Фото: N1/Tanjug/AP Photo/Kirsty Wigglesworth

Бивши председник Уругваја Хосе Мухика постао је данас звезда 75. Међународног филмског фестивала у Венецији приказивањем документарног филма о њему редитеља Емира Кустурице.

„Нисам звезда“, рекао је Мухика на представљању филма и додао да је пристао да дође на Мостру само због „пријатеља Кустурице“.

„Мој свет није овде. Не знам да ли је бољи или гори, али је другачији“, рекао је Мухика, који је био председник Уругваја од 2010. до 2015. године.

Мухика, звани Пепе, познат је по изузетно скромном животу, а недавно је дао оставку на сенаторско место.

Рекао је да не жели никакну пензију на основу свог сенаторског стажа.

Познат је као „најсиромашнији председник на свету“.

Кустурица је рекао да је Мухику прву пут видео на имању како вози трактор.

„Рекли су ми – ово је председник, а ја сам одмах себи рекао – ово је мој човек“, рекао је Кустурица и додао да је од Мухике научио да председник може да буде извор инспирације.

У Веницији је у току Мостра, која траје до 8. септембра, када ће бити додељен Златни лав.

Чланак НОВИ ФИЛМ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ НА МОСТРИ: „Најсиромашнији председник“ звезда фестивала у Венецији се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Бивши предсједник Уругваја Хосе Мухика у интервјуу за Спутњик мундо, коментарисао је нову протекционистичку стратегију САД.

– Чињеница је да САД желе да ограниче слободну трговину, док се Пекинг залаже за заштиту отворених тржишта. Сматрам да ништа није случајно и да је то резултат глобализације, коју су промовисале међународне финансијске структуре, транснационалне корпорације и одређени медији – рекао је Мухика.

– Тежња ка што већем богатству створила је конзумеристичко друштво, али богаташи су игнорисали интересе представника средње класе развијених земаља. Оно што се тренутно догађа је одговор средње класе, она сад даје власт људима који реализују овакве пројекте, који су као из прошлости – каже Мухика.

Према његовим ријечима, средња класа одговара тако што „подржава национализам који је маскиран у протекционизам“, што је резултат разочарања и стагнације. Човјечанство ће платити велику цијену због тога, сматра Мухика.

– Основно је питање колико је опасно распламсавање трговинског рата и да ли ће то довести до кризе свјетског тржишта. Ради се о америчкој тежњи ка аутаркији, односно изолацији. Нисам сигуран да ће тај процес трајати дуго, али то ће свакако бити велики шок за свјетску економију – истиче он.

Мухика сматра да ће се земље које су до сада имале јаке трговинске везе са САД, попут Мексика, окренути својим јужним сусједима. Према његовом мишљењу, најављени протекционизам САД је добра прилика за склапање регионалних трговинских споразума у Латинској Америци, као и за развој односа с Европом.

Чланак МУХИКА: Амерички протекционизам ће скупо коштати човјечанство се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Прослављени српски режисер Емир Кустурица рекао је да је завршио снимање документарног филма „Посљедњи херој“ о бившем уругвајском предсједнику Хосеу Мухики и додао да се нада да ће филм бити готов до Филмског фестивала у Венецији у септембру.

Кустурица, који је двоструки добитник „Златне палме“ у Кану, своје најновије филмско остварење описао је као кулминацију дугогодишње љубави према латиноамеричкој љевици која данас има свега неколико хероја.

„Рођени сам идеалиста. Изградио сам визију свијета која је везана за људе којима сам се дивио још у младости, од Че Геваре до Фидела Кастра. С обзиром на то да нисам могао да снимам са њима двојицом, када сам чуо за човјека који је био предсједник и још вози трактор и поправља своју кућу, рекао сам: То је мој човјек. И нисам погријешио“, рекао је Кустурица за агенцију АФП.

Према његовим ријечима, поједини људи у Уругвају не воле то што Мухика ради, што је нормално. „Ипак, он је популаран широм свијета, мада није популаран колико бих ја желио“, истакао је Кустурица.

Он је навео да је снимајући филм о Мухики желио да допре до дубоке везе између његове личности и његове везаности за земљу.

„Он је скоро религиозно повезан са земљом. Компликована историја ове земље и било које друге земље сажета је у Мухикином искуству“, објаснио је Кустурица.

АФП наводи да Кустурица у филму комбинује интервјуе са архивским материјалом, а фокус је на посљедњем дану Мухикиног предсједничког мандата.

Мухика је, говорећи о Кустуричином дјелу, рекао да ће његов филм помоћи људима да боље упознају Уругвај. „Уругвај има много да понуди свијету. Надам се да ће филм послати поруку понизности и посвећености“, истакао је Мухика.

Хосе Мухика је свјетски познат постао од 2010. до 2015. године када је био на челу Уругваја, а живио у трошној кући, возио своју стару „фолксваген бубу“ и већи дио своје плате донирао у добротворне сврхе.

Најсиромашнији предсједник у свету, како су га својевремено назвали поједини медији због његовог скромног живота, пажњу је током свог мандата привлачио критикујући капитализам и комунизам на међународним самитима и у УН.

Хосе Мухика је током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека био вођа герилског покрета „Тупамарос“, који је био инспирисан кубанском револуцијом.

Провео је 14 година у затвору у врло тешким условима. Ослобођен је 1985. године, након чега је прво био министар, а касније постао предсједник, све вријеме настављајући да ради на својој фарми недалеко од Монтевидеа.

Чланак КУСТУРИЦА: Рођени сам идеалиста, изградио сам визију свијета везану за људе којима сам се дивио у младости, од Че Геваре до Фидела Кастра… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Г. Недељков

Редитељ Емир Кустурица изјавио је данас да снима филм о бившем уругвајском председнику Хосеу Мухики, а на питање када ће бити домаћа премијера његовог остварења „На млијечном путу“, славни аутор каже – када прође зима.

Кустурица је, након промоције књиге „Сећање ћелијаша“ на Међународном београдском сајму књига, рекао Тањугу да ће његово ново остварење са Моником Белучи у главној улози, ипак бити приказано на фестивалу „Кустендорф“ у Дрвенграду, као и да пише две књиге, а читаоцима поручује: „Стрпљиво чекајте“.

Књига „Сећање ћелијаша“, коју су написали Елеутарио Фернандес Ујдобро и Маурисио Росенкоф о затворским данима Мухике, представљена је данас на штанду Андрићевог института, који је објавио то издање.

Кустурица је рекао да је Мухика потпуно нетипичан јунак, кога је лист „Индепендент“ назвао „најсиромашнијим председником у свету не познајући његову биографију“.

„Мене та биографија подсећа на филм ‘Таксиста’ у коме човек практично пролази кроз све фазе које резултирају помирењем и смирењем. Мухика је човек који је своје политичке идеје платио најскупље на свету, а да је прихватио идеју свих осталих председника који су на путу сопственог богаћења, све што је радио било би нелогично“, казао је он.

Мухика, истиче Кустурица, сматра да нису зликовци они који пљачкају банке, него они који их праве.

„Он је тај свој животни пут претворио у личну добит у филозофском смислу. Схватио је да је живот кратак да се време проводи у шопинг моловима, да се човек отуђује кроз идеју имања, а не бивствовања“, приметио је Кустурица.

Он је нагласио да је Мухикино бивствовање једно од најјачих симбола „онога што су некада називали античким јунаком“.

„Нема те невоље кроз коју није прошао, а онда би било јако скупоцено по њега да је то претварао у богатство, а не у духовно богатство и тумачење света, које је касније у практичном смислу од Уругваја направило сређену земљу“, додао је Кустурица.

Славни редитељ је рекао да би у децембру требало да заврши филм о Мухики, па ће „та идеја пропагирања таквог виђења света добити димензију која може да помогне људима у разумевању тих флоскула, те се данас ради бољег разумевања некога или привлачности некога направе глупости па енглески лист напише ‘најсиромашнији председник на свету'“.

Кустурица каже да је у стварности Мухика јако имућан човек који има „пса кога много воли, своје невене које узгаја и продаје на пијаци и фолксвагена, јер је схватио да му не треба више од тога“.

„Та перцепција живота је занимљива можда за српске читаоце и за идеју о томе да у овом бесном либералном капитализму у коме све постаје роба, тај човек није желео да буде роба и остао је човек и са религиозношћу прихватио да не треба траћити време него живети живот“, нагласио је Кустурица.

Кустурица је испричао и анегдоту када је Мухика као новопостављени министар пољопривреде први пут дошао на посао скутером.

„Човек који наплаћује паркинг га је питао: Колико ћете ви овде остати. Мухика је одговорио: Мислим јако дуго. То јако дуго је значило два мандата, јер је после био премијер па председник и дивно је што је завршио каријеру паралелно са очевидним успехом“, рекао је Кустурица.

О Мухики и књизи говорила је и преводилац Силвија Монрос Стојаковић, која је истакла да је бивши председник Уругваја део процеса који тече целом Латинском Америком, део борбе за бољи свет и нагласила да њега чују и људи ван његове земље.

„Хвала животу“, су речи којима је Мухика ове године отворио Сајам књига у Андрићграду, а то слављење живота провејава и књигом „Сећање ћелијаша“.

Чланак КУСТУРИЦА СНИМА ФИЛМ О МУХИКИ И ПИШЕ ДВЕ КЊИГЕ: О човеку који је остао човек и са религиозношћу прихватио да не треба траћити време него живети живот се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Прослављени српски режисер Емир Кустурица представио је на Београдском сајму књигу „Сјећање ћелијаша“ аутора Елеутерија Фернандеса Ујдоброа и Маурисија Росенкофа која говори о затворским данима доскорашњег предсједника Уругваја Хосеа Мухике.

Говорећи на штанду Андрићевог института из Андрићграда, који је објавио ову књигу, Кустурица је истакао да је Мухика нетипичан јунак и човјек који је своје политичке идеје платио најскупље на свијету, пошто је био утамничен више од деценије.

Фото: Г. Недељков

Он је рекао да западни новинари праве грешку када Мухику називају најсиромашнијим предсједником на свијету зато што не знају његову биографију.

Кустурица каже да је Мухика схватио да је живот кратак да би се проводио у шопинг-моловима и да је важније живјети, односно да је важније бивствовање, а не имање.

„Његово бивствовање је симбол онога што зовемо античким јунаком, јер нема невоље коју није прошао и то је претворио у духовно, а не материјално богатство“, нагласио је Кустурица.

Он је најавио да би у децембру требало да заврши филм о Мухики, тако да ће идеја Мухикиног свијета добити нову димензију.

Кустурица је поновио да Мухика није сиромашан, него имућан човјек који има пса, невене које узгаја и продаје, аутомобил „бубу“, јер је схватио да му у животу не треба више.

„Занимљива је Мухикина перцепција живота јер није дозволио да постане роба, него је остао човјек и схватио да не треба траћити вријеме, него живјети живот“, рекао је Кустурица.

Преводилац књиге са шпанског језика Силвија Монрос Стојаковић рекла је да ова књига представља сјећање Мухикиних сабораца и да говори о времену које је он провео утамничен у подрумима касарни – 13 година, шест мјесеци и девет дана.

У предговору ове књиге пише да се аутори Ујдобро и Росенкоф сјећају како су као таоци успјели да сачувају људско достојанство у вријеме уругвајске војне диктатуре када су били смјештени у ћелије једва веће од мртвачког ковчега, спавали на бетону, а када им нису давали храну и воду пили урин и јели муве, црве, папир и земљу.

Фото: Г. Недељков

Чланак САЈАМ КЊИГА: Кустурица представио књигу о затворским данима Хосеа Мухике се појављује прво на ИСКРА.

Лусија Тополански гледа у телефон који се оглашава кукурикањем.

То је глас њеног петла!

Снимљен на малој цветној фарми, где у углу стоји стари “форд“ из којег расту беле раде.

Бивша герлика, бегуница из затвора и сенаторка, Мохикина супруга, прича:

-Моја једина зависност је љубав!

И милује троногог пса Мануела.

Гледа у цвеће као што гледа у људе.

Госпође из елитног грађанства за Лусију кажу да је опасна.

Лукава и ружна.

Чак и необразована, јер не уме да прича о скупим хаљинама и сандалама.

По затворском стажу не заостаје пуно за мужем.

Тринест година тамновања!

-Била је достојанствена и морална затвореница, доследна себи и непоколебљиво радикална! – описују је чувари, који су после њеног другог затворског бега, добили отказ.

Имала је затворско име La Tronka!

У преводу – дебло!

До њега је дошла предводећи напад на приватну банку Monty Financial House, 15.фебруара 1969, када је са групом ТУПАМАРОС, покупила документа као доказ за финансијске малверзације и лоповлук олигарха.

Тада су, признаје, поред папира, узели и нешто мало новца, у сврху акције!

-И, ето, тако сам одлучила да уђем у политичку игру, али морала сам прво отићи у подземље! – говори Лусија.

И смешка се!

Не допушта да јој тривијалности управљају животом.

Још се, каже, учи да живи једноставно, у малој кући, поред земљаног пута, без огрлица и бљештавих тоалета.

Недавно је свог мужа, бившег педседника Уругваја, послала у продавницу, да јој купи даску за пеглање.

Отишао велики Пепе, отишао и донео, после су седели у хладовини, уз памперо, ветар са аргентинских поља!

Пили мате, из обичних чаша, пиће од овдашњих трава, које крепи душу и бистри памет.

Допирао је танго из комшилука.

Мелодија настала на доковима Монтевидеа, који има улице са називима свих земаља света.

Југославија живи у улици, где се једу најукуснија ребарца aasado!

И точи вино од tanat грожђа.

Живи и у сећању фудбалских залуђеника, кад смо оно били трећи на свету, а Уругвајци нам дали гол на пас полицајца!

Лусија не воли звук звецкања пезоса.

Радо прича о Че Гевари!

О земљи, и штеточинама цвећа, међу које убраја и мраве са којима је њен муж био пријатељ у затвору.

То је доба када је мислио да је луксуз, и – поседовање душека!

-Човек је једина животиња која је способна за самоуништење! – рекао јој је Пепе, по изласку из тамнице.

Тад није имао ни једног зуба!

Чудне очи има Лусија!

Она и смрт као да никад нису вечерали из истог тањира!

Воли живот и воли људе!

-Најлепша ствар са даном је та што дан свиће! – говори Пепе, спреман за пут.

-Где је кравата?

-Довољно је што имам сандале. Кравата је бескорисна крпа која дави човека! – одговара.

Негде изнад Океана, понавља у себи:

-Пре него одем на коначно одредиште, волео бих да представим себе као човека који уђе у бар и каже шанкеру – ова тура је на мој рачун!

Пепе не верује у Бога, али када је чуо да је његов пријатељ Хуго Чавез болестан, организовао је мису, да се верујући помоле за њега.

Бог му, ипак, није далек.

Уверен је да је Исус био левичар.

И не гледа уназад:

-Овим светом не владамо ми, председници, него финансијски моћници. Председници само симулирају власт. Не мрда пас репом, него реп псом!

Србију је угледао из ваздуха.

-Чини ми се да је ово лепа земља! – рекао Кустурици.

Дочекале га раширене руке, со, хлеб и ракија.

-Европа је прилично богата и често мисли новчаником! Ми у Уругвају имамо још десет посто становништва испод границе сиромаштва, и то је срамота!

Спуштао се мрак над Мећавником, као магла изнад реке обојених птица.

То је право значење речи – Уругвај.

И о њему смо дуго причали у андрићградској Гоји.

Док смо чекали председника.

Горица Ћећез шпартала улицом Младе Босне као да тражи Гаврила Принципа.

Уочи Видовдана, Матију Бећковића упитао – кад си дошао?

-Ене, а ја мислио прво тебе то да питам!

Док није наишао Хосе Мухика.

Тад сам видео колико је народ гладан поштења.

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ХОСЕ МУХИКА: Ова тура је на мој рачун! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Речи љубави, речи живота, речи слободе и порука великог Мухике из Андрићграда: „У дугим данима самоће научимо сам једно – љубав треба неговати, она је крхка биљка, без љубави живот не постоји а љубав је пре свега слобода. То је слобода да можете гледати у сунце, да се можете борити, и да вам то нико не може ускратити!

Хозе Мухика, доскорашњи председник Уругваја, неуморни борац за сиротињу свуда по свету, за једноскост и правду, отворио је вечерас у Андрићграду први Сајам књиге и одмах поручио:

– Већ сад знам да ће овај сајам дуго трајати, и да ће бити отваран много година!

Фото: С. Гарић

Топло дочекан у Андрићграду, поздрављен аплаузима, Мухика је свој говор почео тек захваливши се – животу!

– Хвала мом пријатељу Кустурици! То што сам оволико далеко од моје земље, помаже ми да схватим величину ового напаћеног, изудараног простора и његове културе. Прелепо је вечерас стајати у сред овог споменика културе. Књига је у основи цивилизације, а цивилизација је та која слабашном, крхком човеку омогућава да досегне и часове славе и часове бола и да увек иде даље. Из дна свог изудараног, напаћеног срца научио сам оно најважније – да волим људе, да волим живот, да уважавам људе, мржња је коров, њу не треба трпети – рекао је Мухика.

Пре славног Уругвајца говорио је Матија Бећковић који је поручио да има и већих градова и већих сајмова, али да је Сајам књиге у Андрићграду – сајам на сајмовима, управо зато што је у граду који је посвећен – писцу!

Фото: С. Гарић

– Књига је била на почетку, књига ће бити на крају, а књига је велики, највећи изум! Поштовани читаоци, синови и кћери Иве Андрића, част ми је да сам вечерас овде, на сајму у његовом граду. Сајам књиге, а не књига, јер, књига је једна, из ње су настале све друге – рекао је Бећковић.

Госте сајма, посетиоце поздравио је и књижевник Владир Кецмановић који је рекао да не постоји град у коме сајам књига има више смисла и више симболике.

Фото: С. Гарић

У програму на улицама и трговима Андрићграда вечерас су учествовали гудачки квартет Бањалучке филхармоније, Прво певачко друштво из Београда, чланови КУД-а из Требиња, трубачи Ивана Јовановића из Ужица…

Чланак МУХИКА ОТВОРИО САЈАМ КЊИГА У АНДРИЋГРАДУ И ПОРУЧИО: Без љубави живот не постоји, а љубав је пре свега слобода се појављује прво на ИСКРА.

Хосе Мухика, један од вероватно најчувенијих а свакако најскромнији председник на свету, јуче је уживао међу пријатељима и књигама у Андрићграду. Пре него што је из руку председника РС Милорада Додика примио орден, присутнима у библиотеци Андрићевог института у Андрићграду открио је један непознат детаљ о себи:

– Одрастао сам у крају у коме је било доста Срба и доста људи са југословенских простора. Дружио сам се тим људима и знао да су они или њихови преци у Уругвај дошли бродовима, бежећи од рата, од лошег живота. Ето, свет је велики, али, не толико!

У разговору са Додиком, Мухика је рекао да је у његовој земљи политички мирно, али да економија има доста проблема, јер и велики суседи Уругваја клецају на економском пољу.

– У Европи је још теже. Британија је изгласала излазак из ЕУ, али, видимо да Кери стиже у посету Лондону и Бриселу, па се може, у крајњем случају, очекивати да дође и до поништавања те одлуке. Европа је и под великим притиском избеглица, овде у Босни доста је екстремних исламиста – рекао је Додик.

Подсећајући на Андрићеве речи да се на Балкану може догодити све и у сваком тренутку, и творац Андрићграда, Емир Кустурица захвалио је Мухики на посети.

– Мухика је посебан човек који је у малој земљи извео нешто што се зове социјална правда, а тога у Европи нема од од пада комунизма – рекао је Кустурица.

Славни режисер додао је да је у време мејнстрим информација које данас владају светом, лепо кад медији у Србији извештавају о посети Мухике Мећавнику, Андрићграду, Београду…

– Срби, то није тајна, Мухику највише воле из периода кад је био герилац, припадник Тупамароса. А, воле га и због оне изјаве да нису лопови они који банке пљачкају, него они који банкама управљају – рекао је Кустурица.

Чланак КУСТУРИЦА: Срби Мухику највише воле из времена кад је био герилац Тупамароса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Председник РС Милорад Додик уручио је данас у Андрићграду Орден заставе Републике Српске са сребрним венцем бившем председнику Уругваја Хосе Мухики. Додик је уручујући признање чувеном уругвајском председнику рекао да је одлучио да Мухики додели орден као знак признања „као јединственом светском политичару, за тријумф идеје једнакости, као мудрацу и неуморном борцу за социјалну правду и сиромашне у читавом свету, као великом пријатељу Андрићграда, Емира Кустурице и Републике Српске“.

– Почаствовани смо што је један овакав човек данас са нама. Период, начин вашег владања далеком земљом као што је Уругвај, прочуо се све до наших крајева – рекао је Додик.

– Ово схватам као признање мојој малој земљи. Част ми је што сам данас овде са вама, што сам окружен добрим људима. Данас овде одајем признање и камену и мермеру, и сунцу и ваздуху… Нека приврженост довела ме је овде. Одавде ћу се вратити машином, авионом, на осећањима се не лети, али са дубоким осећањима пријатељства. Јасне су ми тешкоће које опкољавају овај простор, свестан сам драме југословенских народа. Дубоко се надам да ће људи једног дана изаћи из праисторије, а то ће бити онај дан кад рат не буде потребан као средство за решавање проблема – рекао је Мухика захваљујући на ордену, а онда, на свој начин додао:

– Одмах морам сакрити орден да ми га неки капиталиста не украде. Јер, шта је ужурбани капиталиста за мене, ако не лопов – рекао је Мухика.

Фото: С. Гарић

Чланак АНДРИЋГРАД: Председник РС Милорад Додик уручио орден Хосе Мухики се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик, директор Андрићевог института Емир Кустурица и почасни гост из Уругваја Хосе Мухика, данас ће на свечаности у Андрићграду отворити први Сајам књига, најављено је из Андрићграда.

На Сајму књига у Андрићграду учествује 40 излагача на 58 изложбених цјелина – модула, специјално пројектованих за ту прилику.

Међу учесницима су најпознатији издавачи из Србије, Републике Српске и Црне Горе, попут Завода за уџбенике из Београда и Источног Сарајева, Издавачког центра СПЦ, Лагуне, Вулкана, Геопоетике, Нове књиге и других.

Сајам, који ће трајати до 10. јула, биће отворен у 17.00 часова на Тргу Николе Тесле. У музичком дијелу наступиће гудачки квартет и хор из Бањалуке.

У оквиру пратећег прогама, данас ће бити представљена издања Андрићевог института у 12.00 часова у овом институту, гдје ће учествовати Матија Бећковић, Емир Кустурица, Александра Вранеш, Љиљана Марковић, Мирослав Перишић и Миливој Ненин.

Након свечаног отварања, на Тргу Николе Тесле у 18.30 часова биће представљање земље почасног госта Уругаја у оквиру чега ће се одржати промоција књиге „Сећања ћелијаша“ Елеутерија Фернандеса Ујдоброа и Маурисија Росенкофа у издању Андрићевог института. Уводну ријеч о историји и култури Уругваја говориће амбасадор Уругваја Пабло Шајнер.

У галерији Андрићевог института „Лубарда“ у 20.00 часова одржаће се изложба слика Милоша Шобајића под називом „Крик са моста“.

Уз слоган „Ријечи лете, књиге остају“, светковина књиге у Андрићграду потврдиће непролазну вриједност писане ријечи, а уз савремену домаћу и свјетску издавачку продукцију, посјетиоцима ће бити представљен пратећи програм организатора и учесника, који ће кроз трибине, промоције и представљање писаца, тежиште ставити на покретање актуелних књижевних, културолошких и друштвених питања.

Земља почасни гост је Уругвај, држава која ће за вријеме трајања Сајма књига у Андрићграду моћи да представи своју културу и издавачку делатност, а личност која ће свакако на посебан начин обиљежити манифестацију јесте доскорашњи предсједник Уругваја – Хосе Мухика.

Жири Сајма књига у Андрићграду додијелиће Награду за издавачки подухват године.

Пратећи програми одвијаће се на Тргу Николе Тесле, просторијама Андрићевог института, биоскопским салама Андрићграда и књижари „Или – или“, а биће у знаку издавачких и културних актуелности и годишњица, свјетске и нарочито српске културе.

Посебни програми биће посвећени добитнику Велике књижевне награде Андрићевог института за животно дјело и недавно објављене „Три поеме“ Матији Бећковићу, као и добитнику Велике књижевне награде Андрићевог института за роман „Осама“ Владимиру Кецмановићу.

Ексклузивни програм је разговор о најновијем издању Андрићевог института, књизи „Сећања ћелијаша“ Елеутерија Фернандеса Ујдоброа и Маурисија Росенкофа, о којој ће, између осталих, говорити Хосе Мухика.

У организацији Завода за уџбенике Источно Сарајево јуче је одржана промоција романа „Град за незбринуту дјецу“ Драгана Тепавчевића, као и књиге „Европски изазови“ Горана Мутабџије.

Одјељење за књижевност Андрићевог института организовало је научни скуп посвећен књижевном стваралаштву Петра Кочића, са тежњом да се у тренутку када се навршава стотину година од његове смрти, наново вреднује његово дјело.

Посјетиоцима сајма биће представљена и богата издавачка дјелатност Андрићевог института /Одјељење за историју, Одјељење за књижевност, Одјељење за оријенталистику, Одјељење за филм и Одјељење за политику и медије/

Однос књижевности и филма једна је од централних сајамских трибина, а разговор ће се водити и о односу књижевности и политике.

Трибине о мање познатим текстовима Данила Киша, о дјелу у сенци Николаја Тимченка, о преводима између жеља и стварности, о роману „Град за незбринуту дјецу“…

Саговорници на сајамским трибинама биће истакнути савремени аутори Матија Бећковић, Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић.

Програмом су предвиђене и сајамске изложбе, међу којима је изложба слика Милоша Шобајића у Галерији „Петар Лубарда“, „Култура, књижевност и филм Уругваја“ у Андрићевом институту, као и изложбе на отвореном простору Андрићграда – „Српски манастири и цркве на Косову и Метохији – умјетничка фотографија“, изложба Архива Србије, аутора Александар Радош, „Калиграфија“, изложба ћириличних фонтова у керамици, аутора Мишела Вукајловића.

Први сајам књига у Андрићграду подржало је Министарство образовања и културе Републике Српске и Министарство културе и информисања Републике Србије, Представништво Републике Српске у Србији, а покровитељ је предсједник Републике Српске Милорад Додик.

Организатор манифестације је Андрићград у сарадњи са Андрићевим институтом и Београдским сајмом.

Сајам је отворен за посјетице радним данима од 12.00 до 22.00 часа, викендом од 10.00 до 22.00, а улаз је слободан.

Чланак „РИЈЕЧИ ЛЕТЕ, КЊИГЕ ОСТАЈУ“: Додик, Мухика и Кустурица данас у Андрићграду отварају први Сајам књига се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Бивши уругвајски предсједник Хосе Мухика допутовао је данас у Андрићград.

Он је у Андрићграду данас дочекан по српским обичајима са хљебом, соли и ракијом, након чега се прошетао кроз град, у пратњи српског режисера Емира Кустурице.

Мухика је почасни гост првог сајма књига у Андрићграду, који ће сутра отворити заједно са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком и прослављеним српским режисером Емиром Кустурицом.

Долазак Мухике у Србију и Републику Српску изазвао је велико интересовање. Он се јуче сусрео и са српским премијером Александром Вучићем, а касније је обишао и Дрвенград.

Чланак ПОЧАСНИ ГОСТ ПРВОГ САЈМА КЊИГА: Мухика допутовао у Андрићград се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Предсједник Републике Српске Милорад Додик сутра ће у Андрићграду додијелити Орден заставе Републике Српске са сребрним вијенцем доскорашњем предсједнику Уругваја Хосе Мухики.

Орден се додјељује Мухики као јединственом свјетском политичару, за тријумф идеје једнакости, као мудрац и неуморни борац за социјалну правду и сиромашне у цијелом свијету, речено је Срни у кабинету предсједника Републике.

Мухика је био предсједник Уругваја од 1. марта 2010. до 1. марта 2015. године.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик, директор Андрићевог института Емир Кустурица и почасни гост из Уругваја Хосе Мухика сутра у 17.00 часова отвориће први Сајам књига у Андрићграду.

Чланак АНДРИЋГРАД: Додик одликује Мухику Орденом заставе Републике Српске се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Председник Владе Србиjе Aлександар Вучић примио jе данас бившег председника Источне Републике Уругваj Хосеа Mухику са коjим jе разговарао о потреби успостављања jачих односа Србиjе и земаља Jужне Aмерике, не само политичких, већ и обимниjих економских, за коjе постоjе велике могућности.

Вучић и Mухика су разговарали о потреби поштовања и очувања вредности савременог друштва, а то мораjу да буду слобода и независност суверених земаља, саопштила jе Kанцелариjа Владе Србиjе за сарадњу са медиjима.

Вучић jе зато изразио дивљење за слободарску борбу коjу jе Mухика водио у своjоj земљи и рекао да jе Србиjа увек умела и да ће умети да љубоморно чува своjу сувереност и независност.

Двоjица саговорника разменили су мишљења и о актуелним међународним питањима, посебно после Брегзита – одлуке о изласку Велике Британиjе из Eвропске униjе.

Српски премиjер и бивши уругваjски председник разговарали су и о потреби успостављања jачих односа Србиjе и земаља Jужне Aмерике, не само политичких, већ и обимниjих економских о

дноса, за коjе постоjе велике могућности.

Чланак МУХИКА РАЗГОВАРАО СА ВУЧИЋЕМ: Слобода и независност на првом месту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Најсиромашнији председник на свету, бивши председник Уругваја, славни Хозе Мухика стигао је данас поподне на Мећавник, у госте Емиру Кустурици. Славни гост најпре је авионом из Београда стигао на аеродром Поникве, а онда хеликоптером до хелиодрома на Мећавнику, заједно са Кустурицом.

На Мећавнику, Мухика је дочекан како доликује, као и остали гости, медовачом, хлебом и сољу, а колико се некадашњем уругвајском председнику допала српска погача, говори и податак да се – два пута послужио.

– Одушевљен сам овим путем, Србија фантастично изгледа из ваздуха, највише ме подсећа на Баскију – рекао је Мухика за „Искру“, одмах пошто је слетео на Мећавник, пробао погачу и медовачу.

Непосредан, обичан, у плавој карираној кошуљи и фармеркама, бивши герлилац и политички затвореник, председник који је остао упамћен по скромности, левичарским идејама, по чињеници да је 90 посто председничке плате давао сиромашнима у Уругвају, нема смартфон и не вози се у луксузним колима, прошетао је затим дрвеним улицама Мећавника, најпре Улицом Матије Бећковића, онда преко Трга Новака Ђоковића…

Успут, у друштву Емира и Маје Кустурица, застао је тек да погледа цвеће, да се диви ружама, да баци поглед на Шарган…

Мухика ће наредних дана бити и гост Андрићграда где ће у понедељак са председником РС Милорадом Додиком и Емиром Кустурицом отворити Сајам књига.

Фото: З. Шапоњић

Чланак КУСТИ У ГОСТЕ: Хозе Мухика, најсиромашнији председник на свету, стигао на Мећавник се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Први Сајам књига у Андрићграду биће званично отворен у понедјељак, 27. јуна, на Тргу Николе Тесле, али ће посјетиоци моћи да уживају у сајамским манифестацијама и програму већ од суботе, 25. јуна, изјавила је данас у Београду представник Андрићевог института Александра Вранеш.

Она је на конференцији за новинаре у Београду рекла да ће сајам званично отворити предсједник Републике Српске Милорад Додик, директор Андрићевог института Емир Кустурица и почасни гост из Уругваја Хосе Мухика у понедјељак у 17.00 часова.

Први сајам књига, који ће бити одржан под слоганом „Ријечи лете, књиге остају“, организује Андрићград у суорганизацији са Андрићевим институтом и Београдским сајмом, уз покровитељство предсједника Републике Српске и подршку Министарства просвјете и културе Републике Српске, Министарства културе и информисања Србије и Представништва Српске у Београду“, рекла је уредник програма Маја Радонић.

Фото: М. Цветковић

Уз савремену домаћу и свјетску издавачку продукцију, посјетиоцима Сајма књига биће представљен пратећи програм организатора, који ће кроз трибине, промоције и представљање писаца, тежиште ставити на покретање актуелних књижевних, културолошких и друштвених питања.

„Биће речи о односу књижевности и политике данас и о томе каква је ситуација са преводима и превођењем уопште у нас“, истакла је Радонићева.

Првих дана Сајма, Одјељење за књижевност Андрићевог института организоваће научни скуп посвећен књижевном страваралаштву Петра Кочића са тежњом да се, у тренутку када се навршава стотину година од његове смрти, наново вреднује његово дјело.

Посебни програми биће посвећени добитнику Велике књижевне награде Андрићевог института за животно дјело Матији Бећковићу, као и добитнику велике књижевне награде Института за роман „Осама“ Владимиру Кецмановићу.

Фото: webtribune.rs

Од сајамских манифестација организатори издвајају изложбу Архива Србије „Српски манастири и цркве на Косову и Метохији – уметничка фотографија“.

Почасни гост манифестације је Уругвај, држава која ће за вријеме трајања Сајма књига моћи да представи своју културу и издавачку дјелатност, али личност која ће на посебан начин обиљежити манифестацију јесте доскорашњи предсједник Уругваја – Хосе Мухика.

Међу учесницима Сајма су познати издавачи из Србије, Републике Српске и Црне Горе попут Завода за уџбенике из Београда и Источног Сарајева, Издавачког центра Српске православне цркве, „Лагуне“, „Вулкана“, „Геополитике“, „Нове књиге“…

Фото: Политика, Б. Билбија

Жири Сајма књига додијелиће и Награду за издавачки подухват године.

Представници Београдског сајма су истакли да Андрићград има велики потенцијал за одржавање сличних манифестација, а с обзиром на чињеницу да је Андрићград пожељна туристичка дестинација, током 15 дана трајања Сајма очекује се најмање 50.000 посјетилаца, наводе организатори.

Улаз на сајам је слободан и то радним данима од 12.00 до 22.00 часа, а викендом од 10.00 до 22.00 часа.

Чланак „РИЈЕЧИ ЛЕТЕ, КЊИГЕ ОСТАЈУ“: Сајам књиге у Андрићграду 27. јуна отварају Додик, Мухика и Кустурица се појављује прво на ИСКРА.

Фото: webtribune.rs

Бивши уругвајски председник, Хосе „Пепе“ Мухика, познат и као најсиромашнији председник на свету, ургирао је на јавност да уклони богаташе из политике.

Мухика, ког још описују и као „најскромнијег председника на свету“, повукао се са власти 2015. године иако га је подржавало 70% становништва. Он је у интервјуу за ЦНН ове недеље искритиковао светске лидере због тога што не представљају народ.

„Ми смо измислили нешто што се назива репрезентативна демократија у којој одлучује већина“, рекао је Мухика за ЦНН. „То значи да ми као шефови држава треба да живимо као већина, а не као мањина“.

Наводи се да Мухика донира 90% своје плате у добротоворне сврхе.

„Црвени тепих и они трубачи са стране, то су све остаци феудалног поретка“, рекао је Мухика. „А особе које окружују председника, то све подсећа на старе судове“.

Мухика је објаснио да он нема ништа лично против богатих људи, али да сматра да не представљају интересе већине оних који нису богати.

„Немам ја ништа против људи који имају новац и који воле новац“, рекао је Мухика. „Међутим, у политици је другачије. Људи који воле новац не смеју бити у политици јер су опасни за политику. Људи који воле новац треба да се посвете индустрији и трговини. Политика је борба за срећу свих нас“.

Мухика је рекао да богати људи не представљају добро сиромашне људе јер посматрају свет кроз своју перспективу, перспективу новца. „Чак и када делују са добрим намерама, богатство утиче на све њихове одлуке. Када бисмо живели у свету у ком већина управља, онда би се свет морао посматрати из угла већине“.

Мухика је познат по томе што је одбацио све симобле богатства. Он је рекао да су кравате бескорисне крпе које стежу врат. „Ја сам велики непријатељ конзумеризма јер управо због тога заборављамо на основне ствари у животу које су заслужније за срећу од беспотребних тричарија“, рекао је Мухика.

Мухика живи на омањој фарми на периферији Монтевидеа, престонице Уругваја, са својом женом сенаторком Луцијом Тополански и троногим псом Мануелом. Он је рекао да не воли материјализам јер би му он одузео тренутке у којима ужива, попут заливања цвећа и баштенских послова.

„Ја немам руке председника. Моје су руке радничке“, рекао је Мухика.

Чланак НАЈСИРОМАШНИЈИ ПРЕДСЕДНИК НА СВЕТУ ПОРУЧИО: Отерајте их, људи који воле новац не смеју бити у политици јер су опасни се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Бета/АП

Западне државе пљачкају средњу класу, пребацујући посљедице својих одлука и одговорност за неолибералну политику на плећа обичних грађана, каже бивши уругвајски предсједник Хосе Мухика.

Према његовом мишљењу, инострани политичари су сами изазвали економску, миграциону и финансијску кризу.

– Сматрам да неконтролисано ширење идеја неолиберализма у капиталистичком свијету, који је довео до крајности слијепу вјеру у тржиште, у конкуренцију и у апсолутну слободу за одређене економске играче, који је допринио високој концентрацији финансија и претварању финансијског сектора у виртуелну реалност која је обухватила цијели свијет – све је то на крају довело до појаве глобалних афера, чије су посљедице, да будем искрен, непоправљиве – рекао је Мухика у ексклузивном интервјуу за телевизијски канал РТ.

Према његовим ријечима, резултат оваквих манипулација је потпуно бестидно пљачкање средње класе огромних размјера које се дешава посредством финансијских механизама, те апстрактне власти.

Бивши уругвајски предсједник је нагласио да највише страдају нижи слојеви средње класе.

– То су они који су остали без станова или они који су принуђени да узимају дугорочне кредите на много година унапријед како би живјели у сопственом стану. То је заправо процес експропријације. Државе за свој рачун помажу пропалим банкама и, примијетите то, не пропадају банкари него банке – објаснио је Мухика.

На тај начин, према мишљењу политичара, власт иностраних земаља неразумно расподјељује ресурсе накупљене прије кризе, „пребацујући читав терет посљедица на друштво“.

Мухика је подсјетио да је у периодима када је економија показивала раст, расла и друштвена неједнакост.

Половина свјетског богатства „налази се у рукама шездесет и кусур људи“, али људе су „убиједили у нову религију према којој је оптерећивање веома богатих људи порезима готово гријех“, због чега нема прерасподјеле средстава.

У друштву се пропагира нова теорија о потражњи која људима одузима слободу и чини их несрећним, сматра Мухика.

Према мишљењу бившег уругвајског предсједника, људи треба буду да умјерени, да се према свему пажљиво односе и да уживају у животу.

– Не позивам све да живе у пећинама, али људи треба мање да раде. Треба да раде сви, али не много, не треба да журе, да купују и бацају толико ствари – рекао је Мухика.

Хосе Пепе Мухика отишао је у пензију у марту 2015. године, послије пет година обављања дужности предсједника државе. Током мандата је успио да пољопривредну земљу претвори у државу која извози енергију, да развије економију, смањи државни дуг и да смањи ниво сиромаштва.

Неки Мухику зову „најсиромашнијим предсједником на свијету“, а други „предсједником каквог би пожељела свака земља“. Ипак, бивши уругвајски лидер скромно каже да у његовој земљи „има још много тога да се учини“.

Када је Мухика ступио на дужност предсједника 2010. године, одбио је да се пресели у раскошну предсједничку резиденцију и наставио да живи на фарми у околини Монтевидеа са женом и троногим псом. Деведесет процената своје предсједничке зараде трошио је у добротворне сврхе, јер му, како је рекао, није потребан сав тај новац.

Чланак МУХИКА: Запад пљачка средњу класу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Бета/АП

Бивши предсједник Уругваја познат је по својим мудростима које се медијима преносе широм свијета.

Пред вама је још један видео у којем за 47 секунди реконструише данашње потрошачко друштво.

Хосе Алберто Мухика Кордано је уругвајски политичар и бивши герилац, а од 2010. године и предсједник Уругваја, све до марта ове године, када се повукао.

Важио је за најскромнијег предсједника и спада у омиљеније политичаре широм свијета. Његове умотворине многи су цитирали.

„Измислили смо планину потреба. Имаш потребу да купујеш, потребу да бацаш. Трошимо наше животе купујући. Кад купим нешто, или кад ти купиш нешто, ми то не плаћамо новцем, плаћамо га временом нашег живота које смо провели зарађујући тај новац. Разлика је што не можеш да купиш живот. Ужасно је да трошиш свој живот губећи своју слободу“, рекао је.

https://www.youtube.com/watch?v=Sr3nIon9qi8

Чланак НАЈСИРОМАШНИЈИ ПРЕДСЈЕДНИК: Не можеш купити живот (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Стотину дјеце која су остала сирочићи током Сиријског рата може наћи уточиште у дому бившег уругвајског предсједника Хосеа Мухике.

Дјеца могу да стигну већ у наредним данима, уколико имају пратњу барем једног пунољетног сродника.

Још се не зна колико ће дјеце Мухика примити у своју љетну резиденцију, нарочито зато што ће уругвајска влада бити одговорна за све трошкове.

Он је одавно познат као “најсиромашнији предсједник на свијету“, који вози Фолксваген “бубу“, живи на фарми, а своју мјесечну плату од 12.000 долара донира у добротворне сврхе.

Луција Тополански, Мухикина супруга, каже да потез прихватања сиријских сирочића треба да “мотивише све земље свијета да прихвате одговорност за ову катастрофу“.

Чланак ТО ЈЕ МУХИКА: „Најсиромашнији предсједник“ поклонио кућу сирочићима из Сирије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Шта сте урадили у Уругвају да створите боље услове за младе особе. Да ли сте успели? Који је ваш план?

Само смо успели да побољшамо живот једног дела популације која је живела у сиромаштву. Када смо дошли на власт пре девет година, сиромашно је било 39 пости или више. Сад је 11 одсто Екстремно сиромаштво је било на пет посто.  Сад има око 20,000 породица које живе у екстремном сиромаштву, пола процента. Јесмо ли завршили? Не, најтежи део је остао. Сад је на реду економски проблем. То су интелектуално најсиромашније особе који требају доста интелектуалне подршке, доста један на један. То су особе које су на нижим позицијама у друштву. У свим друштвима, има особа које су на периферији. Када сам био у Берлину, био сам изненађен да видим особе које спавају на улици. Берлин – први свет. И било је оних празних зграда где је стара совјетска армија била смештена. Празне зграде. И особе који спавају на улици. Па, ми смо успели да смањимо тај проценат.

ЛУЦИА, СУПРУГА МУХИКЕ: Овог лета сам прочитала твоју биографију.

КУСТУРИЦА: Моју књигу?

ЛУЦИА: Да, чула сам да долазите ускоро па … Радозналост.

МУХИКА: Ја сам прочитао један део. Када си био дечак чуо си да Тито долази у твој крај, видео си да пролазе аута.

КУСТУРИЦА: Никад га нисам видео. У мојој земљи, сви су писали песме, како сам први пут видео Тита, колико пута сам га видео. И ја сам написао кратку причу, “Како никад нисам видео Тита”. Био сам заинтересован за неке друге ствари. Тако да једини тренутак којег се сећам да је Тито прошао је била рука из мерцедеса, и он се одвезао преко баре и вода ме попрскала, знате. Али мој отац је био ортодоксни комуниста, волео је Русију. И када је Тито раскинуо са Стаљином, у мојој кући ретко кад се помињао Тито. Па због тога сам посебан у мојој држави. И данас ме зову руски шпијун.

Али Тито је имао нешто, зар не? Јер је држао све уједињене.

      Вешто, био је вешт, знао је. Али је знао како да игра хладни рат, добар ученик хладног рата, добар студент хладног рата. Изнао је како да изигра две силе. Милошевић је покушао то исто, али није знао како.

Фото: Политика

Али има једна занимљива свар. Многи емигранти из Југославије дошли су у Уругвај када се Југославија распала, и наједном нису више били Југословени – били су Хрвати, Бошњаци, Срби, и сви су почели да ратују. А ми смо били далеко.

То је… не заборавите, то је између различитих религија.

   Да, да, разумемо ми то.

   Велика мржња. Има … Донећу вам следећи пут, на шпанском, најбоља књига о томе, роман који је добио Нобелову награду и зове се “На Дрини ћуприја”.

То је река кој раздваја исток од запада. Од римског краљевства до сад, и ту ја живим. Живим у селу које сам ја направио. Купио сам 50 малих дрвених кућа, ставио сам их на камион и довукао на брдо. И ту ја сад живим. Свирам музику, правим филмове, али увек се враћам на то место које је на граници између Србије и Босне.   Све што зарадимо, радимо да би живот учинили бољим.

Јер не трошим новац на дрогу, на проститке, не живим живот тако. Покушавам да уживам у животу до максимума.

——————————————

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ЧЕТВРТИ ДЕО): Ми снајперисти можемо цртати стрипове, али, ми не креирамо историју

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ТРЕЋИ ДЕО): Нема те силе која нам може помоћи да избјегнемо апокалипсу!

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ДРУГИ ДЕО): Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу

Чланак КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ПЕТИ ДЕО): Свирам музику, правим филмове, али увек се враћам на место које је на граници између Србије и Босне… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: elpais.com

Морамо променити систем, али то је тешко јер захтева мењање хијерархије. То јест, ако узмемо некога који на хијерархијском нивоу производи нешто, шта да урадите да будете сигурно да то што производи задовољава и друге а не само њега.

 Проблем је, јер друштво тежи ка заради. Велики мотор који гура ствари напред је зарада.

Исто као и егоизам.

Баш као егоизам. Тако је. Ми смо затвореници тога. То је импресиван алат напретка јер је припитомио науку. Грчка хрематистика (уметност богаћења) појавила се на прагу, стајала је на прагу науке и напредне технологије, али није успела да комбинује примену науке и технологије да се увећава богатство. И на одређеним тачкама у људској историји било је близу. Појавило се близу енглеског канала, зар не? У фламенском краљевству, у Енглеској, у Ханзеатском савезу, и то је феномен који је променио стање у свету. То је оно што је дозволило ову експлозију али је такође повећало егоизам до те мере коју не можемо ни замислити. А најгори део је агресивна сила, доминантна, брутална сила, цело друштво је погођено, и ми смо заробљени у њој као у пауковој мрежи а ми који мислимо другачије или решавамо неке ствари другачије, њима изгледамо као да смо луди и пуштени са ланца. Понекад нам се диве, али нас никад не прате.

Управо тако.

Знаш шта кажу. Вау, какав председник, видите како он живи, али други председници настављају да живе како су и до сад, и добро, и не помишљају да почну да живе као и ја. Не брини о томе.

Не мораш ми рећи два пута. Јер будућност је непредвидива.

Знам да је будућност непредвидива. Надам се да грешим, разумеш.

Можда можемо да ‘заразимо’ свет.

Зато јер знам да одређена болест долази са годинама. Има доста младих особа који разумеју, подржавају, славе и осећају то. Али како године пролазе и живот почиње да их притиска, са својим потребама, захтевима, дисциплином, све ове младе особе ће на крају часно служити неке мултинационалне и онда неколико година касније пензионисати. А пре, кад су били млади, били су прави бунтовници. Не сви. Има још неколико лудака на слободи.

Али знаш шта, да није било Холивуда, можда би било више слободе. То је могуће. Без пропаганде.

Наравно, али има још нешто. Имамо изреку: једна ласта не чини пролеће. Да би постигли неку малу промену, потребно је доста особа, задруга. И групе које су вођене задругама, а то је тешко. Ми снајперисти можемо цртати стрипове али ми не креирамо историју.

Фото: Новости

Велике особе раде велике ствари, они су ти које креирају историју.

Историју пишу историчари али то није оно што су масе искусиле. Сећамо се генерала који су добили битке, све то. Али стварна историја је она написана људским радом, али кога је брига за то?  Али то не оцењује историју, али ипак то чини историју оном што јесте. Па, хајде, да проживимо живот до максимума. Хајде да уживамо у животу. Када дође крај, Кустурице, када дође крај, замисли да је смрт на другој страни, и смрт је конобар и ти скупиш храбрости да јој кажеш “сипај ми још једну”.

Мој отац је говорио: смрт је непроверена гласина.

Свиђа ми се то.

Могао би да одеш до банке сам.

Не морамо ићи ако не желиш.

Али, мој начелник…

Не, јер морам да наставим да радим напорно, и да ти кажем, знам сву патњу која постоји овде.

Али он треба још да ради доста на томе, и он зна колико је то тешко и ОК.

Најбоља ствар је да се ушета у банку са 45-ицом, само тако.

Дивно је отићи у банку са оружијем

Свако те поштује.

Сви те поштују.

И сви те воле.

To је младалачки осећај. Зар не, матори човече?

——————————–

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ТРЕЋИ ДЕО): Нема те силе која нам може помоћи да избјегнемо апокалипсу!

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ДРУГИ ДЕО): Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу

Чланак КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ЧЕТВРТИ ДЕО): Ми снајперисти можемо цртати стрипове, али, ми не креирамо историју се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Шта можемо да урадимо да избјегнемо апокалипсу о којој причате? Ко нам може помоћи да је избегнемо?

– Нема те силе која нам може помоћи да је изјбегнемо. Вјерујем да живимо у свијету у ком су сви слијепи, у свијету без владавине…. Или боље речено, једина владавина је она за провизијом и зарадом… И нема владавине која може да нам учини нешто добро …

Можда би требало да промијенимо нашу перцепцију појма зараде?

– Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи дио. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о цјелини. Поставити на прво мјесто цијело човјечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да ријешимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље…

То је као племенске заједнице, нападали би друга племена да узму ствари од њих, зар не?

– Види ти то! Словенски човек интелигентан и луд као и ми!

   Ми само причамо о томе како да поделимо зараду најбогатијих људи на свету, шта да радимо

– Парадоксално, сиромашни више дијеле него богати због свог искуства… Богатији си ако мање делиш!

   И мит о приватној својини је створен…

Фото: lr21.com

– Представљен је као нешто свето, нешто што се не сме прекршити… Приватност… Посебно приватност богатства. То је скоро као релгиозно увјерење. То је као стуб, свето власништво, подпада у категорију неупитног, има свету вриједност… И ми то примјећујемо … Хтјели смо да додамо таксу на земљу, таксу за оне који посједују доста земљишта… И,  какву је гужву то изазвало! То је било као грех…

  Да, тако је како је … Али ми и даље радимо, можда нећемо промјенити ништа, али нећемо ни ћутати…

– То је веома прогресивна идеја… Да можеш промјенити живот милиметар по милиметар…. Живот је прекратак.

  Прекратак …

  Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?

– Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су живјели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промјену човјечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овдје на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну… Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човјек”, нисам сигуран да није ријеч о праисторијском човјеку. Човјек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци и није никога експлоатисао.

Да, није израбљивао никако. Узимао је само онолико колико му је требало

– Оно што му је требало

Проблем настаје када производиш вишак.  Шта радиш са вишком?

– Људи су морали да оставе мало више залиха за сваки случај, јер може бити суша или нека неочекивана потреба. То је ОК, ради предострожности. Мало више залиха. Али онда се појавила друга ствар, и тада је почела катастрофа акумулације. Али добро, цивилизација је направљена на томе. И тако, то није само питање идеологије, то је питање цивилизације. Западна, хришћанска цивилизација није толико западна а ни хришћанска. Напустила је оно најбоље из хришћанства, заједно са најбољем из западне културе. А задржала је само најгоре аспекте. Задржала је само ствари које је сматрала корисним. Наука и технологија, на пример, али оне се користе као алат да би се гомилало богатство. Велики успех наше цивилизације је баш онај алат који је изопачује. То је цивилизација која је схватила да се наука и технологија могу користити да повећају људску продуктивност. То је био њен велики успех. Али то ради да би се увећало људско богатство, а не да се повећа срећа, благостање или братство. И како ми да одвежемо овај чвор?

——————————–

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ДРУГИ ДЕО): Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу

Чланак КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ТРЕЋИ ДЕО): Нема те силе која нам може помоћи да избјегнемо апокалипсу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

(…) Мухика није напустио предсједничку палату зато што је изгубио изборе. По уругвајском закону није могао да се кандидује трећи пут. Никада нећу заборавити дан када је предао ленту свом насљеднику! Напушта трон, силази са сцене која је за ту прилику изграђена на главном тргу! Силазећи одлази да поздрави стотине хиљада људи који су се окупили да увеличају свечаност!

Као филмски редитељ гледао сам на многим сценама свијета и црвеним теписима френезију коју изазивају филмске звијезде, али овакво одушевљење, искрену љубав народа према свом политичком вођи, нити сам видио, нити мислим да ће се било гдје у свијету спонтано десити. Снимао сам га како се приближава свом „фолксвагену”, својој буби коју није хтио да прода неком шеику јер је тај аутомобил заправо поклон и, држећи камеру, био сам пометен од гужве у коју сам упао. Могао сам да страдам као статиста на асфалту Монтевидеа.

Придигли су ме асистенти и убрзо је наш аутомобил са камерама кренуо у потрагу за сада већ бившим предсједником Уругваја. На путу према својој кући Мухика је сипао бензин и платио из свог џепа, а ја сам мислио како је дивно да постоје људи као што је био наш патријарх Павле. У јеку доминације новца и тиранске моћи тржишта, тешке зависности од богатства, људи ипак највише воле оне који су на супротној страни и који нам говоре да је слобода изван те епидемије!

И његовој кући разговарамо о тангу…

– Морао си пропатити неколико пораза пре него си почео да волиш танго. Он је интимна ствар, а не ствар више ствари. И само га неколико особа стварно разуме. Он поседује носталгију старих имиграната који си створили Рио де ла Плата, помешан са мало културе гаучоса (каубоји јужноамеричких пампаса) , та посебна комбинација дефинише Рио де ла Плату.  Али ти си питао за то… Неки од старих политичких милитаната, оних који више нису са нама,  запамтили су ово, и у појединим текстовима, као што је ова Валтинова књига “Изван ноћи”, о побуни Јевреја… У њој има извештаја сатрих поличких милитаната из Риа де Плате који су срели Тита 1930- их, када је Тито, као и Хо Ши Мин, су обојица били део Коминтерне, систем комуникације који је био пристуан на ратним бродовима да одржи комунистичке и социјалистичке покрете повезане широм света када је било много прогона и чега све не. Ми знамо да је Тито био овде у Рио де ла Плати пре одласка у Шпанију, пре шпанске револуције, и знамо да им је био преко потребан новац. Знамо да је било одређених експропријација као што су рекли тад – прича Мухика.

Изгубио си оца са 10 година. Каква сећања имаш из свог детињства?

   Имао сам 8 година. Да. Отац је радио на вагама за камионе за администрацију аутопута. Мајка је била кћер имиграната који су дошли у Кармело, али отац је био из породице које је имала земљу у Флориди али коју су изгубили током кризе 30их година… Отац је био покренуо компанију која је градила префабриковане бетонске зграде, и онда је узео посао да одради за владу Кармела и ту је упознао мајку. Имали су мало тога заједничког. Он је био син добростојеће породице која је припадала земљопоседничкој олигархији, а она је била из породице веома сиромашних италијанских имиграната. Радили су напорно и зарађивали новац мало по мало.Солидна средња класа. Конструисали су дом. Купили су кућу у Пасо де ла Арена и отац је почео да ради за администрацију аутопута, али је био страствени пушач, и разболео се и умро. Maмa je одгојила мене и сестру. Рођени смо у малом насељу, насељу које јее пре била рурална фарма које су почеле да нестају и насеље се почело да пуни радницима из индустрије за паковање меса. Фарме су нестале и дошли су радници. У то време сви радници су носили….скоро сви су носили кожне капе и ја сам одрастао у том насељу. Пола фармери, пола радничка класа. Мешавина. Тако да моје детињство није везано ни за радничку класу ни за руралну, него за мешавину. Још увек има неке пријатеље из тог времена.

Фото: Политика

Иако не верујеш у Бога, верујеш да је природа Бог, верујеш у природу.  Пантеиста.

Да, искрено верујем… Моје дивљење према природи је толико велико да у себи, сматрам да је природа Бог. Цео свет, минерални универзум, универзум од водоника је толико велики а има тако мала створења која ми можемо да стварамо и додирујемо – то ме испуњава љубављу према животу.

Да ли сматраш да је након искуства Својетског Савеза и краја комунизма, борба левичара Латинске Америке дефинитвно нестала?

   Не, за нас је то велика људска грешка, таква која нас може научити шта да не радимо, али је то све велики експеримент.Вредан дивљења, из кога можемо научити нешто. Не негирам неуспех – покушавам да научим нешто из неуспеха али без примена на капитализам, разумеш? За нас, ревулуционарни циљ је исти циљ који би сви требали да прижељкујемо: друштво без социјалних класа, више братско друштво. То је оно што остаје.

Како си о слободи размишљао док си био у затвору?

Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увијек политички активан. Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођено је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успјеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.

Достојевски је дефинисао слободу као ултимативну експресију друштва. Он је хтео да покаже да, ако си заточен у највеличанственијем граду, у граду који изгледа као рај, али неко ти каже да је негде у свету изван тог величанственог града ограда, сазнање о тој огради ће учинити да аутоматски постанеш несрећан. Из тог разлога, да стварно помогнеш себи и кренеш напред мораш да имш самосвест, са свим осећањима која се подразумевању, како си ти то могао да постигнеш током најмрачнијих дана у затвору.

Ја сам постепено изградио линију мисли али ја не желим да грешим на страни идеализма. Ја сам наставио да обожавам природу, али то није идеализам. Хајде да видимо могу ли да објасним. Слобода је моја дефиниција времена да радим ша желим, шта волим, шта ме мотивише. Дубоко у себи може то да се види као очајничка борба да се заборави да ћу једног дана умрети. Борба за слободу је вољење живота на крају. То је невероватно велика љубав за животом. То је помало као будала која акумулира богатство не знајући зашто, али ко се дубоко у себи бори против смрти. Дилема биологије живих бића је вечна борба против минералне тишине и против смрти. Питање је оно шта нас одвраћа. Зато што ми не можемо живети ако мислимо о смрти-ми морамо да мислимо о животу. Не волим ствари превише апстрактне. Људска бића морају да осећају – ми имамо црева, имамо нерве, имамо кожу, осећамо. И очајнички желимо да не умремо, а неминовно умиремо. То је наса контрадикција. Једина ствар која остаје је оно што смо створили. Јадни Египћани су правили камење и споменике, они су исклесали хијероглифе. Направили су пирамиде, хтели су да направе нешто трајно. Време је сурово, ништа није трајно. Молекули водоника, ништа. То је свирепо. Али животу је потребна илузија да нешто остаје. Као сто можес да видиш , мој начин гледања на ствари идентификује се са живим бићима. Жива бића не могу да помогну , осим да буду оно што јесу. Остали имају своју сопствену филозофију, њихов начин гледања на ствари. Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто. То је награда, награда да имате живот који волите. Ту је такође и сазнање да и ја морам да одем.

Али ти нећеш само отићи – ти идеш на неко друго место.

То друго место није ништа, то је водоник. Постоји гомила црва која чека.

Али ти си већ упознат са тим црвима из затвора, зар није тако?

Тако је .

Да ли је затвор форма смрти.

Јесте за некога ко дозвољава да га убију. Једина смрт тамо је смрт црева, смрт меса. Остало је борба. Јер докле год има живота има и наде. Главна ствар је живот, то је наш главни узрок, центар свега, борба за живот.

Је ли жена највећи симбол живота?

Јесте, он је женствен. Нема сумње у то.

И колико је ово утицало на твој живот? И ко је та жена? Да ли знаш?

Не, не знам, то је….женски израз. Љубав има фазе током живота. У мојим годинама, она постаје слатки обичај, начин да се не живи у самоћи. То је суштински облик људских односа јер било која друга опција је пут ка самоћи. Зато мислим да постоје фазе током нечијег живота. Али такође мислим да је то оно што покреће живот напред. Оно сто животу даје смисао. Највише, жеља и стални ризик у свакој фази и стални изазов који нас води. То је најјача сила која постоји на земљи. Посебно за сисаре, за птице, и за скоро свако биолошко биће, осим за оне вечне, прокариоте. Они не требају љубав да би живели. Они су били много пре и они ће и даље бити након свега.

Можемо стати мало и онда отићи до трактора.

Као председник, добио сам многе поклоне, имам собу напуњену њима, немам места за све. Али овај ми је један од омиљених поклона, трактор, направљен у пустињи. Једино арапско село које говори спански језик.

Веома сам песимистичан јер свет не постаје бољи. Постаје све агресивнији и агресивнији, све лакше се убија и уништава…Постоји јако много лоших примера. Осећам као да је Западни свет као што је био у време у које је вођен и Први светски рат, “кретање ка истоку” ….

Па, то је истина, свашта се дешава вазно је узети у обзир да људи евидентно имају неке критеријуме, нешто што се не односи на народе, земље и моћне кругове….Али људи, посматрано у изолацији, нису такви, постоји разлика између људи и начина на који се државе понашају, ту је тачка конфликта. Ја не знам шта ће се десити али ако ствари наставе да се развијају као што су до сада, стаза је прилично јасна, ми идемо, поставили смо феноменалну кризу и природа ће избрисати све што треба да се избрише…

——————————–

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу

Чланак КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ДРУГИ ДЕО): Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

У филму „Таксиста” Мартина Скорсезеа, који је обиљежио седамдесете године, главни јунак, којег тумачи велики Де Ниро, пролази све фазе типичног антијунака двадесетог вијека. Незапослени момак стиже у метрополу, кали се на њујоршким улицама, заљуби се у жену која води политичку кампању, она схвати послије неколико састанака да он није њен пар (класна дистанца), таксиста од тога полуди, ошиша се као панкер, промјени свјетоназор, постаје политички свјестан. У једном тренутку среће младу дјевојку за коју, касније, сазнаје да је проститутка. У крешенду филма убија макроа и читаву банду, ослобађа дјевојчицу.

Чини у исто вријеме и злочин и добро дјело. Исто тако ме је предсједник Уругваја Хосе Мухика, у нашем првом разговору, одговарајући на питање шта мисли о банкарству упутио на своју бурну револуцинарну прошлост. „Ти Кустурице мислиш да су они који пљачкају банке криминалци!? Вараш се, криминалци су они који формирају банке”, каже некадашњи тупамарос, герилац који се борио против фашистичке хунте у Уругвају, учесник отмица, уличних борби, човјек који је десет година на робији провео у бунарима и, на крају, спас тражио у разговорима са мравима! Када је изашао из затвора било му је јасно да је хунти дошао крај.

Тада је герилску борбу и сурову прошлост замијенио политичком каријером. Када је стигао својом „веспом” у Владу Уругваја, да тамо започне свој први радни дан као министар пољопривреде, човјек са паркинга га је питао: „Колико дуго намјеравате да останете?” Мухика је паркирао „веспу” и одговорио: „Прилично дуго!” Тако је и било. Два пута узастопно био је предсједник Уругваја, смањио је незапосленост за 47 посто, повећао знатно бруто друштвени производ, а на моје провокативно питање да ли је тачно да у Уругвају има 3.000.000 становника и 8.000.000 крава, насмијао се и рекао: „Ништа ти Кустурице не знаш о Уругвају. Имамо 13.000.000 крава и шест милијарди долара годишње од извоза меса!

Мухика није напустио предсједничку палату зато што је изгубио изборе. По уругвајском закону није могао да се кандидује трећи пут. Никада нећу заборавити дан када је предао ленту свом насљеднику! Напушта трон, силази са сцене која је за ту прилику изграђена на главном тргу! Силазећи одлази да поздрави стотине хиљада људи који су се окупили да увеличају свечаност! Као филмски редитељ гледао сам на многим сценама свијета и црвеним теписима френезију коју изазивају филмске звијезде, али овакво одушевљење, искрену љубав народа према свом политичком вођи, нити сам видио, нити мислим да ће се било гдје у свијету спонтано десити. Снимао сам га како се приближава свом „фолксвагену”, својој буби коју није хтио да прода неком шеику јер је тај аутомобил заправо поклон и, држећи камеру, био сам пометен од гужве у коју сам упао. Могао сам да страдам као статиста на асфалту Монтевидеа.

Придигли су ме асистенти и убрзо је наш аутомобил са камерама кренуо у потрагу за сада већ бившим предсједником Уругваја. На путу према својој кући Мухика је сипао бензин и платио из свог џепа, а ја сам мислио како је дивно да постоје људи као што је био наш патријарх Павле. У јеку доминације новца и тиранске моћи тржишта, тешке зависности од богатства, људи ипак највише воле оне који су на супротној страни и који нам говоре да је слобода изван те епидемије!

***

Разговор се одвија у дому Хосеа Мухике… Он рецитује стихове танга. Па каже: „Брате, танго је чиста носталгија. Пјева о ономе што си имао и ономе што ниси имао, он је за људе од преко четрдесет година. За оне који су у животу научили да губе. Да би заволио танго мораш да отпатиш, да претрпиш неколико пораза. То је интимна ствар, није дио мноштва.”

***

Када си почео да размишљаш о идеји социјалне правде?

Не знам, доста рано. Када сам имао 14, тада сам се придружио једној студентској политичког групи.

Значи и прије него што си се заљубио?

То ми се десило онда када и прва љубав. Политичке идеје често долазе с љубављу. Истовремено. Први пут сам се политички активирао у студентској групи „Анархистичка инспирација”. Анархистички покрет је био прилично снажан у Уругвају, са њим је, заправо, почело стварање синдикалног покрета. Још се сјећам неких слогана, рецимо: „Боље да те отпусте зато што си се борио за своја права него зато што си лош радник.” За разлику од данашњих, некадашњи анархисти жељели су да раде, само нису жељели да их неко експлоатише. За своје пролетерске идеје Уругвајци могу да захвале баш тим старим анархистима. Сјећам се, мајка ме је послала у средњу школу, обрађивали смо и мало парче земље. Био је то напоран посао и тада је почео мој социјални и политички активизам, који се наставио до данашњих дана.

Како комбинујеш узгајање хризантема са том својом политичком освијешћеношћу? Постоји ли међу њима нека веза?

У мом крају живјела је мала група имиграната из Јапана која је гајила цвијеће. У томе су неки од нас нашли прибјежиште јер смо, уз мало земље и пуно тешког рада, налазили начине да преживимо. То је једина веза између то двоје. Тада смо продавали много цвијећа, али оног правог. Данас, када на сцени имамо фикцију, цвијеће се прави и од пластике. То цвијеће само изгледа као да је право и људи га купују јер дуго траје, па гробља не морају редовно да посјећују. Јер – цвијеће неће увенути. Имам у башти баш хризантеме, показаћу ти касније, баш ничу пупољци.

Да ли су те хризантеме и продавање цвијећа приближили ономе што чини суштину људских бића? Питам јер је то веома необично. Револуционари обично долазе из другачијег окружења, свијета у којем има оружја, одлучности, жилавости, али нема цвијећа…

Цвијеће је веома жилаво. На један нежан начин. Оно је деликатно, може да се разболи и потребан је мудар узгајивач који може да разликује све његове боје. То је рафиниран процес, заснован на пажљивом посматрању. Цвијећу је потребан неко ко тачно зна шта ради, оно не тражи много улагања, али онај ко га узгаја мора да буде неко ко има мозга.

Фото: Политика

Да, уопште не сумњам у то. То је научно доказано, да је цвијеће способно да осјећа.

Чини ли ти се да је твој осјећај за хуманост растао уз твој однос са биљним свијетом?

Наравно. Себе дефинишем као атеисту, али нисам сасвим сигуран да сам то заиста. Велики сам обожавалац природе. Постоје људи који се у природи осјећају усамљено. Али, у природи не постоји самоћа уколико сте у стању да пажљиво посматрате живот који се ту одвија. То је неуморна лабораторија. Самоћа потиче из нас самих, јер смо слијепи за свијет око себе. Моје дивљење према природи је толико да бих могао да кажем да сам скоро па пантеиста. Дубоко у свом бићу природу сматрам божанством. Будући да је човјек животиња која може да развија свој интелект и досегне апстракцију, његово позвање јесте да биолошкој природи подари свијест тако да она може да се реинтерпретира.

Жан Жак Русо је рекао да је човјечанству сасвим добро ишло док нисмо створили друштво. Слажеш ли се с тим?

Људи су друштвене животиње. Семе друштвености је посејано у нашој биологији. Као ни мачке, ни људи не могу да живе сами. Игра је у томе што се уз развој технологије родила и вриједност, па је дошло до стварања различитих класа. Они који доминирају и они над којима неко доминира. Људи су, затим, измислили свештенство, армије оних који су убирали порезе, измислили су бирократију, која живи на рачун оних који раде и плаћају порезе. То је све друштво, које нам је, истина, дало и прогрес, па данас живимо просјечно 40 година дуже него што су живјели људи у, рецимо, 1870. години.

Шта мислиш, шта нам је остало након Француске буржоаске револуције?

Стереотип. Вјерујемо да је декларација о правима света и да су људи једнаки због неког важног списа. Али, то једноставно није случај. Неки имају више права од неких других. Остала нам је још једна важна ствар – екстремни рационализам. Направљен је неред у људској свијести. Робеспјер је био луд. Ставио је Бога разума на олтар, али није упалило.

Није укључио нагоне?

Није укључио осјећања. Изостављено је оно што неко осјећа.

Емоционална интелигенција…

Тако је, то је семе свеукупне наше интелигенције. Одлуку прво донесе наше срце, па онда наша глава смисли аргумент. Ми, међутим, вјерујемо да је обрнуто. Али није тако, јер човјека пре свега другог одређују осјећања.

Kако допрети до људског ега, како га свести на мјеру уз коју ће бити могуће побиједити материјализам? Јер, капитализам је социјални дарвинизам…

Слажем се са тим. Имамо двоструку борбу. Са једне стране, морамо у обзир да узмемо материјални свијет и захтеве људи који су капитализмом уплашени док, са друге, морамо да нађемо начин како да ресурсе капитализма искористимо како би ствари ишле у правцу за који ми мислимо да је прави. Истовремено, морамо да формулишемо и другачију културу; не живим ја у строгом аскетизму тек тако. То је мој начин да укажем на значај борбе за слободу. Хоћу да поручим људима да они који путују с мало пртљага имају мање стега и да, дубоко унутар себе, живе срећније него они заокупљени згртањем богатства. Знам да је то тешко, али свака револуција је тешка. Многи кажу: „Сјајно, какав предсједник, види како живи.“ Али, други предсједници настављају да живе како су одувек живјели, не пада им на памет да ме имитирају. Проблем је у томе што једна ласта не чини прољеће. Да би се постигла макар и мала промјена потребно је много људи.

Био си изложен једној врсти социјалног изазова. Када си прешао границу и схватио да ћеш учинити нешто због чега би могао да завршиш у затвору?

Нисам био свјестан шта ће се догодити. Припадам генерацији која је вјеровала да је социјализам био одмах ту, иза угла. Лењин је у великој мјери био у праву када је говорио да је неопходно створити државу која ће тежити томе да друштвене класе постану ствар прошлости. Моја младост припада свијету илузије, као и многе друге. Док се историја дешавала схватили смо да су ствари, заправо, теже. Да је, уколико желимо да човјечанство буде боље, културни аспект важнији од материјалног јер се права промјена дешава унутар нечије главе. Многи који су имали социјалистичка уверења, а који су емигрирали ка капитализму, труде се да капитализам представе бољим него што јесте. А постоје и они попут мене, који се труде да учине шта могу унутар капитализма иако знам да он није рјешење. Морамо да нађемо друге путеве.

Фото: Политика

Како си о слободи размишљао док си био у затвору?

Схватао сам је имагинарно. Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увијек политички активан.

Милитантан…

Да, ја нисам предсједник, ја сам милитантан… Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођена је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успјеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.

Шта је за тебе данас слобода?

Слобода је вријеме, вријеме да радимо оно што волимо. Слободан сам кад се бавим својим хобијем, нечим што волим, нечим што ме мотивише… Неко може да каже да је то, заправо, мој очајнички бег од сазнања да сам смртан. Али, борба за слободу је, у ствари, љубав према животу. Уколико све своје вријеме потрошим на зарађивање новца, на плаћање кредита или куповину нечега што ми је потребно, онда нисам слободан већ сам савремени роб. Опет, ако постоје други људи који своје вријеме троше да бих ја био слободан, онда ни ја не би требало да имам слободу и да своје вријеме трошим како желим. Слобода не може да се има на рачун других, који жртвују своју слободу. То је експлоатација. Зато ја не могу да се сложим са капитализмом.

Рекао си да је појава банака, заправо, највећи злочин, пошто банке узимају новац радних људи и на њему зарађују…

Несумњиво је тако. Ја размишљам слично раним хришћанима… они нису знали за интерес… за камате. Али, сматрам да смо за садашњу ситуацију сви одговорни јер смо осмислили друштво које се око тога окреће…

Шта би радио да имаш осамдесет милијарди долара?

То се никада неће десити. Али, ако бих имао толико пара вјероватно бих живио онако како живи милијардер, очајнички бих размишљао о томе ко покушава да ме опљачка јер, што се мене тиче, мора бити да је сваком милијардеру то главна брига…

А шта би са тим новцем урадио за своју земљу?

Не бих стигао о томе да мислим јер бих тај новац врло брзо подијелио унаоколо… Човјечанству су потребне огромне инвестиције да би се спасли животи… Морамо да се позабавимо климатским променама. Морамо да пребацимо огромне количине слане воде у срце Сахаре, морамо да створимо нове ријеке од леда који се топи на северу Сибира. Морамо да створимо пијаћу воду у Монголији, у сушним дјеловима Азије. Морамо да покушамо да настанимо Патагонију, то је могуће. Могли бисмо да промијенимо климу пустиње Атакама, најсувље на свијету, и тамо да засадимо дрвеће. То је могуће извести, људи то могу. Уместо да производимо кола која вриједе милион или два милиона долара.

Да ли је то питање егоизма? Или алтруизма?

Чињеница је да највеће капиталистичке економије свијета немају мотивацију да учине праву ствар. Јер, ако би ријешили да сиромашне извуку из канџи немаштине то би значило да би их интегрисали на тржиште, чиме би угрозили хиперпродукцију разноразног ђубрета које ионако бива одбачено… Сјајно би било када бисмо били у могућности да умрежимо елементарне аспекте цивилизације тако да основне потребе свих људи буду задовољене.

Ако разговарамо о бољем свијету, да ли је могуће ствари знатно промијенити без неког великог рата или катастрофе, како избећи апокалипсу?

Не знам, заиста не знам да ли ћемо еволуирати. Не постоји јасно дефинисана сила која може покренути апокалипсу, као што не постоји ни она путем које бисмо је могли избећи. Нисам сигуран како ће се ствари одвијати, али ако наставимо овако како је било до сада исходиште је јасно – природа ће избрисати оно што би требало да се избрише. Ајнштајн је једном рекао: „Не знам каквим ће оружјем да се води Трећи свјетски рат али ће Четврти свјетски рат бити вођен моткама и камењем.” Апокалипса је могућа. Вјерујем да живимо у свијету пуном слепила, у свијету којим, заправо, нико не влада. Или, да то кажем јасније – једина владавина огледа се у непосредном интересу ка заради… Дакле, нема владавине која нам чини добро…

Можда би требало да промијенимо нашу перцепцију појма зараде?

Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи дио. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о цјелини. Поставити на прво мјесто цело човјечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да ријешимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље…

Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?

Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су живјели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промену човјечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овдје на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну… Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човјек”, нисам сигуран да није реч о праисторијском човјеку. Човјек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци није никога експлоатисао.

Превела: Милица Димитријевић

Чланак КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Пре него што ће творац човекољубивог „Окованог Прометеја“ пожелети да се у камен уклешу речи поноса што се борио против освајачке најезде, дајући предност борбеном замаху свог мача над својим песништвом, Есхил је стигао да устврди, да човек паралелно може да прати свега – три радње.

Тако сам  ја, каже Емир Кустурица, ових дана у Уругвају завршио снимање „Последњег хероја“ о Хосеу Мухики, припремио сам отварање Интернационалне катедре драмских уметности у Андрићграду, спремио сам за објављивање  „Кустуричин дневник“, био сам на концертном путовању у Кремљу, покренуо сам Електронске новине Андрићевог института „Искра“, дописао сам у ходу кадрове за завршетак филма „На млијечном путу“…

На примедбу да је атински трагичар погрешио, јер ће читалац овде имати посла са најмање шест одвојених токова, прослављени редитељ одговара: Ако набројано доведемо у везу са једном обичном мокрогорском окуком између Ужица и Вишеграда, биће лакше.

– Овде прича почиње, на једној кривини на брду Мокра Гора, ту сам пре десет година дошао да снимам филм. Почео сам да градим Мећавник,  а онда ми је пре осам година наметнута битка против моћног освајача познатог као „Динара никл“. Ова компанија регистрована у Енглеској, видела је на тој кривини визију рударског површинског копа. Нисам сигуран да су становници овог краја до данашњег дана схватили у потпуности, колико је велики тај добијени рат. На овој победи, настао је Парк природе Мокра Гора. Да смо изгубили, овим путем би сада шпартали камиони из којих се цеди сумпор, а здравље људи одавде до Београда било би угрожено. Ти људи су Мећавник видели као сумпорно прихватилиште за рударе, коваче пара за некога тамо, кога не би занимало да лично у такав апокалиптични амбијент нос помоли. У два наврата одбранили смо Мокру Гору. Да то потврдимо, сада је држимо чистом. Више не постоје бујичне воде које могу да направе поплаве. Овде железница има „Шарганску осмицу“, светску атракцију. Долазе нам туристи из целог света, највреднији уметници ове наше планете, редитељи, писци, глумци, музичари… Деца из Србије и  Републике Српске, заједно са талентованим клинцима из целог света на „Кустендорфу“ имају привилегију да од њих уче о уметности и животу. Раније су људи, на овој кривини углавном страховали, да им на повратку с мора ту не пукне гума, па да морају да заноће.

Када сте после Мећавника започели изградњу једниног града на планети посвећеног једном писцу и његовом делу, рекли сте да ће то знање о коме говорите расти и да ће бити формално. Да ли ће се то догодити?

– Поред Андрићевог института, а он ради пуном паром, у октобру у Андрићграду почиње да ради Интернационална катедра драмских уметности. То је наш интернационални одговор на све сличне академије у региону. Биће и успешан, ево зашто: већ прва генерација на четворогодишњим студијама имаће на располагању најбољу опрему, какву данас користите највећи филмски ствараоци у свету. Од камере, преко монтаже и тона, имаћемо од почетка највише стандарде дигиталне технике. Тако ће поред теорије какву имају и друге добре школе, акценат бити на практичном раду. Овде ће најуспешнији моћи да уче, али и да праве филмове! Све то покренуо је фестивал „Кустендорф“, био је инспирација за отварање факултета, јер ако можемо да призовемо себи највеће ауторе, онда је питање, зашто да нашим најбољим студентима не омогућимо, да једнако вредну уметности стварају. Али то није крај, видећете, после драмске  интернационалне катедре, доћи ће и друге, музичка, па ликовна, а на крају ћемо у Андрићграду, за неколико година – имати формиран Универзитет лепих уметности.

Упоредо са добијањем лиценце за факултет, паралелна радња дешавала се ових дана у Монтевидеу. Снимили сте последњи дан Хосеа Мухике на челу Уругваја, за ваш филм „Последњи херој“. Какав је заиста „најскромнији председник света“?

– Када смо се срели први пут, питао сам Мухику: Да ли је истина да сте Ви, председниче, пљачкали банке? Он ми рече: „Немојте о томе да причамо! Шта ти мислиш, да је криминалац онај који пљачка банке? Криминалац је онај који их формира. Ја нисам узимао себи! Имали смо градску герилу, борили смо се против фашистичке хунте, једне од оних које су Американци успоставили у Јужној Америци подржавајући ексремну десницу. Највеће болести нашег континента су фашизам и ортодоксни, тврди комунизам, ове идеологије инсталиране су овде у свакој држави.“ Мухикин преображај од герилца до успешног председника је невероватан. Он је своју земљу оставио у стању далеко бољем од затеченог. Не знам да ли ће се у Србији и на Балкану, икада нешто слично десити. Овако је било: одлази човек, предаје ленту новом председнику, крећемо главним тргом и настаје френезија, какву нисам видео ни када најпознатији глумци изађу пред обожаваоце. Касније, док смо летели да се сретнемо са председницом Бразила, у жељи да га подстакнем на причу, кажем му: Лако је вама, ваша земља има осам милиона крава. Он ме погледа испод ока и каже: „Тринаест!“ А људи, колико? „Три милиона. Од извоза зарађујемо шест милијарди долара годишње“. Истина о Мухики је бављење политиком не да би зарадио новац за себе, већ да би својим грађанима омогућио да напокон почну да живе боље. Иза себе он оставља стабилну државу, а када погледаш његов животни пут, то је као да гледаш Скорцезеовог „Таксисту“. Од герилца који је отимао људе, уцењивао их и чинио све што је забрањено, стигао је до мирног чиче, мудрог, са политичким сном о бољем животу својих људи који је у његовој земљи заживео.

Фото: М. Цветковић

То о сиромашном политичару, људи у Србији ће тешко поверовати док својим очима филм не виде… Доказује ли снимљено заиста, да је могуће бити скроман председник у данашњем свету?

– Мухика је правио необичне потезе за једног герилца. Легализовао је марихуану и геј бракове, то је оно што левичари и иначе покушавају да раде, али је он то урадио у једној земљи са посебном позицијом. То је „југ југа“ Латинске Америке. У мозаику левичарских држава он је успоставио најбољи рецепт. Искуство урбане гериле и ортодоксног комунизма претворио је у социјализам  способан да ствара вишкове. Онда их распоређује, бринући прво да драстично смањи број сиротиње. У једној фавели, близу његове куће, а он живи у најсиромашнијој кући коју сам видео у животу, а видео сам их пуно, ту ми је рекао: „Мој случај је једноставан. Ја сам човек који живи исто као мој народ.“ Људима који немају апсолутно ништа, у једној приватизованој па пропалој фабрици намештаја, тим очајницима, дао је власништво над фирмом. Рекао им је: „Не сањајте о богатству. Имаћете добар посао, пристојну плату и добар живот. Сваки покушај да постанете нешто више, ризик је да тај бољитак изгубите.“

У балканским околностима, појава било каквог политичког спаситеља је, вероватно, немогућа. Како је Мухика придобио народ?

– За разлику од европске политичке праксе, Мухика је на власт дошао не реториком, већ стављањем сопственог живота у залог. Робијао је скоро деценију и по. „Попио“ је шест метака, гледао сам те ране, сав је испресецан… За разлику од њега, балкански политичари на ризик стављају нешто друго: њега им одређују  стране обавештајне службе. Шпијуни постављају владаре по Балкану, а моћ ових шпијуна, нажалост, политичаре невероватно опчињава и усхићује. А видите Мухику, његова политичка каријера ишла је од градског бандита, преко мучења у затвору, све до председника.

Легенда каже да је после осам година робијања, Мухика почео да слуша звуке који су га водили у психичку болест…

– Нашао је кључ да се спасе. Нашао је саговорнике. Причао је с мравима! У тим бунарима где је држан, говорио је бубама оно што мисли! Док је премештан из једног у други затвор, хунти је, као и сваком политичком организму дошао крај, Америчка контрола јужноамеричког континента више није могла да убаци довољно обавештајаца, да фашистичку хунту одрже. Када је изашао с робије, све лево оријентисане странке у Уругвају, заједно са масонима који су тамо јаки, срушили су екстремну десницу. Као министар пољопривреде, уверио је народ да је боље живети добро него лоше, направио је велике реформе, припремио се за узлет на врх државе.

Постоји и у Србији шанса да нека од понуђених визија бољег живота почне да живи у реалност?

– Срео сам се једном са нашим председником Николићем, када су копачи никла покушали да поведу нови рат за Мокру Гору. Тражио сам да то не дозволи. Тада сам му предочио да Србији недостаје милион хектара под садницама и још 10 милиона крава. Испоставило се, да су воће и стока, код нас такође питање пута у Европу. Планирање будућности Србије, није усклађено са нашим стварним потенцијалима. Усклађено је са неким вишим редом ствари, у коме држава Србија не одлучује превише. Тврдим да Србија губи своју аутономију тиме што нема стратешку основу која се једноставно зове – исхрана. Код нас нема те производње јер пласман и Европску унију, није известан.

У описаним околностима, ми чекамо дуго да се наша чувена транзиција заврши, има ли јој краја?

– Теоретичар шока Џефри Сакс је мислио, да би транзиција требало да траје 20 година. Слобо је издржао деценију, па је бомбардован. Запад је онда у нашу свакодневицу пустио омамљујућу течност, она се овде преливала кроз нечије прсте, махом кроз НВО. Тако су неки домаћи, у име борбе за поштење, заступали интересе  непоштених из иностранства. После слома Милошевићевог режима, у тој сарадњи са западом, ништа до данас није урађено у корист грађана Србије. За време Обреновића смо извозили свиње, када смо били добри са Американцима пред Први светски рат, дугове смо враћали – у сувим шљивама. Зато је данашње питање, да ли је Србија суверена држава? Сви потези који се вуку од Милошевишевог слома, не говоре нам да иза њих стоји интерес наше државе. Ми се усклађујемо са туђим шемама. Лично мислим да пут у Европу није добар, јер он у свом најбољем издању, од оваквог српског потенцијала може само да направи уску стазицу, којом тешко живи можемо проћи, и као народ преостати. Тај Сакс, који је заговарао тезу да у року од три године треба сломити сваку државу са вишком друштвене својине, од заговорника шок транзиције – постао је њен противник! Видите, двадесет година је требало Јужној Кореји да постане моћна, а то је било могуће само уз контролу државе. Код нас је, нажалост, прво сломљена држава, па је онда уништено привредно благо. Све то спровеле су неолибералне партије, Србији налепљене, оне немају никакво историјско, културно, економско ни било какво друго упориште у нашој земљи, да би њихова политика могла бити успешна…

Видели смо шта сте урадили у Мокрој Гори, у Андрићграду, све то тиха је културна револуција и она даје резултате. Да ли је могуће направити мирну револуцију у економији и привреди?

– Све је питање храбрости и ризика. Свака озбиљан потез у привреди, подразумева политику која ће стати иза идеја, попут оне да за почетак себи произведемо храну. Љутња и бес су ме захватили, када сам видео да ће 50. годишњица Андрићевог „нобела“ проћи само са његовом картонском налепницом на багажима београдског аеродрома. Да бих тиху културну револуцију, како је зовете, спровео, нашао сам друга у томе. Додик је помогао да на пољу културе развијемо једну теорију и да је спроведемо у дело. У време Тадића и у време Вучића, пустили су нам на вољу, па тај код заштите нашег идентитета траје. Он нас враћа на мапу опстанка. И то на месту крвавом од римског периода до данашњег времена. Тако се идеја о кланици, измешта, кроз идеју о култури. Радили смо уз сву скепсу овдашњег света. Уз сву невољу коју је Андрић овде и постхумно доживљавао, сетите се, мацолом су му ломили главу. Уз све гестове против културе смо радили, да у овој комуни сачињеној од дошљака и староседеоца докажемо, да култура ипак може да се активира. И то на највишем нивоу. Култура се сада претвара у нову стваралачку енергију. Она производи – миран живот. За православце, миран живот је љубав, а на њу никога не можеш да натераш. Међутим, уметношћу народе можеш да натераш на комуникацију. Када овде будемо поред позоришта, Андрићевог института и свега другог имали и Универзитет, и то интернационални – комуникација о којој говорим биће највише видљива јер неће имати границе, а карактер овог несрећног простора биће заувек промењен у корист свих људи!

Ако дакле, у погледу економије и привреде не буде храбрости да се ружна стварност побољша мирном револуцијом, шта онда?

– Морамо  се борити! Од помоћи може бити „Искра“, електронска новина Андрићевог института у којој се може наћи доста од озбиљног новинарства, припремам за читаоце и „Кустуричин дневник“, ово штиво ће нас провести кроз деведесете, да видимо где смо тако катастрофално оманули. Не да би смо били паметнији од Есхила, већ да покажемо како се може и мора преживети, дугујем вам још једну паралалну радњу коју можемо сматрати и анексом ових главних токова: са „Но смокинг оркестром“, у концертној палати Кремља, представили смо балканску музику, људи су били одушевљени…

Фото: М. Цветковић

„НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“

Очекује Вас наставак снимања филма, како после пређеног пута видите крајњи резултат?

– Када филм личи на људски усуд, тада постаје значајан. Филм „На млијечном путу“ има своју биографију, толико знам. Развија се из зрна кратког филма о православном монаху, тај сегмент такође сам доснимавао… Сада знам да снимљено задире у суштину људског постојања, везује хиљаде фактора који значе живот на Балкану, а при томе у основи има библијску сагу о човеку и змији, о човеку и жени. Прошла, кишна година није нам дала довољно дана снимања, без светлости нема филма, сада ишчекујемо сунчане дане да наставимо.

КАД НЕ ВАЉАЈУ ХАНДКЕ, КУСТУРИЦА…

Чини се понекад да Срби на један трагичан начин, не знају да разликују пријатеље од непријатеља. Често нам не ваља Хандке, понекад нам Оливер Стоун има мане, али сте мета најчешће Ви. Како гледате на то?

– Постоји у Србији један ментални образац, он има своју добру и лошу страну. То је онај сијасет особина: сумњичавости, неповерења, самоироније, самопрегора… Добар је када нас брани од брзог претварања у неку сателитску државу. Тај отпор нас чини посебнима, то нам подсвест говори да смо своју слободу крваво платили, а ево, нехајно је сада арчимо! Реч је о губитку концепта одржања из сопствених ресурса. За Тита, тај ресурс била је продаја оружја Ираку или Ирану (између осталог и због тога су нас бомбардовали, да више не дилујемо слободно). Зато тај ментални образац треба да помогне Србији, да направи своју одбрану, да се установи као оригинална држава у односу на своју историју. Са друге стране, исти ментални образац има и своју црну страну. Кад се појавио Петер Хандке, када је велики део свог живота посветио Србији стављајући је у вечност заједно са остатком свог величанственог дела, однекуд се појавила сумњичавост према њему. Његова појава за нас би морала бити огромна. Он је свету дао шансу додатног промишљања о Србима, а нама је доказао да у свету они најпаметнији – ствари виде другачије од политичког подземља које данас светом влада. Замислите, не морате бити Србин, па да  откријете политичко подземље звано – међународна заједница. То може, за нас и за свет, да учини и један Аустријанац. Шта видим у том оспоравању, рецимо, Петера Хандкеа, и то у Србији? Постоји сој ситних овдашњих душа, који себе виде у улози добровољних обавештајаца. То је неки настран синдром. На располагању имају модерну комуникацију: данас свака будала има микрофон, а што је још горе има и звучнике, у виду интернета. Онда се баш као пијанци на свадби, хватају за тај микрофон, иако не знају да певају. Рачунају, успеће да глас паметног и трезвеног пригуше бесмисленом дреком. У директној комуникацији, када до ње дође, са таквима је лако.

СУНОВРАТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Може ли се Србија надати било каквој, демократској, за њу позитивној, европској путањи?

– Демократија је у кризи, јер је то данас политички рецепт независан од капитализма. Главне економске токове сада договара политичко подземље, отргнуто од европских институција, наводно демократских. Све се решава у кабинету Меркелове или Оланда. Онда је могуће да Грчка, иако је „друг члан“, у тој европској скупштини може да пева само додолске песме. Биће јој задато нешто што не жели. Где је ту демократија? Стразбур, та скупштина, служи само да потврди што се велики договоре, а што им Амерканци шапну. Демократија није нашла решење за изазове у које је упао капитализам. То је сада неолоберални монархизам, то су полуприватна већања „краљева“ из којих излазе пресудне одлуке. А парламент нити је одговоран, нити одређује путању развоја, или било чега другог. А ови што седе по том скупштинским салама, појма немају шта су се ови савремени краљеви подземља договорили. Имају плате, дневнице и привилегије, али демократију немају.

Чланак КУСТУРИЦА: Покренуо сам „Искру“, спремио „Кустуричин дневник“, дописао кадрове за филм „На млијечном путу“, завршио „Последњег хероја“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Редитељ Емир Кустурица оцијенио је након снимања документарног филма о бившем уругвајском предсједнику Хосеу Мухики да се он није бавио политиком да би зарадио новац за себе, већ да би својим грађанима омогућио да напокон почну да живе боље и да је то „једина истина“ о њему.

„У мозаику љевичарских држава он је успоставио најбољи рецепт. Искуство урбане гериле и ортодоксног комунизма претворио је у социјализам, способан да ствара вишкове. Онда их распоређује, бринући прво да драстично смањи број сиротиње“, рекао је Кустурица за „Вечерње новости“.

Он је навео да је, за разлику од европске политичке праксе, Мухика на власт дошао не реториком, већ стављањем сопственог живота у залог, док балкански политичари на ризик стављају оно што им одређују стране обавјештајне службе.

„Шпијуни постављају владаре по Балкану, а моћ ових шпијуна, нажалост, политичаре невјероватно опчињава и усхићује. А, видите Мухику, његова политичка каријера ишла је од градског бандита, преко мучења у затвору, све до предсједника“, рекао је Кустурица послије сусрета са Мухиком о коме је у Монтевидеу снимио завршне кадрове документарног филма „Посљедњи херој“.

На констатацију листа да је оно што је урадио у Мокрој Гори и Андрићграду тиха културна револуција и питање да ли је могуће нешто слично постићи и у економији и привреди, Кустурица је рекао да је све питање храбрости и ризика, али и да сваки озбиљан потез у привреди подразумијева политику која ће стати иза идеје.

„Љутња и бијес су ме захватили када сам видио да ће 50. годишњица Андрићевог `нобела` проћи само са налепницом на багажима београдског аеродрома. Да бих тиху културну револуцију, како је зовете, провео, нашао сам друга у томе. Предсједник Републике Српске Милорад Додик је помогао да на пољу културе развијемо једну теорију и да је проведемо у дјело. У вријеме Бориса Тадића и у вријеме Александра Вучића пустили су нам на вољу, па тај код заштите нашег идентитета траје. Он нас враћа на мапу опстанка“, рекао је Кустурица.

Он је додао да су радили, уз све гестове против културе, како би доказали да култура, ипак, може да се активира, и то на највишем нивоу.

Упитан да прокоментарише чињеницу да Срби понекад не знају да разликују пријатеља, па на мети често буде он, али и чувени аустријски писац Петер Хандке, Кустурица је оцијенио да је томе разлог доступност савремене технологије „овдашњим ситним душама“.

„Постоји сој ситних овдашњих душа, који себе виде у улози добровољних обавјештајаца. На располагању имају модерну комуникацију: данас свака будала има микрофон, а што је још горе има и звучнике у виду интернета. Онда се баш као пијанци на свадби хватају за тај микрофон, иако не знају да пјевају. Рачунају, успјеће да глас паметног и трезвеног пригуше бесмисленом дреком“, рекао је Кустурица.

Подсјећајући на то да је један такав велики савремени умјетник као што је Хандке велики дио свог живота посветио Србији, Кустурица је истакао да би његова појава морала бити огромна за Србе.

„Он је свијету дао шансу додатног промишљања о Србима, а нама је доказао да у свијету они најпаметнији – ствари виде другачије“, закључио је Кустурица.

Чланак КУСТУРИЦА: Љутња и бес су ме обузели кад сам видио како ће обиљежити 50 година Андрићевог нобела се појављује прво на ИСКРА.

Колико год да је лично сиромашан, одлазећи председник Уругваја Хосе Мухика (79) оставља свом наследнику непроцењиво богатство. Уругвај је са новоизабраним председником Табареом Васкезом (74) из Широког фронта (Френте амплио) јединствена демократска земља у којој је становништво задовољно досадашњим политичким, економским и социјалним достигнућима левице – и то већ трећи пут узастопце потврђује на изборима.

Када првог марта следеће године преузме председничку ленту од Хосеа Мухике, Табаре Васкез ће по други пут бити на челу државе, први пут је то постао 2005, чиме је разбио традицију двопартизма дугу 170 година и постао пре Мухике први левичарски председник Уругваја. Одлазећи Мухика, као ни његов претходник и наследник Табаре Васкез, није имао право на други узастопни мандат јер је таква могућност законски спречена пошто Уругвај као и многе друге латиноамеричке земље још памти тешка времена војних диктатура. Смењивост на власти сваке четири године је обавезна, иако Мухику тренутно подржава 70 посто Уругвајаца.

Шта је урадила левица за ових десет година? Када је 2005. Широки фронт освојио апсолутну већину, 40 одсто Уругвајаца било је испод границе сиромаштва, а данас је милион од три милиона и триста хиљада становника прескочило ту црвену линију и узлетело у средњу класу, незапосленост је са 19 одсто пала на најнижи ниво у историји, 6,5 одсто. Данас Уругвај има четири пута већу површину засејану сојом него пре десет година, а 30 одсто енергије добија се преко обновљивих извора. За време владавине левице, на чијем су челу били Васкез и Мухика, бруто национални доходак по глави становника постао је највиши на латиноамеричком континенту – 16.834 долара.

Слике из Монтевидеа још много више говоре. Бродови у низу чекају и дању и ноћу да се ослободи место у луци. Трајекти препуни Уругвајаца прелазе на излет до Буенос Ајреса. Та лука која Монтевидеу даје ширину и посебни шарм, иако је Уругвај стешњен између два латиноамеричка гиганта Аргентине и Бразила, постала је сувише мала за све што Уругвајци желе да постигну.

„Да не би зависио од промена цена пољопривредних производа или од политичких трзавица у суседном Бразилу и Аргентини, Уругвај би морао да се претвори у логистичку платформу јужног рога Латинске Америке, да постане излазна лука за робу из Парагваја који нема излаз на море и најзначајнија јужна излазна лука на Атлантику”, мишљење је латиноамеричких аналитичара. Са овим пројектима се слажу оба кандидата на председничким изборима. Уругвај ће лако привући стране инвестиције, јер је одувек важио за латиноамеричку Швајцарску, странци знају да улажу у поуздану земљу.

У своју родну државу враћају се из Аргентине, САД, Шпаније, Бразила и Италије сваког месеца у просеку по две стотине Уругвајаца. Већина их је отишла из земље да потражи срећу у печалби почетком двехиљадитих или крајем деведесетих када је са десницом на власти почела економска криза.

Сем по левичарској идеологији, нови председник не личи на Мухику, старог герилца који се клони луксуза и тражи од својих земљака да мање трче за материјалним добрима а више уживају у слободном времену. Уместо човека у старом плетеном џемперу који живи у трошној кући од 40 квадрата, на чело Уругваја долази елегантни и шармантни доктор онкологије, члан масонске ложе и становник луксузног резиденцијалног дела Монтевидеа. Упркос томе што се може сматрати имућним човеком, Васкез је Мухики такође пре пет година за собом оставио солидно наследство, добру подлогу за раст земље. Судећи по подршци коју су му дали, Уругвајци у Васкеза имају поверења.

Мухика је више пута рекао да људе који воле новац треба одвојити од политике, јер не представљају на добар начин интересе већине која није богата. Они су опасност у политици, јер политика је борба за срећу свих људи, мото је најсиромашнијег председника на свету.

Човек коме се приписује заслуга што је Уругвај постао по неколиким анкетама најпрогресивнија земља на свету, ипак са радошћу препушта власт председнику са краватом иако је за ту мушку машну рекао да је „бескорисна крпа која вас дави за врат”.

Чланак OДЛАЗАК МУХИКЕ: Богати наследник најсиромашнијег председника се појављује прво на ИСКРА.