоћи политичких реалности над оним историјским.

У Србији у мају

Према изјави епископа Максима „Политици”, почетни тираж од 1.000 примерака је већ подељен и распродат по Северној Америци, а „Себастијан прес” ускоро покреће акцију да наши људи из САД примерак књиге доставе своме конгресмену или универзитетској (а тамо где такве нема градској) библиотеци путем онлајн куповине.

Промоција монографије у Београду биће организована у мају, а Епархија рашко-призренска жели да књигу објави на српском, а истовремено се разговара и о француском и руском издању.

Чланак МОНОГРАФИЈА „ХРИШЋАНСКО НАСЛЕЂЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“: Споменик од 1.008 страница се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Бета

Џихадисти Исламске државе киднаповали су, током тродневне офанзиве, најмање 220 људи из хришћанских села на североистоку Сирије, саопштила је данас Сиријска опсерваторија за људска права.

У саопштењу те организације са седиштем у Лондону наводи се да је отмица извршена када су џихадисти ИС од курдских снага преузели контролу над 10 села које насељава хришћанска мањина у близини града Хасака, јавио је АФП.

Према саопштењу Мреже за људска права Асираца са седиштем у Шведској, из североисточне провинције Хасак је од понедељка, када је извршено прво киднаповање, групе од око 100 људи, из села побегло скоро 1.000 породица.

Њих око 800 је потражило склониште у граду Хасаку а 150 у Камишлију, курдском граду на граници с Турском, саопштсила је Мрежа, саопштавајући да је број расељених достигао око 5.000 људи.

Масовну отмицу осудили су јуче САД и Уједињене нације и затражили од отмичара да пусте таоце на слободу. Ово је, како наводи АФП, прва отмица ове врсте у Сирији.

У Сирији је живело око 30.000 Асираца пре избијања грађанског рата 2011. године. Тада је процењено да у Сирији живи око 1,2 милиона хришћана.

Представница Стејт департмента Џен Псаки рекла је да је напад ИС на религијску мањину у Сирији још један доказ бруталног и нељудског поступања према свим онима који се не слажу са раздорним циљевима и отровним убеђењима ИС.

Чланак МАСОВНА ОТМИЦА У СИРИЈИ: Џихадисти киднаповали 220 хришћана се појављује прво на ИСКРА.

Донекле смо ишли „путем Господњим“, не толико чудним колико нама непознатим, од Скопља ка Тетову. Ту где се Шара већ надвија над градом, Господ више нема ингеренција и наш крст са четири оцила на таблицама заиста постаје „наш крст“ на алаховом друму, крај којег као крајпуташи „деца орла“ гледају за нама погледом без емоција.

Лако је кад знаш шта ти човек мисли – мука је кад у очима нема ни љубави ни мржње, никакве емоције. Кад стрепња замени надање…

Бенија већ дуго нема, попили смо кафу чекајући га на довољно дискретном месту.

Савиндан у граду у којем се српски не говори. Јефтина и добра кафа. Наручили смо још по једну, кафа је кафа на свим језицима. чекаћемо Бенија док не дође. Или нећемо, испизди човек од толико кофеина, па се окуражи…

„Новинари!“, биће да је то Бени, омалена прилика на степеницама, упадљиво загледана у нас. Не много већи од Денија де Вита, али онакве душе која одмах плени. Једноставно, има људи који сијају неком врлом простодушношћу, а Арбен Сулејмани Бени јесте један од таквих. Говори брзо, на течној мешавини српског, хрватског и понеке речи енглеског када се саплете о она два.

„Добро дошли пријатељи! Идемо, баба Мунди ће ускоро стићи из Тиране, долази само због вас, ценећи то што ви долазите због њега, односно приче о дервишима…“, пратимо га Тетовом, до самог краја града, нема ту много ни од његовог почетка, под сам скут заветне планине три народа – Срба, Горанаца и Албанаца.

„Ово је, дакле, та чувена Харабати баба текија, Бени“, застали смо неопрезно у дворишту, иза зидина, прошавши широм отворену капију, убеђени да под капом небеском и дерви- шком шејтан не дрема…

„Јесте текија, мада би ови што су нам је отимали највише волели да није и све чине да не буде! Да сте сами дошли, стали би пред вас и рекли да овде нема шта да тражите.

Отерали би вас, говорећи да нема овде никакве текије и да нисте добродошли“, сабласне речи и сабласна бледа лица дугих брада што провирују из негдашњег мејдана. Вехабије, каже Бени.

„Године 1993. су нам спалили текију, али смо је сами, без ичије помоћи обновили. Прошле зиме поново, скоро до темеља, а затим и ‘калашњиковима’ преузели, претворивши наш мејдан у своју џамију. Немамо помоћи ни од државе, нити од Исламске заједнице Македоније, напротив“, историја славне Харабати текије дужа је од историје лудила која је запосела, мада зло које је снашло није прво, а свакако ни последње у њеном веку, њених пет векова, и слову о страдалништву дервишког реда бектешија.

„Да бисте лакше схватили, текија је нешто попут вашег манастира, а дервиши су налик монасима. живе у текији, исповедају своју веру и служе баби, еквиваленту игумана код вас“, здравимо се са старим дервишом, безименим, само дервишом, јединим у ономе што је од текије остало.

„Шта год баба затражи од њега, он ће учинити, па и дати живот за њега ако затреба“, дервиш се благо наклони с руком на прсима у знак халала Бенијевим речима, седајући нас на софру у тридесетак квадрата дервишког мира, преосталог у силном и безбожном немиру оних које мујезин на арапском позива на молитву.

Бекташи или бекташије су један од најстаријих и најмногобројнијих дервишких редова. Ни шиити, ни сунити по канонском устројству – већ једноставно дервиши, „чувари улаза“, односно слуге божје на свом тарикату (путу).

Чувари ислама и тумачи Курана онакви какви у својој суштини јесу – човекољубни, толерантни и никако агресивни.

Од некадашње 52 текије у Македонији данас постоје само три, док је број бекташија око 50.000, мада се у страху од репресалија Исламске заједнице кришом изјашњавају тако.

Испијамо чај и ракију које је дервиш принео пред нас. „Стиже баба-Монди, пријатељи. Ви сте гости, ваше је како ћете га поздравити, а видећете како ми то чинимо, јер баба-Мунди од лета прошле године носи тутули баба- деде, односно халифеја- врховног поглавара свих бектешија на свету, а има нас безмало 100 милиона у више од 30 држава где постоје наше текије, у собу улази старац продуховљеног лица, у пратнји двојице робусних момака.

У своју текију, нажалост, не може без пратње.

„Бујрум“, каза и позва да седнемо са њим, говорећи на албанском, уз мало поштапалица из српског језика, које се углавном своде на четири основне речи: Лепа Брена, Здравко чолић. Негде их је некада чуо и заволео њихову музику, заправо Чолићеву музику и нешто чиме се Брена бави…

Да, поздравили су га целивањем шаке са унутрашње стране и љубљењем рамена. „Баба-Монди је чист, муџеред, целибатан дервиш и због тога му се шака целива са унутрашње стране. Мутехиљима, дервишима који су били у браку, целива са шака са спољне, горње стране, али такви не могу напредовати више од бабе једне текије“, седамо, заиста несвесни да то чинимо уз човека чије стадо броји толико милиона следбеника.

Крајње је непосредан, приступачан и једноставан човек. „Нека пут који сте превалили до нас бог благослови и добрим врати вама и вашим породицама! Политика раздваја људе, али нас вера спаја и зато сте у текији као у својој кући“, Бени преводи, ми слушамо, док стари халифеј сече комаде јабуке и послужује нас. Колико себи, толико и нама, ни кришка мање. „Тиме вас благосиља, јер када баба-деде пружи кришку хране то није тек залогај, већ благослов и част за коју сматра да сте достојни самим тим што сте се заинтересовали за дервише, бекташе, и превалили толики пут“, на пут смо одавно заборавили, заправо, као и да није за нама, јер се ови дивни људи својски труде да не осетимо колико смо одмакли од дома и бата звона наше вере на овај свети дан.

„Тежак је наш усуд, али уз веру у бога и уз његову милост трајемо и опстајемо већ осам векова откад је Хаџи вели Бекташ основао наш ред, који се истоветним правилима као и тада води и данас – чувај брата хришћанина, чувај сваког човека ма које вере био и никоме никад и ни по коју цену не нанеси зло“, мада су, чујемо, начела бектешизма нека врста утопије људскости и мада важе за најмногољуднији дервишки ред, за свог постојања пострадавали су од свих вера, али парадоксално, највише од своје.

Да баба-деде Монди не каже ни реч, све нам је јасно, ходајући згариштем текије и њене највеће светиње – турбета Серсел Али-деде, утемељивача Харабати текије, шурака чувеног султана Сулејмана Величанственог, као и турбетом Харабати бабе, човека који је за текију обезбедио позамашни „метох“ и завредио да је назову његовим именом.

Вратите се на претходни пасус, кључна реч је – згариште! „Турбе је највећа светиња сваке текије! Заправо, без њега нема текије! Тек се око турбета подиже текија, скоро увек на крају града и уз планину, како би људи у њој могли да уживају у апсолутном миру и спокоју. Сами са својим мислима и молитвама“, ходочасимо некадашњом авлијом у којој је и прелепа плава Фатимина кућа, задужбина Реџеп паше, који је у славу чудесног оздрављења своје кћери дервишима и њој подигао то здање у текији.

Бекташи немају џамију. Бекташи не клањају пет пута дневно. Бекташи жене третирају као равноправне себи и не одвајају их у клањању. Бекташи не позивају на молитву. Бекташи су недокучиви мистици, и мада смо привилеговани гости, остаће и за нас једнако незнани.

„Ми клањамо два пута дневно, у освит и смирај дана, како заправо и проповеда Куран, и нема потребе да нас било ко позива на молитву, одлично знамо када нам је време за њу. За разлику од других, у мејдану се клањамо у кругу, окренути лицима, а не леђима једни другима, док се после клањања повлачимо у потају и мир мејдана, водећи борбе са собом самима и у себи, јер нема веће борбе од оне у човеку, нити веће победе од човека над самим собом“, застајемо у оскрнављеној крипти баба-дедених претходника.

Поштујемо тишину у којој моли и у коју ће једног дана отићи, жељан мира за своју текију и бекташије широм света. Скоро чујно гареж с греда и прашина земљаног пода пада по белом ћефину, хајдарији и ћемер бресу, халифатсом појасу око струка. На узглављима табота тач (круна-капа) умрлих баба, на деде-баба Мондијевој глави исти такав…

„Интересује вас тасафуф, мистицизам по којем су дервиши познати, децо моја?! Постоји, наравно, али бекташи се не пробадају иглама јер болом не крче пут ка истини и сазнању, нити плешу чувени дервишки плес уз музику, готово наручено, већ када други не виде и само онда када у заносу молитве и медитације чују ту божанску музику у себи. Тад дервиш устане и плеше, и то може трајати сатима, а може се и догодити да дервиш никад не заплеше, не чувши ту музику у себи…“, изнова исти глас на арапском позива на молитву, четврто клањање и ко зна које склањање од туробних ликова кратких ногавица и краће толеранције према „неверницима“.

Вратили смо се у то мало од велике текије, дервиш је по послушању већ поставио вечеру, јер намерници се не испраћају без јела и конака. Прво прихватамо, друго не – ноћ у Тетову није наш дан…

„Видите, и ово је део тог мистицизма. Жена је гоњена својом муком дошла по помоћ код баба-Мондија, и он сам молитвама, уз напитке и записе одагнава њене невоље. Немојте ми веровати на реч ако нећете, али чуда која бекташи чине заиста су велика“, склонили смо се у страну, колико да невољници која у халифата гледа као у живо спасење, не буде непријатно због незнанаца.

Враћамо се трпези. Баба-Монди нас поседа тик уз њега. Почаст каква се мора поштовати. Вечера почиње молитвом, његовим благословом, позвани смо да без устезања то учинимо како нама наша вера налаже. Бекташки поглавар затим пружа сребрну чинију са сољу, прихватамо је како обичај налаже, левом руком, и спуштамо на отворен длан десне.

„За госте се износи све чега има у текији, а ако ли нема ничег, позива се неко од верника да донесе“, слушамо, враћајући се за софру да пред растанак попијемо небројену кафу и ону ракију што клизи низ грло као сан пред зору – брзо и најслађе.

„Видите, код нас није харам (грех) попити ракију. Харам је учинити зло човеку, неправду, не спутати себе. Ислам значи мир и тако пишите о њему, без разлике што су неки у име ислама чинили лоше ствари. Нису они ислам и нису они Куран! И имајте стрпљења, децо моја, јер само лоше ствари долазе брзо, а добре полако, смиренима и стрпљивима. Тако и ми с миром у срцу и души чекамо да нам се врате наше текије, не посежући за силом, јер освета рађа освету и из тог мрачног круга нема изласка“, поздрављамо се и растајемо уз исти благослов да нам пут који смо прошли донесе добра.

Засад је довољно да буде осветљен и не буде гужве на њему, барем до оног дела где Господ преузима ингеренцију над чудноватношћу његовом. „Запамтите да одсад у Тетову имате још једну своју кућу“, заиста дивним поздравом испраћа нас стари дервиш, добар по души, не по послушању. Неописиво чудно и благовесно место – Харабати баба текија – мир усред немира. Манастир исламске вере – пострадао од своје „вере“, због своје вере. Дервиши – људи једноставне суштине, чију је суштину немогуће једноставно објаснити.

Чланак ДЕРВИШИ БЕКТАШИ: Чувај брата хришћанина, чувај сваког човека и ником не нанеси зло се појављује прво на ИСКРА.