Фото: РТРС

Сваке године све нас је мање, рађа се све мање дјеце, а природни прираштај становништа у Републици Српској посљедњих 15 година је негативан.

Посебно забрињавјаућа демографска слика је у Херцеговини. Годинама је број умрлих већи од броја рођених, а негативни тренд се наставља.

Ситуацију додатно погоршавају сталне миграције становништва и све више оних који одлазе за послом, бољим животом или се након студија не враћају.

Црвени аларм који упозорава да Херцеговине полако нестаје одавно је упаљен, упозоравају демографи. Само у јануару ове године у Требињу су у књигу умрлих уписане 63 особе, док је број рођених беба драстично мањи.

Ништа боља ситуација није ни у другим херцеговачким општинама, што потврђују подаци са посљедњег пописа, по коме у овом дијелу Републике Српске живи тек нешто више од 60 000 људи.

– Гледајући претходне године, ове године је умрло за 1/4 више него у истом периоду прошле године, стварно је забрињавајућа слика, рађало се 800 беба сад дупло мање, истиче Васо Чихорић, матичар у Требињу.

Годинама уназад из продилишта исте вијести – све мање новорођенчади. У 2016 рођено је свега 328 беба, мање него претходних, и дупло мање него нпр. 1994 године када је на свијет дошло више од 800 новорођенчади.

– Примјећујемо један константан пад у рађању дјеце и он износи око 30 новорођенчади мање, истиче Срдан Лугоња,  начелник гинеколошко – акушерског одјељења Болнице Требиње.

Празна породилишта, празне и школе, слика је која се у Херцеговини, према свему судећи неће мијењати у блиској будућности. Списак разлога због којих нас је све мање је подужи.

– Социо-економски услови, касно ступање у брак, прво рођење дјетета у 29 години, стерилитет или пробелми са зачећем код сваког петог или шестог пара, велики број нежења и дјевојака неудатих, миграције, разводи итд, наводи Лугоња.

– Ученици који овдје заврше средњу школу њих 80 до 90 одсто из генерације заврши студије и не враћа се, да смо им имали понудити неки посао, вратили би се, напомиње Драго Кундачина, дирекотр ОШ „Његош“ у Берковићима.

Негативна статистика уписана је и у књиге вјенчаних. У Требињу, у прошлој години, субоносно „да“ изговорило је тек 145 парова, што је за 43 мање него 2014 када је склопљен рекордан број бракова.

Запуштена имања, опустјела села, нажалост уобичајена су слика уХерцеговини. Чак и у селима у непосредној близини града, попут села Тврдош, не живи ниједан становник.

Поражавајући подаци су да Република Српска сваке године губи 3500 становника. Крајње вријеме је да се цијела друштвена заједница укључи у рјешавање овог проблема, упозоравају стручњаци. Ни минута за губљење нема, а у борби за живот не смије се закаснити.

Чланак ТРЕБИЊЕ: Забрињавајућа слика у Херцеговини, сваке године једно школско одјељење мање се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

Служењем литургије и парастоса у Саборној цркви у Мостару, која је у изградњи, данас је обиљежено 75 година од страдања братства манастира Житомислић од злогласне НДХ и 1.675 мостарских Срба у Другом свјетском рату.

Литургију и помен служио је игуман манастира Житомислић Данило Павловић уз саслужење свештеника из Мостара и Требиња.

Игуман Данило рекао је да је највише људи у Мостару и долини Неретве пострадало од усташке власти након успостављања НДХ. Међу њима је било пет мостарских свештеника и братство манастира Житомислић, њих осморица.

„Монаси су били позвани да се јаве на попис, што су учинили. Прешли су Неретву и одмах су свезани и бачени у јаму Видоња, недалеко од манастира Житомислић. Њихово страдање је симбол страдања осталих људи у најстрашнијим мукама у херцеговачким јамама“, рекао је игуман Данило.

Он је навео да је то био пројекат одвођења Срба у логоре смрти, бацања у јаме и затирање свега што је српско.

„Ови људи су пострадали невини, ничим криви, само зато што су били то што јесу. Ми смо дужни да их се сјећамо и да их молитвама прослављамо, да не заборавимо њихову жртву“, реко је игуман Данило, напомињући да су житомислићки мученици канонизовани.

Радмило Браца Андрић, некадашњи градоначелник Мостара, у Другом свјетском рату изгубио је оца, два стрица и петнаестеро рођака.

„Мени су остали у сјећању догађаји из 1941. године када је убијено око 1.300 невиних грађана српске националности. То је један од најстравичнијих датума у овом граду када су убијани невини људи и бацани са Царинског моста у Неретву. То је био геноцид над грађанима српске националности у овом граду о којем до сада није ни писано ни говорено“, рекао је Андрић.

Славко Тришић у Другом свјетском рату изгубио је оца и стрица, а у посљедњем рату сина. Он каже да су из његовог села, Зијемља 1941. одведена 43 мушкарца који су мучени и убијени.

Након помена у Владичанском двору су Владан Бартула и Саша Шољевић са Универзитета у Источном Сарајеву одржали предавање о теми „Жртва и страдање“.

Шољевић је навео да Српска православна црква није никада у историји имала страдање као од 1941. до 1945. године када је од четворице епископа на подручју БиХ преживио само један.

Он каже да се у извјештају Светом архијерејском Синоду СПЦ од јединог преживјелог епископа Нектарија Круља наводи да је свештенство већим дијелом побијено или одведено у логоре, те да је престао рад свих епархијских одбора, да нису служени вјерски обреди, ни дјеца крштавана, а парохијске архиве и књиге уништене. У Херцеговини су неке парохије потпуно уништене.

Бартула је рекао да се у 20. вијеку у Херцеговини догодило велико страдање Срба.

„Потребна нам је култура памћења да бисмо се присјетили свих жртава које су бранећи своје име и вјеру страдали мученички за Христа“, рекао је Бартула.

На подручју Херцеговине у Другом свјетском рату страдало је око 8.500 Срба.

Чланак МОСТАР: Сјећање на велико страдање Срба у Херцеговини се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Карадаревић

Обишла је Моника Белучи у протекле три године сваки педаљ Херцеговине. У требињском хотелу “Платани” чувена италијанска глумица одавно је омиљени гост.

Грациозношћу и скромношћу одушевила је и Билећане и Невесињце. А сцене филма “На Млијечном путу” Емира Кустурице, Моника је снимала и на дивљем Лебршнику, неприступачним Моринама, али и у бајковитој атмосфери под слаповима водопада Кравице.

“Стално смо у покрету. Често мијењамо локације, али срећа па имам одлично здравље. Није лако доћи овамо. Некад стижемо колима, некад хеликоптером. Али ово мјесто је предивно и чини да се стопим с природом и потпуно одвојим од реалности. Чаробно је”, очарана је глумица Моника Белучи.

Радити с Емиром Кустурицом посебно је задовољство, каже прослављена дива. Снимање филма се приводи крају. Прва прича одавно је у монтажи, а филм ће бити премијерно представљен публици у Кану идуће године. Славна глумица радује се и првом приказивању филма у требињском биоскопу и наклону пред локалном публиком.

“Ово снимање је за мене могућност да радим не само на филму који ми се заиста допада, него са редитељем ког волим и цијеним. Исто тако доживљавам чудесне ствари, упознајем нову културу, сусрећем се са другачијим менаталитетом. Предивни су и људи и природа”, додала је Белучи.

Дала је, каже, на снимању све од себе. О наградама и признањима не размишља, али познавајући Емира не сумња да ће филм “На Млијечном путу” бити одлично прихваћен и код публике и код филмске критике. Али то није њен посао, закључује Моника Белучи уз заводљиви осмијех.

Погледајте прилог из Централних АТВ вијести!

Чланак РАДУЈЕ СЕ ПРВОМ ПРИКАЗИВАЊУ ФИЛМА У ТРЕБИЊСКОМ БИОСКОПУ: Моника Белучи одушевљена Херцеговином се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Пребиловци – симбол српског страдања у Херцеговини, 8. августа биће мјесто сабрања, обнове живота и људског достојанства и мјесто из кога ће бити послане поруке праштања како се злодјела више никад не би поновила, рекао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

У Пребиловцима ће 8. августа Његова светост патријарх српски Иринеј освештати Храм Васкрсења Христовог у саслужење бројних владика и свештенства Српске првославне цркве.

Храм Васкрсења Христовог саграђен је у спомен на 4.000 Срба који су у Другом свјетском рату страдали од усташких злочинаца на подручју Доње Херцеговине и били бачени у јаме.

Храм је саграђен на мјесту Спомен-костурнице у којој су њихове кости, након педесет година, 1991. године нашле смирај. Али, не задуго. Већ 1992. Спомен костурница је минирана од хрватске војске, а мошти уништене.

По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију су сакупљени. Стали су у седам ковчега и оне ће бити сахрањене у крипти Храма Васкрсења Христовог који је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму која је симбол Васкрсења и симбол живота.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, који је идејни творац изградње овог храма и уз чије је огромно залагање и направљен за мање од двије године, наглашава како обновом Храма Васкрсења Христовог Пребиловци постају препознатљиви не само по страдању него изнад свега као мјесто васкрсења, сабрања, обнове живота и људског достојанства.

„Поруке које једино треба послати са тог светог и страдалног мјеста су – поруке мира, помирења и, надасве, праштања, како се слична злодјела не би никада и никоме поновила, како би помирење и праштање постали жива реалност, а не само пука слова на папиру“, истиче владика Григорије.

Владика наглашава да искључиво од свих народа и вјерских заједница које живе на овом простору зависи да ли ће доћи до праштања и помирења како се злодјела више не би понављала.

„Уколико будемо истински истрајавали и радили на помирењу – до помирења ће и доћи. Стога је веома важно праштање, јер без њега нема помирења и заједничке будућности. Праштање не значи заборав и негирање мучне прошлости већ способност да се раздори превазиђу, а ране зацијеле, на добробит свих нас, наше дјеце и наше будућности“, истиче владика захумско-херцеговачки и приморски.

За Пребиловце владика Григорије има и друге планове, о којима засад не говори. „Бог прегаоцу даје махове. Уз Божију помоћ и добру вољу и хтјење све је могуће. Али дозволите ми да о томе говорим по учињеном послу“, каже владика.

Владика Григорије наглашава да је Храм у Пребиловцима саграђен уз добру вољу, разумијевање и помоћ предсједника Републике Српске, али и захваљујући донацијама Срба у дијаспори.

На освештању Храма 8. августа у Пребиловцима владика очекује све добронамјерне људе из Републике Српске, Федерације БиХ и региона. „Очекујемо све оне који су свјесни важности овог догађаја, његовог дубљег смисла и наше намјере и жеље да све протекне у достојанственој и мирној атмосфери. Свако ко је у стању да то испоштује – добро је дошао“, поручује владика Григорије.

Међу именима 4.000 страдалих на зидовима пребиловачког храма биће исписана имена 826 становника овог мјеста које је једно од четири најстрадалнија села у свијету у Другом свјетском рату. У Пребиловцима је у првим данима августа 1941. страдало 85 одсто живља, махом жена, дјеце и стараца.

Они су, према свједочењима усташа којима је 1957. суђено за овај злочин, живи гурнути у јаму Голубинка код села Шурманци надомак Међугорја. Јама је по налогу комунистичких власти забетонирана. Кости су извађене тек 1991. године и из ове и многих других херцеговачких јама које су биле стратише више хиљада Срба који су страдали под окриљем НДХ.

Српска православна црква канонизовала је мученике пребиловачке који се обиљежавају 6. августа.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: Симбол српског страдања постаје симбол обнове живота и помирења се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

По завршетку Другог светског рата основна школа у селу Пребиловци у доњој Херцеговини готово да је остала без ђака. Убрзо је и затворена. Као што су после августа 1941. године остале заувек затворене и многе породичне куће у овом селу.

Пребиловци су постали један од симбола страдања херцеговачких Срба на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), изгубивши више од 80 одсто своје предратне популације.

Од 1.000 становника, тог лета 1941. године убијено је њих 820. Само током једног дана, 6. августа, више од 550 жена и деце из Пребиловаца скончало је у јами Голубинки, у оближњем селу Шурманцима. Јаме у које су бацани Пребиловчани, али и становници других околних српских насеља, забетониране су 1961. године. Бетонски поклопци скинути су тридесет година касније, у освит нових ратних сукоба на овим просторима. Кости извађене из јама, посмртни остаци око 4.000 људи, пренете су 1991. године у храм у Пребиловцима који је почео да се гради. Само годину дана пошто су положене у костурницу, хрватске оружане снаге разнеле су их, заједно са недовршеном црквом. Место храма и костурнице постало је депонија смећа.

Међутим, упркос покољу од пре 74 године, бацању живих људи у јаме, убијању деце, па бетонирању и гранатирању који су уследили у новије доба, они са којима данас разговарамо о Пребиловцима, а који су на различите начине везани за живот данашњег села, не причају само о смрти, него и о – васкрсењу. Победи живота над смрћу, васкрсењу Христовом, посвећен је и нови храм у Пребиловцима. Депонија смећа уклоњена је 2002. године. Епископ на чијој се канонској територији налази ово село, владика захумско-херцеговачки Григорије, каже за „Политику“ да га радује што ће овог 8. августа освећење пребиловачке цркве обавити патријарх српски Иринеј. Као што је био срећан што се недавно заседање највишег црквеног тела, Светог архијерејског сабора, завршило певањем песама у славу пребиловачких новомученика, који су на овом заседању дефинитивно придружени лику светих мученика.

– Најважније је да се у Пребиловцима обнавља живот и расту деца. Када узмемо у обзир страдања тамошњег народа кроз двадесети век, и његово стално обнављање, тек онда разумемо колика је, упркос свему, његова воља за животом, чијем квалитету сада треба допринети. Стога смо дужни да учинимо све како би добро побеђивало зло, а живот смрт – каже владика Григорије.

Деца данас у Пребиловцима чине четвртину становништва, од око 60 становника, 16 су основци и средњошколци, а има и студената који се школују у 35 километра удаљеном Мостару, описује нам демографску слику села овдашњи парох, јереј Марко Гојачић.

– Хвала Богу, вера мештана и њихова снага за повратак и обнову кућа и цркве надјачала је све остале препреке које доноси данашњица па су ношени том вером успели да обнове живот у Пребиловцима – каже отац Марко Гојачић.

Од њега сазнајемо да тих препрека није мало. Много је у селу необновљених кућа, уз тридесетак обновљених, лоша је инфраструктура, очекује се да ће тек ове године кроз село бити спроведена вода, а ђаци похађају школе које раде по хрватском и бошњачком програму и немају могућности да у школи изучавају свој језик и историју.

– Страдање тих људи у Другом светском рату и злочини који су над њима вршени заувек су обележили ово село, јер се број његових житеља никада после није васпоставио. Пребиловачка прича је увек актуелна, али је догађај који иде након страдања – васкрсење. Тако ћете, свративши у село, чути о страдању, али и осетити да је васкрсење победа над смрћу – каже отац Марко Гојачић.

На путу до Пребиловаца нема табле која би вам била путоказ, прича Миленко Јахура, Београђанин родом из овог села. Неки много јачи, унутрашњи путокази, доводе потомке Пребиловчана сваке године на годишњицу страдања у ово село. Јахура, који је председник Српског националног друштва „Пребиловци“, каже да ће овог августа, будући да ће дуго очекивани Храм васкрсења Христовог бити освештан, више десетина аутобуса у Пребиловце довести верни народ. Као и многи Пребиловчани, и Јахура као део породичних успомена носи сећање на стравично страдање у лето 1941. године. Његова мајка, Јока, рођена Екмечић, успела је да побегне из сабирног центра у селу Тасовчићима и избегне смрт, али шесторо њених укућана, њена браћа, сестре, мајка која је била пред порођајем, нису били те среће.

– У селу је обновљено неколико кућа за које планирамо да буду нека врста меморијалних центара који ће чувати успомену на пребиловачке жртве. Свет треба да чује истину о страдању Срба у Пребиловцима, она се више не може сакрити – каже Јахура.

За сада, међутим, свету је од Пребиловаца далеко познатије оближње 13 километара удаљено Међугорје. Ту се, на четрдесетогодишњицу страдања Срба из овог краја, указала Госпа, Богородица.

– Они који су је видели описивали су је као жену са дететом. А долазила је баш из правца јаме Голубинке, једног од највећих српских стратишта на овом подручју. Оно што збуњује сваког верујућег човека, без обзира на то којој цркви припада, јесте то што се највећа од жена, Богородица, појавила у непосредној близини места где су страдале стотине невиних жена и деце, а да ништа о том страшном злочину „видјелицама“ којима се указала није поручила – каже Јахура.

Света столица је оформила посебну комисију за испитивање међугорског феномена, али њихови закључци нису још саопштени. Папа Фрањо, као ни његови претходници, још није разрешио дилему да ли је Међугорје место чуда или није, али су у његовим речима да „Госпа није шефица поште да шаље поруке сваки дан“ многи препознали међугорски феномен, будући да се неким тамошњим „видиоцима“ Госпа указивала свакодневно током низа година.

– Не знам да ли се Ватикан ограђује од Међугорја, али знам да је култ Госпе из Међугорја и данас веома јак. Међугорје је данас веома богато место. Нема куће која не издаје собе за ходочаснике, саграђено је и пуно малих пансиона, ту су водоскоци, тениски терени. Граде се и нови објекти за смештај многобројних посетилаца и у тој градњи већ се стигло на свега 700–800 метара од јаме Голубинке – прича Јахура.

На званичном сајту посвећеном указањима и чудима Госпе из Међугорја, у одељку који се бави историјатом ових крајева, обрађен је и период Другог светског рата. Једини догађај који се наводи из овог периода јесте „Голгота хрватског народа“ у Блајбургу, где је „око 300.000 цивила и војника изгубило живот“.

Чланак СИМБОЛ СТРАДАЊА И ВАСКРСЕЊА: Пребиловачка деца међу српским светитељима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Рад групе младих архитеката из Београда, од којих је већина поријеклом из Херцеговине, проглашен је за најбољи на међународном конкурсу за идејно архитектонско-урбанистичко рјешење уређења шире зоне комплекса манастира Херцеговачка Грачаница у Требињу.

Побједнички тим чине Владимир Парежанин, те Пеђа Паровић, Ведран Спаић, Ђорђе Мандрапа и Филип Микић.

Декан Архитектонског факултета у Београду Владан Ђокић, који је и члан жирија, истакао је да су сви аутори дипломирали на Архитектонском факултету у Београду и да је њихов рад, за разлику од осталих, био специфичан због тога што има савремен приступ и став у третирању овог комплекса.

„Врло ријетко, када је ријеч о православним храмовима и њиховом окружењу, имамо прилику да се прихвате савремени радови“, рекао је Ђокић новинарима у Требињу.

Он је истакао да је врло позитиван став Његовог преосвештенства владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија и игумана манастира Тврдош Саве који су подржали тај савремени концепт који покушава да уједини оно што је традиционално у неке савремене токове будућности.

„Ово ће бити изузетна прилика да се, уз постојећи манастирски комплекс, појави један нови мали град, који ће са својим бројним садржајима да се уклопи у овај амбијент и неће бити искључиво намијењен само за вјернике, већ ће ујединити читаву популацију Требиња и бројне госте који ће долазити у посјету“, каже Ђокић.

Он је истакао да пројекат није мегаломански и да је врло рационалан и изводљив, те да се лако може реализовати.

„Увијек ће бити потребне неке корекције у односу на рјешење које је дато, али то је један од начина да се цијели простор уреди, рационализује и урбанизује као један мали град, који ће већ саграђене објекте сакралне архитектуре повезати са новим објектима у јединствену цјелину“, нагласио је Ђокић.

Режисер Емир Кустурица, који је и члан жирија, истакао је да ће реализацијом овог пројекта Требиње постати јединствен град не само у Републици Српској, него и у свијету.

„Овдје би требало да све зграде, које су у низу и затварају те мале тргове, да витализују тај комплекс и да не буду само плијен туриста, него и живота Требиња“, рекао је Кустурица, напомињући да је ово врло згодно вријеме да се параметрима средњег вијека и ранијих периода задаје дух садашњег времена.

Кустурица је истакао да је тајна овог подухвата у томе што на оваквом простору може да се реализује идеја новог града, истичући да је ипак велико питање како да се постојеће стање развије у нови град, јер тек треба да се дефинише карактер тих кућа које су склопљене и распоређене.

Он је напоменуо да ће се за овај подухват, с обзиром да је ријеч о доброј идеји и плановима, наћи новац, додајући да мисли ће за годину дана почети радови, а да ће Црква одредити на који начин и под којима условима ће се градити комплекс.

Кустурица каже да ће, као и увијек, настојати да помогне добрим идејама и да ће учествовати у свему што је везано за реконструкцију.

„Желимо да направимо оно што нам империје раније нису дозвољавале и да то изгледа као да је постојао један континуитет“, истакао је Кустурица, додајући да су у историји постојали прекиди, а да је Требиње ријетко мјесто које има континуитет и свој профил.

На међународни конкурс који је расписала Епархија захумско-херцеговачка и приморска пристигло је 25 радова, а најбоље је бирао жири састављен од еминентних стручњака из области архитектуре и других профила.

Циљ конкурса био је боље физичко, функционално и обликовно повезивање простора Херцеговачке Грачанице са урбаним језгром Требиња, те оживљавање локације и увођење нових садржаја како духовних, тако и културних и туристичко-угоститељских.

На простору комплекса планирана је изградња хотела са 70 лежаја, рестораном, затвореним базеном, сауном и спа-центром, хостела са 120 лежаја, више стамбено-пословних и простора за администрацију и управу, те мултифункционалног објекта едукативне намјене, за смјештај школе, факултета, академије или института.

Отворени простори комплекса биће архитектонски уређени трговима и пјешачким стазама, зеленим површинама, дрворедима, цвијећњацима, фонтанама и споменицима, а планирана је и изградња потребне инфраструктуре за посјетиоце, као што су паркинзи и јавни тоалет.

Најбоља рјешења биће награђена са по 9.000 КМ за прво, 5.000 КМ за друго, 3.000 КМ за треће мјесто, те два откупа са 1.500 КМ.

Чланак ХЕРЦЕГОВАЧКА ГРАЧАНИЦА: Најбољи рад групе младих архитеката из Београда, поријеклом из Херцеговине се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Д. Јевремовић

У дјетињству нисам волио гробља. Ниједно дијете их не воли. Увијек би ме обузимала блага језа када бих пролазио поред њих. Прво које сам видио било је оно у нестварном мјесту мог рођења. Кажем нестварном, јер и данас, када год некога одведем на Планиницу – имам утисак да сам га извео из стварности, а чини ми се да и тај неко осјећа исто. И ви који читате ово, када бисте случајно отишли тамо, све што би обухватио ваш поглед чинило би вам се управо тако – нестварно.

Једина сурова реалност било је гробље. Смјештено на једној греди, као да је неко хтио да уштеди плодно тло. У њему су били различити гробови, међу њима и очев. Највише је било бијелих камених крстова. А пошто смо живјели поред градића богатог жељезном рудом, било је и неколико прекрасних крстова од кованог жељеза, који су нестали. Нема их више. Некако у наше вријеме почеле су се појављивати и страшне црне гранитне плоче. Њих сам се највише плашио. Било је и неколико воћки у нашем гробљу и никоме од нас није падало на ум да једе њихове плодове. Ако би било које лудо дијете у селу, за њега би се причало да једе крушке из гробља. Много пута сам пожелио да одем сам на очев гроб, да разговарам са њим као да је жив. О свему. Да му испричам све оно што се дешавало изван зидина гробља и подијелим са њим дјетиње муке и бриге. Нисам отишао. Било ме је страх и стид да тај страх било коме признам.

Када сам мало порастао и пошао у основну школу, пролазили смо сваки дан поред Трифковића гробља. Оно се налазило усред јелове шуме, крај Трифковића потока, у подножју зелене ливаде која се, ваљда због многих борова који су расли уоколо – звала Борје. Дању нам није падао тешко пролазак поред Трифковића гробља, али ноћу, када бисмо се, каснећи, враћали кући, тада је све изгледало савладиво: и поток и шума и Борје и Велики и Мали до и Гај и Смиљево брдо и Зидина и Пријека њива – све сем Трифковића гробља. Оно је дјеловало сабласно. Још страшнија је била помисао да ће сваког трена нека бијела утвара устати из своје тамне хумке и уплашити нас.

Виђао сам и друга гробља, али само из даљине. Дуго сам на њих гледао са језом и зазором. Када сам одрастао, та нелагода је, на чудноватан начин, прерасла у своју супротност. Тако сам, за студентских дана, заволио дуге шетње по Новом гробљу у Београду. Чак сам уживао у њима.

Послије, у рату, наизглед заборављена одбојност из дјетињства се вратила – опет сам почео да зазирем од гробља и гробова. Али сада из других разлога: сахрањивао сам у тужне раке младе људе чија је младост била неприродно, насилно прекинута. Њихови гробови били су неприпремљени, неочекивано отварани, као да се и земља бунила. И све је изгледало као ти гробови: бетонирано, замрзнуто, тужно, жалосно. Најчешће се сјећам таме, иловаче и ријечи: „Земља си и земљи ћеш отићи.” И тако четири године, од гроба до гроба, с гробља на гробље, скамењеног срца и залеђеног мозга, у шоку, са стиском зуба. Од Требиња, Оровца и Зубаца, до билећких и гатачких гробаља, све до Борака. И све с једном те истом мишљу: како је страшно мјесто гробље и како је хладан стан гроб. А онда се опет све почело расвјетљавати, најчешће и највише од сусрета са старим гробовима, који што су били старији – све су бивали свјетлији. Чудесни гробови, с предивним херцеговачким крстовима, у Завали и Орашју, Пребиловцима и Мостару. Крстови камени и стамени, скромни и господствени и напосљетку сусрет са десетинама прастарих, лијепих и једноставних крстова у старом житомислићком гробљу, који као да су засађени под стољетним огромним боровима и витим небопарним чемпресима. Ту се потпуно изгубио страх од гробља и нетрагом је нестала она добро знана нелагода.

Данас живим поред гробља. Старог гробља на Бјелушинама, у Мостару. Прво што угледам сваког јутра када се пробудим су дуговјеки сиви гробови, обрасли маховином и стопљени с окружењем, готово до непрепознавања. Као да су ту одувијек. Сваки пут, када угледам тај призор, у души ми одјекну они пророчки Шантићеви стихови: „И када нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”. Пјесници, као и обично, виде даље и дубље од осталих. Захваљујући старом гробљу на Бјелушинама, имали смо гдје и коме да се вратимо послије рата.

Постоје три гроба, три бијела крста којима врло ријетко одлазим, али која никада не одлазе из мојих очију и сјећања. На тим крстовима су уклесана имена Лазара, Анастасије и Ање. Испод њихових имена пише да су умрли са надом на Васкрсење и Живот Вјечни. Ријетко идем на гробове, али када год искрсну преда мном ова три бијела гроба, као да се сусретнем са вјечношћу, са сазнањем да нико никада, ни за један тренутак, не умире.

Гробови су уистину тачке које нас одређују, они су све и једино што имамо у овом животу. Ако желите да сазнате прошлост било ког мјеста – идите на гробља. На њима је исписана историја. Они памте најдуже и највише.

Центар свијета, сила осовине, стожер око кога се окреће универзум јесте један гроб – Христов гроб. Он се налази у самој сржи, центру најважнијег града на свијету и можда у свим свјетовима – Јерусалиму. У Херцеговини свако гробље у свом центру има цркву, црквицу. Однедавно свака јама, масовна гробница, а таквих је много, има цркву са куполом, симболом одваљеног камена са Гроба над којим нема власт свијет, него му је небо отворено и загрљен је са Животом. Вјерујем да су сви гробови овога свијета усмјерени, упућени ка ономе гробу у Јерусалиму из кога је засијала свјетлост Васкрсења Живота.

Ових дана завршавамо градњу храма сазданог по узору на онај храм саграђен на Голготи, на Христовом гробу – Храм Васкрсења. Вјерујем да су сви гробови у Херцеговини, све јаме безданице усмјерене ка том храму, гробу херцеговачких новомученика, које су два пута убијали, али су се они увијек поново као свјетлост живота појављивали. Као што се у Пребиловце сливају све наше ријеке, Неретва, Требишњица, Брегава, а у њих све друге воде, тако се у овај храм сливају све наше сузе, надања и радовања. Храм Васкрсења у Пребиловцима постаје темељ наше вјере, нада пуна радости, љубав испуњена смислом.

Чланак ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Херцеговачке реке и херцеговачке сузе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

– Ево ме у Требињу, у Епархији захумско-херцеговачкој, близу родне куће острошког чудотворца Светог Василија, где узносим топле молитве Господу. Од прексиноћ сам ту, када сам кренуо из Подгорице преко Никшића и аутомобилом прешао гранични прелаз Илино брдо и стигао на другу страну административне међе. Добро сам и једва чекам да се вратим у своју парохију у Подгорицу, кући међу своје, и докажем онима који раде шта хоће, да не могу то да чине докле хоће – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, коме је у недељу у подне подгоричка полиција уручила решење да напусти Црну Гору, јер му није одобрен привремени боравак због угрожавања националне безбедности државе.

– Евидентно је да ово није удар на мене него на Митрополију црногорско-приморску. Ових дана се припремала прича око новог Закона о положају цркава и верских заједница у Црној Гори и могуће је да све ово што су урадили има везе и са тим, да на неки начин мене удаље из тог процеса. Грдно су се преварили да је могуће тек тако кршити законске прописе.

Џомић каже да га највише брине најава министра Рашка Коњевића да ће се он и његова служба, и у случају да суд донесе одлуку у моју корист, и даље понашати мимо закона државе Црне Горе.

– Коњевић, који је црногорски извањац из Перина Хана код Зенице, сада спречава мене да живим са својом породицом у Црној Гори, док се највећим криминалцима одобрава да служе казне у затворима држава где им живе фамилије, чак и када су правоснажно осуђени. А мени је и то право отето!

Министру Коњевићу је, како оцењује, постала пословична пракса да своје будуће потезе, као старешина органа управе, прво најављује у медијима, а то је, каже, „ван памети“.

– Нисам стигао да испратим сву подршку коју сам добио, а она је била огромна. Уз мене су стали Срби и Црногорци, али и људи других вера и нација, чак и атеисти, што довољно говори да сам у праву. Ово што је министар Коњевић урадио је заиста непримерено, а наравно да ће сваки човек који у себи има оно исконско и чојско све ово осудити – рекао је др Џомић за „Новости“.

Чланак ЏОМИЋ: Молитве из Херцеговине се појављује прво на ИСКРА.