Григорије Божовић (1880–1945), био је један од најзначајнијих српских писаца, који су стварали између два светска рата. Објавио је петнаестак књига прича, путописа и записа о људима и крајевима које је обишао. Био је један од најзначајнијих репортера „Политике” између два светска рата. Као антикомуниисту и „великог Србина”, комунисти су га стрељали 1945. године. Рехабилитован је 2008. О  Григорију Божовићу као сараднику „Политике”, млади истраживач Милун Стијовић говорио је на дводневном научном скупу „Живот и дело Григорија Божовића“, који је протеклог викенда одржан у Косовској Митровици и Зубином Потоку.

– Период између српско-турског рата 1878–1879, када су Срби привремено ослободили део Косова и Првог балканског рата, када су Косово и Метохија коначно ослобођени – истиче Милун Стијовић – био је вероватно најтежи период за српски народ на овим просторима, у коме су његово страдање и његови прогони попримали застрашујуће размере. После ослобођења, Божовић је борбу за напредак српског народа Косова и Метохије – наставио писањем приповедака и путописа, али и чланака у којима скреће пажњу на горуће националне проблеме, или указује на пут којим би требало ићи. Посебно је значајна његова редовна сарадња са дневним листом „Политика“, у којем је прву приповетку објавио 1910. године.

Милун Стијовић посебно се бавио текстовима објављеним 1924. године. Ову годину је узео само као пример, на основу којег се можемо упознати са његовим радом. Анализа свих његових текстова у „Политици” захтевала би читаву монографију. Већ увидом у број текстова објављених у „Политици” и њихову позицију у оквиру листа јасно можемо видети колики је углед Божовић уживао – готово сви текстови осим приповедака (седамнаест од двадесет и пет текстова објављених те године), објављени су на насловној страни. Бројне су теме којима се Григорије Божовић бави, али су најчешће оне везане за Косово и Метохију и српско национално питање. Из данашње перспективе, јасно видимо колико су биле далекосежне неке његове идеје, као и колико су многи његови савети актуелни и данас.

Божовић пише о ситуацији у којој се српски народ налази у том тренутку, а коју сагледава на следећи начин: „Наша је садашњица груба и врло немилосрдна. Њени замаси су померили с места сваког од нас. Цело наше поратно покољење“. Сматра да је веома значајно за српски народ устоличење митрополита Димитрија у Пећкој патријаршији, али и концентрација војске, поводом устоличења, у Метохији – као 1912. године, што би, како каже, требало да уплаши све оне који јој не мисле добро, нарочито многе Албанце.

Божовић осуђује власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, због тога што не реагују, тј. благо реагују, на убиства жандара у Метохији, али и подсећа на раније злочине. Више пута подсећа јавност и упозорава власти на Кабашку аферу, тј. на албански масакр над око две стотине српских војника у селу Кабашу, где су грешком залутали и где су их локални Албанци на превару разоружали и побили. Божовић критикује власти што ниједан од главних виновника масакра није осуђен, а када је један од њих (Јусуф Ука) и ухапшен, Божовић пише да се Срби олако продају, јер „тај човек има довољно опљачканих лира“.

Божовић оштро критикује покушај издвајања такозваних Бошњака, као посебне нације и пита се што се муслимани не угледају на Албанце у Тирани, где су такође три вере, али само једна нација. Како каже: „Хоће и у франковце, само не с нама… А по гдекоји, као један наш муфтија, доводиће своје порекло и од Мађара, само да му не би било од Србина.“ Критикује и реис-ул-улему Босне Џемала Чаушевића због окренутости Турској, али и због тога што је, приликом посете Истанбулу, поклонио тамошњим верницима 12.000 турских лира, уместо да толики новац искористи у својој земљи – за сиротињу, за гладне, за муслиманске просветне установе. Божовић оштро критикује и српске дипломате у балканским земљама због тога што, како каже, не штите довољно тамошње Србе и тврди да ми као народ „често допуштамо и ствари које се никад не допуштају“.

Оштро је нападао и албанске упаде на земљу Васојевића и Куча, али и бугарско четовање преко границе. Тврдио је да и једни и други познају само језик силе, а да ће Васојевићи и Кучи, уколико не стигне очекивана помоћ Београда, као и деценијама пре уједињења, сами бранити своју част и земљу од варвара. Снажно се противио отварању, како их је звао, турских школа у јужној Србији, пошто је сматрао да би то сигурно водило даљој денационализацији српског живља, као и албанског које нема баш никакве везе са турским језиком. Таквим школама се противио и зато што је наставу требало да изводе хоџе, што је у супротности са секуларном државом.

„Као што се види“, наглашава Милун Стијовић, „Божовић улаже велике напоре како би скренуо пажњу на актуелне националне проблеме и довео до њиховог решавања. Рад на ослобођењу родног краја, заменио је радом за добробит целе своје уједињене и ослобођене отаџбине и томе је посветио остатак живота. Нажалост, дошла су времена када је било забрањено бити Србин и када је српски народ дозволио да Григорије Божовић, само зато што је био велики патриота, буде стрељан, а да његова дела, формално или неформално, буду забрањена.“

Чланак СТРЕЉАН КАО АНТИКОМУНИСТА И „ВЕЛИКИ СРБИН“: Далекосежне идеје Григорија Божовића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

У Косовској Митровици и Зубином Потоку, на Косову и Метохији, одржава се дводневни научни скуп: „Живот и дело Григорија Божовића”, који су организовали Филозофски факултет у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, и Филозофски факулет из Ниша. Реч је о једном од најзначајнијих српских писаца, који су стварали између два светска рата. Рођен је у селу Придворица, код Ибарског Колађшина. Школовао се у Скопљу, Цариграду и Москви. Био је професор у познатој Богословији у Призрену, неко време и председник призренске општине. Био је и скупштински посланик, много се ангажовао у националном раду на Косову и Метохији и у Македонији.

Објавио је четрнаест књига: осам збирки приповедака, више књига путописа и краћих записа о људима и крајевима, који су сабрани из „Политике”, чији је био репортер између два светска рата. Прву књигу приповедака – „Из старе Србије”, објавио је 1908, а последњу – „Приповетке”, 1940, у издању Српске књижевне задруге. Аутор је и збирки: „Тешка искушења” (1935) и „Под законом” (1939).

Констатујући да је Григорије Божовић био антикомуниста и „велики Србин”, Војни суд Команде града Београда, последњих дана 1944, осудио га је на смрт, погубљен је, највероватније, у затвору у Ђушиној улици, у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године. Рехабилитован је 2008. године.

За књижевну рехабилитацију Григорија Божовића, велика заслуга припада Гојку Тешићу, који је у књизи „Утуљена баштина”, поред Григорија Божовића, „рехабилитовао” читав низ скрајнутих писаца: Драгишу Васића, Станислава Кракова, Светислава Стефановића, Јездимира Дангића, Владимира Велмар Јанковића, Тодора Манојловића, Станислава Винавера…

Иван Чарота, оснивач Катедре за србистику на државном Универзитету у Минску, у Белорусији, говорио је о јунацима прича Григорија Божовића, као читалац-странац. Постоји више дефиниција књижевности. По њему, књижевност мора да изрази суштину народа, његову историју, његов етнички и етички карактер. Само тада писац испуњава своју улогу и може да заузме место у националнохј књижевности, а његово дело се избори за место у „златном фонду”, и националне и светске књижевности. У руској књижевности то су: Пушкин, Достојевски, Шолохов, у белоруској: Јакуб Колас, Иван Мележ, Иван Пштањиков, у српској: Његош, Андрић, Ћосић и – Григорије Божовић, којег је недавно открио. Овај наш велики писац није превођен на руски, белоруски и украјински.

Тиодор Росић је указао на путописе Григорија Божовића. Стара Србија – Рашка, Косово и Метохија, Источна и Западна Македонија, Стари Влах, Тромеђа; Шумадија, Црна Гора, Стара Херцеговина, Босна, Босанска Крајина и Далматинска Буковица, у жижи су Божовићевог интересовања. Освнову путописа као књижевног жанра чини опис путовања. Путник даје информације о земљи и људима. Већуну путописа Божовић је, најпре, објављивао у „Политици”, па их је онда прештампавао у књигама: „Узгредни записи” (1926), „Црте и резе” (1928), „Са седла и самара”, „Урезане истине” и „Чудесни кутови” (1930), „Два дана по Гружи” (1933). Божовић, наглашава Росић, даје физичку и психолошку карактеризацију, не само Срба, већ и Турака, Арнаута, муслимана, Горанаца, Бугара, Грка, Цинцара, Срба Косоваца, Срба Црногораца, Срба Македонаца.

У путописно-репортерском стваралаштву Григорија Божовића, које чини две трећине целокупног књижевног дела највећег косовског писца, истиче Јордан Ристић, најбројнији су путописи о Старој Србији, његовом завичају са којим је срастао и који је најбоље познавао. Животно искуство и литерарна зрелост, омогућили су Григорију Божовићу да објективно сагледа и прикаже дубину живота косовског човека, да продре у суштину једног злог времена и прилика у њему, да проникне у филозофију живота Срба, који стоички подносе све неправде и зла да би се одржали на дедовини, сачували своју веру и национални идентитет. Србина шиба живот, али он жилаво истрајава, спреман да поднесе и највеће жртве да би испунио Лазарев и предачки завет и сачувао тапије српског Косова и Метохије, не губећи наду да зло и неправда морају бити поражени.

У косовском узаврелом котлу, зверињаку, где се Србинов живот располућује, унижава и циклично страдалнички понавља, додаје Ристић, Григорије Божовић тражи корене и узроке српске трагике. То његове путописе чини актуелним, што потврђује и данашња драматична стварност у којој обитава и тавори више од две стотине хиљада преосталих Срба, који вапе за слободом и којима су ускраћена права, као ниједном народу у Европи, и који се грчевито боре да на Косову и Метохији остану и опстану.

Тема рада Михаила Шћепановића била је: Дијалекатско као наддијалекатско у књижевном тексту. Књижевни израз Григорија Божовића ослоњен је на Вуков(ски) српски књижевни језик коме је стабилан ослонац источнохерцеговачки дијалекатски говор. Радоје Симић је говорио о алузивности Божовићевог приповедања, Даница Андрејевић о жени између Ероса и Танатоса у прози Григорија Божовића, Рада Стијовић о лексици овог писца у Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске, Драган Микетић о турцизмима у Божовићевој прози, Бојан Чолак о слици Турака у збирци „Из Старе Србије”, а Миладин Распоповић је указао на тематско-мотивске кругове у приповедачком опусу Григорија Божовића.

Научни скуп наставља са радом у Зубином Потоку.

Путописи из „Политике”

Путописе „По Расу”, подсећа Тиодор Росић, Божовић је објављивао у „Политици” током новембра и децембра 1925. године. Они су сведочанство о душевном, национално свесном и пркосном старорашанину, брђанском горштаку, динарски виолентном, поштеном, верујућем и душевном. У том погледу парадигматичан је лик, вера и морално-национални назори попа из путописа. Снага вере, национална свесност и хајдучки менталитет воде овог страдалника у одметништво и победу.

Чланак СЕЋАЊЕ НА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА: Живот и дело „косовског Андрића” се појављује прво на ИСКРА.