Емир Кустурица (Фото: Курир, Александар Јовановић )

– То што је у Београду урадила Херта Милер је манипулација, то су тестови за нешто што се спрема у будућности. Јер, кад доведеш у један простор 600 људи, а претходно, да не било изненађења, од њих тражиш личну карту, на тај начин створиш утисак како Срби прихватају да је уранијум добар за развој дечјих костију. Међутим, ми смо и сами себи тровачи. Наша деца једу отров у чоколадама, и у оном што се најбоље продаје. Није Херта Милер једини отров који је овде убачен. Она је занимљива по томе што ће у будућности можда и неки тежи отров бити убачен, а одговор ће бити – ево престоница се слаже.

Овако за „Курир“ коментаришући речи немачке нобловке Херте Милер, говори Емир Кустурица, на дан када је отворио нови биоскоп у Фочи чију је обнову финансирао, и дан пред полазак на велику јужно-америчку турнеју са својим „The no smoking orchestra“.

Коментаришући актуелна дешавања у Каталонији, али у Републици Српској око проналажења оригинала Дејтонског споразума Кустурица каже:

– Европа је у очајном стању. Постала је поприште које финансијски маганти и мултинационалне компаније претварају у оно што се назива мултикултурализам, али, у суштини то је губљење идентитета националних држава, једне по једне. Сведоци смо тога да то ради Џорџ Сорош. Оно што је можда занимљивије у том рапсореду часова је разваљивање Европе у њеном срцу. Ја знам да у Француској постоје квартови у које не смеју да зађу Французи. Ко год да је дизајнирао ИСИС, ту џихадистичку борбу за слободу, он је рачунао на слабост западне цивилизације, а они који су створили фронтове у Сирији и Ираку, они су рачунали заправо да је могуће на тај начин растакати Европу. Свуда у свету постоји ажурирање података и нешто што се подарзумева а то је да се важни папири чувају у трезорима а овде је испало да је шофер министра иностраних посова смандрљао тај папир неверујући својој држави. Проналажење тог папира је добар податак о томе шта је у ствари у Дејтону договорено.

Сад кад се дешава Каталонија, многи кажу да то нема везе са Косовом?

– Оваква Европа, са Каталонијом, то је неминовно Европа која мора да се упоређуује са оним што се дешавало са старом Југославијом. Само добро плаћени типови из квазиинтелектуалних београдских кругова могу да говоре о томе да Каталонија нема везе са Косовом. То је као кад би рекли да мали прст нема везе са мозгом. Све је почело са Косовом, и има ту нека сулуда војностратешка идеја. Косово је војни пројекат, ма колико од наших либерала до неких на западу говорили као то нема везе. Утолико нема везе зато што Косово постаје НАТО база и то је део војне стратегије, а суштински, једном кад џемпер почне да се пара он се пара до краја.

Утолико је будућност Евопе нарочито после Брегзита неизвесна, а мислим да је Брегзит у суштини једна политичка акција у којој се не дозвољава Немцима да понове прошлост. На крају крајева све се своди на причу да ли је неко са Немцима или није.

Тај нови „мултикултултурализам“ о коме говорите видимо и на нашим просторима.

– Где је највећи проблем у БиХ? Нису њен проблем исламски екстремисти, њен проблем су пре почетка рата биле од стране Сороша купљене „мртве душе“, то су душе који и данас у ствари фингирају тај мултикултурни рецепт а у ствари пристају на проходност коју мулитнационалне компаније траже од тих малих земаља. Уосталом, тако је срушена и та велика Југославија и прва и друга. Сваки пут кад се услови мењају, и како би рекао књижевник, када болест захвати Западну Европу, они одмах нама приписују репцепт како би могли да оздравимо. Утолико је мени значајније то што је било раније него ово што је сад.

Релативизација Дригог светског рата и његових жртава, релативизација између нациста и антифашиста је на делу и обично бива да се они који су били борци против фашизма данас називају фашистима, а они који су се шверцовали кроз историју, који су у оба светска рата били на њиховој страни они су наводно нека нова врста левице. Та нова врста левице се генерише из далеких центара вашингтонских који уствари потпомаже Сорошева фондација. Она заправо по свету спроводи револуције као што је немачка обавештајна служба провела Октобарску револлуцију у Русији.

Америчка војска се налази у 55 земаља света и то ја 15 више него што је имао стари Рим.

Део Србије је кад су стигли руски „мигови“ рекао – „шта ће нам“. Како сте ви примили ту вест?

– Оно што мени бива и јесте најзначајније јесте традиција породице у којој сам ја потекао и начин на који сам растао, а то је да може и Исток и Запад. И по томе је наша земља била специфична, судбински предоређена да буде ни Исток ни Запад и ми имамо тај светосавски завет који морамо да очувамо. Зато је питање наоружавања, питање несврставања у ову или ону групу. Ни Исток ни Запад, али, и Исток и Запад. И то је једноставна формула. И утолико мислим да ти Мигови, и оно што ћемо добити од Ербаса, нове хеликоптере, то је нешто што потпуно одговара статусу који ја подржавам – дакле, да волимо и Гагарина и Армстронга, да волимо и Грифита и Ајзенштајна, да гледам и филмове Тома Пола Андерсона и Загањцева.

А онда дође Хојт Ји и каже не може и једно и друго. Морате одабрати столицу.

– Тај Хојт Ји изгледа као неки дечак кога су изгубили на путу до мензе, па покушава да нађе родитеље. Не знам уопште ко је он, ваљда заменик помоћника секретара. Вероватно је он неко, показало се у Македонији, врло успешан. Али ја имам озбиљне информације да је он и у Србији и у РС, налетео на тврд камен и да тај камен није баш лако избушити и ставити у њега динамит.

Проблем са Хојт Јием је у том да ли он зна шта чини по свету. Он долази и у ствари као помоћна претходница нечега што је раније ЦИА радила у Латинској Америци сама.

Историја је, међутим показала да код нас то са динамитом иде сасвим лагано.

– У сримашним друштвима као што је наше врло је лако мењати режим. Али, ја се сећам, дубоких филозофских мисли које говоре да „живот и наука почњу кад престане револуција“. Они су своје револуције завршиили националним заносима у 19. веку, а онда су почели да извозе револуције коме могу. Ми смо у Београду имали једну револуцију која је пропала, која се показала потпуно непотребном, али, ја мислим да кад би неко наљутио наше људе да би поново могао да их поведе у нову несрећу. Дакле, Србин не сме да иде у било какву револуцију, и не сме више ништа да руши своје, и мора да прати идеју великих западних филозофа који су тврдили и доказали „да живот и наука настају у миру а не у револуцијама“. Стално револуционисање је упадање у нешто на шта вас терају те невладине организације и нешто од чега би требало бежати као од црног ђавола.

У Београду избор за нове чланове САНУ, уз Маквејева, Жилника, помиње се и ваше има као кандиата. Какав је ваш однос према САНУ, чује ли се глас академика довољно?

– То је једна од институција које су у послењих 40 година управо ови о којима говорим успешно демонтирали. САНУ шта год била у међувремену, је место чији је члан био Никола Тесла, Пупин. Нису то мале ствари. У сваком случају годи, па шта год било. Међутим, све је то врло неизвесно, објаве да ће то бити, али, да ли ћете проћи то бог зна. Ја сам члан Америчке академије наука и уметности а на Српске и то већ 15 година, а то можда најмање говори о томе до које мере САНУ, која заправо прати идеју Француске академије, држи до свог конзервативизма. Сваки исход кад сам ја у питању је могућ. Ако одлуче да ме приме бићу срећан, а ако одлуче да ме не приме то ћу доживети као нешто најнормалније и нећу се љутити.

Хоћете ли се икада вратити у Сарајево?

Никад. Нећу због тога што постоје непремостиве идеолошке разлике које оријенталном вештином они успевају да преведу на језик моје склоности ка некаквој „агресивној Србији“, заборављајући да су им и Турци и њихови преци писали ћирилицом до пре 50 година. И, што тамо још постоји та иста идеја да су три народа окренута на три стране, да су им мржње блиске а љубави далеко и утолико ја мислим да ја са својим идеолошким уверењима не приападам тамо. То је народ који је такође пропатио тај рат, сад уопште не говорим зашто није прихваћена рука која је долазила из Србије по којој би тај рат био избегнут, то је није моја ствар, то ће бити ствар историје, али, ја мислим да ја не припадам неком ко је од тог рата наприво снажну идеологију и ко је заправо објективно патио без воде, без струје, без ичега. Сви ови који су се вратили, заправо су се огребали за један статус а ја држим до себе па и до њих на неки начин и утолико се тамо нисам појављивао нити ћу. аправо да је могуће на тај начин растакати Европу. Свуда у свету постоји ажурирање података и нешто што се подарзумева а то је да се важни папири чувају у трезорима а овде је испало да је шофер министра иностраних посова смандрљао тај папир неверујући својој држави. Проналажење тог папира је добар податак о томе шта је у ствари у Дејтону договорено.

Чланак КУСТУРИЦА: Србин не сме више никад да иде у било какву револуцију! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Шта би се у земљи која држи до себе догодило после скандала Херте Милер, лепо је објаснио Мислав Хорват у тексту „Нацистичка наказа звезда 62. сајма књига“:

„У нормалној земљи за овај цивилизацијски и анти-културни скандал били би отпуштени сви редом, од министра културе, организатора сајма, оних који су лично довукли ову нацисткињу у Србију, до чистачица и портира. Летили би у Саву и бициклисти што се возе на стази поред сајма. Истина је да Србија сама себи наноси зло, јер свака олош може пљувати по њој у главном граду и још за то бити плаћена“.

Исти скандал прокоментарисао је и Емир Кустурица: „Послије наступа Херте Милер у ЈДП јасно је како су организатори Сајма књига направили грешку. Требало је да списатељицу позову на војну параду, јер она преферира војностратешки пут до националног освјештења, радијацију коју уранијумске бомбе остављају у простору“. Предложио је и тему о којој би Херта Милер могла да држи предавање: „Утицај уранијума на освјештење заблудјеле Европске нације“.

Изгред је прокометарисао и очевидац учесник Иван Ивањи и закључио да је немачка нобеловка „жртва немачких медија“. Понешто о томе, мада изузетно немушто, прокоментарисао је такође очевидац, преводилац три романа Херте Милер на српски, Небојша Бараћ. Њему је, како тврди, у самом догађају, „недостајало топлине“.

У вези са свим наведеним коментарима могли бисмо понешто рећи.

И Мислав Хорват и Емир Кустурица сматрају да је звезда овогодишњег Београдског сајма књига требало да буде Петер Хандке, највећи живи аустријски писац, књижевник који је остао без Нобелове награде само зато што је бранио истину о Србима. То је сасвим тачно. Једино се не саглашавамо с темом коју је требало задати Милеровој („Утицај уранијума на освјештење заблудјеле Европске нације“). Јасно је, наиме, на основу свега што је Милерова рекла („Нисам пацифисткиња и верујем да се неке ситуације могу решити само одређеним захватима. Верујем да је војна интервенција људска и морална позиција“), да ову особу никакве, па ни цивилне жртве, не занимају. Ако узмемо у обзир да се велики историјски удеси састоје од бројних трагичних личних историја, чему нас управо књижевност учи, заиста је занимљиво одсуство емпатије једне списатељице према људима захваћеним ратом, као и њено горљиво залагање да НАТО интервенише у Украјини и отпочне војну кампању против Русије.

Не бисмо се могли сложити ни с констатацијом Ивана Ивањија да је Милерова „жртва немачких медија“. Зар није дужност писца да се адекватно обавести пре но што почне да суди? Рекли бисмо да немачка нобеловка заправо има проблема са идеолошком необјективношћу и пристрасношћу – што је показала говорећи о Путину, Русији и о догађајима у Украјини – а да уопште нема проблема с чињеницом да јој је отац припадао СС јединицама, пошто је, како она каже: „Цела та генерација била у СС јединицама“. Можда у Румунији и Немачкој, али не у Русији и не у Србији.

У вези с наведеним увиђамо да наречена има и озбиљних проблема с васпитањем јер је, благо речено, неваспитано говорити све што је она говорила у присуству господина и писца Ивана Ивањија – чији су родитељи убијени 1941. године, после немачке окупације Југославије, само зато што су били Јевреји, а он је био заточен у концентрационим логорима Аушвицу и Бухенвалду.

Готово да је смешна изјава Небојше Бараћа о „недостајању топлине“ у ЈДП-у приликом гостовања Херте Милер, као и изјава о њеној „дубокој осећајности за свет који нас окружује“. Вероватно је господин Бараћ мислио на осећајност с којом поменута приповеда о природи, пошто је показала безосећајност и према домаћинима, тј. нама, Србима, као и према народу који има 180 милиона душа, а на који је хушкала НАТО.

Но, оно што је можда важније од свега наведеног јесте питање – ко је тачно довео Херту Милер у Београд? Из извештаја медија произилази да је српски организатор манифестације „Четири земље један језик“ била НВО „Крокодил“ Владимира Арсенијевића. Шта је препоручило ту НВО и њеног председника да буду организатори гостовања писаца немачког језика на 62. Београдском сајму књига? Ако су они довели Херту Милер, ко им је то допустио?

Та питања постављају се, између осталог, и у светлу чињенице да је поменути председник НВО и потписник тзв. Декларације о заједничком језику – о оном који, као што смо писали на ФСК, нико од потписника не сме да именује, зато што је тај језик српски. У ком тачно својству је Владимир Арсенијевић ангажован на овогодишњем Београдском сајму књига? Да ли као промотер и идеолог поменуте Декларације који би манифестацијом „Четири земље један језик“ требало да пропагира заједнички језик којим се говори у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори? Да ли је то покушај да нас испод жита уведе у будућност неименованог језика за који је најбоље да неименован и остане? И како није национализам да се немачки језик зове немачки, а јесте национализам да се српски језик зове српски?

Осим тога, зашто је баш немачки публициста Михаел Мартенс одабран да у ЈДП-у разговара с Хертом Милер? Зар у Србији не постоји новинар који прати културу, а који би могао да буде модератор гостовања Милерове у ЈДП-у? Зашто је она, како нам тврде пријатељи и колеге новинари који прате културу, одбила да било ком нашем новинару да интервју? Милерова је позвана у Србију да би нам постављала услове? Да би говорила о политици, а не о књижевности?

Посебно смо запитани над свешћу дела публике која је слушала Херту Милер у ЈДП-у, а која након њеног директног вређања Срба и Србије није напустила салу, већ је стала у ред како би од нобеловке добила потпис. О чему је ту заправо реч – о садомазохизму, недостајању примарног самопоштовања, самопорицању, стокхолмском синдрому, феномену обожавања странаца, потреби да се добије данга и постане припадник руље, схизофренији или пак о фасцинираности књижевним наградама?

Када је Кнут Хамсун почео да сарађује с нацистима, његови читаоци почели су да му враћају књиге. Е, то су били читаоци! Сам тај чин у ствари је књижевност. Ништа мање од тога није књижевност ни чињеница да би сви који су се у ЈДП-у нашли у реду за потписивање, вероватно исто тако мирно стајали у реду за клање или за стрељање. Управо поменуто у не тако давној прошлости надгледали су и чинили ближи и даљи преци Херте Милер.

Чланак ШТА БИ СЕ ДОГОДИЛО У ЗЕМЉИ КОЈА ДРЖИ ДО СЕБЕ: Ко је довео „нацистичку наказу“ у Београд? се појављује прво на ИСКРА.

Херта Милер (Фото: Спутњик/AFP 2017/ Herta Müller)

Није Херта Милер прва а сигурно ни последња нобеловка у дневној политици. Пре ће бити да је и награђена баш због таквог ангажмана. Јер пропаганде никад доста.

Они који досад нису знали за Херту Милер, добитницу Нобелове награде за књижевност 2009. године, а држим да је таквих поприлично, сигурно ће је запамтити после синоћног хепенинга у Југословенском драмском позоришту (ЈДП) уприличеног поводом њеног гостовања на Сајму књига. Како другачије него хепенингом окарактерисати нешто што је требало да буде књижевно вече, а претворило се у све друго само не то. Стављено на папир, то би био класичан пример памфлета.

Тако то раде они који као награђивани књижевници, па макар то били и нобеловци, пажњу шире јавности морају да скрећу и на такав, петпарачко-политикантски начин. Те 2009. године, када је добила Нобелову награду за књижевност, у рубрици за културу (моје бивше редакције) једва смо успели да докучимо о коме је реч. Али у последње време ни први ни последњи случај. Да је Нобелова награда, и не само за књижевност, све више у служби дневне политике и није нека новост.

Којој политици службује Херта Милер није крила гостујући у ЈДП-у. Да ли ће због тога имати користи од НАТО-а, чије злочиначке подухвате је без имало гриже савести бранила усред Београда и Србије, коју је три месеца засипао бомбама, и није питање. Уосталом, сама је признала да није пацифисткиња.

„Када постоји рат, тада мора да се изврши захват како би једна страна изгубила све и била поражена од друге стране. Када је већ тако, верујем да је војна интервенција људска и морална позиција“, рече не трепнувши Херта Милер, од које се то негде и могло очекивати.

Хертин отац је током Другог светског рата био члан елитне нацистичке јединице Вафен СС, чији су припадници, нарочито на Источном фронту и Нормандији, остали упамћени по небројеним злочинима против цивилног становништва и ратних заробљеника. Зато је након завршетка рата њеној богатој немачкој породици која је живела у Румунији, у тамишком округу, где је она и рођена, све одузето. У Немачку се преселила 1987. године. Књижевну „славу“ је стекла пишући о мукама живота под румунским режимом.

Ето нама сада књижевнице Милер која готово ламентира над некадашњом Југославијом, румунским узором. Нигде је, међутим, није било када су југословенску државу о којој је с толико емоција синоћ говорила, управо њени западни пријатељи разваљивали док на крају није у крви расточена. Није им више требала јака после пада Берлинског зида и, мислили су, „умрле“ Русије. Далеко се лакше манипулише и влада малим феудима. То је макар данас свима јасно. Поготово Шпанцима.

А она у међувремену као да ништа није схватила. И данас, каже, исто мисли о бомбардовању Београда, првом усред Европе после Другог светског рата и не разуме арогантни став према НАТО-у. Можда је и у праву. Па НАТО зато и постоји, да као најбољи инструмент за спровођење интереса САД сеје смрт широм планете. И пре и после Београда.

Каже, била би срећна да је НАТО ушао у Румунију, уместо што су Румуни морали да се боре против Румуна да би ставили тачку на Чаушескуа. Ваљда по том моделу су и Срби криви, па наравно и Српска православна црква. Тако је, каже, Србија сама себи нанела зло и њени грађани морају да живе са истином да су сами себи нанели патњу. Наравно. Да су били макар мало послушнији, добили би шаргарепу.

Душа је, каже, боли и за Украјином и када види шта Руси данас тамо чине. Тим људима требало би дати оружје, каже она. Колико дуго још то треба да траје, зашто постоји НАТО, завапила је Милер. Експанзија којом Путин креће у њу, каже, узнемирава и због тог има утисак да Украјинцима мора да се помогне. Ако не дипломатски, онда, додаје она, другачије. Као што су учинили у обрачуну са Србијом, објашњава ратоборна књижевница.

Напуштајући салу ЈДП-а публика јој је ставила до знања шта мисли о њеном приступу решавању светских проблема, што је очигледно није дирнуло.

Али није она прва, а сигурно ни последња нобеловка у дневној политици. Односно, пре ће бити да је и награђена баш зато што је у дневној политици која је моћнима мила за уши. А пропаганде никада доста.

Пре две године, добар део наслова у медијима гласио је: Критичарка Путина и Лукашенка добила Нобелову награду за књижевност. Лауреат, белоруска књижевница Светлана Алексијевич, такође непозната широј читалачкој публици, и у дану када је добила Нобелову награду потрудила се да изазове политичке коментаре. Изјавила је да је конфликт у Украјини у ствари руска окупација Донбаса.

То је, ваљда та нова поетика 21. века, која је у највиши ранг уздигла поблицистику и документаристику, наравно зачињену дневном политиком.

Чланак ХЕПЕНИНГ У ЈДП: Иии… нобелова награда за мржњу Срба и Руса иде у руке… се појављује прво на ИСКРА.

Публика на трибини у ЈДП-у (Фото: Танјуг, РТС)

Пре свега, ја сам један конзервативан, лепо васпитани господин који је желео џентлменски да се односи према једној дами, али „пуко“ сам јер нисам могао више да слушам претеране глупости, рекао је „Танјугу“ наш цењени преводилац и писац Иван Ивањи о синоћњем разговору са нобеловком Хертом Милер у Југословенском драмском позоришту.

Милерова је синоћ, између осталог, говорећи о оправданости НАТО интервенције 1999. године, казала да је „Србија сама себи нанела зло и да њени грађани морају да живе са истином да су сами себи нанели патњу“.

Ивањи јој је узвратио констатацијом да су Милошевића са власти скинули грађани Србије, а не НАТО.

Он истиче да Милерова о већини догађаја на простору некадашње Југославије деведесетих година прошлог века нема појма.

„Немачки колега Михаел Мартенс је крив што се све на тако неинтелигентан начин догодило синоћ у Југословенском драмском позоришту. Казао сам му пре почетка трибине да јој не поставља питања о НАТО бомбардовању, али није вредело. Херта Милер је класична жртва немачких медија који су извештавали о распаду СФРЈ“, казао је Ивањи.

Према његовим речима, и цењени писац Гинтер Грас је прво оправдавао бомбардовање Србије 1999. године.

„Величина његовог интелекта је у томе што је он повукао ту своју тврдњу јер није имао довољно информација о свему што се догађало на простору некадашње Југославије. Нажалост, то синоћ није био случај са Хертом Милер. Верујем да бомбардовања само помажу режимима. Баш то је учинио и НАТО бомбардовањем Београда, помогао је Милошевићу. Народ се потом ујединио око неког патриотизма и у мржњи према НАТО-у“, рекао је Ивањи.

Он напомиње да је публика била сјајна јер нико није ни покушао да увреди Херту Милер.

„Њене провокације нису успеле да изазову публику на прекид трибине, а у сали је било присутно близу 600 људи. Јако сам поносан на то“, истакао је Ивањи.

Чланак ПИСАЦ ИВАЊИ: Херта Милер је класична жртва немачких медија се појављује прво на ИСКРА.