Поразбијани и разбацани споменици и крстови на гробљу у Семизовцу крај Вогошће. Тешка слика до бога и до неба. Само што се гробови на гробљу у Семизовцу крај Вогошће не поотварају од муке…

– Оцу ми срушили споменик. Срећа па није препукао… Сад ми требају шесторица људи да га вратимо где је био… Поломили и ограду око гроба. Неко је то са лошим намерама урадио. У комшије са којима живимо од вајкада не сумњам, неко је то ко није човек – каже Невенка Петровић која сада живи у Вишеграду а кости њених најмилијих остале у Сарајеву.

На гробљу најстарији споменик из 1785. године, па даље из 19. и 20. века. Нису Срби у Семизовцу крај Вогошће никли јуче или прекјуче, мада у кућама испод гробља јуче нисмо нашли ни једног јединог да нам отвори врата и исприча тугу коју су пре који дан затекли на гробљу…

Изломљен споменик Војиславу Маунаги, и поред њега Мићу Маунаги, па мало даље срушен споменик Саву, Петри и Ђуру Петровићима.

Натписи „Овде почива раб божији“ – у блату.

Гледао сам исте слике на српском гробљу у Јужној Митровици пре годину дана. Једино, гробље у Митровици је веће па је тамо више поломљених споменика. У Митровици нељуди отварали гробове и вадили кости, у Семизовцу нису… Ако је коме за утеху.

Наташа Крсман била пре седам дана на гробљу Бријешће у Сарајеву да оцу запали свећу. Испрва није ништа ни приметила, тек кад је пришла очевом гробу, видела да је ишчупан и бачен крст… После се окренула око себе и видела још порушених споменика. Од тада, туга јој се уселила у срце…

– Отац је преминуо пре десет месеци… Била велика сахрана, дошли су и комшије… Али, није ту проблем до комшија, проблем је до система и до климе у Сарајеву. А клима тренутно није добра. Ово гробље нико није дирао ни за време рата, зашто сада, осим ако у питању није оркстрирана акација, јер, из недеље у недељу скрнаве гробља, руше крстове – каже Наташа.

У Сарајеву сад је горе него 1997. године, са пуно горчине прича Наташа. Пре двадесет година рат тек био завршен, сви се надали у мир, после двадесет година око Сарајева убијају мртве…

Наташа Крсман

– Ако сваки дан слушамо за шта смо све ми Срби одговорни не појединачно, него за шта смо одговорни колективно, онда то није добра порука, а ову поруку добро смо схватили али што се мене тиче отићи ћу кад ја хоцу а не кад ми то неко поручи. Као што ни ово моје огорчење није порука мојим пријатељима Бошњацима јер су и они огорчени овим дивљаштвом. – каже Наташа.

Од рата до данас, црква Преображења Господњег у Пофалићима оскрнављена је равно 40 пута. За кратко време, последњих недеља, оскрнављена су гробља у Осјеку, па у Какњу, па у Бријешћу, пре пар дана у Семизовцу. Недавно су и из ЈКП „Сарајево“ на 13.000 адреса у граду, највећим делом на адресе Срба отишла упозорења – ко не плати таксу, гробови његових најмилијих биће прекопани, кости покупљене и кремиране…

Као да их ту никад није ни било… Ни мртвих Срба ни њихових споменика.

– Преносим званичне податке. По подацима из пописа, од 1991. године до 2013. Сарајево је трајно напустило 280.000 људи, од тога, најмање је 120.000 Срба. По попису из 2013. у Сарајеву садашњем остало је 13.300 Срба, а пре рата било их је 157.000 и још 57.000 Југословена, а од тога је најмање пола било Срба. И, то говори много – каже Душан Шеховац, директор Бироа за људска права Удружења демократска иницијатива сарајевских Срба.

Душан Шеховац

И Душан Шеховац данас је по гробљу у Семизовцу претурао по поломљеним споменицима и крстовима.

– Скоро 99 посто Срба са којима сам причао кажу да је рушење споменика јасна порука Србима – нисте овде добродошли. Ја мислим да је оно што данас овде видимо и тотално непоштовање човека. Шта значи вређати посмртне остатке човека који ти ништа није урадио? Овде видим и невероватну мржњу према крсту, према православљу, према Србима… И још једна порука је рушењем споменика овде одаслата Србима – ви сте лоши, све ваше треба уништити – каже Шеховац.

Њему, додаје, нису јасни позиви из Сарајева на заједнички живот, заједничку државу.

– Зову ме на заједништво, а и мени и мом народу мисле све налошије. Оптужују Србе да су растурили Југославију, да су желели велику Србију, а истовремено затиру се трагови Срба и тамо где су живели. Има ли ико у Сарајеву да каже – па нису Срби црн ђаво. Срби су 500 година градили овај град – каже Шеховац.

У Сарајеву се тренутно, наставља Шеховац, рађа више малих Американца, Арапа или Кинеза, деце представника међународне заједнице, него што се рађа Срба. Број српске деце у сарајевским основним и средњим школама сведен је на – статистичку грешку.

– Будућност Срба у Сарајеву? Тешко питање. Јер, у Сарајеву су три врсте Срба. Имате у Сарајеву Србе који су за време рата били уз Бошњаке, и – њима је сада супер. Други су Срби, има их неколико хиљада, који раде у заједничким институцијама, и трећи су Срби који су за време рата били у Републици Српској и они сада немају никаква права, осим права да дишу ваздух, а са водом је већ мало проблематичније, јер, мало – мало па се вода искључује. Срби у Сарајеву могу само да понављају залеђену, контролисану, програмирану садашњост. Срби у Сарајеву нису субјект изградње сопствене будућности – каже Шеховац.

Ко руши споменика и крстове по гробљима око Сарајева и у граду, још се не зна. Истрага је у току, на лицу места била је полиција. Од оближњег насеља до гробља у Семизовцу има барем два километра, од тога километар и по кроз блато… Онај ко је рушио споменике морао се добро помучити да дође до гробља које није ни близу путевима.

– У Сарајево је у међувремену стигло 170.000 нових грађана, многи од њих из средње Босне, хрватских делова Херцеговине, из источне Босне. То је маса незадовољних, можда се из тих структура од људи уништених живота регрутују они који свој бол претварају у мржњу према другима и другачијима. Много од њих нису у својој средини чули црквено звоно, видели крст, неко им је објаснио да су Срби дивљаци који су дошли у Сарајево и напали Бошњаке – каже Шеховац.

И још додаје:
– Сарајево је продало свету идеју да су само Срби варвари који су рушили Сарајево. Продата је и легенда да они нису рушили православне цркве, а истина је да су срушили цркве у Хаџићима и Трнову где је свештеник страдао од мучења ужареним крстом…

Чланак „ИСКРА“ НА ЛИЦУ МЕСТА: На гробљима око Сарајева сад убијају мртве Србе! се појављује прво на ИСКРА.

Порушени споменици (Фото: РТРС)

Учестала рушења и скрнављења православних гробаља на територији Федерације БиХ настављена су и овог викенда. У селу Дивљача надомак Семизовца уништено је неколико надгробник споменика. Некадашњи становници овог насеља огорчени су због индолентности надлежних и сазнањем да ни мртви не могу почивати на вјековним огњиштима.

Јовану Маунаги на овом гробљу сахрањени су сви најближи. Данас је на велико запрепаштење видио да су споменици његовог дједа и брата који је као тринаестогодишњак погинуо седамдесетих година прошлог вијека, потпуно уништени. Није крио тугу и разочарање.

„Мотиве ових вандала који су то урадили не знам и несхватљиво је јер ово нису урадила дјеца. Ово су урадили много јачи, јер за такав гроб треба и снаге и знања да се он сруши на овакав начин“, сматра Маунага.

На овом гробљу у селу Дивљача сахрањиване су српске породице још од давне 1783 године. Надгробни споменици не само да су три вијека пркосили времену него и многим ратовима и никад нису скрнављени. Боли сазнање да ни мртви нису више сигурни.

„Проблем главни свега је да људи не знају шта се дешава. БХ ТВ никада није објавила ово, а ово што се нама дешава је затирање и мртвих гробова и постојања Срба у кантону Сарајево“, додао је Маунага.

Напади на православна гробља и њихово скрнављење у Федерацији све су чешћи па се преостало српско становништво с правом пита, шта се овим поступцима њима жели поручити. С обзиром да ни упокојени нису сигурни, шта може очекивати неколицина Срба која је остала на својим огњиштима, јер није имала гдје.

„Народ гледајући шта се дешева у последње вријеме рушењем гробаља у Бријешћу, Какњу па сад овдје у Семизовцу долази у стање једног страха размишљајући о својој егзистенцији и будућности на овим просторима“, рекао је парох Илијашки Божидар Тановић.

Након што су обавијештени о овом вандалском чину, припадници полицијске управе Вогошћа изашли су на лице мјеста и извршили увиђај. Да ли ће починиоци бити пронађени и санкционисани оштећени, судећи према ранијим примјерима, тврде да се то неће десити.

Већ трећу недељу за редом на територији Федерације БиХ вандали руше православане споменике Србима је овим путем послата порука да ни мртви не могу да бораве на овој територији.

Чланак САРАЈЕВО: Учестала рушења православних гробаља у ФБиХ настављена и овог викенда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Гробље на којем су покопани посмртни остаци 64 њемачка војника, свечано је отворено данас у склопу Ваздухопловне војне базе „Голубовци“, пренијеле су данашње „Вијести“. Гробље је парадоксално смјештено у оквиру аеродрома војске која се у Другом свјетском рату борила против њих. Истовремено, кости страдалих, било да се ради о цивилима, партизанима или четницима још су расуте по врлетима, јамама и шкрапама, а над масовном гробницом пострадалих од бомбардовања Подгорице крајем рата гради се гаража. Протестовали су једино чланови Комунистичке партије који су истакли да је Црна Гора овим поништила све што је антифашистичко. Њима није дозвољен улазак у гробље што довољно свједочи о ставу њемачких и црногорских представника према страдању нашег народа и борби за ослобођење, али и колико су лажне њихове ријечи којима су позивали на наводно помирење.

Како преносе „Вијести“, полагању вијенаца су, поред представника Црне Горе и Њемачке, присуствовали и представници породица војника који су изгубили животе у Другом свјетском рату. О њиховим гробовима ће се од сада бринути војска Црне Горе.

Генерална секретарка Народног савеза за бригу о њемачким ратним гробовима Даниела Шили је оцијенила да њемачко ратно гробље у Подгорици треба да буде мјесто жалости, али и позив на разумијевање. Шили није појаснила шта је мислила под тим, да ли, на примјер, да народ треба да има разумијевања за злочине њемачке војске и сто стријељаних за једног погинулог војника, као и безбројна стратишта која су починили њихови војници.

Шили је оцијенила да ратно гробље није „споменик убицама“, како се могло прочитати у штампи, већ једно обиљежје мира.

Истичући да сваке године на подручју Источне Европе сахране око 30.000 погинулих војника, Шили је казала да су сваки пут када пронађу погинуле, болно свјесни да је рат прошао, али да су његови трагови и посљедице и даље видљиви. О жртвама нашег народа није рекла ни ријечи.

Њемачки амбасадор захвалио државницима ЦГ: Упркос противљењу народа направили се гробље

„Упркос противљењу које постоји у земљи, помогли сте при испуњењу овог племенитог задатка,“ обратио се амбасадор Њемачке у Црној Гори Ханс Гунтер Матерн црногорским партнерима којима, како је рекао, дугује посебну захвалност. Амбасадор је тим ријечима признао да је свјестан да међу грађанима Црне Горе не постоји подршка о онима који су убијали њихове породице.

„Мјесто починка 64 њемачка војника је право мјесто гдје можемо да почнемо да учимо важне лекције о помирењу, које су нам, прије свега, потребне да бисмо заједно могли да наставимо да градимо будућност за нас и за наше потомке”, поручила је генерална директорка за европске послове у МВПЕИ Снежана Радовић.

Тешко је ипак не примијетити да ниједан од представника није упутио никакво извињење нашој земљи, нити упутио икакав израз покајања или жалости за четири године страховитог страдања нашег народа, не само у Црној Гори него широм бивше Југославије, стога су њихове ријечи у којима стално позивају на помирење и разумијевање нечовјечне.

Фото: in4s.net

Чланови Комунистичке партије протестовали: И сад се чују пушкомитраљези фашиста – стријељали 10 за једнога

Петнаестак чланова Комунистичке партије је са заставама и транспарентима „Ово је издаја НОБ-а и антифашизма“, „И гроб треба заслужити“, „И сад се чују пушкомитраљези фашиста, стријељали су 10 за једнога“, протестовало је испред гробља, пренијеле су „Вијести“.

„Исказујемо незадовољство што је наша садашња власт дозволила да се послије толико времена свечано сахрањују они који, који су били саставни дио фашистичких формација које су рушиле све што су могле срушити у нашој земљи,“ нагласио је предсједник Централног комитета Комунистичке партије Владислав Вуковић.

Он је казао да не би имали ништа против да су остаци војника покупљени и однијети у мјесто гдје су рођени, „па нека их њихови славе и жале, а нас у Цр­ној Го­ри оста­ви­те на­ма, на­шим осје­ћа­њи­ма, ра­на­ма и ан­ти­фа­ши­стич­ком опре­дје­ље­њу.“

„На овај начин се у Црној Гори поништава све што је антифашистичко,“истакао је Вуковић.

Умјесто задовољства чућете вриску дјеце из Пивског дола, крагујевачких ђака и са других стратишта које су ваши војници побили

У апелу који су уочи отварања гробља упутили њемачкој амбасади они су нагласили да мо­жда у ам­ба­са­ди же­ле да гра­ђа­ни Цр­не Го­ре ола­ко за­бо­ра­ве да су њи­хо­ви пре­ци би­ли оку­па­то­ри и фа­ши­сти, те шта су ра­ди­ли по на­шој зе­мљи:

„Да су би­ли без ијед­не трун­ке ми­ло­сти и са­жа­ље­ња, чак и ка­да су би­ла дје­ца у пи­та­њу: уби­ја­ли, па­ли­ли, стри­је­ља­ли де­сет за јед­но­га, а све за­то што је сло­бо­дар­ски цр­но­гор­ски на­род устао да од­бра­ни сво­ја ог­њи­шта, сво­ју сло­бо­ду и сво­ју ли­је­пу др­жа­ву и што се ни­ка­да ни­је дао ве­за­ти у око­ве и лан­це и при­хва­тио да бу­де слу­га или роб у ро­ђе­ној зе­мљи.

Ми је­смо го­сто­љу­бив на­род за при­ја­те­ље и до­бро­на­мјер­ни­ке, али за оне што нас хтје­до­ше у ве­љем ра­ту зга­зи­ти под аријевску чи­зму и за­три­је­ти име цр­но­гор­ско, ни­ка­ко. Оправдана ре­ак­ци­ја нас и мно­гих гра­ђа­на на­ше зе­мље ни­је европ­ска за­о­став­шти­на, ка­ко то ви же­ли­те ре­ла­ти­ви­зо­ва­ти, већ пр­кос и од­бра­на те­ко­ви­на ан­ти­фа­ши­зма“, истакли су они, пренио је „Дан“.

Ко­му­ни­сти су такође напоменули да ко­мен­та­ри и из­ја­ве из амбасаде да гро­бља не слу­же за ве­ли­ча­ње рат­них до­га­ђа­ња, већ подсјећању на ва­жност ми­ра и ра­зу­ми­је­ва­ња, пред­ста­вља­ју „про­вид­ну и чи­сту де­ма­го­ги­ју“.

„Же­ли­мо да по­ру­ке на­ших гра­ђа­на, да на­ша пре­ли­је­па др­жа­ва Цр­на Го­ра, не же­ли да бу­де са­бир­ни цен­тар за гро­бља не­при­ја­те­ља, а по­себ­но не фа­ши­ста и оку­па­то­ра, схва­ти­те ко­ли­ко је то мо­гу­ће објек­тив­но.

Умје­сто оче­ки­ва­ног за­до­вољ­ства за ваш успје­шно за­вр­шен про­је­кат, чу­ће­те ври­сак оне дје­це из Пив­ских до­ла, ја­у­ка Са­ви­них ра­ње­ни­ка са Су­тје­ске, ђа­ка из кра­гу­је­вач­ке гим­на­зи­је, мај­ке са Кор­ду­на и слич­них стра­ти­шта ко­је су по­би­ли, ти ва­ши ‘вој­ни­ци’ ко­је ни­ка­ко ви да на­зо­ве­те пра­вим име­ном – фа­ши­сти­ма“, нагласили су ко­му­ни­сти.

Mаркуш: На народу је да мири и прашта

Незадовољство је изразила и умјетница Тања Маркуш која је принијела вијенац у облику петокраке.

Она је казала да рад не критикује цивилизацијски чин сахрањивања посмртних остатака, већ критикује нетранспарентност самог спровођења догађаја, јер је овај догађај био сакривен за народ Црне Горе.

„НОБ је тековина народа, а не државе. На народу је да мири и да прашта…“, казала је Маркуш.

Чланак СВЕЧАНО ОТВОРЕНО ГРОБЉЕ ЊЕМАЧКИМ ВОЈНИЦИМА: Ниједна ријеч покајања нашем страдалом народу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

И ових задушница тридесетак Срба је обишло старо српско гробље у Ораховцу. Већ су се навикли на призоре који их дочекују сваки пут, на поломљене споменике, набацано смеће, траву и коров преко гробова, цркнуте псе и мачке… али опет све то озледи стару рану, нанесе нови бол, подсети да зло није остало иза нас, већ да је ту поред и да се понавља… На једном од гробова, неко је уочи задушница, мермерним спомеником нагњечио корњачу… И оставио је тако да у мукама сконча и усмрди се. Је ли и то нека порука? Питају се данашњи посетиоци ораховачког гробља.

На гробу новопрестављеног Јована Уламовића, трећег Србина који је од 1999. наовамо сахрањен на овом гробљу, поломљен крст. Други пут за недељу дана. Његова супруга, Радмила, клечи на гробу и нариче. Онима што руше, она, како кроз плач говори, не може ништа, али ,,нека им Бог врати“. А вратиће им Бог, каже старица. ,,Свакога Божја казна стигне, кад тад!“

За разлику од ње, њен син Сава, пун срџбе и беса, се окреће око себе тражећи делове поломљене крстаче са очевог гроба. Један део налази на једној страни у трави, а други мало даље, низ брдашце.

-Ево, видите! Опет су поломили крст! – љутито говори Сава људима који прилазе да запале свећу на гробу његовог оца Јована. – За недељу дана два пута га ломе. Када смо уочи Свете Петке дошли и пронашли поломљени крст, и трагове обуће по гробу, звали смо косовску полицију. Дошли су, обавили увиђај, дао сам изјаву и у станици полиције… али они који су оскрнавили гроб мога оца нису пронађени. Полицајци су саставили делове крста и вратили га на место. Данас, када смо дошли, опет исто. Ђаво не мирује, душмани не дају ни мртвима мира, а шта им мртви чине? Шта им је учинио мој отац?

Мајка га умирује, опет понављајући да ће,, они од Бога да нађу“

-Шта да радимо, немамо други избор, морали смо овде да га сахранимо, у црквеном дворишту нема места, а овде све уништено. Ево, све около су били гробови, сада нема ништа, ни споменика, ни крста, ништа. Ту су били Гојкови, доле су Казићи, тамо Симићи… Али нема ни један здрав споменик, све поломили…-казује Рада, кроз плач.

И заиста, око Јовановог гроба, ни једног обележја нема, као да је сахрањен на некој пољани. Мало ниже само бетонски оквир указује да је ту нечији гроб. Седмогодишњи Јован Казић је уз тај оквир, на којем је пре рушења стајао споменик његовом прадеди Кузману и прабаби Наталији, запалио свећу. Дошао је са дедом и татом, да види и да памти где су му преци сахрањени.

На гробу Чедомира Миленковића окупиле се његове ћерке Деса, Дивна, Рада и син Зоран. Споменик је срушен, али се још могу прочитати имена и видети слике. На споменику је и слика њихове мајке, али је она умрла после 1999. па је сахрањена у црквеној порти. Деса је вином полила гроб свога оца, али и околне гробове.

-Свештеник нам је болестан па није могао да изађе на гробље, па ми по обичају сами поливамо гробове вином и кадимо – каже Десанка.

На гробу свога оца клекла је Слободанка Симић и шапуће:

-Ех, тато мој, кад ће доћи дан да те однесемо одавде?- па устајући рече:

-Моји планирају да га откопају и преселе на гробље, у град где су они избегли. Како да га оставе овде кад се стално гробље уништава, ево опет су побацали вреће са смећем, свуда около. Намерно то раде…

На другој страни гробља, на гробу своје мајке Стане, жито за покој душе је изнео Звонко Радовановић. Крстачу коју су поломили вандали само је положио преко гроба.

-Могао бих ја да подигнем крст, да га спојим, и споменик да подигнем, али они ће опет да га поломе. Ето, ту ми је и очев споменик, поломили га у комаде. Немамо куд. – прича Звонко.

Чланак СО НА ЖИВЕ РАНЕ: Митровданске задушнице на гробљу у Ораховцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Независне

На гробљу у српском повратничком селу Жач у општини Исток на Косову и Метохији ,оскрнављени су надгробни споменици.

Мјештанин Небојша Дрљевић рекао је да су Срби јутрос затекли оскрнављене споменике, од којих је знатан број оштећен јер су на њих оборена стабла храста, стара по неколико стотина година.

Мјештани су одмах позвали Косовску полицијску службу, чија је патрола извршила увиђај и покренула истрагу.

У Жачу, највећем и по броју дјеце најмлађем повратничком насељу на Косову и Метохији, живи четрдесетак Срба повратника са 17 дјеце млађих од 18 година. Мјештани Жача вратили су се организовано 28. марта 2010. године. Док им куће нису саграђене живјели су под шаторима. Тада су више пута нападани, чак је и пуцано на њих. Куће нису могле да се граде јер су Албанци током ноћи опструисали изградњу тако што су крали материјал и рушили све започето што се гради.

Командант КФОР-а прогласио је Жач за зону под њиховом заштитом и поставио испред сваке куће и шатора, гдје су повратници тада живјели, по једно борбено возило и пар војника да их обезбјеђују 24 часа.

Чланак ТЕШКИ ДАНИ ЗА СРБЕ: Оскрнављено српско гробље у Жачу код Истока се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На старом православном гробљу у Ораховцу оскрнављен је гроб Јована Уламовића, јавио је програм на српском језику Радиотелевизије Косова.

У поподневним часовима, Сава Уламовић обишао је гроб свог оца, где је затекао оскрнављен гроб на коме су се видели трагови стопала, делови крста, а у подножју гроба поломљене флаше, преноси РТК2.

Он је обавестио полицију која је касније извршила увиђај. Сава Уламовић апеловао ја све надлежне институције да се старо православно гробље огради.

„Ми смо пре четири дана обишли гроб и било је све у реду. Сада је све разбацано око гроба“, рекао је Сава Уламовић за РТК2.

Јован Уламовић је трећа особа сахрањена на старом православном гробљу после 1999. године.

Чланак ОРАХОВАЦ: Оскрнављен гроб на старом православном гробљу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Гробнице совjетских воjника на Mемориjалном гробљу, коjе се налази у форт Вињари у пољском граду Познању, уништили су вандали, саопштио jе пољски културни центар у Kалињинграду.

Oштећене су спомен-плоче, а вандализам су снимили представници Пољског културног центра у Kалињинграду, преноси „Спутњик“.
„Представници Пољског културног центра у Kалињинграду су током посете гробља совjетских воjника у Познању, коjи се налази у форт Вињари (градском парку и бившем централном утврђењу тврђаве Познањ, где jе постављен споменик совjетским воjницима), коjе се обично зове Цитадела, открили броjне уништене гробнице са траговима разарања. Неколико надгробних споменика било jе преврнуто“, наводи се у саопштењу културног центра.

Tакође се наводи да су оштећене неке од спомен-плоча на гробницама црвеноармеjаца. Представници пољског центра открили су избиjене фотографиjе сахрањених, ишчупане звезде са надгробних споменика и оштећене спомен-плоче на гробницама.
На гробљу у форт Вињари сахрањено jе око 6.000 совjетских воjника.

Чланак ПОЉСКА СРАМОТА: Оскрнављени гробови совјетских војника у Познању се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На Jевреjском гробљу у Kарловцу срушен jе и последњи антифашистички споменик у оквиру радова коjе jе наручио град Kарловац, преноси „Нови лист“.

Иако службених информациjа нема, чини се да ово недело ниjе резултат вандализма непознатих починитеља, већ jе споменик срушен током радова на санациjи клизишта изнад гробља, пише лист и додаjе да се радови спроводе „уз строги надзор министарства културе, Kонзерваторског одељења и градских служби“.

На споменику су били уклесани стихови хрватског песника Владимира Назора.

Kако пеноси риjечки лист, на лицу места видљиво jе да jе споменик преломљен на пола и остављен тако, а само неколико метара даље налази се булдожер извођач радова.

Наjновиjе рушење споменика антифашистима ниjе прва контроверза око радова коjе jе на Jевреjском гробљу наручио град Kарловац.

Пре два месеца, у jавност jе процурило како се у склопу радова због полагања цеви намерава прекопати масовна гробница са посмртним остацима двадесетак бораца, подсећа лист.

Чланак ХРВАТСКА: Срушен антифашистички споменик на Jевреjском гробљу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

„Спавајте моји умрли без гроба и без биљега!“… Са ступањем на тло Српског Православног гробља у Ораховцу, однекуд ми, у ушима, почеше одзвањати стихови песме коју је 1991. изговорио у Пребиловцима песник Рајко Петров Ного, док су сахрањивани посмртни остаци Срба извађених из јама по Херцеговини. Страдање као нит која повезује страдање живих, али и мртвих Срба, тамо у Херцеговини, али и овде на Косову и Метохији. Времена различита, можда различити починиоци, али жртве из истога рода српскога, православнога. На гробљу у Ораховцу сахрањене генерације и генерације Срба, а данас на Задушнице, на њиховим гробовима нема обележја. У налету неких идеја безбожничких, дојучерашње комшије порушише све споменике, вероватно са жељом да се затре сваки траг, да се избрише сваки доказ да су ту, испод тог камена, похрањене кости неких Срба који су битисали на ораховачкој земљи, рађали се и умирали на ораховачком тлу, желећи да ту у миру почивају, опет закриљени својом метохијском земљом. И то је било мало онима који не знају за светињу гробаља, већ опет и опет скрнаве гробове, бацањем смећа, лешева цркнутих животиња, доводећи стоку да ту пасе, везујући је за неки од споменика који ће потом извући из лежишта и поломити у комаде.

Не! Ја и даље не верујем да сви у томе учествују! Али они који то чине, свакако нам нису пријатељи, свакако нису за помирење, праштање, заједнички живот. И ове Задушнице су нам потврдиле да нема покајања, већ да је жеља за затирањем свега српског и даље јака. Осим цркнутих паса, и силних џакова са смећем, видљиви трагови ломљења камених споменика су на сваком кораку. А на гробовима двоје Срба, Стане Радовановић и Анђелка Станковића, јединих које је родбина сахранила на овом гробљу после 1999. поломљене крстаче.

Бака Стана је сахрањена 23. новембра 2015. на месту које је себи припремила за живота, још кад јој се упокојио супруг Спиридон. А данас, на Задушнице, када су син и унуке дошли на гроб, затекли су само део крстаче. Други део је син Звонко пронашао на неких пет метара даље, низ брдо.

-Поломили су крст, и даље не мирују – каже Звонко. Понадали смо се да су се смирили, сахранили смо мајку овде крај оца, којем су после 1999. поломили надгробни споменик. Али ево, не дају им мира. Нашао сам део крста чак доле, и положио га тако, на гроб.

И споменици на гробовима Васиљевића поломљени. Жика Васиљевић и његов отац Трајко, дошли да запале свеће својима. Показују редом гробове, са поломљеним обележјима:

-Овде су сви моји рођаци сахрањени. Ту су Драгутин, Димитрије, Драга, Јованка, Добривоје, Радмила, Велика, тамо су стриц Влада и син му Младен. На свим гробовима су били споменици, али су сви поломљени после 1999. године. Исто и тамо где су гробови Станковића: Живане, Спасе, Слободана, Србе… нигде није остао читав споменик.

Новица Радић са супругом Љиљаном пали свеће на гробовима својих родитеља.

Поломили споменик, а ту су ми сахрањени родитељи Драгољуб и Лепосава, деда Душан и баба Крстана, прадеда Стојан, чукундед Рада…

На гробу свога оца Пере стоји Доста Баљошевић. И њему је споменик порушен. До њега, неким чудом, још увек читав, стоји споменик њеног стрица Боривоја, убијеног од балиста 1945. у месту Обриње.

На другој страни гробља на гробовима Баљошевића, свеће пали стари Антоније Баљошевић. И ту су сви споменици порушени:

Овде почива супруга покојног оца Григорија Баљошевића, попадија Стеванка, тамо Младен и Даница, Димитрије, Петар Баљошевић, бата Димина прва жена Зона, Зорка се звала, Цветко и син му Благоје… све споменици порушени, поломљени…

И под великим старим дудом, показује чика Анта комаде мермера од срушених споменика :

Тамо су гробови Миленковића, Јефтића, гроб супруге Боре Мојсића Борке, и још неких Мојсића, па мајка и отац Коље Станковића су ту сахрањени, овамо Шорићи : Љубинко, Вуче, Јорданка, Драгету Шорићу мати, па Грковићи…

Споменик Божидару Грковићу, сину Јовановом, пострадалом од балиста 1945. исти као и Боривоју Антићу, са урезаном петокраком и натписом, читав. Како су и зашто ти споменици српских младића преживели не зна се. Да ли због петокраке или због натписа у којем пише где и када је од балиста убијен? Само се нагађа. На неким гробовима остао само оквир од бетона, а на једном делу гробља и не познаје се да су гробови ту. Нема ни комада камена од некада великих, лепих надгробних обележја, које је родбина постављала, за покој душе и поруку будућим генерацијама, да знају да су ту њихови преци. Док је старијих Ораховчана попут чика Анте, који знају где је ко сахрањен, знаће се где су чији гробови, а после? Како ће потомци знати кад дођу на место, са којег од Задушница до Задушница све више обележја нестане, и остане само растиње и смеће?

Отац Веља, парох ораховачки почиње парастос. Молитва се са мирисом тамјана уздиже до неба, а потом се као облак спушта на гробове знаних и незнаних Срба који ту почивају. Са упаљеним свећама у рукама, педесетак Ораховчана узноси молитву. Суза одавно нема. Моћнија је молитва од сузе, рече неко. Можда ће покојници осетити миловање тамјана и светлост свећа и сачувати наду да увек неће бити тако. Да ће Бог растерати таму која влада у друговерим комшијама, да ће им осветлити разум и окренути их од чињења зла. Зато је отац Веља , после поливања гробова вином, рекао, да Срби и даље треба да обилазе гробове својих предака и тиме покажу да су гробља наша света места и да наши почивши заслужују да им над местом почивања кажемо макар једно ,, Господи помилуј“:

-Ми смо данас, својим животом и својим делима сведоци овога времена и не треба да одустанемо, да одступимо и да се предамо. Видели смо да све ове године, осим што живи нису имали мира и слободе и поштовања, да су и наши покојни некоме сметали, да су били проблем некима. Али, тај проблем је решив, ако ми будемо са Богом. Зато треба да се надамо и дубоко верујемо да ће једног дана све опет бити враћено на своје место и да се окупљамо на уређенијем гробљу, да заједно спомињемо и знане и незнане који овде почивају, јер они су нам оставили и нашу веру и све оно што је потребно да се назовемо православним хришћанима.

И председник Привременог органа општине Ораховац Голуб Кујунџић је рекао да је од пре 12 година како се организују посете српском гробљу, сваки пут по неки споменик више срушен, а да се бацањем смећа и цркнутих животиња, уочи Задушница неко труди да нас отера са овог места.

Оваквим својим чином стварају слику коју ми нисмо заслужили, а најмање су заслужили наши покојни – рекао је Кујунџић. Ја се ипак надам да ће свест о култури да овлада, да ће већинска албанска заједница на Косову и Метохији да се уразуми, и да ће тако и светиња гробаља, као део једне цивилизацијске тековине да се заштити. Наравно и на нама је да се више потрудимо и да чувањем и сређивањем гробаља одужимо дуг према покојницима, сачувамо традицију, не одступамо пред притисцима којима смо изложени и да сачувамо оно што је наше.

На Српском Православном гробљу у Ораховцу се од 1999. године Срби не сахрањују из безбедносних разлога, већ се сахрањују у црквеној порти у горњем делу Ораховца. Само је двоје Срба, споменутих у тексту сахрањено у овом периоду, али су им крстаче на гробовима након кратког времена поломљене. На гробље Срби одлазе само организовано у данима када се обележавају Задушнице.

Чланак ЗАДУШНИЦЕ У ОРАХОВЦУ: Оскрнављено гробље у Ораховцу показује да на Косову и Метохији ни мртви Срби немају мира се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Непознати починиоци оскрнавили су десетине гробова на гробљу хришћанског самостана западно од Јерусалима, саопштио је латински патријарх Јерусалима.

Осим тога, он је позвао израелске власти да казне одговорне починиоце, преносе агенције.

Како наводи, крстови од бетона и дрвета су на неколико гробова разбијени и бачени на земљу.

Самостан Беит Јамал смјештен је недалеко од израелског града Беит Шемеша.

У близини гробова није пронађен ниједан слоган против хришћана, за разлику од претходних напада на хришћанска света мјеста протеклих година, приписаних јеврејским екстремистима, саопштио је портпарол католичких цркава у Светој Земљи, Вади Абунасар.

Чланак ИЗРАЕЛ: Оскрнављено хришћанско гробље код Јерусалима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Неколико стотина Срба јутрос је уз пратњу Косовске полиције, на Задушнице, посетило православно гробље у јужном дијелу Косовске Митровице.

Срби су до гробља, у јужном дијелу Митровице који је настањен албанским становништвом, стигли организовано аутобусима које је пратила полицијска патрола и приватним аутомобилима.

Инцидената није било.

Тек понеки читав споменик, гробови оскрнављени, бисте однијете – то је слика која је и овај пут дочекала све који су дошли да упале свијеће за покој душа преминулих рођака и пријатеља.

На гробљу у јужном дијелу Косовске Митровице капела која је била уништена, обновљена је недавно.

На том гробљу више од 70 одсто надгробних споменика је након завршетка сукоба 1999. године порушено или оскрнављено.

Чланак КИМ: Неколико стотина Срба уз полицију до гробља се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

У пољском месту Милејцице уништено је гробље совјетских војника, који су погинули током Другог светског рата, саопштиле су локалне власти.

Полиција трага за вандалима који су одговорни за напад на више од 50 надгробних спроемника и разбијање црвених звезда којима су украшени. Починиоци недела биће суочени са казном до пет година затвора, ако буду осуђени, преноси ТАС С.

На том гробљу покопано је око 1.600 совејтских војника.

Руске власти траже од Пољске да предузме све мере за идентификацију и кажнајвање злочинаца који су уиштили гробове, саопштило је руско Минситарство иностраних послова.

У саопштењу се наводи да је пољска амбасадорка у Москви Катарина Пелцинска-Налец позвана у петак да јој се уручи протест због скнрављена више од 50 нагромних споменика, на гробовима погинулх војника Црвене армије.

Чланак ПОЉСКА: Оскрнављено више од 50 гробова војника Црвене армије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Полагањем вијенаца на Спомен-капелу припадницима Младе Босне на гробљу Свети арханђели Георгије и Гаврило у Сарајеву, данас је, у организацији СПКД Просвјета, одата почаст учесницима Сарајевског атентата.

Руководство Просвјете, представници Српске православне цркве – Црквене општине Сарајево, Хуманитарног удружења Добротвор и Удружења Свети Марко положили су вијенце на Спомен-капелу гдје су сахрањени Гаврило Принцип и остали видовдански мученици.

Вијенац је положио и амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић који је нагласио да је Видовдан дан који славе сви Срби у свијету и да је то историјски датум за све Србе.

– Почаст одајемо људима из Младе Босне који су се борили за уједињење словенских народа на овом простору. Борили су се за племениту и добру идеју која је живјела 70 година и данас је више нема. Ми можда нећемо живјети заједно, али немојмо бити једни против других – поручио је Вукићевић.

Он каже да припадници Младе Босне нису узалуд дали живот, нити њихова борба треба да буде тумачена на погрешан начин, јер они нису били једнонационални, а циљ им је био уједињење свих Словена.

Предсједник Просвјете у Сарајеву Саво Влашки каже да није добро овдашње тумачење улоге Гаврила Принципа у прошлом вијеку и данас и да он није терориста како га често без икакве основе етикетирају.

– Поставља се питање зашто су уклоњене стопе Гаврила Принципа из Сарајева. Нема ни назива Музеја Младе Босне, ни имена Принциповог моста – рекао је Влашки.

Историчар Слободан Шоја рекао је да су данас дошли пријатељи Младе Босне и БиХ да одају почаст, не убицама, него људима који су се борили за своју земљу, слободу и правду.

Представници Просвјете посјетили су гроб још једног од чланова Младе Босне Ивана Крањчевића који је сахрањен на гробљу Баре, док су чланице Клуба Мис Ирби положиле цвијеће на гроб великог хуманитарца и добротвора Аделине Паулине Ирби.

Посмртни остаци видовданских хероја сакупљени су по затворима земаља бивше монархије Аустро-Угарске у којима су тамновали, након чега су 7. јула 1920. године сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву.

Капела Светог арханђела посвећена видовданским херојима отворена је 19 година касније. На капели су исписани стихови црногорског пјесника Петра Другог Петровића Његоша: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“.

Чланак САРАЈЕВО: Положени вијенци на спомен капелу младобосанцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Уколико Срби желе да буду процесуирани злочини који су над њиховим члановима прородица починили албански терористи – морају сами да нађу свједоке и осумњичене.

Деценију и по након масакра у Сливову, који су албански терористи починили над четворицом браће Симић, потпуна истина о једном до најтежих злочина на Косову није сасвим позната.

На гробљу у Грачаници, на коме су сахрањени Живко /1929/, Димитрије /1932/ Живко С./1936/ и Трајан /1929/, у присуству Трајановог сина Живорада, парох Грачанице Братислав Секулић служио је опијело.

Из године у годину истина о овом монструозном убиству – све је даља. Измаскрирану браћу својевремено су пронашили британски војници у селу Сливово, надомак Грачанице.

Тог јунског предвечерја Живорад, благајник у Основној школи у Косову Пољу, добио је вијест да се у Сливову догодио масакр.

Британски војници нису му дозвољавали да приђе породичној кући у којој су остали Симићи, пошто им је гарантовано да им „длака с главе неће фалити“.

Уз њих, у кућама удаљеним по двадесетак метара, остали су Живорадови стричеви и стрине.

„Симићи су остали заувек, али, нажалост, измасакрирани. Са собом су однели истину о томе ко је над њима увежбавао коришћење каме и ножа“ – прича Живорад, оптужујући и међународне и српске власти да ћутањем аболирају злочинце.

Обдукцијом тијела утврђено је да су браћа Симићи заклана и да је смрт наступила као посљедица наношења више десетина тешких убодних рана ножем и другим оштрим предметима.

Фото: Срна

Живораду, који је тражио да идентификује оца и стричеве, Британци нису дозволили да отвори сандуке, већ је по њиховом налогу укоп извршен по принципу – „што брже то боље“ на гробљу у Грачаници, умјесто у Сливову у коме су Симићи живјели више стотина година.

Бернар Кушнер, први администратор Косова испред УН, давне 1999. године, заједно са командантом КФОР-а Мајком Џексоном, дао је гаранције да ће злочинце пронаћи и да ће их стићи заслужена казна.

„Обећао је да ће дати новчану награду сваком лицу које `прст упери` у злочинца или више њих, али је ветар одувао његово обећање“ – наводи Живорад.

Из године у годину расте Живорадов бијес на све оне који се баве истрагама злочина. Обратио се писмима шефу Еелекса и добио одговор који га је запрепастио.

Наиме, Дијана Вилсон, тужилац Еукелса, навела је да „не постоји ништа што би могло да сугерише било коју могућу истражну радњу, пошто ни Живорад ни чланови његове породице нису могли да идентификују осумњичене“.

„Тај унапред осмишљени одговор говори о суштини проблема расветљавања судбине не само моје породице већ свих убијених и покланих Срба на Косову и Метохији“, упозорава Живорад.

Он појашњава да му је тужилац непрестано постављао питање: „Знаш ли ко их је убио?“ и савјетовао да „истражује и нађе свједока злочина“.

Живорад је упутио писмо и Владимиру Вукчевићу, тужиоцу Србије за ратне злочине, али од њега није добио било какав одговор, па чак ни потврду да је примио списе у којима Живорад наводи да је масакр починила десеточлана група Албанаца и да су међу њима биле комшије Симића.

Чланак ДЕЦЕНИЈА И ПО ОД МАСКРА БРАЋЕ СИМИЋ: Еулекс тражи од сина да сам нађе убице и свједоке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Српско војничко гробље у Солуну, на Зејтинлику свакога дана посјети више људи него војничка гробља Француза, Енглеза и Италијана, која се налазе у непосредној близини, током цијеле године.

Легенду о храбрости, пожртвованости и јунаштву српских војника током Првог свјетског рата и данас са несмањеним жаром неуморно приповреда старина, осамдесетосмогодишњи Ђорђе Михаиловић, који последњих 55 година брине о овом монументалном споменику и  сјенима српских јунака.

Михаиловић од прошле године има и помоћника, четрдесетседмогодишњег Предрага Недељковића, рођеног у Краљеву, који последњих година живи у Грчкој, а уједно је и потомак Солунца, што је био и услов уз познавање грчког језика да може једног дана наслиједити славног деда Ђорђа.

Погрбљен и наслоњен на штап, деда Ђјорђе и данас не престаје да проноси славу српских јунака. Иако једва стоји на ногама и даље подигнуте главе и ведра чела неријетко са сузама у очима,  приповеда  о херојима који су своје животе дали за мајку Србију и заувијек постали дио легенде о ратницима, који нису устукнули пред далеко надмоћнијим непријатељем како би сачували своју отаџбину од завојевача.

„Трећа сам генерација чувара војничког гробља у Солуну. Прије мене, тај посао је радио мој деда Саво, који је био први чувар гробља, а био је и добровољац. Након њега тај посао је наставио да ради мој отац Дјуро и након њега ја, већ 55 година. Та традиција се преноси са генерације на генерацију на мушког потомка, међутим, ја имам ћерку, али и она је родила ћерке, а не сина, а овај посао мора да ради мушкарац, тако да сам добио насљедника Предрага који је добар и сигуран сам да ће се добро бринути након мене“, прича за деда Ђорђе.

Предраг каже да је огромна част наследити величину попут деда Ђорђа.

„Невјероватна је част што сам баш ја добио ту дужност. Колико је велики број посјетилаца свједочи и податак да само у току једног дана, Српско војничко гробље посјети више посјетилаца него енглеска, француска и италијанско војничко гробље за годину дана. Само данас смо имали 12 аутобуса са посјетиоцима и долази их још до краја дана“, каже Предраг и додаје да и данас, након толико година свакога дана од деда Ђорђа чује по неку причу за коју није знао.

На Зејтинлику је сахрањено више од 8.000 српских јунака. По причи деда Ђорђа, једино су српски јунаци преживјели голготу, јер ниједан енглески, француски или други ратник није умро од глади, док је хиљаде српских ратника умрло од изгладњелости и исцрпљености.

Због огромних заслуга за Србију, деда Ђорђе је прошле године указом предсједника Србије Томислава Николића одликован оредном.

Гробље је посјетила и група од преко 350 занатлија и привредника из Јагодине који су у организацији градске управе посјетили ову свијету српску земљу. Међу њима је било пуно потомака солунских ратника из легендарне Моравске дивизије који никада нису посјетили гробље и поклонили се сјенима својих предака.

Чланак ЗЕЈТИНЛИК: Легенде о јунаштву српских ратника наставиће да живе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Освећење спомен-капеле на православном гробљу Мусала у Коњицу окупио је велики број Срба овог краја које је минули рат раселио широм свијета. На унутрашњим зидовима обновљене капеле Светог Василија Тврдошког и Острошког уклесана су имена 320 српских жртава из Коњица, Јабланице и Прозора – краја у којем данас живи свега пар стотина Срба.

Од пријератних 7.000, у Коњицу данас мање од 300 Срба. Старих и немоћних.

– Пусто, кратко и јасно. Кућа се закључа, млади неће да се враћају, старији умиру и ето, каже Петар Драганић.

Рат је учинио своје. Велике су несреће доживјели људи у долини Неретве, а сјећања на злочине над српским народом у Коњицу и ужасе тортура у логорима Мусала и Челебићи, и даље су свјежа.

– У Челебићима и овдје на Мусали, ту сам до 6. 10.1994. био. Ноћних тортура, дневних тортура, то су ужаси били. Замркнеш, не знаш хоћеш осванути, не знаш ко је сљедећи на реду, било је убистава, говори Бранко Мандић, бивши логораш.

– Ријетко је мјесто као Коњиц гдје су се догађали такви злочини, И имате тај злочин прогонство, у оно вријеме кад су људи размишљали о животу мало дубље, прогонство је била већа казна од смртне, тако да о томе треба да размишљамо, нагласио је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

Дошли су данас с носталгијом, Срби коњичког краја, из свих крајева Српске, Србије и шире.

– Ово је догађај који значи много Србима који тренутно живе у Коњицу, углавном је то старачка популација, стари и немоћни, а други знак и симбол је што су људи који су овдје страдали 90-их година добили прво спомен обиљежје овдје и на овом мјесту и сад ће имати гдје да дођу, упале свијеће и да се помоле и за оне којима се не знају гробови, нагласио је Милан Бужанин, свештеник у Коњицу.

– Влада РС је стала иза овог пројекта и стоји уопште иза свих Срба који су остали да живе у Федерацији, додао је Драган Давидовић, директор Секретаријата за вјере Републике Српске.

Идеју о изградњи спомен обиљежја и обнови капеле, саграђене 1929, а уништене у минулом рату, иницирало је Удружење Срба из Коњица и њихових потомака у дијаспори са сједиштем у Новом Саду.

– То велика ствар због будућих генерација и потомака који буду дошли овдје. Прво ће свратити и овдје, па ће на бази ових имена који су страдали рећи и знати да је у коњичкој општини живјело пуно Срба са остала два народа, али нажалост сада их више нема, истакао је Милорад Лазаревић, предсједник Удружења Срба из Коњица и њихових потомака у дијаспори у Новом Саду.

Обнову капеле финансирали су широм свијета расељени Срби овог краја и бројни донатори, а до обнове саборне цркве у Коњицу у њој ће се служити литургије и обављати вјерски обреди.

Чланак КОЊИЦ: Спомен-обиљежје свједочење о постојању Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Д. Јевремовић

У дјетињству нисам волио гробља. Ниједно дијете их не воли. Увијек би ме обузимала блага језа када бих пролазио поред њих. Прво које сам видио било је оно у нестварном мјесту мог рођења. Кажем нестварном, јер и данас, када год некога одведем на Планиницу – имам утисак да сам га извео из стварности, а чини ми се да и тај неко осјећа исто. И ви који читате ово, када бисте случајно отишли тамо, све што би обухватио ваш поглед чинило би вам се управо тако – нестварно.

Једина сурова реалност било је гробље. Смјештено на једној греди, као да је неко хтио да уштеди плодно тло. У њему су били различити гробови, међу њима и очев. Највише је било бијелих камених крстова. А пошто смо живјели поред градића богатог жељезном рудом, било је и неколико прекрасних крстова од кованог жељеза, који су нестали. Нема их више. Некако у наше вријеме почеле су се појављивати и страшне црне гранитне плоче. Њих сам се највише плашио. Било је и неколико воћки у нашем гробљу и никоме од нас није падало на ум да једе њихове плодове. Ако би било које лудо дијете у селу, за њега би се причало да једе крушке из гробља. Много пута сам пожелио да одем сам на очев гроб, да разговарам са њим као да је жив. О свему. Да му испричам све оно што се дешавало изван зидина гробља и подијелим са њим дјетиње муке и бриге. Нисам отишао. Било ме је страх и стид да тај страх било коме признам.

Када сам мало порастао и пошао у основну школу, пролазили смо сваки дан поред Трифковића гробља. Оно се налазило усред јелове шуме, крај Трифковића потока, у подножју зелене ливаде која се, ваљда због многих борова који су расли уоколо – звала Борје. Дању нам није падао тешко пролазак поред Трифковића гробља, али ноћу, када бисмо се, каснећи, враћали кући, тада је све изгледало савладиво: и поток и шума и Борје и Велики и Мали до и Гај и Смиљево брдо и Зидина и Пријека њива – све сем Трифковића гробља. Оно је дјеловало сабласно. Још страшнија је била помисао да ће сваког трена нека бијела утвара устати из своје тамне хумке и уплашити нас.

Виђао сам и друга гробља, али само из даљине. Дуго сам на њих гледао са језом и зазором. Када сам одрастао, та нелагода је, на чудноватан начин, прерасла у своју супротност. Тако сам, за студентских дана, заволио дуге шетње по Новом гробљу у Београду. Чак сам уживао у њима.

Послије, у рату, наизглед заборављена одбојност из дјетињства се вратила – опет сам почео да зазирем од гробља и гробова. Али сада из других разлога: сахрањивао сам у тужне раке младе људе чија је младост била неприродно, насилно прекинута. Њихови гробови били су неприпремљени, неочекивано отварани, као да се и земља бунила. И све је изгледало као ти гробови: бетонирано, замрзнуто, тужно, жалосно. Најчешће се сјећам таме, иловаче и ријечи: „Земља си и земљи ћеш отићи.” И тако четири године, од гроба до гроба, с гробља на гробље, скамењеног срца и залеђеног мозга, у шоку, са стиском зуба. Од Требиња, Оровца и Зубаца, до билећких и гатачких гробаља, све до Борака. И све с једном те истом мишљу: како је страшно мјесто гробље и како је хладан стан гроб. А онда се опет све почело расвјетљавати, најчешће и највише од сусрета са старим гробовима, који што су били старији – све су бивали свјетлији. Чудесни гробови, с предивним херцеговачким крстовима, у Завали и Орашју, Пребиловцима и Мостару. Крстови камени и стамени, скромни и господствени и напосљетку сусрет са десетинама прастарих, лијепих и једноставних крстова у старом житомислићком гробљу, који као да су засађени под стољетним огромним боровима и витим небопарним чемпресима. Ту се потпуно изгубио страх од гробља и нетрагом је нестала она добро знана нелагода.

Данас живим поред гробља. Старог гробља на Бјелушинама, у Мостару. Прво што угледам сваког јутра када се пробудим су дуговјеки сиви гробови, обрасли маховином и стопљени с окружењем, готово до непрепознавања. Као да су ту одувијек. Сваки пут, када угледам тај призор, у души ми одјекну они пророчки Шантићеви стихови: „И када нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”. Пјесници, као и обично, виде даље и дубље од осталих. Захваљујући старом гробљу на Бјелушинама, имали смо гдје и коме да се вратимо послије рата.

Постоје три гроба, три бијела крста којима врло ријетко одлазим, али која никада не одлазе из мојих очију и сјећања. На тим крстовима су уклесана имена Лазара, Анастасије и Ање. Испод њихових имена пише да су умрли са надом на Васкрсење и Живот Вјечни. Ријетко идем на гробове, али када год искрсну преда мном ова три бијела гроба, као да се сусретнем са вјечношћу, са сазнањем да нико никада, ни за један тренутак, не умире.

Гробови су уистину тачке које нас одређују, они су све и једино што имамо у овом животу. Ако желите да сазнате прошлост било ког мјеста – идите на гробља. На њима је исписана историја. Они памте најдуже и највише.

Центар свијета, сила осовине, стожер око кога се окреће универзум јесте један гроб – Христов гроб. Он се налази у самој сржи, центру најважнијег града на свијету и можда у свим свјетовима – Јерусалиму. У Херцеговини свако гробље у свом центру има цркву, црквицу. Однедавно свака јама, масовна гробница, а таквих је много, има цркву са куполом, симболом одваљеног камена са Гроба над којим нема власт свијет, него му је небо отворено и загрљен је са Животом. Вјерујем да су сви гробови овога свијета усмјерени, упућени ка ономе гробу у Јерусалиму из кога је засијала свјетлост Васкрсења Живота.

Ових дана завршавамо градњу храма сазданог по узору на онај храм саграђен на Голготи, на Христовом гробу – Храм Васкрсења. Вјерујем да су сви гробови у Херцеговини, све јаме безданице усмјерене ка том храму, гробу херцеговачких новомученика, које су два пута убијали, али су се они увијек поново као свјетлост живота појављивали. Као што се у Пребиловце сливају све наше ријеке, Неретва, Требишњица, Брегава, а у њих све друге воде, тако се у овај храм сливају све наше сузе, надања и радовања. Храм Васкрсења у Пребиловцима постаје темељ наше вјере, нада пуна радости, љубав испуњена смислом.

Чланак ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Херцеговачке реке и херцеговачке сузе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

На гробу Петра Пјера Мариновића, заборављеног српско-француског аса авијације из Велике Војне. Био је потомак Јована Мариновића, првог конзула Кнежевине Србије у Француској.

Закопчао је свој комбинезон марке „лемерсије“, навукао кожне рукавице с карактеристична три кућишта за веште летачке прсте, рутински дотегао кацигу преко које су се цаклиле пажљиво очишћене округле наочари, пришао свом легендарном „спаду“ и преко кожног обруба, лаким, увежбаним покретом, као безброј пута до тада, ускочио у кабину.

Додао је мало гаса, повукао стартер и дао сигнал техничару да заврти црвену елису. Спустио је наочари, подигао палац. У пилотском жаргону оног доба, дизање палца значила је и, можда, дефинитивно опраштање с овим светом. Зарулао је моћну машину травнатом пистом Евереа и за тили час се створио над Бриселом.

Време тог 2. септембра 1919. године било је идеално за аеро-митинг: 25 степени у хладу, без облачка, у осунчаном дану, док су образе хладили благи, готово неприметни репови ваздушних струја с океана. Краљ Албер Први и краљица Елизабета, с нестрпљењем су, из публике, очекивали његове лупинге од којих застаје дах.

Рутински је достигао жељену висину, а онда окренуо управљач и започео обрушавање. Компас је подрхтавао. Авион се нагнуо, а онда узјогунио. „Спад“ инжењера Луја Бешроа био је чудо технике за оно доба, развијао је преко 200 километара на сат, а могао да стигне и до 300, када би из виса пикирао на трупове противничких ловаца. Омиљен међу пилотима, у исти мах елегантан и робустан, с новим системом мотора, с редуктором и на водено хлађење, али још увек не баш сасвим поуздан.

Небо над Бриселом се одједном окренуло. Свод је муњевито бежао у свемир, а мирис свеже летње шуме око Завентема постајао све ближи. Калеидоскоп се наједном отворио, а бела светлост се распршила у рој лептирова дугиних боја. Био је то последњи лет Петра Пјера Мариновића, најмлађег аса француске авијације и најбољег српског пилота у првој половини 20. века.

Петра су одмах превезли у бриселску болницу у којој је дан касније подлегао повредама. Имао је 21 годину.

Легенда каже да је његов деда Јован, рођени Сарајлија, из познате и богате породице Мариновића, једном, са десетак година, био за неки несташлук, по његовом мишљењу, престрого кажњен. Увређен, отишао је на Башчаршију и замолио кириџије који су на коњима преносили робу из Дубровника до Београда и даље, на исток, да га поведу, у сепету. Отишао је право кнезу Милошу да се пожали на поступак оца. Кнезу се допао отресити дечак, па је наредио да му се обезбеди школовање у лицеју у Крагујевцу, а касније и на Сорбони. Био је први конзул кнежевине Србије у Француској, министар спољних послова и председник владе, а када су Турци дефинитивно напуштали Београд, преузео је кључеве града.

Касније је живео у Француској, где му се родио син Велизар, који се затим школовао у Русији, а онда и унук Петар Пјер Мариновић, одгајан у српском националном духу. Јован је био ожењен Персидом, кћерком капетана Мише Анастасијевића, па је, тако, Петар био капетанов праунук.

Петар Пјер Мариновић се ангажовао у француској војсци пре пунолетства, брзо прошао обуку и од 1917. године до краја рата, као члан 38. а затим 94. ескадриле, остварио невероватних 25 великих ваздушних победа. Први тријумф је постигао 8. септембра 1917, а последњи 3. новембра следеће године. Док су око његове главе и испод пазуха зујала противничка танад, он је као снопље обарао „албатросе“, „румплере“ и „фокере“ с немачком посадом.

Летачки херој сахрањен је, с десетак чланова породице Мариновић, у гробници у првом бочном реду 92. парцеле на париском гробљу Пер Лашез, на ком почивају и Оскар Вајлд, Марсел Пруст, Ив Монтан, Молијер, Балзак, Лафонтен, редитељ Александар Саша Петровић“.

На гробу српског поноса француске авијације пише:

„Потпоручник Пјер Мариновић, авијатичар, најмлађи ас Великог рата, 25 званичних победа, Легија части, Војна медаља, Ратни крст са 14 палми, рођен 1. 8. 1898. у Паризу, погинуо 2. 9. 1919. у Бриселу. Жртва храбрости и љубави за отаџбину.“

Чланак СРБИН, НАЈМЛАЂИ АС ВЕЛИКОГ РАТА: Неустрашиво Петрово крило се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

За Живадинку Јовановић из Варварина живот је стао 30. маја 1999. године. Тада су бомбе на варваринском мосту убиле њеног сина Милана Савића. Имао је само 24 године. Није стигао да се ожени, скући и мајци донесе још неку радост.

– Била сам на пијаци тог проклетог дана, кренула полако да се враћам кући када је пукла прва бомба – сведочи за „Новости“ Живадинка. – Сакрила сам се иза дрвета док не прође. Нисам ни видела Милана да креће према мосту. А он је, добричина, кренуо да помогне другима.

Из комшилука су стигле црне вести. Сина је мајка сахранила на Новом гробљу у Варварину. Да је барем жив и далеко, каже Живадинка, можда би га чула, па би јој било лакше.

– Овако, нит га видим, нит га чујем – прича кроз сузе ожалошћена мајка. – Сузама квасим старе фотографије. Идем му на гроб, па се тамо поново исплачем, утешим, разговарам. Најтеже је када падне ноћ.
Погинули младић остао је са само 13 месеци без оца. Имао је млађег брата Милоша, који је, прича мајка, Богу хвала, ожењен и има две девојчице. Они су јој утеха.

– А био је мој Милан прави весељак, добар друг, стално су га звали у друштво, играо је фудбал, кошарку… – присећа се Живадинка. – Почео је да ради одмах после школи. Нисмо имали много и то је знао. Поправљао је дугмад на електричним шпоретима, ту у Доњем Катуну. Хтео је да се ожени чим направи кућу, јер наша је стара и има само два одељења.

Сваког пролећа Варварин је завијен у црно. Пројектили НАТО усмртили су 10 цивила и тешко ранили 17. Како би свет чуо праву истину о трагедији на мосту, 2001. су поднели тужбу. Уставни суд Немачке, међутим, дефинитивно је пре две године одбацио тужбу за накнаду штете.

– Сав новац сам хтела да дам у добротворне сврхе, јер не можеш ти да наплатиш живот свог детета – каже мајка. – Хтели смо да сви знају да жртве нису без имена.

НАСТРАДАЛИ

Имена десеторо погинулих у Варварину добро знају: Тола Апостоловић, Зоран Маринковић, Стојан Ристић, Миливоје Ћирић, Драгослав Терзић, Војкан Станковић, Ружица Симоновић, Ратобор Симоновић, Милан Савић и Сања Миленковић, која је имала само 15 година.

Чланак МАЈКА МЛАДИЋА КОГА ЈЕ НАТО УБИО НА ВАРВАРИНСКОМ МОСТУ: Са сином причам на гробу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Поштовани пријатељи, молимо вас да нам јавите, ако знате, где све постоје обележена и необележена гробна места где су сахрањени совјетски војници и грађани погинули у Србији током Другог светског рата. Руска држава припрема велику прославу 70 година победе над фашизмом и Великог отаџбинског рата, и жели да ода почаст својим жртвама у Србији!

Овако гласи апел који су недавно српској јавности упутили Руски дом из Београда и Удружење руских потомака „Романов“ из Новог Сада. Како нам је речено у Руском дому, Амбасада Руске Федерације у Србији, и поред тога што има прецизне податке о војним лицима сахрањеним на руским војним гробљима у нашој земљи, планира да употпуни своју архиву подацима које поседују грађани Србије.

– Поводом Дана победе отворићемо званични сајт и приказати карту војних дејстава совјетске армије, места страдања и гробова совјетских војника, које чувају и одржавају српски грађани – речено нам је у Руском дому. – Жеља нам је да таква места обележимо и одамо почаст страдалницима.

Током Другог светског рата погинуло је око 26 милиона људи с руске територије. У борбама за ослобађање Београда 1944. године погинуло је 976 црвеноармејаца. Совјетски војници и официри учествовали су и у ослобађању Краљева, Ужица, Вршца, Беле Цркве, Зрењанина, Новог Бечеја, Пожаревца, Панчева и других градова. Уосталом, Београд, Вршац и Зрењанин дан уласка Црвене армије славе као Дан ослобођења.

У Пожаревцу је погинуо 441 војник Црвене армије, у Белој Цркви једанаест. У селу Лазареву живот је у борби са немачким фашистима положио 21 руски војник. Страдали војници сахрањени су на војним гробљима у овим местима. Многи су отпремљени у Русију, али многи су добили гробнице на непознатим местима у Србији. Из матичних књига умрлих Архијерејског синода Руске православне цркве сазнаје се да је, на пример, у Панчеву од 1920. до 1957. године умрло 1.060 Руса.

– Нама се јављају и грађани који тврде да је само у Панчеву на стотине Руса током рата завршило у руском санаторијуму и било сахрањено на тамошњем православном гробљу – каже Јован Иванов, председник Удружења руских потомака „Романов“ из Новог Сада. – У Панчеву и другим местима на православним и другим гробљима сахрањивани су како војници и официри Црвене армије, тако и чланови и потомци руских избеглица, који су живели и борили се у Србији против фашизма. Ми желимо да откријемо и званично да обележимо гробове свих Руса како бисмо им одали почаст.

Јован Иванов је унук Ивана Сергејевича Иванова, који је завршио права у Москви и са својим братом, између два рата, избегао у Србију. Бежећи од комуниста који су убили царску породицу Романов, Иван Сергејевич је страдао у Србији.

– Мој деда је у Србији био секретар Дринске бановине у Ужицу – говори Јован. – Када су Тито и партизани ушли у Ужице, у јесен 1941. године, лично је Слободан Пенезић Крцун дошао у нашу кућу и одвео га на стрељање. Тако је и мој деда постао жртва Другог светског рата.

Тражећи Михаила Филиповича Важенина међу настрадалима, његова породица је после две деценије трагања открила да његово тело почива у Вршцу. Породица Важенин дошла је из Русије у Вршац и поставила плочицу с његовим подацима.

РУСИ ДОЛАЗЕ

– Попопису из 2011. године у Србији данас има око 3.000 Руса који имају држављанство Србије. Поред њих има више хиљада Руса који немају држављанство, или оних који су тек пристигли из Русије са намером да живе у Србији – открива нам Иванов.

АДРЕСА УДРУЖЕЊА

Све податке о гробним местима Руса у Србији грађани могу слати председнику удружења Јовану Иванову. Адреса је Удружење руских потомака „Романов“, Улица Драгише Брашована 18, 21000 Нови Сад.

Чланак УДРУЖЕЊЕ „РОМАНОВ“ И РУСКИ ДОМ: Трагају за хумкама руских војника у Србији се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

На гробљима од Биљаче и Залазја до Братунца и Кравице, жалосне и црне од туге, српске мајке оплакивале су јуче, на годишњицу највећих страдања Срба у братуначком крају, своје мртве синове.

Цвјета Илић из Тегара, јадна и жалосна, јуче још зором, чим су отворили врата Спомен собе изгинулих Срба у центру Братунца, стајала је крај слика двојице својих мртвих синова, миловала испуцалим рукама лица својих дечака и плакала као киша, сама у оној соби пуној слика и сени изгинулих младића.

– Ја била преко у Србији кад је вамо запуцало… Кукавица сиња стајала с оне стране Дрине и стрепила, чекала, молила Бога да остану живи… После, јавише да су обојица погинули, мој Цвијетин и мој Радојко, мајка је само њих двојицу имала…

Радојко није био ни ожењен, иза Цвијетина остало троје ђеце, једно други, једно први, треће од годину и по дана – причала је после док су њене речи звониле празном собом пуном само слика.

После, праг собе прекорачила је и Станица Вечериновић, из Тегара исто.

Чим је ушла, зајаукала је јадна из свег гласа под сликом свог сина Милојка који је страдао исти онај дан када и Цвијетин и Радојко. Комшије били, најбољи другови…

– Ишли њих тројица цестом, враћали се да обиђу куће… Ја после јадна кукала по Србији, није вријеђело… Једва сам му кости пренијела у Србију да сараним, да се душмани не иживљавају над њим мртвим – причала је Станица своју муку.

На гробљу у Братунцу, испод белог крста са именом и сликом војника, пала мајка у црнини. Грли цвеће изникло и израсло по гробу. Поред, на хладни камен спустила кесу грисина, донела сину исто као некад, кад му је доносила, када је био дечак, и кад су били живи, обоје њих.

– Ја сам из Сикирића, где је највећи покољ био – каже.

Крај ње, Нада Симић, из Сикирића такође, плаче на гробу сина Драгана, поред бели крст под којим лежи и њен супруг, Драганов отац Живорад.

– Мог Жику исекли на комаде, једва смо после нашли све делове тела… – каже Нада.

– Е, Бог их исекао – каже сама за себе са суседног гроба Славка Танасић, старица, јадница, руку обавијених око белог крста на коме је име њеног сина Милана.

– Кукавица сиња сам ја… Ево, немам више снаге ни травке са гроба да почупам… Е, жалосна мајка… Срећо моја, од кад ми Милана нема, ја само плачем, свако јутро, сваки дан и свако вече… Немам ти ја више ни умора ни одмора, ни живота, нити ми сунце сија, само чемер пусти – каже и милује цветиће на Милановом гробу.

На гробу Милорада Остојића мајка кука из гласа:

– Гледам јуче сине мој, пролазе поред мене они који су те убили, а ја их гледам сине мој, рано моја, цвијету мој…

На гробљу у Братунцу служен је парастос страдалим Србима. Присуствовали су уз премијера Милорада Додика највиши званичници Републике Српске, представници амбасаде Русије и конзулата Србије из Бањалуке. Дан раније у Сребреници били су амбасадори десетина и десетина земаља, у Братунцу Срби су сами оплакивали своје мртве обележавајући годишњицу својих страдања.

– Неправда је и од свијета и од нас што се за страдања ових људи овде, оних у Залазју, у Биљачи не зна… Као да су страдали само једни, као да су једни више а други мање мртви – говорио је над гробовима Срба Душан Спасојевић, свештеник из Братунца.

Фото: З. Шапоњић

Људи на гробљу прилазили су јуче редом премијеру Додику. Неки да се пожале да на мале борачке пензије, други да још немају куће, трећи да се пожале на још неку неправду… И премијер је на гробљу говорио о неправди, тешкој која је притисла и сав народ и Републику Српску.

– Насер Орић је био командант свих операција у периоду највећег страдања Срба у овим крајевима. Како за њема нема командне одговорности а има је за Биљану Плавшић која није командовала ни једним јединим човеком. Као што смо ми Срби признали злочин у Сребреници, очекујемо да се и на другој страни нађе неко ко ће признати да је овде страдало 3.000 Срба, међу њима и много нејачи, жена, деце – казао је премијер на гробљу.

Црнела су се јуче иа шаренила гробља низ Дрину од народа који је поред споменика палио свеће својим најмилијим, од којих су многи страдали баш на Петровдан 1992. године.

– На дан кад су напали Залазје, Петровдан, овде је транспортер погођен, унутра били борци који су пошли ка Залазју да помогну нашим људима у селу, на месту погинуло 13 људи – причао је крај једноставне црне плоче у Биљачи, причу о великој погибији Срба из Братунца Предраг Петровић из овог села.

Пар километара даље, у Залазју, где су на Петровдан 1992. године снаге Насера Орића из Сребренице побиле 54 мештана, још стоје темељи спаљених и разрушених домова у којима су Срби тог дана живи спаљивани.

– Овде су ми погинула двојица рођене браће, двојица стричева 20 чланова уже фамилије. Тог дана, Орићеви су са свих страна опколили село, побили све које су нашли, деветоро наших живе одвели у Сребреницу, од тада се за њих не зна ништа, нити смо им кости нашли… Била је тада овде у Залазју и група наших рањених бораца, кад смо се вратили у село нашли смо њихове кости, али испод спаљених гума… Живе су их запалили… препричавао је јуче страшну причу из Залазја Миле Станојевић из овог села у коме је пре рата живело тридесет српских породица, данас само двоје стараца, и они без струје и без воде.

Фото: З. Шапоњић

У Залазју откривен је споменик Србима из села изгинулим у последњем рату. На споменику имена и слике 54 страдалих. Поред новог, стари споменик, плоча откривена давно у спомен на 97 невиних мештана, од тога 40 деце, које су усташе побили на треће Тројице 1943. године.

Бранко Станојевић био је у Залазју на Петровдан 1992. године када су из свих праваца у село упале снаге Насера Орића.

– Сад као да их слушам како вичу – Алаху екбер, кољи, хватај живе, ни мачке не остављај… Склонио сам се у неку кућу, напољу је праштало са свих страна, у суседној соби, Лука је из пиштоља сам себе убио да им не падне шака… Пред вече сам кренуо низ пут, трчао сам колико су ме ноге носиле, у руци сво време стезао бомбу, ако ме погоде да бацим бомбу пода се…

Стојанка Станојевић једна је од двоје стараца који данас живе у пустом селу. У Залазју се задесила и на Петровдан 1992. године.

– Бомба је пукла крај мене, изрешетали ме гелери… Онако крвава кренем да бежим низа шуму, кад сам дошла у Сасе паднем на пут, после су ме нашли…

На споменику у Залазју крај слика и имена 54 људи погинулих у једном дану записани су стихови – младо жито навијај класове…

Било је јада и туге и прекјуче у Сребреници где су Бошњаци жалили своје мртве, било је туге и чемера и јуче на спским гробљима од Братунца до Сребренице само што српску тугу и српске јаде јуче није имао ко ни да слика ни да опише. Као да је туга једних мајки мања, као њих њихове ране мање боле, као да синове нису губиле и једне и друге. Несретнице.

Чланак СУЗЕ ЗА МРТВЕ СИНОВЕ: И српске мајке боле ране… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Борачко гробље крај цркве у великој Моштаници један је од најпотреснијих споменика у Србији. Подигнуто је углавном над празним гробовима, у част ратницима-сељацима чије су кости расуте далеко од родног краја. Кише и снегови су већ начели речи посвете “Стани брате и прочитај… ” урезане у меки камен белега над шест гробова јунака “Посавског баталијона народне војске” изгинулим у српско-турским ратовима 1876-1878. године.

Сто година од почетка Великог рата неке пажљиве руке и даље брижно одржавају споменике 121 ратника из Велике Моштанице који су страдали у туђини. Сва српска трагедија 20. века сажета је у једноставним посветама и порукама споменика. На понеком од њих су фотографијама ведрих младих људи пуних снаге, направљене пре него што су збрисани огњем и челиком.

– Надгробни споменици у порти моштаничке цркве представљају јединствену појаву и бројношћу, а још више особеношћу садржаја – записала је Миланка Миловић, стручњак у области заштите културних добара.

– За разлику од других порти где су најпре сахрањивана свештена лица и виђенији људи, у моштаничкој порти нема споменика ни јереју, ни ктитору, ни кмету сеоском. Сви споменици су почасног карактера, посвећени успомени на сељаке ратнике из свих ратова за ослобођење, од краја прошлог до средине нашег века. То је ратничко гробље.

Чланак ПОТРЕСАН СПОМЕНИК СРПСКОЈ РАТНОЈ ТРАГЕДИЈИ: Стан’ путниче и прочитај овај спомен се појављује прво на ИСКРА.

Морбидна лутрија – више среће следећи пут. Како Албанчету не досади толико да пева? Ако је и од мржње – доста је! Хоћеш ли с радошћу препричавати, несоју мали, како је Србље ко на туђој ливади тумарало не знајући где су?

Фото З. Шапоњић

Фукари је сметао гроб тринаестогодишњег детета! Фукара нема имена и презимена, националности – фукара је фукара, а малени је анђео већи у смрти него што ће та стока икада бити за живота. Зато су и ископали мермерне очи анђела – да се не виде у њима…

„Оца су му отели с гроба и убили! Никада се сазнало није ни где је, нити како завршио. Игору хоће да разметну кости, а Тоше Живковића, оца му, нико и не зна где су“, залуду отац Бранко тамјаном дозива Бога, и он је са збеговима утекао преко Ибра оних дана.

„Јеси ли видео њихово гробље у северној Митровици?“, палим цигарету горостасу.

„Јесам.“ Воштаница му се топи међу дебелим прстима. Тече низ длан. Линијом живота. Иронија… Није, превише сам их се нагледао на Косову и Метохији. Дланова, свећа, папратишта пуних костију, Албанчади на оградама.

На жалост, мржња вазда има лице и глас детета. Барем овде.

Фото З. Шапоњић

„А јеси ли видео да ниједан гроб није такнут?! Ма, да ни капија огребана није и богу хвала што је тако! А погледај сад око себе. Добро погледај, запамти и пиши“, видео сам то о чему грмаљ говори – албанско гробље у српском делу града, српско гробље у албанском. На првом мртви почивају у
миру. На другом живи немају мира да пронађу мртве.

„Замолите их да не крећу још, не могу да пронађем мајчин гроб“, осврће се око себе Милка Јевђовић, гледа у земљу, у сапатнике, у стопе којима је прошла да није где згазила на хум.

„Овде је био, лево од капеле, мало испод дрвета“, као да је изгубила петопарац, да се од једа и муке човек насмеје – није гроб шибица, па да се загуби. Осим ако није српски, на Косову.

Сетих се задушница у Пећи, чини ми се 2001. Као и данас – упекла звезда, полиција покушава да обузда ма’ниту руљу да не провали на гробље. Дојучерашње комшије колебљиво живих и тврдоглаво мртвих који нису пошли у збегове. Ромињају каменице, бију о крошње, стабла, главе.

Беше и тамо један ђед, чини ми се Миомир, исто сину на гробу. Син полицајац, недоклан остављен да ропти на камењару повише куће. Не чује ништа око себе, не види, крваве главе разбраја животињске од људских костију. Исплакао сам све што ми је суза дато за овај живот, гледајући како у крпу пакује то што је људско разврстао и сишао у раку да врати у пијуком разваљен сандук.

Неким грањем је покрио „гроб“, шакама смо гурали земљу, колико смо могли. Албанци су шегали дрва, не престајући ни часа. Столетна дрва на гробљу. Правили би паузе тек да се испишају, велики је посао био пред њима. Кад нису због мртвих, зашто би зазирали од живих, они су тек сметала у великој
пилани… Да су се барем, као што је ред – најавили, а не овако само да бану, као да се на гробље долази кад се коме прохте.

У Витомирици једва нађосмо гробље. Не гробове, већ гробље!

Фото З. Шапоњић

„Благо“ овом у јужној Митровици, вазда ће бити на овом пропланку, па и кад затрави, кад га преору, кад нагнају стоку на испашу – знаће се где је: „Ено, баш код оних оваца, где брав брсти, ту је гроб! Тамо где лежи чобан, ту су још два. Оно одакле јечи чактар – ту је била капела.“

Дабогда да грешим, али не треба ту велика мудрост. Не сметају њима гробови, већ корени који су под њима. Дубоко. Зато и ору тако бесно, бесомучно, годинама, генерацијама…

„Не можемо сад отићи до тамо, а није далеко, с оне стране пута, да видиш шта чине са споменицима“, гледам куд је отац Станиша описао крст кандилом. Просто им, ваљда, било.

„Узиђују их у ограде кућа, праве стазе од њих, окрену их онако да се не виде слике и имена, па на земљу“, виђао сам, нажалост, и то, опет по Метохији, где су као и овде, чујем, отимали и споменике и мртве, па звали породице тражећи откуп, или одоше и кости и мермер у Дрим, Ибар, Бистрицу.

„Нађосте ли га?“, вакат нам је поћ’, безбедност није загарантована, већ нормирана. Милка није пронашла мајчин гроб.

Морбидна лутрија – више среће следећи пут. Како Албанчету не досади толико да пева? Ако је и од мржње – доста је! Хоћеш ли с радошћу препричавати, несоју мали, како је Србље ко на туђој ливади тумарало не знајући где су?

Не верујем! Певаш да умириш себе, не да узнемириш њих.

Фото З. Шапоњић

Изгубили су све што су имали, а ти, кукавниче, немаш ништа што би изгубио.

„Пусти га, море, нек пева, то је најмање зло које чини“, има ли малих и велих зала, грмаљу мој? Нађе ли стричев гроб?

„Не! Упалио сам свећу уз капелу, све су ово наши, нека гори коме хоће.“

Полицајци машу, сабирају нас ко стадо да пођемо. Истекло је време предвиђено за Србе, окасниће на паузу да у задимљеној чајџиници препричају јутро: „Био један пропланак и на њему гробље, а на гробљу Срби! Јес’, тако ми бога, не лажем! Тражили се живи и мртви, ал’ никако да се нађу.“

Потоварисмо се у аутобусе. Више него што кљусине могу да приме. Мало ко гледа кроз прозор. Кажу, то је рђав знак, слути да се више враћати неће… Нема ни два километра до северног дела града, али је без ротација и то недостижно.

Упекла звезда. Заудара ракија из отворених флаша, гробна земља под ноктима, зној, сузе… Ма, то дан заудара, живот, смрт, Ибар који више није река, већ међа и мера лудила. Кад опослиш важнија посла, окрени се мало и на ову страну Боже. Спровешће те под пратњом, ако не смеш сам.

Нека је лака црна земља и мир душама умрлих, једнако као и живим. Исто ти је то овде, кад су и колевке и корени народа дубоко у гробној земљи.

Да је другачије, о Задушницама би се ишло мртвима на гробове, а не у потрагу за њима.

Морбидна лутрија – више среће следећи пут!

Чланак КОСОВО: Не сметају њима по Косову српски гробови, него корени који су дубоко под њима се појављује прво на ИСКРА.