Фото: vostok.rs

Глобална телевизија RT премијерно је емитовала филм о повезаности Холивуда са CIA,FBI и Пентагоном.

Филм се појавио по називом „Тајни задаци Холивуда“, а његов аутор је Шон Стоун – син познатог режисера Оливера Стоуна.

И славни режисер је учествовао у снимањима.

Филм Стоуна Млађег одговара на питања: ко од холивудских глумаца сарађује са CIA, сценарији коликог броја америчких блокбастера су били мењани под притиском тајних служби САД, под којим загонетним околностима је погинуо познати амерички филмски сценариста?

Први део филма разоткрива везе које постоје између филмске индустрије САД, њихових политичара и тајних служби.

Стоун Млађи у филму тврди да се хиљаде холивудских сценарија подвргава цензури. Наглашава да је та судбина задесила и познате филмове Операција „Арго“, „Произведено у Америци“, „Црни јастреб“ и „Немогућа мисија 3“.

На листи цензурисаних је и био и телевизијски шоу о куварима. У филму се тврди да га је „редиговао директно Пентагон“.

Стоун Млађи открива и шта повезује Обамину кћерку Малију и продуцента Харвија Вајнштајна којег пола женског Холивуда оптужује за силовања и сексуалне насртаје, а такође са Хилари Клинтон и Кети Пери, а шта министра финансија САД Стивена Мнучина са филмовима о људима Икс и „Аватаром“.

Кључно у првом делу филма је ипак својеврсна истрага о нестанку 1997-ме америчког сценаристе Герија Девора. Он је, наиме, ишчезао чим завршио рад на сценарију о правим разлозима војног упада САД у Панаму. Касније је био пронађен мртав и са одсеченим шакама.

У филму Деворова супруга објашњава због чега истрагу о његовој смрти сматра симулираном.

У другом делу филма се открива шта је повезивало тајне службе и Џона Форда, Мерилин Монро, Волта Дизнија и Џимија Стјуарта. Још се осветљава деловање унутар Холивуда организоване групе педофила, открива како је FBI познате музичаре навлачио на наркотике и како су тајне лабораторије училе да управљају људским страховима преко филмова „Психо“ (Алфреда Хичкока) и „Паклена поморанџа“ (Стенлија Кјубрик).

Чланак ХИЉАДЕ СЦЕНАРИЈА ПОДВРГНУТО ЦЕНЗУРИ: Филм „Тајни задаци Холивуда“ открива везе филмске индустрије САД са специјалним службама се појављује прво на ИСКРА.

Холивуд против Младића (Фото: РТРС)

А прије пресуде генералу Младићу, пресудио му је Холивуд. Српски ратни злочинац, познат само као генерал, живи у изолацији кријући се од Хашког трибунала и остварује везу са младом дјевојком – нови је филм о ратним сукобима у бившој Југославији, који је у биоскопе стигао уочи пресуде. Критичари кажу да ово показује да западне филмаџије и даље догађаје на овим просторима виде као прилику за површне и најчешће бесмислене филмове.

Улогу базирану на лику генерала српске војске, тумачи Бен Кингсли, којег је америчка критика топло савјетовала да више не прихвата улоге у нискобуџетним филмовима. Чињеница је да је домет филма неки фестивал ц категорије, каже критичар Иван Карл, међутим посљедица је површно приказивање догађаја те лика И дјела о којима је филмаџија некад нешто начуо на вијестима.

„Као што је у примјеру Анђелине Џоли, тако и овај лик који је прије тога радио дјечији филм Каспер. Тако је и он себи рекао, хајде да урадим нешто озбиљно, онда је урадио ово што је урадио, а то је све само није озбиљнији филм“, истакао је Карл.

Силберниногв, „Обичан човјек“, за утјеху ће бити промашај попут осталих остварења, тврди Карл, а по њему је то доказ, да упркос устаљеном мишљењу, Холивуд нема политику према рату у БиХ. Наведени филмови, каже, засновани су на стереотипима и тек кад се неко озбиљно позабави ратом у БиХ знаћемо каква је политика Холивуда.

Темељи негативних стереотипа положени су у рату И владаће док се на сцени не појави нови негативац, а исламски терористи на добром су путу, кажу историчари. Други фактор је политика и Република Српска, за разлику од Србије још дуго ће имати реметилачки призвук јер се противи пројекту јединствене БиХ.

Филм је снимљен у Београду, са добрим дијелом, српским глумцима, што говори да не само да не осуђујемо него и помажемо такве продукције, кажу аналитичари.

Чланак ВЕЋ ВИЂЕНО: Медијски рат против генерала – да ли је Холивуд већ пресудио Младићу? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Европска демократија је оличење лицемерја, а многи европски народи граде идентитет на бази нацизма, на русофобији. Нацртали су свастику на челу и пошли у рат за слободу. Данашњим светом владају финансијске корпорације, али у 21. веку ће коначно победити народ, каже у интервјуу за Спутњик руски писац Захар Прилепин.

Руски писац Захар Прилепин, веома популаран међу читаоцима у Србији, био је гост 61. Међународног београдског сајма књига, на којем је представљена његова нова књига есеја „Није туђи рат“, посвећена догађајима на југоистоку Украјине и руско-украјинским односима. Ову, као и претходну књигу, збирку прича „Седам живота“, објавио је „Самиздат Б92“. Током ове године, у издању „Логоса“, објављена су и Прилепинова „Писма из Донбаса“.

Почев од 2005. године, када је на српском језику објављен његов роман „Патологије“, Прилепин не престаје да привлачи српске читаоце. Подједнако су популарни и његови романи „Сањка“, „Грех“, „Обитељ“ и друга дела.

Иако је најпревођенији руски писац у протеклој деценији, добитник више од двадесет руских и светских књижевних признања, Прилепин каже да му се у последње две године, откако отворено говори о свом виђењу догађаја у Донбасу, књиге преводе још једино на српски и на француски језик, оцењујући да је то једна од чињеница у којима се огледа суштина европске демократије.

С овим „лудим заљубљеником у књижевност“, великим поштоваоцем књижевне класике, нарочито руске, оцем четворо деце и великим поборником брака и породице, разговарали смо о порасту нацистичких, па и фашистичких тенденција у Украјини, али и у другим европским земљама, глобалној улози савремене Русије, националној шароликости Крима, лицемерју Европе и Запада и одрживости система заснованог на владавини финансијских корпорација.

Ваша књига „Није туђи рат“ изузетно је корисно штиво за све који желе боље да разумеју суштину односа Русије и Украјине и позадину актуелног сукоба у којем су се нашла два народа. Једна од интересантних ствари на које указујете у књизи јесте афирмативан однос руске либералне интелигенције према свему ономе што се догађа у Украјини. Како објашњавате такав став, због чега тај круг људи подржава украјинску политику и критикује „руски империјализам“?

— Руски империјализам —то су једноставно две ружне речи које ништа не значе. Постоји огроман простор који се зове Евроазија и на којем живи две стотине народа. Они желе да живе у миру. Један део њих себе сматра Русима, а међу њима је огроман број људи који живе у Украјини, Белорусији, Казахстану… Када би у стварности постојала демократија, сви ти људи би могли да одрже референдум и да се одвоје од земаља у којима живе и да оду својим кућама, јер ни по каквим светским законима распад Совјетског Савеза 1991. није био легитиман. То нема никакве везе с империјализмом! Због чега би то био империјализам?! Ако двадесет милиона људи који живе у Украјини себе сматра Русима, то није империјализам, они једноставно желе да „иду кући“. Они не желе да уче украјинску историју која је само један мит, која није истинита. Такве историје уопште није било, измислили су је за себе. Веома много националних идентитета у Европи гради се на пронацистичким расположењима – у Румунији, Мађарској, Бугарској, у балтичким земљама, у Украјини.

Због чега је то тако?

— Не знам зашто је то тако, не могу то да објасним и не желим да објашњавам, јер би то било увредљиво за поједине народе. Ипак, очигледно је да се идентитет (заборавио сам да споменем и Хрватску) гради на нацистичкој основи, на русофобији. Нацртали су свастику на челу и кренули да ратују за слободу. У том смислу, европска демократија представља колосално лицемерје — они (Европљани) лажу и једноставно подржавају људе који су инфицирани, болесни. Ти људи не смеју да добијају подршку под изговором да се боре за слободу. На основу тога се гради русофобија. Сама Русија никада није ишла у Европу, никада није освајала у Европи, мада су, рецимо, односи с Пољском били сложени, али то је потпуно друга тема.

Став Америке према Украјини, односно амерички интерес у тој земљи је јасан, али је тешко разумети због чега Украјинци бирају Американце који су толико удаљени од њих, на штету односа с Русијом, која је њихов сусед. Зар није логично да украјински народ буде у добрим односима са својим великим суседом? 

— Самосвест народа гради се по истим принципима као и самосвест човека. Ако се човек осећа понижено и увређено, код њега се развијају одређене фобије. Украјина, односно део Украјине (и то није први пут у историји), закључио је да може да изгради сопствену државу и да ће јој Америка у томе помоћи. То је потпуно погрешна претпоставка. Тако је било почетком 20. века, Аустроугарска је на територији Украјине покушавала да успостави независност, у 17. веку је Пољска покушавала да успостави независност у Украјини. То се увек завршава лоше и сада ће се поново завршити лоше.

Ви у књизи, поред осталог, аргументовано указујете на то да се ни у једном историјском документу не спомињу Украјинци и Украјина, да су, заправо, једини који о њима пишу управо Руси, пре свега руски књижевници.

— Украјинаца у светској историји нема, о њима не пишу немачки или француски историчари, пишу само украјински историчари који тврде да је постојала велика Украјина, али тога нема ни у византијским, ни у азијским, ни у римским или неким другим изворима. На све то се затварају очи и то је велика прича, велика анегдота о европском лицемерју.

У књизи представљате и детаљну историју освајања Крима, хронолошки набрајајући све народе који су одвајкада живели на овој територији. На основу тога закључујете да би на Крим, ако би се у обзир узимала историја, право могли да полажу и Грци или рецимо Пољаци, те да Русија нема коме да враћа Крим, јер је Крим руски.

— Мој закључак је, заправо, да људи који живе на Криму бирају ко су, да ли су Грци, Пољаци, Украјинци или Руси. А они кажу да су Руси, и то је апсолутна демократија. Они су сами изабрали ко су. То није мој избор.

Русија је кроз историју увек имала веома значајну улогу у светским збивањима, увек је била кључни играч на светској позорници. То је огромна земља, огроман простор. Како Ви посматрате ту улогу Русије у свету? 

— Русија није миран светски играч, не треба то улепшавати, она је активан играч, али она не мора да иде у Берлин, Париз или Барселону да би ометала Французе или, не знам, Британце, да нормално живе. Русија учествује у свему, она може да ратује за Србију, за Бугарску, може да се бори за православне вредности. Она може да ратује, она јесте светски играч, не треба да се заваравамо да Руси не ратују. Ратују и те како. Али то се не поклапа с европским митом о Русији која жели да иде до Берлина или Њујорка. Русија тамо не иде, она иде тамо где је очекују. Ако је очекују у Србији, ако је очекују у Грчкој, ако је очекују људи у Украјини, она иде тамо. То је апсолутно поштен став. Светска русофобија гради се на миту да Русија жели да освоји цео свет. Не жели! Русија делује само тамо где је код куће.

Да, ствара се утисак да Русија жели да освоји цео свет, то је, заправо, део информационог рата који понекад звучи веома чудно, несхватљиво, на пример, када се говори о томе како би Русија могла да нападне Шведску, Норвешку, Данску…

— (Смех) Да, то је апсолутни апсурд!

Ваш став о односу Русије и Украјине је потпуно јасан, а како гледате на актуелну политику Русије у Сирији и њену глобалну позицију?

— Издалека гледано, чини се да се то не тиче Русије, али заправо, рат у Чеченији, рат на Кавказу, све је то била прва етапа свега онога што се дешава у Сирији, јер постоје одређене радикалне групе квазиисламистичког усмерења које су изграђене на агресивним темељима, и то се односи и на њихов однос према Русији. У Русији живи, не знам тачно, око 15 до 20 милиона муслимана. За нас је то огроман проблем и ми морамо то да решавамо изван граница Русије, да се то не би појавило у самој Русији. Ту је још једна ствар, Русија је почетком деведесетих година напустила све своје партнере. Убедили су је да је цео свет саздан од пријатељства и да треба пустити Латинску Америку, Африку, Кубу, Азију, и да ће свуда бити демократија. Русија је све то напустила, а онда је ту дошла Америка. И хајде де што је дошла Америка, него је настао хаос, настао је рат – у Ираку, у Авганистану, свуда. То је безумље! Колико су Русију (Совјетски Савез) само осуђивали због тога што је њена војска била у Авганистану, а после је дошла Америка, тамо и даље влада хаос и никако се не побољшава ситуација.

Многи људи у Француској, Немачкој, Америци, разумеју да се догађају неке ствари које су понижавајуће за њих, да су то лажи, да то није демократија, него огромна количина лажи, лицемерја, лукавства, подлости, подметања – све је то један непрестани ток обмана. Људи све то, наравно, разумеју. Постоји интернет и човек може да погледа и да прочита оно што га интересује. Нажалост, многи људи не могу да читају на руском језику… Слика света је много више обесхрабрујућа, много је ужаснија него што људи замишљају.

Приликом сусрета са студентима и новинарима овде на Међународном београдском сајму књига, споменули сте и једну епизоду коју сте доживели у Француској када су Вам након Вашег говора о неким, како сте рекли, обичним темама, попут државе, религије, права народа на независност, породице, брака, мушко-женских односа, пришли бројни француски интелектуалци да Вам кришом честитају на храбрости што говорите о свему томе отворено, јер се то у њиховој земљи карактерише као фашизам! Остало је нејасно како прича о овим темама може бити протумачена као фашизам?

— Свако ко говори против геј-бракова, свако ко се залаже против америчког диктата јесте фашиста. То је смешно, јер ти људи подржавају фашисте, дозвољавају им да марширају улицама и трговима Кијева, или у балтичким земљама, у Риги или Виљнусу, и то је апсолутни апсурд. Ја чак нисам спреман ни да се расправљам с њима, немам енергије за то. Просто говорим оно што мислим: мушкарац треба да живи са женом, деца треба да се васпитавају унутар породице. Свет је веома сложен, свет није један велики Холивуд, у њему треба да буду сви народи. Геноцид није повезан само с Јеврејима, него с многим народима, и с Јерменима, и са Ромима, и с Белорусима… Уморан сам од безграничног светског лицемерја, јер ако ти говориш једноставне ствари, онда је то фашизам.

С таквим чињеницама веома је тешко размишљати о будућности овог света.

— Са светом ће све бити у реду… Светом управљају финансијске корпорације које су против мира. Када би у свету функционисала реална демократија, он би се променио веома брзо. Француска, Немачка, Велика Британија би веома брзо промениле своју власт. Недавно гласање у Великој Британији против остајања у Европској унији такође је показатељ тога. Затим, успех Марин ле Пен у Француској, успех Доналда Трампа у САД. Јасно је да су то све елементи апсурда, а људима је тога доста. У 21. веку ће победити народ, ми ћемо изабрати онај облик живота који желимо да живимо!

Чланак ПРИЛЕПИН: Свет није Холивуд! 21. век ће донети слом корпорација и победу народа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Прослављени српски режисер Емир Кустурица истакао је да Русија има пребогату литерарну традицију да би имитирала западне обрасце, односно да руски кинематографи не смију често потпадати под утицај Холивуда.

„Мислим да, као што руске ракете нису исте као америчке, тако ни филмови не могу бити исти“, рекао је Кустурица за „Руски експрес“.

Наводећи да у Русији постоје јако добри, велики аутори који држе руски филм, Кустурица је оцијенио да би им због њихове оригиналности било неопходно да траже тај оригинални пут и специфичност руске традиције.

„Нема земље у свијету која има више писаца, поета, сликара од Русије да би она своје филмове базирала на холивудском рецепту. Мислим да је то врло опасно“, истакао је Кустурица.

Он је изјавио да воли Русију зато што осјећа да у његовим венама тече иста крв, да би волио да сними филм о Достојевском и да намјерава да до краја живота направи нешто на руском језику, али да има милион идеја и не зна коју од њих да издвоји.

Говорећи о руском предсједнику, Кустурица је рекао да је Владимир Путин диван човјек, који има покрете тигра и да сви Руси треба да му буду захвални што постоји, јер би Русија са својом центрипеталном енергијом била „очерупана“ врло брзо, као што је била пред Први свјетски рат и за вријеме тог рата.

Он сматра да је Русија у добрим рукама, али и да је непријатељство Америке према Русији огромно, те да ће за Путина бити велики изазов како да на том евроазијском континенту развија европејску Русију, а да притом зна да му тренутна, а можда и будућа америчка администрација не жели добро.

„Пошто вјерујем да је он паметан, мислим да ће наћи рјешење“, рекао је Кустурица.

Он је истакао да не треба заборавити да су руски излазак у Европу Англосаксонци увијек спречавали, а посебну улогу у томе су увијек играли Турци. „И сад се најбоље види да је то потпуно тачно“, додао је Кустурица.

Он је оцијенио да је централни проблем, који ће се све више заоштравати, то што Путин неће да дозволи да руска нафта и гас буде власништво неког ко није из Русије.

Чланак КУСТУРИЦА: Пребогата руска традиција да би се имитирао Холивуд се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Познати амерички режисер Џорџ Лукас изјавио је да су совјетски режисери имали кудикамо више стваралачке слободе него он у Холивуду. Они су морали само опрезно да се односе према критици власти, сматра творац „Ратова звезда“.

Режисер Џорџ Лукас пожалио се недавно Чарлију Роузу у интервјуу да нема довољно стваралачке слободе, пише Волстрит џорнал.

„У свету у којем ми живимо, у систему који смо створили сами за себе – то је огромна индустрија – не сме да се изгуби новац. Смисао је у томе да те приморавају да снимаш одређени филм. Ја сам увек одговарао онима који су у време Совјетског Савеза питали: ’Како, зар вам није драго што живите у Америци?’, увек сам им одговарао да знам многе руске режисере који имају кудикамо више слободе од мене. Потребно је само да буду опрезни у критиковању владе, а иначе могу да раде шта им је воља“, рекао је Лукас.

Као противтежу Лукасовом мишљењу лист је објавио одломак из књиге „Историја руског филма“ Биргит Бојмерс, сараднице Бристолског универзитета.

Према њеном ставу, совјетски ауторски филм је у епохи застоја (од 1967. до 1982.) преживљавао тешкоће због свог поетског језика, неразумљивог широким масама, тако да је његов симболизам био у супротности са дневном политиком.

Међународна подршка понекад је совјетске филмове одводила на поједине светске фестивале, док код куће или нису уопште приказивани или су приказивани у веома кратком периоду.

Бојмерсова као пример наводи филмове „Андреј Рубљов“ Тарковског (премијера одложена за седам година) и Германову „Проверу на путевима“ (забрањен за приказивање).

Чланак ЏОРЏ ЛУКАС: Совјетски режисери имали су више слободе од нас у Холивуду се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Ни десетине хиљада долара, што је шездесетих година било право богатство, нису убиједиле нобеловца Иву Андрића да Холивуду одобри екранизацију његовог романа „Госпођица“.

Андрић принципијелно није имао ништа против скраћивања, али јесте против измјена.

Када је одбио десетине хиљада долара да дозволи Американцима да снимају „Госпођицу“, причао ми је, једног дана се на његовим вратима појавио амерички продуцент који је дошао у Београд, по властитим ријечима, само да види тог писца који је, супротно Хемингвеју и Фокнеру, „одбио толики новац за само један потпис на уговору који га ни на шта не обавезује“. На ове ријечи Владимира Погачића недавно је подсјетио Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке.

Погачић је записао и сљедеће: „У неколико дугих разговора о могућности екранизације његовог дјела, Андрић ми се жалио, поводом неких телевизијских адаптација његових прича, на дописивања, мијењања и извртања његових ликова. Није се противио да се нешто брише „ако им је сувишно“, али није могао да се помири да га неко „надопуњује, дограђује, дописује“… Сада њега нема, и масакр, изгледа, почиње“.

Андрић пише 1955. године Анти Земљару да је прочитао кратки сценарио, да му се чини и занимљив и лијепо писан, а у наставку: И није до њега кривица што ипак не могу да дам свој пристанак за израду филма по мојој приповијеци „Аска и вук“. Ствар је начелне природе. Увијек сам сматрао да не треба од новеле (наравно, само моје новеле) правити филм и да то није добро ни за новелу ни за филм. Мало искуство које сам имао у том погледу само ме је утврдило у схватању да не треба да се са својим приповијеткама појављујем на два плана, једном књижевном и другом филмском…“

Тако је Андрић навео и неке коментаре на сценарио за приповијетку „Свечаност“, у писму Владимиру Готовцу, у октобру 1961. године: „Из Вашег писма видим да Ви очекујете можда и неке стварне и стручне примједбе и предлоге на овај сценарио. У том случају мислим да се нисмо добро разумјели… Ја сценарија не умијем да „читам“, тј. немам способности да замислим како би тај текст могао да изгледа на сцени. Стога никад нисам хтио да се упуштам у ту врсту послова, па не могу ни сада… Хтио бих само да скренем пажњу на два-три ситна одступања за које мислим да би могла да се прилагоде оригиналу.
Стр. 2 „… да од те лакоће у зрак не полетим“ треба да гласи: „да од те лакоће увис не полетим“.
Стр. 11 „Био је за фратра“ треба „Спремао се за фратра“.
Стр. 13 „ја и онако немам шта за рећи!“ треба свакако „ја и онако немам шта да кажем!“
Стр. 22 „дршка филџана“, то је омашка, само џезва у којој кафа кува има дршку, а филџан је мала порцеланска шољица без дршке; из ње се кафа пије…

Чланак НИЈЕ ИМАО НИШТА ПРОТИВ СКРАЋИВАЊА АЛИ ЈЕСТЕ ПРОТИВ ИЗМЈЕНА: Андрић није дозволио Американцима да снимају „Госпођицу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Печат

Америка је у великом страху од јачања руског утицаја у Србији, у Вашингтону тврде да су Руси покуповали медије у Србији, волео бих да ми неко пришапне и који су то медији. Подсекретар за одбрану САД Кристин Вормут изјавила је пред Одбором за оружане снаге америчког Конгреса „да би Русија, и њен председник Владимир Путин, у својим настојањима да се дестабилизује Србија, и остале мале земље које нису чланице НАТО-а, могла да се послужи информационим операцијама и техникама које је користила у Украјини”. Британски лист „ Индипендент” лансирао је тезу, позивајући се на наводе из руске „Нове газете” како је „Владимир Путин сковао план пуча у Кијеву, план како да распарча Украјину и припоји њене делове Русији, и све је то Путин смислио 12 месеци пре Мајдана”.

„Индипендент” наводи како је тајни Путинов план пуча и распарчавања Украјине, план који садржи детаље руске стратегије, процурео из Путинове канцеларије. Онако, директно из Путинове канцеларије у деск „Индипендента”. Мора да неко у Путиновом кабинету ради хонорарно за „Индипендент”.

Наш стари познаник, којем на свим евроатлантским скуповима појединци, евроатлантисти, из Србије онако фамилијарно тепају „хелоу Тим”, дакле Тим Џуда, нови Крис Цвијић за Балкан, пожурио је да констатује „да је природно да се западне владе, после избијања кризе у Украјини побрину и за поједине балканске земље”. Не знам шта је природно око тога, али је легитимно и нормално да се ми бринемо сами за себе, а не други за нас. Пошто нисмо званично окупирани. Каже даље наш Тим „како је Ангела Меркел недавно изјавила да Русија шири утицај на Балкану, а то значи да су европски и амерички званичници веома озбиљно схватили претњу од уплитања Русије у овом региону”.

Јутрос ме је назвао мој друг Волођа из Москве и каже како су у Русији веома забринути због ширења утицаја Немачке и Америке у Србији. Ја му кажем да ништа не брине, јер ми у Србији ширимо само српске интересе, а Американци воле да шире панику и предимензионирају ствари у чему им свесрдно помажу и неки наши извођачи радова из заједнице НВО.

Анализа западних медија, који се баве Русијом, каже да на један неутралан чланак, или ТВ прилог о Русији и Путину у америчким медијима долази шест чланака и ТВ прилога изразито негативних. У немачким медијима однос неутралних и изразито негативних прилога о Русији јесте један према 7,5. Немачка је пуном снагом кренула у медијски рат против Русије и Владимира Путина. Таква унисоност плодно је тло за нову сетву тоталитарних идеологија. Мртвачки додир тоталитаризма западних медија већ се осећа и у интелектуалном животу неких држава Запада. Као 1933. године, када све до 1941. више од 1.300 писаца и песника напушта Немачку, а културна плодност вајмарских година уступа место државној уметности. Велики диригенти и композитори одлазе из Немачке, а тадашње расположење најбоље је описао Кристофер Ишервуд, чије су „Берлинске приче” послужиле као инспирација за мјузикл и филм „Кабаре”.

Заправо, како време пролази све више верујем да је Америка земља ирационалног оптимизма окружена океанима ирационалног страха. Једном су то криминалци који нападају богате и пристојне грађане, па ови морају да станују у посебно заштићеним насељима иза високих зидова, онда су то урагани и вирус са западног Нила, па после ајкуле тако да је „Тајм” 2001. године прогласио „лето ајкула”, иако животе Американаца више угрожавају пчеле, осе и змије. Шанса да неког Американца убије гром 30 пута је већа него шанса да га поједе гладна ајкула. После је стигла „претња” од ракета из Северне Кореје, која ето, планира самоубилачки ракетни атомски напад на територију САД, при чему Северна Кореја не може да одржи ни редовно снабдевање електричном енергијом ни за свој главни град. Али зато је почео да се остварује пројекат америчког антиракетног штита у Пољској и у Румунији. Због ракета у Северној Кореји. Чисти Холивуд.

Претње се лако преувеличавају, али свака претња задовољава и извесну потребу. Узмимо само здравствене проблеме, где непрестане рекламе помажу да се Американци узнемире због опасности од стања као што су „анксиозни поремећају друштвеног понашања”, односно стидљивост, „синдром претерано активне бешике”, потреба за честим мокрењем, или „рефлукс киселине”, јели сте превише пице. За свако од ових стања постоје и врло скупи лекови које производе мултинационалне фармаколошке корпорације, које се труде да на вашим проблемима зараде милионе.

И ту постоји паралела и са ракетним штитом, где америчка индустрија оружја згрће милијарде долара због вештачки произведеног страха од севернокорејских ракета. А на страху од руског ширења утицаја у Србији зарадиће неке наше НВО, Пентагон ће добити додатна средства за сузбијање руске пропаганде, многи западни медији добиће „тајанствене дотације”, а ја ћу имати о чему да пишем. И није тако лоше…

Чланак ЛАЗАНСКИ: Холивуд на Балкану се појављује прво на ИСКРА.