(Горан Лазовић) Фото: 6yka.com

Несвакидашња књига ЉУДИ И ГРАДОВИ, исписана на више од седам стотина страна, која је према карактеризацији писца, ГОРАНА ЛАЗОВИЋА, можда роман, појавила се ових дана, свежа и другачија да остави траг у времену и опомене нас да у дигиталном добу и виртуелним световима постоје живи сусрет и разговори. Путописно-поетска проза причана и писана током вишегодишњих путовања и скитања од Монголије, Париза, Ростова на Дону, Беча, Прага, преко Сибира, Јасне пољане, Вероне, Иркутска, Венеције, Трира, Краснојарска, Кијева, Лавова, Нице, Хабаровска, Краснодара, Минхена, Долгопрудног, Карелије, Темишвара, Констатинова, Истанбула, Санкт Петербурга, све до Бајкалског језера. У књизи се налазе и Лазовићеви записи са Волге, доживљаји из села Бороваја, као и писма из Доњецка, приче о Тичјем пољу, Сребреници, Угљевику и московском Божићу.

“Људи и градови” воде нас кроз маштенске и “јестаствене светове”, душевним као и реалним пространствима, дарујући нас, штедро, али као у мимогреду, као да то ни помена вредно није, драгуљ-реченицама.

Ето, читајте и уживајте!

Очи ће вам бити озарене, као и душа, тако штогод нећете наћи на Интернету…то је оно причање крај ватре, у позни сат, лагано, пред озбиљним и мрким људима.

Зашто можда роман? Шта „Људе и градове“ чини романом а шта недостаје да то буде?

Моја нова књига је у предворју класичног романа, има доста његових одлика али роман није, мада сам је жанровски крстио да то можда јесте.

Романом је чине људи и догађаји, повезана радња и време кроз које пролазим као учесник и сведок онога о чему пишем, или ми о томе причају: негде је то исповест, неретко само портрет јунака, а најчешће корачање за њима, след њихове судбине, и стално окретање за собом. Отуда и толико лирских минијатура, које повезују време, радњу и људе, па и градове.

На Толстојевом гробу например, у Јасној пољани, у чувеној Долини тишине, наспрам Дрвета љубави, често сам сретао људе који нису ни знали име онога над чијим гробом стоје, али су ту дошли по туристичком програму, као оне две Немице – лезбејке, које описујем у књизи, и када им је речено да су на важном месту, оне су узвратиле – кад смо већ ту, зашто да не направимо селфи?

Ово је књига о овом времену, кад моћници желе да нас увере да је свето све што је грешно, и кад се Рај представља као добро снабдевени супермаркет.

Људи су данас постали толико сами да су заборавили да причају са собом, или то чине толико гласно да нам се чини да разговарају са суседима које не познају.

И добро је што ово није класичан роман, за ту врсту литературе ово време нема времена.

Сад написати и објавити књигу од скоро хиљаду страна равно је покушају самоубиства.

Али, ето, хоћу да верујем, да ће доћи време кад ће људи корачати усправно и кад ће моћи слободно да кажу да не припадају ни једној партији а да буду поштовани, не на основу онога што имају, него, на основу онога шта знају.

Моја књига није за свакога, понајмање за оне који ће њене корице покушати да уклопе са бојом намештаја у спаваћој соби.

Морали сте проћи доста градова и срести пуно људи, колико да би настала књига?

Три године сам писао ову књигу, а колико сам за то време пропутовао најбоље знају моје патике, ове које сам урамио на веранди, које су само у једном месецу прошле више од 12 000 километара. Оне су се скоро распале, зато им не дам да пропадну. Биле су са мном на Бајкалу, тог лета, и у Краснодару и још на пет мора, у Санкт Петербургу, Москви, биле су и у Карелији, на два сата од Северног пола, и оне сад чекају да о њима напишем причу.

Не мора се проћи ни пуно мора ни пуно градова да би се написала оваква књига, али сам је написао, јер сам то желео исто као што сада хоћу да напишем књигу о поклонима које сам добијао на путовањима. Видите, можда несвесно, ја се опет враћам људима и градовима, онима који су ме гостили, јер у овој соби, где сада причамо, део је њихове душе, мириса, овде су и снови које сам тамо негде сањао, неизговорене речи, ево, чувам и медвеђе нокте из Сибира, и кад их дотакнем сетим се Ивана Ивановича из Зикова, који ме је извео на снег и уз хармонику ми казивао Пушкина. Он ми је поклонио комад брезове коре, и ја ћу на њему написати песму о тој ноћи када је Уљана Јаворска пливала по снегу.

Откуд жеља и потреба за живим разговором, сусретом лице у лице и погледом очи у очи у веку свеопште људске отуђености и монолога?

То је можда бољка из детињства, увек сам више волео да слушам него да причам, јер ме је ово друго пуно замарало.

Можда ме и сад због тога боле болести које сам заборавио!

Причи која нема меса не требају моје уши, имам ја у животу пречих ствари, уместо да слушам глупости, лепше се осећам кад гледам фотографије кад сам био на гробу Волође Мајаковског или да поново читам писма Марине Тарковски.

Од лоших прича ме боли желудац, више него од лоших људи.

Међутим, оно што ме плаши, човек је данас заборавио да прича, и кад то ради, свака прича бива обојена неверицом, можда и страхом, и све му се чини да ће му оно што каже ући у биографију које нема.

Зато, тражећи приче, ја сам налазио људе, и одлазио у градове, где сам сретао себе из детињих снова, домаштавао у сваком путопису по неки лик, чак и део радње, и исповедао се својој сабраћи, обично на гробљу, Кафки и Јесењину например, са собом водио неку Соњечку, измаштану од стотину зена, и све то да бих био уверљивији, и да би тај сусрет са неким од саговорника имао драмски набој, такав да читалац осети нечујни подсмех кад књигу испусти из руку.

Данас је човека теско гледати у очи, јер тамо најчешће ниста лепо нема да се види, или има забезекнутости кад му се учини несто добро.

Но, сналазио сам се, и сви људи са којима сам причао унели су ме у неке своје бележнице, јаве се понекад, неки ме зову братом, а неки, попут Сергеја Соломатина, једва чекају да опет дођем на Волгу, да ћутимо заједно.

Је ли сваки сусрет са човеком прича?

Сваки човек је солитер за себе, а ја нисам љубитељ високих зграда, у приземљу се најкомотније осећам, и не марим за поглед из птичје перспективе.

Томе су ме научили велики људи, неке књиге и очеве приче.

Растао сам у Бродареву, тамо су уске улице, и мисао је таква, и кад год бих се вратио са брда које смо звали Насова трешња, отац је питао – шта си видео?

-Ништа! – одговарао сам.

-Онда је добро! Од висине се, сине, глава квари!

Ту истину сам спознао код Јевтушенка, Вознесенског, Дмитрија Данилова, Вадима Степанцова, код Рубанова и других, који су, кад их гледате у квартовима где због њих долази поштар, скоро неприметни, можда обицнији од девојке која ради у продавници новина.

Једноставност је врлина памети, а ономе ко је паметан не пада на памет да изиграва провинцијску библиотекарку, која тугује кад се за њом дзибери не окрећу.

У Вашој књизи је велики број познатих и значајних светских имена, обавијених велом недодирљивости, колико је тешко или лако причати са таквим људима?

Све је ово један велики рингишпил, и кад седнете – нема више скидања!

Они су знали ко су, а ја нисам заборавио због чега ме примају.

Не заслужују они да их поредим са овим насим“интелелектуалцима“, јер се бојим да прича, например, о Канту и печењу тек скинутом с ражња, не заврши у досијеу тајних служби.

За мале људе велики људи имају само једну ману!

Ово је Балкан, успех се не опрашта!

И све што не могу делом, они могу језиком, оним поганим, да понизе, опањкају, да измисле и после полижу све што су попљували.

Прича се да сте Кустуричин човек од поверења и да сте захваљујући њему стигли и до Патријарха Кирила?

Ја сам чуо лепшу причу, да људи који брину о Кустуричиној безбедности брину и о мени, чак ми доносе лимун кад се прехладим. И ја ништа не желим да демантујем, осим тога да лимун не користим.

Како гледате на то што је Кустурица био уз сваку власт у Србији?

Посумњајте бар мало у моје памћење, и проверите која то власт у Србији није била уз Кустурицу, ко то од српских владара није хтео да му се додвори и да буде у његовом друштву?!

Кустурица јемалииграч за ове просторе, ако ми не верујете отиђите у руско село Пустошка, име вам све говори. Имао сам тамо књижевно вече, а село је на граници са Белорусијом и Литванијом, и ја питам – да вам јос нешто прочитам?, а они – не, други пут, причајте нам сад о Кустурици! У тој руској вукојебини, ти људи знају више о Кустурици него студенти режије у Београду!

Хајде сад, да се запитамо у чему је проблем?

Вероватно у оном пласту сена на Мећавнику, у оној голој ледини, где је сад позорница на којој су наступала најзначајнија светска имена музике и глуме! То је, знате, само никло, преко ноћи, и тај пласт сена је, прича се, једном освануо са руском заставом на врху, а то место је тако дивно могло да се употреби, да Европа висе не брине о никлу.

Да ли случајно, Кустурица је и рецензент Ваше књиге?

Можда му је то грешка, тешко је мене волети, а јос теже ми опростити што сам уз њега.

Како сте дошли до руског Патријарха ?

Није било тешко, сад ми се чини да то може свако! Било је пуно провера, администрације, печата, и превише чекања. Кад сам изгубио стрпљење, јавили су ми да могу да долетим. И, ето, случајности, на аеродрому сам се срео са Кустурицом, само је питао – откуд ти?

Има ли срећних људи и срећних градова?

Можда има, несрећа се носи а срећа тражи. И кад смо најсрећнији, тражимо још. Зато нам је туга на врату, зато смо ретко своји. Градове чине људи, а људи градове. Једно без другог су сиротиња. То је као и у љубави, увек је добијао онај ко је губио, имао је на крају о чему да прича.

До колико људи и колико градова су до сад стигли Ваши „Људи и градови“?

Не знам докле су дошли моји ЉУДИ И ГРАДОВИ, мени је важно да путују. Ноћас су били у Бољшој театру, јуче у Переделкину, па у Требињу, има их у Смедереву, Београду, Угљевику, Суботици, стигли су и до Мећавника!

Како је Кустурица реаговао?

Био је огорчен, рекао је – књига тек изашла, а већ хит! То, стварно, нема смисла!

Као писац како коментаришете последње одлуке у Хагу?

Правда је достизна и у њу верујем, само ме чуди што се сад не оглашава Борис Тадић.

Ваша књига ће ускоро бити објављена и на руском језику?

И то у преводу великог Игора Товстонога, сјајног човека и великог филолога, и хоћу да је промовишем од Бајкала до Пустошке, а после да седнем у воз и да из Москве одем до Владивостока, трансибирском пругом, да се сретнем са јунацима књиге, да их окупим, као и оне из Монголије, тамо негде око Иркутска, да их загрлим, и кажем – остајте срећно, ја идем даље!

Чланак ЉУДИ И ГРАДОВИ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Од лоших прича ме боли желудац, више него од лоших људи! се појављује прво на ИСКРА.

Велики Вадим Степанцов, руска музичка икона, пријатељ Србије и поштовалац Емира Кустурице, одржаће у Москви, 22. јуна, велики солистички концерт.
Специјални гост Степанцова биће песник и стални сарадник „Искре“ Горан Лазовић, који нам је рекао – ово је велико признање за ИСКРУ и Србију!

Чланак ПРИЗНАЊЕ ЗА „ИСКРУ“ И СРБИЈУ: Валики концерт Вадима Степанцова у Москви, специјални гост песник Горан Лазовић се појављује прво на ИСКРА.

Истакнути совјетски песник Јевгениј Јевтушенко преминуо је у САД у 84. години живота.

Јевтушенково срце престало је да куца у болници, рекла је његова супруга Марија Новикова, додавши да је умро у мирно у сну, окружен породицом, преносе РИА Новости.

Познати совјетски песник је почетком марта хоспилталзован је америчком граду Тулси у савезној држави Оклахома.

Према његовој жељи, он ће бити сахрањен у Переделкину, у близини Москве, поред Пастернака.

Јевтушенко, који је био познат и као редитељ, сценариста и глумац, био је номинован за Нобелову награду 1963. године.

Један од последњих интервјуа у свом животу Јевтушенко је дао Горану Лазовићу, сараднику „Исркре“, а велика жеља Јевтушанка била је да у мају ове године на Мећавнику одржи књижевно вече. За ту прилику Емиру Кустурици је послао књигу са обележеним песмама које је требало да се казују на тој књижевној вечери и то на српском језику.

Уз последњи поздрав великом песнику, поново објављујемо интервју Јевтушенка „Искри“.

Не иде се сваки дан код класика, мени се посрећило па смо пријатељи, зато сам разумевао његове године и болести, чак и кад је тражио да се не замарам око тога.

Дочекао ме стојећи, у радној соби, поред стола изнад којег виси слика – црвеног петла!

Два дрвена штапа су лежала на књигама.

Из кухиње је допирао мирис кавкаског чаја.

Домохазјанка из Рјазана, која брине о њему, топла и учтива жена, испеглала му најшаренију кошуљу.

Такве је носио у младости и оне сад личе на њега.

Руке, које су исписале најљубавније стихове овога света, кошчате и пегаве, очас су прошетале по мојим раменима.

Јуче му није било добро.

И прекјуче су долазили лекари!

Данас, пита – хоћемо ли вино?

И само што смо сели, приносе му поклон од Кастра!

Јаукнуо је од радости.

Дошао сам на двадесетак минута а остао шест сати.

На одласку је замолио:-потражите Милену, можда је жива, сигуран сам да је у Београду, пуно сам је волео!

На станици Солнечнаја у воз су ушле две старице.

-Човек од среће може да се умори! – рекла је једна од њих.

Пред Москвом!

Јевтушенко:

Мислио сам да сте ме заборавили, ни на моја писма не одговарате…!

Лазовић:

Послао сам Вам разгледницу из Карелије, требало би да је стигла…!

Јевтушенко:

Како сте ишли тамо?

Лазовић:

Возом, са Лењинградског вокзала, четрнаест сати клацкања!

Јевтушенко:

У возу увек буде лепих жена и девојака, или се нађе неко дете које плаче, никад није досадно!

Где сте били?

Лазовић:

У Пјетрозаводску!

Јевтушенко:

Ја и Маша једном шетамо тамо поред Оњега, то је оно велико језеро, веће од мора, и поред је некакав канал, у њему чамци и бродови.

И видимо, тамо се нешто мрда, помера. Нешто шушка.

Ноћ је, она карелијска, мрак гушћи него у Москви. И ја приђем и видим – пијан човек!

Изврнуо се, тешка му глава, вероватно и живот, и помогнем му да устане. Придржавамо га тако ја и моја Маша, а он једва отвара очи, и кад ме угледао, почео је да виче:-Евгениј Александрович, ви сте мој омиљени песник. Читајте ми песме, хоћу да се отрезним!

Лазовић:

Мене су тамошњи пијанци питали – је ли Србија град или хокејашки тим!

Јевтушенко:

Шта сте им одговорили?

Лазовић:

Пијанци воле да су у праву!

Јевтушенко:

И ја у Пјетрозаводску имам доста пријатеља. Тамо је живео мој стари друг, и позвао ме је да одржим концерт. Било је пуно света, после сам седео и потписивао своје књиге. И нисам гледао људе у лица.

И одједном, појавиле су се њене руке… И ја сам се у њих заљубио.

Погледао сам је, а она је рекла: – ово није моја књига, мама је болесна, послала ме да потпишете!

Одговорио сам: – нећу мами да потпишем књигу, то могу да урадим само теби!

Она се померила корак уназад, сва румена: – опростите, али ја волим Окуџаву, мама воли вас!

Лазовић:

Причате о вашој Маши?

Јевтушенко:

Да, она је још била студенткиња.

Знао сам само да се зове Маша. Нисам јој знао ни презиме, само Маша. Тражио сам је данима, чак сам нашао једну другу девојку која се тако звала и онако љут и разочаран, замолио је да промени име.

И кад сам напокон са Машом ступио у контакт, прво се јавила њена баба, која је била мало наглува. Замислите како смо се споразумели.

То вече смо провели у ресторану који је раније био затвор.

Лазовић:

Маша је тада имала пуне двадесетдве?

Јевтушено:

Не пецкајте ме, имала је двадесеттри, а мени је било педесеттри.

Дуго смо седели и она ми је рекла:-дужни сте све да учините, да спасите брак и породицу!

И ја сам отишао, после сам је звао из Америке и дуго смо раговарали, сатима…

Срели смо се 5. јула, а узели 31. децембра.

Лазовић:

Увек се обрадујем кад сретнем Машу, осећам се некако здравије, и чистије…!

Јевтушенко:

Она је велика жена. Објединила је децу из свих мојих бракова, они се сад знају, друже…!

Имао сам претежак период, осам операција у години, и да ње није било не бих издржао.

Она је у болници лажала поред мене, није ме самог остављала, и дешавало ми се, кад видим шта све ради, да кажем: – Боже, зашто си допустио да је овако мучим?

Лазовић:

Родила вам је Евгенија и Дмитрија!

Јевтушенко:

Жења је специјализрао политикологију и социологију у Оклахоми, на Универзитету у Талси, а Митја енглески језик и књижевност, помало пише…стидљиво, као што сам ја писао своје прве песме.

Лазовић:

За њих сте добили хонорар, довољан да наручите – суво вино?

Јевтушенко:

Тачно,хахахаха…а кад ме конобар видео, рекао је: – немамо више сувог вина, имамо само мокро, и не препоручујемо га деци!

Лазовић:

О човеку се може судити и по жени коју воли!

Јевтушенко:

Или по женама које је волео, али свакако највише – по жени са којом живи.

Погледајте моју Машу, она не може бити жена лошег човека.

Светлов је једном рекао: – треба са неким да заспим, али ми се често ни са ким не буди!

Волим Машу, никад ми са њом није досадно.

Ми мислимо исто и споримо се око многих ствари.

Лазовић:

Никада ми нисте причали о вашој другој жени, Галини Семјоновној!

Јевтушенко:

Умрла је, био сам у Америци и нисам стигао на сахрану. Написао сам писмо, опроштајно и љубавно истовремено, то су објавиле новине. Замолио сам је за опроштај!

Гала је била најбоља пријатељица моје прве жене, Беле. Није нам се дало да имамо деце.

Онда је она решила да узмемо једног дечака из дома, да га усвојимо. Звао се Пјетр, чак је личио на мене.

Одрастао је код нас, био врло талентован за уметност, нарочито за сликарство. Студирао је у Америци и по завршетку студија почео да спрема своју прву изложбу.

У међувремену, отишао је на одслужење војног рока.

Био је врло емотиван, нежан…благ.

И по по доласку из војске, осетили смо да се са њим нешто дешава.

То више није био онај младић, то је био други човек.

Нешто је у њему пукло,почео је да пије.

Ја сам му чак посветио неке стихове, то је 1972. година.

Тако сам тешко поднео његову у смрт, заједно са њим умро је и његов таленат.

Лазовић:

Он је умро, или…?

Јевтушенко:

Ух, то је врло страшно…трагична судбина.

Хоћу да запамтите, најбољи су људи они у којима увек живи дете. То су људи чисте душе, увек су у некој вези са романтизмом.

Зато су они несхваћени. И они као да немају кожу, јаче осећају животне муке, и они пате због других, не само због себе.

Пјетр је био такав.

И сад ми понекад дође у сан.

Сличну бол сам осетио и у Сантјагу. Читали сте то?

Лазовић:

Мислите на поему – “Голуб у Сантјагу“?

Јевтушенко:

Да, управо то! Ја сам тамо био у последњим данима владавине Аљендеа. Живео сам у хотелу “Карера“ на Тргу Ла Монеда, близу зграде парламента.

Моја соба је била на 23 спрату. До ње је становао један младић, уметник, згодан, чак лепши од оних мушкараца из грчке митологије. Стално је био у купаћим гаћама. И једног дана, видим он се пење на кров. Гледам га са балкона и не слутим шта намерава. И када је дошао до ивице, скочио је.

Очекивао сам да нешто каже, бар да врисне. Не, ничега није било. Ни уздаха.

Међутим, његово тело није успело да стигне до асфалта. Закачило се између дебелих каблова и проводника. Из њега је излазио сноп светла, у најразличитијим бојама.

Тај младић се претварао у искру, горео и постајао угљен.

После тога је пао.

Видео сам његово тело, стајао поред њега на асфалту. Запањујуће је да се његово лице није разбило.

Крви није било.

Кад су дошла кола хитне помоћи, видели смо да је тај младић својим телом убио голуба.

По томе сам и назвао поему.

Лазовић:

О смрти причате врло животно, верујете ли у Бога?

Јевтушенко:

Хришћанство, то су људски поступци, а крст треба осећати под кожом!

Ја се заиста ничега не бојим, осим себе. Кажњавали су ме за оно што бих опет урадио.

Знате ли шта је Хрушчов једном рекао?

Шта да радим са Јевтушенком? Да га пошаљем у Сибир?

Како то да урадим, он је тамо рођен?!

Лазовић:

Завршите ми причу о несрећном младићу..!

Јевтушенко:

После неколико дана, јавила ми се нека жена. То је била мајка – самоубице.

Добра жена, несрећна, донела ми његов дневник, данима смо седели и причали. И знате шта ме поразило?

Она, која је изгубила сина, молила ме да напишем поему, да спасим и одвратим људе од самоубиства.

Поема је за неколико дана преведена на многе језике.

Убрзо ми се јавио Фелини.

Чим је прочитао италијански превод, рекао је: -Жења, ово је чист сценарио за филм, дужан си, као човек и песник, да о овоме направиш филм.

Тад сам путовао у Чиле, спремао сам се за ампутацију ноге, нисам имао времена, али од тога не одустајем. Урадићу то!

Лазовић:

Везани сте за Чиле? Волите тај народ, кад причате о њима као да плешете?!

Јевтушенко:

Веома сам везан за Чиле, био сам тамо пре Аљендеа, и после њега.

За време Пиночеа био сам – непожељна особа.

Позвали су ме после пада диктатуре, изашао сам на балкон палате “Ла Монеда“.

Лазовић:

То је оно место одакле сте гледали како младић скаче на асфалт?

Јевтушенко:

Није баш то место, али је ту, врло близу.

Аљенде је са тог балкона одржао свој последњи говор.

И знате шта се догодило? Небо је било пуно авиона. Они су глумили бомбадере. И уместо бомби, бацали су песме.

И то сам доживео!

Испред мене је пала песма у којој сам певао – шећер на ране стављајте,она је лековитија од соли…!

То је са неба пало!

Знате, неки људи не желе да се сећам.

Не желе да причам о злочинима који су чињени.

А ја се сећам, и причам, срећан сам што се свега сећам.

Лазовић:

А, Фелини? Да га не заобиђемо…!

Јевтушенко:

Он и Јулија су ми најближи пријатељи. Волим их!

Мало људи зна да ми је Фелини спасио живот.

Прво, тек је завршио филм “Јулија и духови“, мада је требало још нешто дорадити у монтажи.

Одгледали смо тај филм сами, Фелини и ја.

У његовој кући.

Зашто се смејете?

Лазовић:

Тако раде неки људи које волим, Кустурица и Радоје Андрић, оду да их нико не гледа, да одгледају сами оно што ћемо после сви гледати!

Јевтушенко:

И ми смо тако радили, гледали кад никога нема… Гледали смо седећи, стојећи, махали рукама, али нисмо причали.

Тада сам му дао неколико сугестија,и он ми је узвратио највећим комплиментом: -о сећам те као да смо ишли у исту школу!

Лазовић:

Фелинију нисте рекли да нисте завршили факултет?

Јевтушенко:

Избацили су ме… а био сам добар студент, стао сам у одбрану Дудинцева! То је било 1951! Литерарни Инситут Горког! Ви то мене опет пецкате?

Лазовић:

Не, добро вам ово белоруско вино! За кога да наздравимо, за Путина или Лукашенка?

Јевтушенко:

Путин ми је уручио велики орден, а са Лукашенком сам сам се срео у Минску, добри су то људи, љубе своју отаџбину.

У Белорусију сам допутовао некаквим возом N1, дочекан сам као рок звезда, рекли су ми да из тамошњег села Хамичи корене вуче мој деда.

Тешко ћете ви то разумети, у мени тече крв дванаест нациналности. Ја сам човек по занимању!

Лазовић:

Да не заборавомо Фелинија, можда нам је пред вратима…!

Јевтушенко:

Тамо је онај мој велики пас, видели сте га…Је л вам се допао?

Лазовић:

Диван је, али то чудо треба нахранити, вратимо се Фелинију!

Јевтушенко:

И увече ми одемо у његову кућу, на обали мора. Све као из бајке, палме, топао ветар, мирис соли, ждралови, бродске сирене. Јулија је била са нама. И ја решио да уђем у воду, хоћу да пливам и певам, да покажем да сам Рус.

Фелини ми говори: – немој, пуно смо попили!

Не чујем га. И после десетак метара, ухвати ме грч, заглавим се у неко камење. Душа ми у носу.Уста пуна воде. Он доплива, ухвати ме, просто зарије нокте у моје тело, да би ме извукао. Страшно ме болело.Урлао сам.

Извукао ме из воде и оставио да дођем до ваздуха, до живота.

После је говорио: – подигни панталоне, Жења, и покажи аутограме од Фелинија!

Нужно је тражити поезију у животу, живот без поезије ништа не значи!

Сад је ожиљака мање, јер су ми једну ногу одсекли.

Лазовић:

О, Боже, а ја написао – то је вероватно она којом је Јевтушенко прво крочио на америчко тло! Опростите!

Јевтушенко:

Америка није оно што ви мислите. Једно је власт а друго народ. Дођите и уверите се.

Лазовић:

Хвала, али заиста имам преча посла!

Јевтушенко:

Видите, ја сам тамо први пут отишао 1960.

Била је велика делегација, посетили смо и њихов Конгрес, срели се са истакнутим личностима из политичког живота.

Сећам се да су само за нас приредили премијеру филма у којем је Мерлин Монро играла, и то је била њена последња улога.

Артур Милер јој је као сценариста дозволио да покаже сву трагедију свога живота.

Чим сам је угледао, све ми је било јасно.

Одмах сам с врата угледао њену несрећу.

И разумео сам је. Онако људски, болно!

Видела је како је гледам, али нисам умео другачије. Зато ми је било жао. И сад жалим због тога.

Она ми је пришла, мало смо причали, врло мало. Чинило ми се да је сва била састављена од туге и несреће, али је била прелепа.

После тог сусрета са Мерлин Монро дуго нисам прао врат.

Мислио сам да ће њен пољубац дуже трајати.

Шта бисте волели да видите у Америци?

Лазовић:

Зграде су одавно престале да ме занимају. Да упознам можда Чомског, да одем на гроб Буковског, Витмана…да се сретнем са неким од убица из вијетнамског рата, да их питам знају ли зашто су убијали?

Јевтушенко:

Знате, кад сам причао са Робертом Кенедијем, он је брат Џона Кенедија, био је уман и духовит, али је у њему текла нека балканска крв.

Рекао ми је: – Евгениј, ви знате да ја не желим да будем председник Америке, али ја бих то волео, јер би ми то помогло да сазнам ко ми је убио брата.

Лазовић:

Упознали сте и Марлен Дитрих?

Јевтушенко:

Јесам, нажалост! Свака од мојиј Сибирки, оних које си гледао на фотографијама, то су жене које су бринуле о кући и деци, са мало сна и пуно болести у рукама и души, свака од њих се са њом ни у чему не би мењала. Свега јој је било мало, имала је све, а није имала ништа.

Лазовић:

Из тог времена је и изрека – данас сви пишу и певају!

Јевтушенко:

Ни од хиљаду мачака не може да се направи један лав!

Прошли пут сам вам причао о Никсону?

Лазовић:

Нисте!

Јевтушенко:

Био је добар човек, благе природе, и мене је врло уважавао, али Никсон није познавао историју.

Замислите, питао ме: – колико је Руса изгинуло у рату?

Кад сам му причао о сусрету руских и америчких војника на реци Елби, он је узвратио: – па, ја ово први пут чујем! Још је додао – лепа прича!

Ухватио сам се за главу, био сам вероватно мало непристојана:-ви морате научити историју, како мислите да владате?!

Одговорио је: – лако, држим се устава и закона, и имам добре саветнике!

Лазовић:

Малочас су вам донели поклон од Раула Кастра, с посветом! То је његова аутобиографска књига?

Јевтушенко:

Приметили сте како сам се обрадовао?! Он и Фидел су велики људи, и Куба је велика. Тамо се живот одвија у песми и игри, важно је данас, а сутра остаје за сутра.

Кастро ме поразио начитаношћу. Тешко ћете поверовати, он дневно чита по десетак сати. И све га занима, у све се разуме. Обожавао сам да га слушам, толико је темпераментан док говори.

Ово је Раулова аутобиографска књига. Ето, одржао је реч, послао ми, сутра ћу му се јавити.

Знате ли ви да је Фидел држао говор у мом родном месту, на станици Зима?

Лазовић:

Тад сам имао само годину дана, али се сећам…!

Јевтушенко:

Хахахах, има ли нешто што не знате о мени?

Лазовић:

Колико је трајао тај Фиделов говор у вашој Зими?

Јевтушенко:

Било је пуно хладно, али народ је дошао на железничку станицу, да дочека великог Фидела, да га поздрави. Он је ишао даље према Сибиру, и говорио је из воза. Падао је снег. Дуго је говорио.И тад се десило нешто невероватно. Фидел је из џепа извадио десетак цигарета и бацио их у народ. Вероватно није имао више, и људи су их припалили, да се бар мало загреју. И кад је видео како они то раде, Фидел је прекинуо говор. Гледао је у људе који су увлачили два-три дима и онима до себе додавали цигарету. То је била невероватна слика.

-Ви сте велики народ, зато морате победити, научили сте да делите и оно што немате!- рекао је Фидел.

-У Америци би ове цигарете завршиле у џепу, и питали би – има ли још?

Лазовић:

Браћа Кастро воле поезију?

Јевтушенко:

Они воле људе, зар то није поезија?!

Људи који читају песме су посебни, имају тачку ослонца, и код њих постоје животни идеали.

Без тога може да се живи, али не може да се буде срећан!

И треба ићи у народ. Фидел је то знао. Наша интелигенција то не разуме. Не зна колико је удаљена од народа.

Све више верујем у ту размену енергије међу људима. Замислите, кад сам био на Грушинском фестивалу, четрдесет и пет хиљада очију гледало је у мене, док сам говорио стихове.

Ти погледи, те очи су ме излечиле, дошао сам болестан, а вратио се здрав.

Лазовић:

Те године када је Кастро говорио вашим земљацима, и ви сте имали један од најдражих наступа ?

Јевтушенко:

Било је хладно, тек почео април, 1963. И ја читам поему “Братскаја“ у клубу “Стритељ“, а у публици радници, њих скоро хиљаду.

Поставили су и звучнике на улицу, и тамо је било пуно људи, стајали су и слушали.

Читао сам песме скоро четири сата, било је и деце.

То је један од мојих надражих наступа. Замислите, кад се све то завршило, радници су хтеле да ме воде својим кућама, почели да се свађају код кога прво да одем.

Једна жена је викала: – не код њих, његова жена лоше кува, а ми имамо печене кромпире и пола пилета!

Лазовић:

Да су знали да певате – склоните Лењина с новчаница, тамо му је цена висока!, можда би одбили да вас понуде и водом?!

Јевтушенко:

То је писао Вознесенски, али се не љутим што то приписују мени.

Ја сам још увек идеалиста. Памтим време кад сам мислио и говорио да је Лењин добри дједушка, и да га је Стаљин издао.

Тако је било док се нису отвориле архиве, док нисмо видели да први концентрациони логор за политичке затворенике на Соловки није одобрио Стаљин, него Лењин.

Стаљин је такође многе невине људе послао у смрт.

Лазовић:

Кад је ваша Гала чула за Стаљинову смрт, хтела је “Циганочку“ да отпева и одигра на Црвеном тргу. Је ли то истина?

Јевтушенко:

Јесте, она је била таква. Зато сам је и волео. Уствари, ја сам волео све жене са којима сам био.

Има код нас још људи који машу портретима Стаљина.

То су махом старци или залуђеници. Народ их игнорише, ни ја их не узимам за озбиљно. То ме не дотиче, али кад те портрете угледам у рукама младих људи, који не знају шта се дешавало у то доба, ухвати ме туга.

Да ли су ти људи читали “Архипелаг гулаг“?

Вероватно нису, штета, увек је штета кад је незнање веће од човека.

Лазовић:

Она ваша песма о Висоцком рођена је на небу?

Јевтушенко:

Не, тамо је само зачета!

Летео сам на Кубу авионом који се звао “Владимир Висоцки“.

То Волођа ни у најлуђим сновима није могао ни да замисли.

Ја га памтим из разних времена. Знам кад му нису дали да наступа, чак за његовог живота није изашла ниједна његова књига.

Сви смо хтели да му помогнемо, да учинимо нешто за њега, али бирократија, која је слушала његове песме са магнетофонских трака, и дивила му се, то није допуштала.

То је велика лекција и велики грех за Русију, и верујем да је то последња таква прича.

Лазовић:

Како изгледа писати аутобиографски роман? “Берингов тунел“ сте завршили?

Јевтушенко:

Само ме не питајте, да ли је све истина што у њему пише!

Реалност је сурова без метафоре, садржај незанимљив ако се не обоји, не дотера.

Немогуће је описати читав живот. Из њега треба извући оно најважније.

И у мојим филмовима је било доста онога што сам измислио, домаштао.

Роман је завршен, снимио сам га за Радио “Звезду“. Прочитао сам 400 страница, и једва чекам реакцију публике.

Лазовић:

Откуд такав наслов: ем је Берингов, ем је тунел, и уз све – роман?

Јевтушенко:

Нимало случајно, то је била идеја мог прадеде, за коју сам сазнао прекасно.

Он је чак скицирао пројекат овог тунела. Геополитички тунел, и имао је задатак да свет промени на боље.

Роман није о времену мог прадеде, али сам сачувао дух тог времена.

Не умем да живим без снова, чак ни у тунелу!

Лазовић:

Наслућујем почетак романа – кад сте оно као “првокласник“ кренули у рат против фашизма!

Јевтушенко:

Ја сам са кћерком суседа отишао на фронт после првог разрода, то је тачно.

Дошли смо до Јасне пољане. Ту су нас заробили, видели да смо деца, и пустили. Наравно да пишем и о томе.

Лазовић:

“Прашко пролеће“, помињете ли га?

Јевтушенко:

Без њега би и мој живот био ружна прича, а роман – шупаљ.

Знате ли ви да ми је душа тад крварила?

Упутио сам протестно писмо нашим властима и рекао да ће наши тенкови, уђу ли у Чешку, довести до слома социјализма у Европи.

То је била страшна грешка и велики поклон свим непријатељима Совјетског Савеза.

Тада сам написао песму “Тенкови иду по Прагу“.

Замишљао сам моје стихове на бојном пољу, гледао их како гину уместо војника.

Боље они него недужан народ.

И, шта се тада догодило…?

Једног јутра, код мене је дотрчао млађани војник, имао је нос као кромпир.

-Коље више нема! – викао је. Евгениј Александрович, он је себи пуцао у срце.

А код несрећног Коље је у тенковском кобинезону, у предњем џепу, оном на грудима, била моја књига – “Улица ентузијаста“.

Лазовић:

Како се то догодило?

Јевтушенко:

Кољина тенковска колона ушла је у Моравску и они су тамо опколили људе, старце, децу, жене…који су их питали: – шта ћете ви овде, спасили сте нас од фашиста, зашто сте дошли на тенковима?!

Препречили су пут, и у том маневрисању, прегазили су деветогодишњу девојчицу.

Кад је Коља изашао из тенка и видео то, узео је пиштољ и убио се.

А тај војник ми је донео књигу кроз коју је прошао метак, и отишао у Кољино срце. Замислите тај уужас, ту слику…моје стихове натопљене крвљу.

Лазовић:

То је било пре, или после Доре Франко?

Јевтушенко:

Пре мог одласка у Латинску Америку. То је шездесетосма, тешка година, лични проблеми, и чудно, врло лоше предосећање.

Лазовић:

Тада сте, ако се не варам, писали Паблу Неруди?

Јевтушенко:

Писао сам му да ме позове у Чиле, и он на то писмо није могао негативно да одговори. Тамо сам остао осам месеци и за то време сам обишао дванаест земаља Латинске Америке.

Лазовић:

Какав сте ви срећник, летите из земље у земљу, певате, и срећете Дору, прелепу Дору Франко!

Јевтушенко:

Видели сте је?

Лазовић:

Показивали сте ми њену фотографију и ја вас молио – допустите да је мало понесем у Београд, а ви се правили да не чујете….!

Јевтушенко:

Не бисте ми је никад вратили.

Лазовић:

Наочаре сам вам вратио!

Јевтушенко:

И ја сам вама ваше.

Лазовић:

Како сте је упознали?

Јевтушенко:

Кад сам дошао из Чилеа у Колумбију, Гонсало Аранго … значи ли вам то име нешто?

Лазовић:

Наравно, он је викао да је ваш живот мешина напуњена мецима и пољубцима…!

Јевтушенко:

Тачно тако! Аранго је рекао: – Еухенио, чека те поклон судбине. Зове се – Дора Франко! Ви сте рођени једно за друго.

Мени се то одмах није допало.

Како неко може да ти организује љубав?!

Љубав се дешава спонтано, најчешће кад је не очекујеш, после постаје стихија, лудило.

Лазовић:

И Дора је имала двадесетдве?

Јевтушенко:

Хахаха, не, и она је имала двадесеттри!

Била је лепотица, ви то не можете да замислите, толико лепоте на једном месту, толико нежности….топлине.

Радила је као модел, имала болесну мајку, све их је издржавала, три сестре, оца који је банкротирао.

Лазовић:

По ономе како је цртате у ваздуху, била је висока, витка…?

Јевтушенко:

Била је анђео, некрунисана краљица Латинске Америке. Црнокоса, уска у струку, такву лепоту нисам више сретао.

Лазовић:

Поред такве жене, не бих умео да заспим!

Јевтушенко:

Била је невероватна. Пратила ме на мојој колумбијској турнеји.

Када је сазнао за нашу љубав, Салвадор Дали нас је позвао на вечеру, приредио је у нашу част, у хотел “Риц“.

Те ноћи је Дали направио перформанс, наздрављало се Стаљину и Лењину, Дори се то није допало и ми смо се посвађали, па опет помири после неког времена.

Дора је радила код Далија, помагала му и била његова помоћница, све до једне вечери док није настрадао њен омиљени стари тигар.

Дали га је убио и од његовог срца направио вечеру.

Она то није могла да поднесе. Напустила је све, спаковала се и отишла у Америку. Удала се, добила сина, и поново се вратила.

Срели смо се у Панами, помирили и после само дружили.

Лазовић:

Знате ли њену адресу напамет?

Јевтушенко:

Знам, она сад ради као модни фотограф, живи на Мајамију, повремено у Колумбији.

Те, 2009., кад смо се срели у Медељину, у Колумбији, на фестивалу поезије, показивала ми је своје слајдове.

Гледао сам у њу и мислио да испред мене стоји Софија Лорен.

Лазовић:

Навијам за Дору Франко, само да се не чује!

Јевтушенко:

Не брините, рекао сам Маши – немам право да сакријем ову љубавну причу у којој сам учествовао. Боље да је ја испричам него да је други домишљају и препричавају.

Она се сложила.

И тако сам написао ту поему, врло је сетна, али пуна љубави.

Књига је већ добила награду “Лери“, у истоименом италијанском граду, где су сви хотели названи по песницима, од Бајрона до ових савремених.

Лазовић:

Можда је превише лично, опростите, али да ли вас је Дора бар некад замолила да се вратите?

Јевтушенко:

Јесте, молила је да се вратима и то одмах после повратка из Латинске Америке.

Нисам је послушао, она се силно наљутила.

Ох, Боже, опрости ми, ја сам тада мислио да ме она зауставља и позива по нечијој наредби, да је шпијун. Сви смо тада били заражени паранојом хладног рата.

Лазовић:

Све разумем, али да вољену жену упознајете са Салвадором Далијем, то не заслужује похвалу!

Јевтушенко:

Скоро да сте у праву! Стварно је био чудан, али невероватно даровит.

Скупљао је например егзотичне животиње. С мравоједом је ишао у шетњу, водио га на ланцу.

Једном ми је рекао: – Еухенио, одвешћу те кући и поклонићу ти све слике које ти се допадну. За узврат, ти ћеш јавно на Црвеном тргу спалити дела Шагала и других сликара!

И мој мравојед ће присуствовати том чину!

Он је био врло озбиљан кад је ово говорио. И урадио би то. Увек су му требали људи који су имали више лудила од њега, срећом – нисам био од тих!

Лазовић:

Чудна је та Латинска Америка, земља и небо су пуни ватре, погледајте само Маркесове забелешке о тамошњим људима…!

Јевтушенко:

Слушајте ово: био сам у Уругвају и у једном малом месту, видео сам како дечак чита Маркеса. Људи се окупили, сви неписмени, дечак чита, а они плачу.

Кад сам то испричао Маркесу, и он је плакао.

Да ли случајно, седео је на том месту, где ви сада седите.

Лазовић:

Водили сте га и на Пастернаков гроб?

Јевтушенко:

Он је био мој омиљени писац, али никад идол.

Водио сам га на гробље, обишли Пастернаков гроб. Посматрао сам, он је газио као да корача по тастатури.

Рекао је – каква чистоћа на гробљу!

А мени је отац говорио : – погледај како људи ходају поред гробова и то ће ти рећи какви су!

Јавља се Валентин Гафт!

Јевтушенко:-Дошао ми пријатељ из Србије! Пијемо вино и причамо. Да, Горан Лазовић! Сутра ће бити код тебе? Како кад си ти још у шуми? У Москви си! Данас сам добро, јуче је био ужасан дан.Откако сам се вратио са Кавказа боље се осећам. Поздравићу, и ти – моју драгу госпођу глумицу!

Лазовић:

Били сте на северном Кавказу?

Јевтушенко:

Обишао сам читаву Русију, али сам тек сад био тамо.

У Наљчике је живео мој пријатељ, песник Кајсин Купиев.

И мој одлазак, повезан је са обележавањем његовог јубилеја. Говорио сам стихове, мало одмарао, а после шетао по љермонтовским местима.

Лазовић:

То су, вероватно, били програми другачији од оних које сте имали у Тверу?

Јевтушенко:

Свакако, мој концерт у Тверу био је у склопу отварања вајарског комплекса Зураба Церителија.

То је велики, и врло чудан човек.

Отиђите код њега у Пречистенку, погледајте његова дела, тесно су повезана са Грузијом.

Лазовић:

Он је урадио и онај барељеф Булата Окуџаве, који се налази на улазу у ваш музеј?

Јевтушенко:

Да, тамо Окуџава среће моје поштоваоце уместо мене кад нисам ту, или кад сам болестан.

Са Булатом сам често наступао, и са Вознесенским, Белом …сви су помрли, и ја не знам како могу без њих да живим, али, ето, живим.

Нас, људе из тог доба, данас називају срећним, да ми смо били срећни, али нисмо били срећници.

Срећници праве каријеру коју не заслужују.

Међу нама није било тога.

Срећа је била у томе што смо радили оно што волимо, што смо писали како смо мислили и осећали,што су наше песме ушле у срца великог броја људи.

Имали смо тежак живот, али он није био узалудан.

Вредело је!

Научио сам да су камелеони најгора категорија људи.

Они можда никад неће убити или издати, али су спремни да то учине.

А то је најгоре!

Зато раширених руку прилазим младим људима. Гледам моје студенте,они су из Кине, из арапских земаља, имам судента из Палестине, и у њима видим слику бућности.

Кад сам им пуштао филм “Хладно лето 53“, за који сам био убеђен да га само ми Руси можемо разумети, сви су плакали, и ја сам плакао са њима.

Студентима сам такође показивао и Кустуричину антологијску сцену која показује распад Југославије.

Тако ће се убрзо распасти и Европска Унија.

Та сцена ће остати у историји филма као нешто најоригиналније и најбоље урађено.

Лазовић:

Верујем да су вам Кустуричини филмови блиски?

Јевтушенко:

Он је пуно млађи од мене, ја сам можда старији и од његовог оца, али кад је промовисао један свој филм у Америци, не сећам се који, знам да се приказивао у мањим салама, ја сам отишао тамо с намером да га упознам.

Била је велика гужва око њега, Американци то воле, а ја нисам хтео да се гурам, отишао сам кући, и дуго размишљао о том човеку.

Допало ми се што личи на себе, што има ту дозу емоције и дрскости, која у јединству даје резултат.

Он је романтичар, и то вешто прикрива, као да се стиди да изговори нежну реч, уверен сам да пише љубавније песме од мене, али их не записује или не показује.

Од вас сам сазнао да је у Србији направио два уметничка града.

То су сигурно оазе лепоте и духовности, да му је један од најбољих пријатеља ваш највећи живи песник.

Познајем ли ја тог човека, како сте рекли да се зове?

Лазовић:

Матија Бећковић!

Јевтушенко:

Вероватно… познавао сам Оскара Давича, Добрицу Ћосића!

То пријатељство такође открива Кустуричин карактер, његову душу.

И то што помаже талентованим људима, што их уводи у свет уметности. Мало је таквих данас, планета је почела да се окреће око долара и евра.

Гледао сам га у неком француском филму, тамо је био глумац. Рекао сам, није то он, и пребацио се на други канал.

Али, он је светски велики редитељ.

Лазовић:

Ја ово нећу смети да напишем!

Јевтушенко:

Опет ми спремате неко пецкање?!

Лазовић:

Помислите понекад и да сам мало добар.

…

Чланак ОДЛАЗАК ВЕЛИКАНА: У САД преминуо чувени песник Јевгениј Јевтушенко, биће сахрањен у близини Москве, поред Пастернака се појављује прво на ИСКРА.

Сутра у ИСКРИ, ексклузивно – Горан Лазовић и Патријарх Јерменски – Католикос Великог Дома Киликијског, Арам I

Јерменски Патријарх први пут за српске новине говори о разумевању Срба и Јермена, о познанству са Патријархом Павлом, сусретима са Папом, Башаром ал Асадом и другим светским државницама,као и пријатељству са сверуским патријархом Кирилом.

Чланак ЕКСКЛУЗИВНО СУТРА У ИСКРИ ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПАТРИЈАРХ ЈЕРМЕНСКИ АРАМ: О страдању Срба и Јермена, патријаху Павлу, патријарху Кирилу… се појављује прво на ИСКРА.

Он је Едуард Вениаминович Савенко, Лимонов му је књижевни псеудоним.

Растао у Харкову, отац – официр НКВД-а, у Москву дошао 1967. и “неко време живео шијући панталоне“.

Кад је запуцало на нашим просторима, дошао међу првима.

За његову главу у Босни се давало пола милиона долара!

Као руски добровољац учествовао у рату између Грузије и Абхазије.

Пре тога, био емигрант у САД, и док се није снашао радио као зидар, конобар, учитељ, домар…!

Отишао у Француску, где је 1980. објавио светски бестселер – “То сам ја – Едичка“.

Милионски тиражи и друговање са лидерима Комунистичке партије Француске.

Добио и француско држављанство.

И вратио се у Русију,1990.!

Основао новину “Лимонка“, и бранио Бели дом, 1993.!

Његова прва жена, Ана Моисевна Рубенштајн била сликарка, експресиониста.

Обесила се – 1990.!

Друга жена – песникиња, Елена Шћапова, написала књигу успомена – “То сам ја – Јелена“!

Трећа жена – Наталија Медведева, модел, писац и певачица.

Живели су заједно дванаест година. Због те жене су се мешале сузе, пиво и вотка!

Са глумицом Екатарином Волковом има Богдана и Александру.

Залагао се за савез националиста и комуниста.

Објавио “Црну листу народа“, 1995., у којој пише да су: Хрвати, Чечени, Ингуши, Летонци и Чеси – злочиначки народи!

Вођа је партије “Друга Русија“.

Нигде не иде без телохранитеља.

Једном смо сва тројица заспали поред ватре, после нас будиле неке Монголке, и кафом  враћале у живот, у сред Сибира.

Лазовић:

Сарајевски муслимани тврде да ни у Србију не смете да дођете, јер сте са Радованом Караџићем својевремено пуцали у њих и њихов град?

Лимонов:

Муслимани из Сарајева не говоре истину. Мене никада нико није звао да дођем у Србију. Тамо у Босни према мени се и сада односе непријатељски, али ја за то не марим.

Штавише, било је врло тешко наћи издавача за моју књигу “Смрт“, и мом преводиоцу су за то биле потребне године.

Тека сада, недавно, нашао се један храбар човек, и он ће то завршити.

То је донекле и разумљиво, јер сам ја одани друг мојих другова, хероја Радована Караџића и Ратка Младића.

И председника Милошевића сам знао. И многе друге, живе и мртве.

Лазовић:

У Србији имате доста поклоника, па и пријатеља. И Слободан Милошевић је био један од њих?

Лимонов:

Ја сам се са њим сретао, ако не грешим,1992.  године. Он ми је био разумљив и интересантан. Није му било лако, био је председник Србије у врло тешком времену, тад су сви били против вас, а он је чинио оно што је могао.

Лазовић:

Какав Београд памтите? У њему сте дочекивали и испраћали српске избеглице?

Лимонов:

Као град зелених статуа, пун добровољаца у оним војним шареним јакнама, динари су се тада бројали у милионима.

Кригла пива и пљескавица са кајмаком су тада коштале деветсто хиљада динара.

Лазовић:

Француски хумористи пишу да Хашки Трибунал никада неће успети да састави  фудбалску репрезентацију, јер како год да је састави – то би била српска репрезентација?

Лимонов:

Свакако, слажем се, али то је баш црни хумор.

Лазовић:

У Хагу је настрадало много Срба, многи од њих под сумњивим и још неразјашњеним околностима. Шта још треба да се догоди па да свет схвати  да је тај Трибунал инструмент политике и силе, никако права и правде?

Лимонов:

Трибунал у Хагу треба уништити, требало је то и раније, и сад то треба учинити.

Трибунал у Хагу је одвратан као Јасеновац и Аушвиц, и против њега треба започети рат.

Лазовић:

Срби су оптужени за Сребреницу, и за још много другог што нису учинили, приписани су им и атрибути геноцида. Како на то гледате?

Лимонов:

Срби су се храбро држали и борили против читаве наоружане Европе и Америке. Они имају чиме да се поносе, без обзира на пораз.

Часно су се борили али нису могли да победе читав Западни свет.

Оптужбе за геноцид су лажне.

На простору бивше Југославије водио се грађански рат.

Најодговорнији од свих су Горбачов, који је уништио Варшавски пакт, и Немачка, која је уједињењем почела да враћа под контролу све германизоване територије.

Немачка је наоружавала Хрватску 1991., ја сам видео тада један оборени авион са оружјем.

Лазовић:

Постојање Републике Српске опет је многима постао трн у оку. Како гледате на даља дешавања у Босни и Херцеговини?

Лимонов:

Сада сам мање упућен у то шта се догађа у Србији, па и на Балкану, пуно мање него деведесетих година.

Моје руке не могу до свега допрети!

Лазовић:

Америка је добила Трампа. Шта су словенски народи изгубили његовим доласком?

Лимонов:

САД у сваком случају представљају опасност за мале народе и државе.

Без Трампа и са Трампом!

САД су одвратне као нацистичка Немачка, само се њихово насиље спроводи подмукло, под паролом – заштитимо људска права.

САД  ратом спроводе правну заштиту у Ираку, либији, сада у Сирији.

Против Србије 1999-2000. такође је спровођена таква “заштита“.

И био је то рат за остварење тобожњих људских права.

Лазовић:

Недавно сам дошао из Доњецка. Тамо се још пуца, народ се бори са смрћу, немаштином и страхом. У чијим је рукама кључ за решење проблема Донбаса?

Лимонов:

Русија би могла да реши проблем Донбаса. Међутим, руске власти немају довољно самопоуздања и одлучности, и то је лоше, врло лоше.

Русија, све време, као да тражи одобрење Запада, гледа у Запад, и прати како Европа и Америка оцењују њене поступке.

Лазовић:

И тамо су снаге подељене. Имамо ДНР, на једној страни  је Захарченко, на другој Ходаковски. У чему се разликује њихово родољубље?

Лимонов:

Захачаренко је пулен Русије, Ходаковски је био украјински полицајац који је служио у њиховој Служби Државне Безбедности, ухапшен је у мају ове године у Доњецку од стране екстремних националиста (националних бољшевика). У последње време је све постало јасно. Докле год он прича исправно и онако како јесте, по свему судећи ће баш он бити следећи на реду за одстрел у Донбасу, после хероја Мотароле и Гивија. Тако ја то видим.

Лазовић:

Ви сте харковско дете, одлично познајете украјински менталитет. Кад говоримо о русофобији, да ли је то наследна болест?

Лимонов:

Украјинске територије су историјски биле између две моћне државе – Русије и Пољске.

Заправо, украјинска нација је формирана доста касно, скоро у деветнаестом веку. И Украјина је увек испољавала мржњу и комплекс инфериорности у односу према најближим суседима – Пољској и Русији.

И увек је тражила спољну помоћ из – Шведске, затим Немачке, 1918. и 1941., а сада од САД.

Украјина није независна.

Лазовић:

Тамо се сад склањају и спаљују руске књиге, све што је руско њима личи на ђавола, било је и предлога да украјинско писмо постане латиница?

Лимонов:

Опростите, али ја ћу се поновити – све је то комплекс инфериорности!

Лазовић:

Ви сте превасходно писац, песник, човек танане душе, који на политичким митинзима уме да загрми. Шта данас значи бити родољуб у Русији?

Лимонов:

Разумевање тога – ко је патриота, мења се временом.У Русији се например 1990. није прослављао 9. мај, Дан победе.

Имали смо пуно родољуба који су дошли тога дана на митинг и демонстрације.

Сада се изродило много лажних патриота, јер је патриотизам постао модни тренд.

И власт је постала патриотска!

Лазовић:

Србија се суочава са бројним условљавањима, јер не жели да уведе санкције Русији. Хоће ли моја земља, по вама, икада постати чланица ЕУ и шта ће јој то донети?

Лимонов:

Зар не видите да Европска унија умире? Бежите од покојника! Умире под налетом нових варвара са Блиског истока. Ја не препоручујем Србији да улази у умирућу заједницу.

Лазовић:

Моје приче се обично завршавају са Кустурицом. Јесте ли уживали у његовом новом филму?

Лимонов:

Нисам гледао његов нови филм. Кустурица је велики, и стално весео, пева и игра, у његовим филмовима има пуно Цигана.

Знате, ја сам више северни човек, затворен и хладан, са скривеним емоцијама. Не умем да се смејем, ни да плачем не умем, а Кустурица уме.

Зато Кустурица није режисер за мене.

Талентован, весео, а ја сам пуно хладан, и одабрао сам да будем са Србима у тешко време за вас. И увек сам са вама.

Лазовић:

Шта очекујете од себе у наредним годинама?

Лимонов:

Видећемо за шта сам још спреман, и шта се још може у мом узрасту.

Лако је бити храбар у тридесетој, видећемо шта могу у седамдесет и четвртој!

Чланак Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и Едуард Лимонов: Срби су се храбро држали и борили против читаве наоружане Европе и Америке! се појављује прво на ИСКРА.

1.

Када је почео рат у Донбасу имала сам петнаест година. Гледала сам на телевизији ужас: погинулу децу, порушене куће, школе и болнице.

Мислила сам да је то могуће само у ратним филмовима, била сам затечена – како у таквим условима могу да живе и уче  та деца?!

И сзнала да она неће у школу кренути почетком септембра, као остала, него тек у октобру.

Рекла сам – хоћу да идем тамо, да их подржим!

Ја и отац смо сели у наш ауто, и кренули.

Прикупили смо доста поклона, спортских реквизита и чоколада, понела сам и своје тегове, да бих деци показала чиме се то бавим.

На граници су ме сачекали мушкарци са уатоматима.

Било ми је страшно: чује се пуцњава, рат је, разбијени тенкови около, али кад су ти људи сазнали да идем код доњецке деце, одмах су ми помогли.

2.

Очекивала сам да ћу видети мало деце.

Али, у Доњецку су биле пуне школе. У једној например осамсто а у другој петсто ђака.

Причали су ми како су им изгинули рођаци од украјинских скотова, како им очеви војују на фронту и бране град.

Тамо сам провела недељу дана, живела у касарни са војницима, јела оно што они једу, ноћу слушала ратну паљбу.

Чували су ме, била сам безбедна.

Дружила сам се са Тигром, то је девојка Марина.

Она је у војсци од почетка рата.

Она је херој, награђена је војним наградама, спасавала је рањене, извлачила их из ровова.

Тада сам схватила да сам потребна деци Доњецка.

Била сам прва спортисткиња која је тамо отишла.

Ја сам дужна да подржим руски народ, тамошње људе, руску децу, то су моја браћа и сестре.

3.

Велики енглески боди-билдер, Доријан Јатс ми је једном рекао:- ми спортисти смо дужни не само да примамо награде и почасти, него и да своју љубав дајемо другима, и да помажемо!

4.

Јуче сам се вратила из Доњецка, осми пут.

Посетила сам пет градова – Доњецк, Горловку, Дебаљцево, Јасиновату и Макејевку.

Обишла шест школа, организовала – “Руски жим“!

Деца су са задовољством са мном дизала тегове, а ја сам им после уручила дипломе.

Првацима сам однела двеста ранаца и прибора за школу, а стотину деце даровала новогодишњим пакетићима.

Посетила сам и две војне јединице.

У једној од њих, “Спарта“, којом је командовао чувени Моторола, направила сам турнир у дизању тегова.

У Дебаљцеву уручила поклоне учесницима дечијег спортског празника.

Обишла сам такође и избеглице, у болници се срела са малим Кирилом.

Знате, он је настрадао од украјинских терориста.

Његова куће је разрушена.

Замолила сам га да се насмеје, и он се насмејао.

4.

У самом Доњецку, живот се одвија скоро као свуда у Русији.

Али, на ободу града све је другачије.

Тамо је рат, тамо су рушевине, паљба.

Гину људи, то је ужасно.

5.

У ДНР-у је стално рат.

У градовима се све чешће дешаавају акти тероризма.

Украјински диверзанти угрожавају животе мирних грађана.

Боравила сам и у близини доњецког аеродрома, видела украјинске позиције.

Разговарала са нашим борцима, и ја их доживљавам као истинске хероје.

Они су елита земље, а не манекени из ноћних клубова.

6.

Упознала сам Арнолда Шварценегера, три пута смо се сретали, а 2015 предала сам му писма и фотографије које су ми предала деца из Доњецка.

Отворила сам то писмо, превела на енглески и уручила.

-Шта ту пише?-питао је.

-Деца из Доњецка моле Терминатора за помоћ и заштиту! – тако сам одговорила.

7.

Много мојих другова из Украјине престало је са мном да комуницира.

Неки сад врло ружно пишу о мени, али постоје и тамо нормални људи.

Послали су ми например недавно из Украјине на поклон велику Лењинову бисту.

То су украјински војници, они знају да сам комсомолка, то су они који нису хтели да униште Лењинов споменик како им је било наређено.

Послали су то мени, и сад је Лењин на дачи.

8.

Однела сам и цвеће на његов споменик у Доњецку.

Знате, Лењина доживљавам као великог совјетског вођу,најглавније што је урадио – дао је наду да и обичан човек може да живи као слободан!

Важно је обележавати те дане сећања, и не слушати лажи оних који сад пљују по њему, Стаљину и Совјетском Савезу.

9.

Нисам ја никакав херој, радим само оно што осећам да је правилно.

Трудим се да помогнем људима, и тад сам најсрећнија.

10.

Погледајте куда иде савремени свет, хоће од младежи да направи дебиле који живе између компјутера и хамбургера.

11.

Волим да пуцам из пиштоља и калашњикова.

Где год одем, молим да ми то допусте.

У Северној Кореји сам пуцала са девојкама из њихових специјалних снага.

Одлично гађају!

12.

О Северној Кореји нисам ништа знала, али ми се некако допадало што су скоро сви против њих, а они за то не хају.

Отац је рекао напиши писмо Ким Џон Јуну.

Рекла сам да сам пионирка и да желим да видим његову земљу.

Одмах су ме позвали.

Са председником се нисам срела, али сам била у Пјонгјангу.

Тамо обишла многе школе, дружила се са спортистима, шетала, обилазила музеје.

Допада ми се тај херојски и горди народ.

У том зеленом и чистом Пјонгјангу била сам у ресторану који се налази на стотом спрату.

Имају огромне стадионе, дечије дворце пуне забаве.

13.

Дизачица тегова, Рим Џон Сим, с којом сам се тамо упознала, причала ми је да је на Олимпијади, пред излазак на борилиште, мислила о свом народу и свом председнику.

О томе да не сме да их изневери!

Заузела је треће место и постала херој нације.

14.

Сретала сам се са разним председницима, сад желим да упознам госпођу Ле Пен!

15.

У Сирију ме позвала супруга Ел Садата, госпођа Есма.

Боравила сам у Дамаску, срела се са врховним муфтијом, спортистима – избеглицама, имала тренинг са њиховим Олимписјким тимом.

Есма Ел Садат ми је рекла да су ме она и председник гледали на телевизији, и то врло обрадовало.

Она је веома лепа жена, права – леди!

Причала ми је да је обишла неколико хиљада породица погинулих војника.

У центру Дамаска се живи нормално, раде продавнице и кафеи, само има пуно мува.

Углавном, тамо где власт контролише Ел Асад, тамо се учи, ради и живи, а тамо где су џихадисти – тамо су смрт и избеглице.

16.

Србија је прелепа, желим да дођем код вас, да се боље упознам са вашом историјом и културом.

Знам за српске хероје: Милошевића, Шешеља, Младића!

Знам да се очекивали помоћ од Русије кад вам је било најтеже, али и ви знате да је тада Јељцин био на власти.

Знам и како су се Срби херојски супротставили Хитлеру, и ваш народ је један од оних који није био на његовој страни када је убијао совјетске људе.

Ваш језик је врло сличан нашем, желела бих да се упознам са Милорадом Додиком, он је заиста легенда и чувар српства.

Хтела бих да се сретнем са вашим школарцима и студентима, да им причам о спорту, Русији, о Донбасу, Сирији!

17.

Млади морају да се срећу,  разговарају и да заједнички граде своју будућност!

18.

Спортом сам почела да се бавим од четврте године, а рођена сам 1999, у градићу Стараја Руси.

То је у Новгородској области.

Мама је рођена тамо, и мене је родила када је била у гостима код својих родитеља.

19.

Сад сам ученица школе N 12, у граду Химки.

Од јесени ћу бити студент!

20.

-Како се на српском каже – Я люблю Сербию?

21.

Јесам ли правилно изговорила?

Чланак Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИЈАНА НАУМОВА, светска шампионка: Я люблю Сербию! се појављује прво на ИСКРА.

Госпођа Солжењицин, супруга великог Нобеловца, прича о данима изгнанства и повратку у земљу, открива како је њен супруг писао, како се односио према религији, ко су им били пријатељи кад је било најтеже и шта осећа кад оде на његов гроб.

Уз мноштво ексклузивних фотографија, сутра у ИСКРИ, велики интервју – Горан Лазовић и Наталија Солжењицин!

Чланак Сутра у ИСКРИ ексклузивно: Горан Лазовић и Наталија Солжењицин: Мој супруг је волео Србе! се појављује прво на ИСКРА.

У великом дводелном интервјуу, Александар Сергејевич, први пут за српске новине, говори о батаљону „Восток“, чији је командант, о Мајдану, сусретима са Јануковичем, о украјинској русофобији, стварању Доњецке Народне Републике, о Путину и Кустурици, и зашто је лепо бити патриота!

Чланак Сутра у ИСКРИ, ексклузивно: Горан Лазовић и Александар Ходаковски! се појављује прво на ИСКРА.

Најхладнији дан у Москви ове зиме.

Лед на улици и прозорима.

Ноћас је било минус тридесет.

Јаника Степанјук  ми пише – код вас је топло!

У  мом Череповецу – минус четрдесет!

Утоплио сам се толико да немам више шта да обучем.

И није ми било хладно док нисам дошао пред продавницу сладоледа.

Тамо је био ред.

Стајале су млађане Рускиње и цупкале у месту.

У кратким сукњама.

Пуниле торбе сладоледима и продавачицу поздрављале – С Рождеством!

У највећој православној земљи на свету, данас је посебан дан.

Он најављује дванаест светих дана и вечери, од рођења Исуса до Богојављења.

“Свјатки“ дани, најрадоснији у години.

Прича се да привлаче срећу.

Руске домаћице данас спремају дванест различитих јела.

Кити се јелка.

На домаћинском столу сутра би требало да замирише печено прасе.

Или гуска.

Божићњи “агњец“!

Јагње од теста, прекривено шећером.

Прозори се украшавају свећама.

Да призову радост и госте.

У црквеним храмовима, Божићња литургија је централни догађај.

Највећа православна земља на свету сутра ће бити и најрадоснија.

Више од две трећине њених грађана слави Божић.

Владимир Путин ове дане обично не проводи у Москви.

Отићи ће, кажу, у неку сеоску цркву и божићњу радост поделити са тамошњим мештанима.

Најсвечаније ће бити у Храму Христа Спаса.

Москва очекује и велики број гостију.

Приметне су појачане снаге безбедности.

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ из Москве: Руски Божић! се појављује прво на ИСКРА.

Супруга великог Александра Солжењицина специјално за наше новине  говори о животу са Нобеловцем, о томе како је писао и зашто је био на страни Срба!

Чланак Сутра у ИСКРИ, ексклузивно – Горан Лазовић и Наталија Солжењицин: О животу са Нобеловцем, о томе како је писао велики писац и зашто је био на страни Срба се појављује прво на ИСКРА.

ИСКРА је прва српска новина која је добила интервју од Пјотра Алешковкског, познатог руског књижевника, који је пре неколико дана добио престижну награду – Руски Букер! У разговору са Гораном Лазовићем, Алешковски открива зашто воли Србију и Кустурицу, говори о награђеном роману и о историји коју пишу победници.

Искра сутра ексклузивно објављује интервју са овим књижевником.

https://meduza.io/news/2016/12/01/premiyu-russkiy-buker-poluchil-petr-aleshkovskiy?utm_source=facebook.com&utm_medium=share_fb&utm_campaign=share

Чланак СУТРА, ЕКСКЛУЗИВНО У „ИСКРИ“: Руски књижевник Пјотр Алешковски, добитник престижне награде „Руски Букер“ о Србији, Кустурици, о историји коју пишу победници се појављује прво на ИСКРА.

У недељи, у сред  децембра који нема ниједан златан зуб.

Неки човек, сасвим обичан, јутрос  помера завесе.

Гледа у оно што не видим, и прича  о поезији.

На  гладан стомак.

И  о песнику над песницима.

Који  није написао ниједну песму.

Само је отишао у Хрватску.

И у Драгама, где стоји споменик Миру Барешићу, његове руке офарбао бојом крви.

Да се не смрзну, и да на њих не падне снег!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Пред први снег! се појављује прво на ИСКРА.

Од његових песама  би се могла направити држава.

Била би то најлепша краљевина и он би у њој био патријарх.

На једном гошћењу пријатеља писаца, мајка је узвикнула:

-Ђецо, што ви пишете кад је Матија жив?

У бродаревској старој кући, држи га поред иконе.

-‘Оћеш ли ми га мало дат’? – питала је комшиница.

-Не, вала, ни мало. Он ми је чуваркућа!

И вели, једном:

-Кад гледам у  његове књиге, све ми се чини да чујем гусле, и да Црне Горе још има!

Лазовић:

Ви сте у крвном сродству са Русијом!

Бећковић:

Руске крви има у мојој деци.

Имао сам таста, Алексеја Михаиловича Павладољског, чији је отац био пуковник царске војске и који је као дете од девет година са својим братом кренуо да се спасава.

Он је, по избијању Октобарске револуције, као дечак од једанаест и по година доспео у Србију.

Рођен је на Кавказу, у Пјатигорску 1907. године од оца Михаила Павладољског, пуковника Шарманског пука, носиоца Георгијевског крста и мајке Вере Петровне Павладољске, питомице благородних девица на Владикавказу, професора француског језика.

Отац је погинуо у првим бојевима против бољшевика, а мушку децу укрцали су на неки брод у Севастопољу и упутили у бели свет, да спасавају живу главу.

Са Алексејем је био и брат Димитрије који је успут, остао у Бугарској.

Лазовић:

Србија је раширила руке руским избеглицама!

Бећковић:

Њихов покровитељ био је краљ Александар Карађорђевић.

Центар у који је доспео Алексеј, био је у Белој Цркви.

Кад се оженио и добио ћерку 1941. године дао јој је име своје мајке.

То исто је учинио и брат Димитрије.

У Пјатигорску су остале његова мати и сестре Соња и Олга.

Мати је за време Другог светског рата умрла, а са сестрама се Алексеј повремено дописивао.

На фотографијама које су слале, увек су стајале поред Љермонтовљевог споменика у Пјатигорску.

Лазовић:

И Алексеј је читао поезију?

Бећковић:

Када сам га питао који руски песник му је најмилији, рекао је – Фет.

И моја Вера је волела поезију и песнике.

По фотографијама је било очигледно да личи на ону чије је име носила и поновила.

Када је написала теткама да се удала за једног српског песника, који је написао  поему “Вера Павладољска“  оне су се распитивале да ли је то поема о њиховој бабушки.

Лазовић:

Алексеј се вратио у Русију?

Бећковић:

Он није доживео да још једном види Русију. Преминуо је и сахрањен у Београду 1968. године.

У Русију је прва стигла његова унука, наша кћи, Људмила. У Москви је родила сина и дала му дедово име: Алексеј!

Ни Вера није видела Пјатигорск, али је видела Русију, била у Царском селу и Петрограду.

Преминула је изненада у 57. години живота.

У тим годинама како је говорила и веровала, умирали су сви Павладољски.

Лазовић:

“Веру Павладољску“ сте написали као матурант…?

Бећковић:

А објавио је као студент у листу “Видици“ 1960. године.

У тим годинама готово сви млади пишу љубавне песме. Моја се разликовала од других и по томе што сам , мимо обичаја, употребио и право име моје љубави.

Прве љубави.

Моја мати је рекла:

-„Ти је сад мораш оженити!“

И песма је била паметнија и више знала од песника који није ни слутио докле ће га одвести, какве ће далекосежне последице имати.

Лазовић:

Поема је одмах примећена, о њој је Београд причао, чак су је и липе рецитовале …?

Бећковић:

Чим је објављена, поема је уочена. Сликар Радомир Стевић РАС објавио је као књигу,  и то у луксузном библиофилском издању. Дванаест строфа са дванаест графика у више боја, у свиленом повезу штампано је у педесет примерака.

Аутору је поклонио два примерка, а он је један поклонио Вери Павладољској за њен двадесет први рођендан.

Тако је моја прва љубав постала и моја прва песма и моја прва књига.

Помешали су се живот и поезија, уплеле се једно у друго, приватно и јавно, књижевни лик, муза и супруга.

Моја прва песма и прва љубав постала је моја жена и мајка моје деце.

Кад су се родиле близнакиње, није било ништа природније него да добију имена Људмила и Оља, како су се звале сестре Мајаковског  именоване у поеми “Облак у панталонама“.

Лазовић:

Реците сестрама Људмили и Ољи…!

Бећковић:

Да, и ја сам рекао!

Лазовић:

После “Вере Павладољске“ написали сте циклус љубавних песама?

Бећковић:

Веровао сам да све оне припадају само младости. Касније их нисам писао верујући да је у озбиљним годинама готово непристојно писати љубавне песме.

Али кад је Вера преминула, младалачки љубавни стихови као да су имали своју вољу, сами су тражили свој наставак.

Пролог је захтевао епилог, делови целину. Круг је захтевао да се споји.

Постало је драгоцено и од непроцењиве важности што сам њено име употребио за њеног живота и што је то она прочитала и видела својим очима.

Ништа не би вредело да сам то учинио накнадно и постхумно.

Све оно што је уследило, било је неминовно.

Тајна поезије поништавала је даљине, приближавала Ваљево и Пјатигорск, Србију и Русију. Највише захваљујући једном имену, без којег, да се она другачије звала, песме не би било.

Песнику је допуштено да говори о свему сем о својој поезији. О туђој може, о својој не.

Или боље не.

Лазовић:

Свака права песма има више аутора?

Бећковић:

И у неку руку свака права песма је дело непознатог песника. И остварује се у души сваког правог читаоца.

“Песма над песмама“ је љубавна песма. Отуд су и све љубавне песме песме над песмама.

Бог је љубав и Љубав је Бог, зато Бога најчешће срећемо у другим људима и у својим љубавима.

Љубав не зна за смрт, за овај и онај свет.

И најтужнија љубавна песма испевана је у славу живота.

Лазовић:

Ишли сте у Пјатигорск?

Бећковић:

Тамо има велики фестивал поезије, али нисам био.

Јавио се једном један дечко овде, син од тих тамошњих тетака. Он је првак Русије у саксофону, долазио у Београд, био са неким оркестром, распитивао се за песму, за мене.

Алексеју, али и читавој лози Павладољских посветио сам песму “Барка“ :

Њени су били однекуд из Пољске

И Сјенкјевич наводно у неком роману

Спомиње племиће славне Павладољске

А кад су из Пољске у крај Ставропољски

Стигли до Кавказа и до Пјатигорска

То није знала Вера Павладољска

Знала је само како су војници

Њеног дједушку белог полковника

Из првог боја против бољшевика

Донели без главе црној породици

И да су по слому руске царске војске

Сву мушку децу на таласе морске

Навезли из неке луке црноморске

То је био отац Вере Павладољске

А с њим у барци без Бога и Ноја

Још нерођена беше љубав моја

Зато је тој барци која од постања

Лута без наде и без пристајања

Ка мени била најкраћа путања

А то није могло без Божјег знања!

Лазовић:

Од свих архипелага у Русији, кажете, највећи је онај изван Русије, а чине га царски Руси расељени широм планете?

Бећковић:

Један од огранака тог архипелага је онај у Краљевини Jугославији.

Стварање Краљевине СХС поклопило се са избијањем Октобарске револуције и нестанком царске Русије.

Ребека Вест је устврдила да је краљ Александар Карађорђевић био један од ретких владара који је имао поетску визију историје и историју доживљавао као поезију.

Да је тако, видело се и у његовом односу према судбини руског цара и царске Русије, а потом Руса без Русије и посебно српским Русима.

После највећег злочина у двадесетом веку, убиства цара и царске породице, краљ Александар постао је покровитељ и добротвор руских избеглица и непоколебљиви заштитник православља у свету.

Такав став је више рачунао на будућност него на садашњост, више дуговао поезији него политици.

Лазовић:

Он је уосталом на крштењу по жељи кума, руског цара Александра Трећег, добио кумово име?

Бећковић:

Од тада се краљ Александар Карађорђевић осећао чланом руске царске породице, што је и био, и никад се није помирио са цареубиством ни са цареиздајом.

Држава којом је краљевао била је једина која није признала СССР и једина која је отворила границе да прими руске избеглице као своје грађане у своју кућу.

Није их смештала у избегличке логоре и колективне смештаје, него им додељивала станове и послове у њиховим струкама.

Југословенска краљевска војска била је једина на свету која је у своје редове примила руске официре у чиновима које су имали.

Лазовић:

Царски амбасадор Хартвиг наставио је да и без цара столује у Београду?

Бећковић:

Тачно тако, и рубља је призната као средство плаћања.

Београд,  који је имао тада сто једанаест хиљада становника, добио је тридесет хиљада белих Руса.

Међу њима су била најкрупнија имена руске хуманистичке и техничке интелигенције, врхунски научници и уметници, сликари и писци, музичари, архитекте, професори и лекари.

Њихов долазак је био велика несрећа за њих, али велика срећа за нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу.

Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор.

Лазовић:

Београдски универзитет је тада препорођен…?!

Бећковић:

Не само он, унапређено је здравство, просвета, основана опера и балет.

Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски.

Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског.

Лазовић:

Подигли су и око педесет храмова?

Бећковић:

Поменимо само малу цркву Светог Саве на Врачару, цркву Александра Невског на Дорћолу, Ружицу на Калемегдану, Светог Андреја Првозваног на Дедињу, Руску цркву на Ташмајдану, и најзад, седиште српске Патријаршије.

А потом зграду Војног музеја, Генералштаба, Дома гарде, Руског дома, Главне поште и стубова Александровог моста.

Уз то, да не заборавим Капелу на Ловћену, Зејтинлик у Солуну, Видо на Крфу, Чегар, реконструкцију зграде САНУ, Народне скупштине и Краљевског двора.

Лазовић:

Неки од најзначајнијих догађаја руског заграничја, како кажете, одиграли су се у нашој земљи?

Бећковић:

Митрополит Антоније Храповицки са делом епископата, свештенства и монаштва, већ 1923, на Сабору у Сремским Карловцима основа Заграничну руску православну цркву.

Изван Русије нашла су се тридесет и четири епископа.

Потом је у Београду 1928. одржан први конгрес руских заграничних писаца под покровитељством краља Александра.

Београд је издао проглас  добродошлице, а поздравне говоре  руским писцима  одржали су Милан Грол, Коста Кумануди и Александар Белић.

Пристигли су делегати из скоро свих европских престоница: из Париза 39, из Прага 16, из Берлина 10 руских писаца, међу њима били су Мерешковски, Гипијус, Зајцев, Немирович – Данченко.

Краљ их је примио два пута.

Лазовић:

У Белој Цркви је већ био монах Јован, доцније свети Јован Шангајски?

Бећковић:

Он се мука намучио, чак је, прича се, по улицама београдским и новине продавао.

Ирена Грицкат, лингвиста и писац, уз то и академик, написала је како су се Руси понемчили, поканадили, поаустријанчили, али они који су се посрбили понајвише су очували руску душу, несебичност и гостопримство.

Комад руске земље потрушен руским костима који је остао на српском тлу, онај је на Новом гробљу, овде у Београду.

На њему је подигнута Иверска капела, којој је под часном трпезом уместо светих моштију, у кутији спуштена света руска земља.

Ту је и споменик у славу руског цара Николаја Другог, и два милиона Руса погинулих у Првом светском рату.

Ту је и капела царског амбасадора Хартвига који је заувек остао акредитован у Београду.

Колесников је још за живота ту подигао своју породичну гробницу.

Лазовић:

Свети Петар Цетињски је са самртног одра оставио аманет Црногорцима, да се држе Русије…!

Бећковић:

Јесте, и проклео је оне који изневере његов завет.

Његов наследник Петар Други Петровић Његош хиротонисан је у Петрограду.

Том чину је присуствовао и руски цар Александар, који је био веома висок.

Рекао је Његошу:

-Па, Ви сте виши од мене!

На то је Његош узвратио:

– Само је Бог виши од руског цара!

Лазовић:

Срби су краљевски народ?

Бећковић:

Зато они и председникa републикe доживљавају као краља.

А таквих краљева, какви су се устоличили у социјалистичким републикама, више ни у једној краљевини нема.

Нити је ко више компромитовао републику него они.

Мање би болело када би некоме од њих пало на памет да се прогласи за краља.

Најважнији услов који испуњавају  јесте да нису прави, а највећи отпор да краљ буде краљ је баш у томе што није лажан.

У лажној држави не може ништа бити истинито.

Лазовић:

Лако је Вама, запослени сте у матерњем језику…?

Бећковић:

Ипак, ово је земља где је мука један дан бити човек!

Лазовић:

Члан  сте и Крунског Савета?

Бећковић:

Када ме је један острашћени партијаш приупитао шта ћу ја у Крунском Савету, казао сам му да бих радије био у Савету кокошке из кокошињца Вожда Карађорђа него у Главном одбору његове странке.

Лазовић:

Уметници су обично лоши политичари?

Бећковић:

Политика је професија људи који и кад говоре глупости, знају зашто их говоре, и никад нису на губитку, а уметник је стално на губитку када се бави политиком.

Лазовић:

Вратимо се Русији, и нашој судбини, можда заједничкој…!

Бећковић:

Наша судбина је неодвојива од руске.

Ми смо пали заједно с њима, па се надам да ћемо заједно с њима и да се усправимо.

Лазовић:

Јесте ли упознали Путина?

Бећковић:

Нисам, али он можда  мене јесте!

Лазовић:

Нека нам ово буде увод у причу о Кремљу и вашем првом сусрету са Црвеним тргом…!

Бећковић:

Већ кад сам ту први пут био, то је већ било кад се цела ствар срушила, тако да су наспрам Црвеног трга  били кафићи.

Знате оно, овамо је Лењин, а насупрот њега кока – кола, малборо, сузуки…

Као што је говорио један мој земљак у своје време – марксизам је победио свет али кока-кола је победила марксизам и где је она продрла, марксизам није могао да опстане.

Она је за њега била смрт.

Лазовић:

Путујући према Санкт Петербургу гледао сам људе у неким малим местима како крече Маркса, и то раде с пуно љубави, и одговорности!

Бећковић:

Маркс сад више служи као ови мурали што их цртају навијачи.

Био је он популаран и у нашим крајевима.

Имао је браду кад је она била проскрибована, а сад му ни она не треба.

Лазовић:

Овде су долазила значајна руска књижевна имена. Са Вознесенским смо шетали по Скадарлији, био је одушевљен Србијом!

Бећковић:

Објавили смо му изабране песме, књига се зове “Антисветови“, ја сам их преводио.

Добио је и “Богородицу Тројеручицу“ и награду Струшких вечери поезије.

Имао је проблем са грлом, тога се исто сећам.

Лазовић:

Вознесенског не разликују од Јевтушенка, и та околност код најшире публике Вознесенском само шкоди.

Он осећа нерв епохе.

Иако светске славе, Вознесенски је песник свог језика и у свом језику!

Тако сте о њему тада писали…!

Бећковић:

Тако и сад мислим, и лепо је што сте ме подсетили на те дане.

Има нешто што је трагично за наше време, сад готово свака кућа има камеру, а умиру највећи људи и на крају се испостави да их је неко једва сликао.

Док је живео Толстој, била је ваљда само једна камера у Русији, и кад је умро било је више снимака о њему него о некима који су још живи.

Онај који је то снимао, знао је ко је Толстој и снимао је сваки његов корак. И срећа је да је то знао, тако да и ми данас о Толстоју знамо више.

Да Андрић није добио Нобелову награду, сигурно не бисмо имали ни његових снимака ни фотографија.

Црњански има само две-три фотографије, и неке снимке, како чита на радију. Ништа више.

Овде је био и Јосиф Бродски.

Дошао у Београд, у Југословенском драмском позоришту било је велико књижевно вече, ја сам држао уводну реч, Стеван Раичковић је читао своје преводе Бродског, ко све ту није био те вечери, али камере су тог дана сликале неког другог.

Нисам видео да постоји фотографија Бродског у Београду.

Лазовић:

Какав је утисак на Вас оставио Бродски?

Бећковић:

Он је знао, рецимо, свако име које је овде нешто значило, словенске језике је знао, али он је после када је дошао до те светске славе, већ писао на енглеском.

Као и многи Јевреји, био је полиглота.

Међутим, он је обожавао песника Одна, а Одн је казао:

– Не знам какав је Бродски песник, он пише на руском, а ја не знам руски, а Бродски не зна енглески.

Јер, то што је он знао енглески, то није тај који се тиче поезије, оне нијансине нијансе којима се поезија бави.

Зато је Бродски увек говорио да је руска поезија супериорна над свим поезијама света и да је руски језик – мелодија!

То није језик него партитура.

Лазовић:

То сте осетили и на властитом језику?

Бећковић:

Баш тако, у Дому Ане Ахматове, у Петербургу.

Питао сам – где је овде Гумиљов?

Та жена која тамо ради као кустос, одговорила је – ко?

-Гумиљов, муж Ахматове.

И кад је она рекла :

– А, Гууумиљоооов! ,кад ме је коначно разумела, ја сам у тој речи, у том изговору чуо најлепше ноте!

Руски језик је језик миловања, слушања и језик слика које се могу гледати жмурећи.

Лазовић:

Одн је такође долазио овде. Кад је изашао из авиона, у старом сакоу, са торбом о рамену, дуго је гледао у небо. Неко од ових наших га је упитао – шта тражите а он је одговорио – звезде, оне ми требају, хоћу да се оријентишем.

На аеродромској згради је тада стајала велика петокрака, Одну се није хтело да погледа према њој!

Бећковић:

То је слика и Одна, и тога времена!

Лазовић:

Отуда толика повезаност обичног руског човека и песника? У Русији се песнику још увек верује!

Бећковић:

Оно што каже Достојевски, Христос је прошао Русијом као просјак, и, каже, народ који не мили да је у њему Бог није ни народ.

У најтежим временима у поезији се чувала искра слободе и искрина искра и истинска истина.

Тако да су они то знали, ко је песник, и та нит је била спасоносна, за њу су се хватали милиони. Многи су пострадали, али имате ону чувену сцену Стаљин – Пастернак, када је ухапшен Мандељштам.

Стаљин се јавио Пастернаку, питао је.

– Је ли он мајстор?

А Пастернак је почео нешто да околиша, одговарао је све нешто напола.

Стаљин је спустио слушалицу.

Пастернак се одмах покајао што се двоумио, што није казао – јесте!

Окренуо је поново телефон, али, каже, ова је већ био недоступан.

Довољна је та сцена да се њоме позабавимо као одговором на ово питање.

Пастернак је испаштао због овог двоумљења, имао је проблем са собом.

Али та слава коју су имали песници у Русији, баш тад, нису имали нигде у свету, ни ту улогу ни ту славу и значај, а опет и ови најстрашнији сатрапи су се у све то разумевали.

Читао сам како Троцки пише о Јесењину, пише боље него било који критичар.

Лазовић:

А он га је  убио!

Бећковић:

Можда га је баш зато и убио!

То су све страшне судбине, а већ како су они завршавали, све им је опроштено.

Био је овде М.М. Пешић који је преводио Јесењина.

То су и други радили, али је тај Пешић погодио нешто у слуху нашег човека.

Погодио је мелодију.

-Песниче јадни, зар ћеш ти моћи опевати сјајну месечину?

Не знам ни једног нашег песника који ове стихове није говорио по кафанама.

Лазовић:

Мајаковски вам је, ипак, ближи, из породичних разлога!

Бећковић:

Био сам му на гробу и на Новодевичјем гробљу Чехов има најлепши споменик, али је дивно то гробље , где је сваки гроб различит, а треба да личи на онога чији је.

А Чехов је тамо вернији од сваке фотографије.

А у Петрограду, на гробљу код Достојевског, ми смо се мало грлили. Ту је и Чајковски. Тамо је и наш Василије владика, ту је долазио и Његош.

И стоје владика Амфилохије, и Иринеј, и други, и сви гледају како прескачем ону ограду и грлим се са Фјодором Михаиловичем.

И они су после прескочили ограду и грлили се, а ја сам дао знак да је то могуће,  грлити се са Достојевским.

Лазовић:

Између њега и Толстоја било је доста спорења?

Бећковић:

Достојевски је писао о роману “Ана Карењина“ и рекао да је то најлепши роман у светској књижевности, али има једна ствар где се он спори са Толстојем, а то је да ли Руси треба да се баве Словенима изван Русије.

И Фјодор Михаилович каже – морамо да бавимо својом браћом, али чим се дочепају Европе, они ће нас мрзети више него икога, али упркос томе ми на то не треба да се обазиремо….!

Лазовић:

У “Пишчевим записима“, Достојевски каже:

-По мом унутрашњем убеђењу, Русија неће имати таквих мрзилаца, па чак и непријатеља, као што ће бити та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их прими за ослобођене.

Сем тога, почеће о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији…

Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви  – ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама….

Између себе те земљице ће се вечито свађати, вечито једна другој завидети, и једна против друге интригирати.

Разуме се, у тренутку неког озбиљнијег зла, сви они ће се Русима обратити за помоћ…

Бећковић:

Добро је што сте ово поменули, допунили сте моју причу.

Лазовић:

Допада ли вам се како звучите на руском језику?

Бећковић:

Ја мислим да поезија не може да се преводи. Пруст је рекао – поезија је оно што се изгуби у преводу!

Него, хоћу још једну ствар да вам испричам.

У књизи Милорада Екмечића “Ратни циљеви Србије“ каже се на једном месту како је посланик Србије Мирослав Спалојковић направио мали дипломатски инцидент на пријему који је вођа младе совјетске републике, Владимир Илич Лењин, приредио за стране дипломате.

Екмечић наводи да је то из мемоара француског амбасадора који је био на том пријему.

И ја мом пријатељу Кости Христићу, који живи у Паризу, кажем да ми нађе шта је француски амбасадор написао у својим мемоарима.

И ту се имало шта прочитати.

Наиме, Лењин је скупио дипломатски кор, они су се постројили, ишао је и поздрављао се редом, а кад је дошао до посланика Србије, Мирослава Спалојковића, овај му је рекао:

– Ви сте убица и изрод словенске расе, ја вам пљујем у лице!

Лењин се није збунио.

Само се насмешио:

– Више волим искреност, него лажну дипломатску учтивост!

То Спалојковић није смео ни могао рећи да му краљ Александар то није рекао.

Лењин се окренуо и рекао:

– Јебаћу вам мајку!

И ускоро су Лењин, Стаљин, Хитлер, Мусолини и Анте Павелић сложили нишане на груди Александра Карађорђевића.

Али, мени није јасно да се таква реч у сред Москве није чула. Изговорена пред дипломатским кором, тамо где се све чује, и прича колико је ко ћевапчића појео и пива оборио!

А ово остаје код француског амбасадора као,ето, један инцидент.

Лазовић:

Ваљало би отићи и у Црну Гору, да будемо бар мало браћи од помоћи!

Бећковић:

Власт је тамо победила свој народ помоћу других националних заједница и има више гласова у Рожајама него у свих седам брда.

Лазовић:

На црногорској граници ме обавезно питају – а ђе си поша’ , мрчо?! И не знам да им одговорим!

Бећковић:

Ја имам лепа искуства. Онај милиционер кад ме је угледао, учтиво ме поздравио и пожелео ми срећан пут. Он припада оном нормалном свету.

Лазовић:

Како изгледа данашњи црногорски Бог?

Бећковић:

Они га стављају на гласање, тако да он није добио на изборима.

Лазовић:

Кад дођете до Мојковца, вероватно свратите до Подбишћа и одете на Ђиласов гроб?

Бећковић:

Обавезно свратим, они су сад у Мојковцу дали једну улицу Ђиласу, ону која води преко моста до Подбишћа, али је и око тога вероватно било прегласавања.

Лазовић:

Са Ђиласом сам се последњи пут срео на сахрани његове супруге, Штефице.

Како је протекло ваше задње виђење?

Бећковић:

Он се добро држао, имао је неку воду на плућима, али је деловао здраво.

Имао је идеју да се сахранимо заједно, да изаберемо неко брдо и да тамо почивамо, јер смо ми две стране једне исте приче.

И он се није плашио смрти.

Рекао је свом сину Алекси – жао ми је да умрем, јер Матија после неће имати најбољег пријатеља.

И ми смо отворено причали о смрти.

Рекао сам – како су се сахрањивали сви наши и ми тако да учинимо, у гроб свога оца. У своје село, са свештеником.

Није се он изјашњавао, само је слушао.

Немој да први утулимо свећу која вековима гори, говорио сам.

А он каже:

– Свештеник ће мене да псује!

-Неће, он ће Вама да држи исто што је држао вашем оцу, деди…! – одговорим.

-Али да ми дате обећање, ако крене да ме грди, да ћете га прекинути!

-Ако крене да Вас грди, прекинућу га!

Када је Ђилас умро, његов син Алекса  нађе то његово писмо, где пише – о начину и месту моје сахране да одлучи тај и тај…

Лазовић:

То сте ви?

Бећковић:

Да, а он не би то написао да није знао како ћу ја да одлучим.

И дођоше ови Ђиласови рођаци, и сад се они спремају да стоје у оном реду уз почасну стражу, причају о почасним плотунима и Алекса каже – иде у Подбишће!

Добро то, једва прогуташе, али кад рече – и да буде свештеник, почеше да јаучу!

Он каже – Матија одлучује, и они немају куд.

Зовем Амфилохија и кажем – да ми пошаљеш два монаха, никако попа из Мојковца, кога они знају и спрдају се са њим, него два монаха.

И он пошаље садашњег владику Јоаникија и Јована, који је био на Острогу.

Тако да их они не знају, и кад ови буду хтели да плате то, да они кажу – дајте за цркву!

И сад, ја чекам.

Ако неко буде говорио у име града, у име бораца, онда ја нећу говорити, али ако не буде, онда ћу се ја од њега опростити.

Говор сам писао у ауту.

Нема нико да се јавља, и ја искорачим и прочитам.

И тако се Ђилас, први од те комунистичке врхушке, сахранио у свом селу, по православном обичају.

Лазовић:

Да ли је тешко писати те опоштајне говоре?

Бећковић:

Ја не волим гробље, чујем неке како говоре, па испада да ови који умиру воле гробље, па иду тамо да га воле.

Тај опроштајни говор је део реда, правило које се не сме мимоићи.

Знате, никад се нисам дружио са својим вршњацима, и никад са њима нисам озбиљно причао.

Дружио сам се увек са старијима од мене.

Нисам то уочавао, а и нисам могао да замислим да ће они да умру а ја да останем сам.

Тако ми се нешто десило.

Ми живимо у чудном свету.

Кад је Америка рекла – прошлост нас не занима, и кад је много цењенији одговор ако кажеш – немам појма, него ако кажеш – знам, а да нешто памтиш – нема смисла, јер се људи уче сваки дан да заборављају, виртуелан свет је постао стваран, људи се више друже са телефоном него са било којим другом, испада да је огледало постало икона пред којом се људи моле.

Лазовић:

Песник обично сања своју смрт. Јесте ли је Ви сањали?

Бећковић:

Имам конфузне снове и скоро ниједан нисам запамтио.

Кад бих средио те своје папире, као моја мајка која је пред спавање сређивала кухињу, после облачила чисту пиџаму и легне спремна, не знајући да ли ће смрт доћи те ноћи или неће.

Папира има толико, али ја га штедим.

Ако ми остане пола стране неисписано, ја то исцепам, и чувам.

Све мислим, затребаће!

Чланак СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, РЕПУБЛИКО: ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Црногорци су Бога ставили на гласање и он није добио на изборима! се појављује прво на ИСКРА.

Москва, 19. август 1904.

Најзад могу да ти се јавим,  драги мој, мили, далеки, па ипак, тако блиски, Антоне мој!

Где си сад – не знам.

Данас сам стигла у Москву и посетила твој гроб.

Како је њему лепо, кад би само знао!

После усахлог југа, овде ми све изгледа бујно и ароматично, осећа се мирис земље и зеленила, дрвеће нежно шуми.

Не могу да се помирим са чињеницом да више ниси жив.

Имам тако пуно, пуно да ти пишем, да ти причам о свему ономе што сам проживела последњих дана твоје болести.

Чудно је да ти пишем, али ја то желим, безумно желим.

И док ти пишем, чини ми се да си жив и да негде чекаш моје писмо.

Нежни мој, дозволи да ти кажем шта осећам, дозволи да помилујем твоју меку, свиленкасту косу, дозволи да погледам у твоје  добре, блиставе и благе очи.

Волела бих да знам јеси ли био свестан да одлазиш из овог живота.

Чини ми се да си предосећао, можда нејасно, па ипак си предосећао.

Москва, 19.августа 2016. Новодевичје гробље.

-То је писала Олга Книпер?

-Да, Соњечка, баш  она, златна рибица са очима драгуља, погледај јој гроб!

Тамо где јој је некад стајало  срце – сад  је, можда, држава мрава.

Не терај ме да се сећам ако не подносиш мирис покварене утробе.

И не питај, шта је у мени здраво?

Све, сем сећања!

Реч је бржа од пљувачке и ћутање се дуже памти од приче!

Њих двоје су, ипак, умрли на време.

И сад су заједно.

Научени  да је живот краћа стаза од пута којим се иде у самопослугу!

У возу Москва – Санкт Петербург, у ноћи између 20.-21. августа 2016.

-О чему су причали Толстој и Чехов у Јасној Пољани?

-О јабукама, цркви и  болестима!

-Зашто о томе није писао Книперовој?

-Није умела да чита његова писма!

-Желела је са њим  децу?

-Да, једном јој се учинило и да је трудна, али била је само прехлађена, и дуго после  несрећна.

Тада је рекао – и за хиљаду година, човек ће исто овако уздисати!

-Замисли Чехова и Маркеса сад у возу, или у кафани!

-Они заједно не би умели  да слушају олују увелог лишћа у Боготи.

Ни да пију вотку на Криму.

Книперова је била од жена какве је Андрић волео, мало раскалашна и разуздана, а госпођа Мерседес Пардо – кућевна и скромна.

Маркес је писао тешко, пушио шездесет цигарета дневно, а она се склањала да му не смета, кувала, и скупљала воће, и у доба немаштине за намирнице давала  прстен и брош.

-Колико је попушио цигарета пишући “Сто година самоће“?

-Мало више од тридесет хиљада!

-Зашто онда није допустио да се тај роман преточи у филм?

-Није бранио!

Морамо снимити целу књигу али у етар пуштати само једно поглавље од два минута сваке године, и тако сто година, то је само тражио.

-Није требало да их помињеш, ни глумицу Книпер ни прелепу Пардо!

-Чехов и Маркес би без њих били само половине!

-Ко смо ја и ти  једно без другог?

-Соњечка, то сам знао кад си отишла, и заборавио чим си се вратила!

Санкт Петербург,26. август  2016.

-Понови ми њено име!

-Лиза Пиленко!

Родила се у Грузији, 1891.

Александра Блока је срела у овом граду, на књижевној вечери. И три ноћи није спавана, очарана.

Имала је тада само петнаест година.

Отишла после код њега кући.

Напољу је било тамно, дуго су причали, једном је питала – зашто не упалиш светло?

Он се само смешкао, не мрдајући  са кревета.

После недељу дана послао јој је писмо.

Пуно стихова.

И Лиза се 1910. удала за Дмитрија Кузмина Караваева.

Бежећи од себе, отишла је у Анапу.

Кад се развела, бивши муж  јој је прешао у католичанство.

-Вратила се у Петербург?

-Тек 1914., решена да не види Блока.

Али, није  успела да се уздржи.

Одлази му трчећи, и остаје до јутра.

“Она за столом, а ја на кревету…“’, прича песник.

-И опет се удала?

-За судију Скобцова. Са њим добила сина Јурија, а у Београду – кћерку Настју.

Одлазе у Париз, то је већ 1923.

Судија постаје таксиста, а она продавачица лутака.

Настја умире од менингитиса.

Тамо сазнаје за смрт Блока.

Опет се разводи и 1932. прима монашки постриг, постаје – мајка Марија.

По Марији Египатској.

У Паризу прави прихватилиште за избеглице, за гладне и турбекулозне.

Пред верницима је говорила – на Страшном суду неће ме питати за молитве, него да ли сам гладне нахранила!

-Вратила се у Русију?

-Тек 1935! И  десет година касније умрла, кад је дошло ослобођење.

-А Блок?

-Живот је изгубио смисао, тако је јаукао пред смрт.

-И умро мученички?

-Од глади и исцрпљености.

Његова жена, Дмитриевна Мендељева, прича да је у часовима бола ломио по кући – столице, сто, није штедео ни гипсану фигуру Аполона.

И спаљивао је рукописе!

Све, од писама до дневника.

Имао је само четрдесет и једну годину, а неколико дана пред смрт,  добио  дозволу да може да оде на лечење у Финску.

-Баш се излечио!

-Онолико колико смо се ми у међувремену разболели!

Москва, 27. август, Црвени трг!

Чехов би, Соњечка, и  од ове две труднице направио драму, или добре глумице.

Погледај само како  ходају.

Као да Нове године  носе у стомаку!

И она шкрбава девојчица  у сандалама на цветиће, што се стално окреће и буљи у петокраке и црквена звона, зар то није  онај шећер који си јутрос  сипала у  кафу?

Таман помислиш, нада и будућност су нешто чега више нема, нешто што се појело и продало, изумрло,  сатруло у људима и књигама, и нађеш их овде, и гледаш како цветају и на местима где ничу коприве.

Мани се бројки и географских карата!

Заборави сва руска мора, ратове, Стаљина и Наполеона!

Погледај  само обичног руског човека.

Питај га за родину и мајку!

И учи, како се пред светињама клања!

Москва, 3. новембар!

Најлепше је предати се жени која не сме да ти се да!

На пергаменту од говоће коже исписао бих ову снохватицу и послао је данас можда у Прокупље, или потопио у Лепеницу, у присуству Ханса Кастора.

Да није било Томаса Мана, ко би данас знао ко је он?!

Тело, љубав и смрт су тријада од које је бежао.

И стигла га је на крају књиге, са телом пуним болести.

Уз чудесну фугу смрти.

-Зашто волиш снег? – пита Соњечка.

-Пун је нових живота, личи на мој јутарњи кашаљ, кад испљунем бар по две-три другарице, партијски утегнуте , и док се сећам како сам их молио – немој пуно да пушите!

Да су ме послушале, биле би још зимзелене.

Овако, опадају, круне се и лињају.

И постају све већи изазов за говњиву мотку!

Лепо се носе, и редовно читају дневне новине, важне су и мирисне, неке су се, јеботе, учланиле и у библиотеку, прописале, и не дај Боже да им неко предложи да буду космонаути, одмах би рекле – што да не?!

-Да ли се још увек уплашиш кад ти неко каже – волим те?

-Не, само ми буде хладно. И помислим на једну жену која је о Првом светском рату мислила као и о свом првом мушкарцу.

Помињала га је кад год би угледала крв!

-А Чехов, госпођа Книпер, мајка Марија и Блок, мислиш да су безгрешни отишли на онај свет?

– Нису отишли, њих су однели, и ми им се враћамо!

Као  ја сад Окуџави!

И Галини Хомчик!

Москва, 4. Новембар.

Била је у плавом.

Мало уплашена.

Са гитаром, и својим гласом.

-Дивна , ни на кога не личи! – шапнуо је Булат Окуџава жени Олги.

О њој ништа није знао.

Ни да је рођена у Москви!

На Старом Арбату, на Колошином углу, куда се  враћао ноћу са теревенки.

Тамо је живеле до треће године.

Завршила музичку школу.

И свирала гитару за своју душу.

Отац – новинар, мајка – инжењер!

Она јединица.

-Плакала сам када је умро Булат Окуџава. Био је небеско светло, и топлота под којом се налази читав живот!

Прича ми у Културном центру руског Министарства иностраних послова.

-Његове песме су увек са мном!

То није радост једног дана, него увек радост изнова!

Галина Викторовна не скаче на сцени.

Не прави скандале.

Не носи провидне тоалете.

Она сцену и публику осваја гласом.

Не пише, само пева песме које препозна.

А за то, каже, треба имати укус и осећај!

-Шта је ауторска песме? – питам.

-Не знам, тај термин је осмислио Висоцки!

Мени је најважније да иза песме стоји личност!

Има је и у књизи – “Знаменити бардови Русије“!

-Не разумем се у мушкарце довољно, каже. Они ће ми остати загонетка, али знам да прави принц љуби само једну жену!

Велике љубави се не исказују словима, него делима.

Објавила је десет албума и руски је рекордер по броју солистичких концерата.

Победник Московског фестивала ауторске песме, два пута, 1982 и 1983, Свесовјетског фестивала у Саратову, Грушинског фестивала, побеђивала и у Берлину, и наступала у Америци, Француској, Израелу…

Проникла  у тајну добрих песника!

-Љубавне песме су састављене од сећања на многе жене. И добро је што свака од њих мисли да је песма посвећена само њој.

Како можеш да живиш са тако отвореним срцем? – питала је Наташа Дудкина, чију мудрост, поезију и музику, са Нелом Фроловом, помиње и тамо где је не чују.

Није умела да одговори.

Ни данас то не зна.

-Ако нема љубави, чему живот? – пита.

Мушкарац искреном љубављу може направити идеалну жену!

Ко верује у љубав и добро, има право да се добру нада!

Муж Сергеј и син Алексеј су јој подршка.

Боји се авиона!

Има мачка Васика, воли Чехова и Блока.

И своју гитару, од хиљаду струна!

5.новембар, Москва!

-Хоћеш ли кафу? – пита Соњечка.

-Имам Галину Хомчик, сачекај прво њу да Inline image 2Inline image 1попијем!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Галина Хомчик и друге бајке! се појављује прво на ИСКРА.

Гледао си на телевизији како свиња прилази погинулом ослободиоцу,

И одгриза му уво.

Тад си ручао, погледао у свињу и наставио да једеш.

Заборављањем и спорим шетњама покушавао си да оздравиш.

Мада ти није било ништа, само те вољена оставила.

Од свега што  је однела, најчешће си помињао органе за дисање.

И плишаног медведа.

Чим би се поменуо отац, говорио си:-ја сам сироче по занимању!

Огледало је тих дана напукло у купатилу.

Ваздух и мостови су били пуни избеглица.

Док си се бријао, чинило ти се да имаш пола главе и да немаш лица.

Спавао си у књигама.

Ни једној другарици ниси честитао развод брака.

Генералске кћери су те походиле ноћу.

Увек су журиле, да стигну пре девет.

И прве сазнају стање медаља на фронту.

Ишао си на пијац који није радио.

Да купиш пластични пиштољ и убијеш Америку.

Лажно се представљао птицама.

Скупљао псовке и за спашеног лептира нудио хиљаду пољубаца.

Нечије – добар дан, до твојих ушију путовало је три дана!

И ниси излазио из фармерки, где сам годинама живео у твом малом џепу.

Да си се редовно купао, већ бих био мртав.

Размисли шта ћеш са мном, кад сам ти већ пао пред ноге.

И провери.

Да ли сам једини преживели вуковарски метак!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Вуковарски метак се појављује прво на ИСКРА.

После рата  остане кључ од куће која је порушена.

И  завесе, узгред покупљене и понете.

Приче без почетка и фотографије без главе.

После рата, кад се обично шета по туђим градовима с душом у носу.

И све ти се чини да је онај тамо неко твој, а није, нити хоће то да буде.

Остану очи пуне гарежи.

Петао запева, а ти штрецнеш, јаране!

После рата ноћи одужају, а дан се растегне.

Улица у којој си живео добије име онога који је у њој највише убијао и рушио.

Остане жалост што ниси имао нешто црно, него си сестру испратио у белој мајици.

После рата једино се милују мачке и штенад.

Увек су ти хладне руке и ноге.

Ни јабуке ти се не једу.

Чим  загризеш, пред очи изађе она девојка која је висила на грани.

После рата сећаш се људи који то нису били.

Не смеш никоме да испричаш шта сањаш.

После рата сијалице гасиш тек у подне.

Спаваћа соба  ти служи  за гледање у плафон.

Кад неко изговори реч – љубав, ти се застидиш, јаране.

То те држи и кад сретнеш оне за којима си ишао, а они заборавили одакле те знају.

После рата немаш коме да кажеш да је будала.

Сви се одједном опаметили.

Чак и ја који ти ово причам.

Да ми је само да нађем мајчине  кости, опет бих се родио, јаране.

И знао, како треба живети!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ: После рата немаш коме да кажеш да је будала! се појављује прво на ИСКРА.

ИСКРА сутра ексклузивно објављује разговор Горана Лазовића са Матијом Бећковићем, академиком и патријархом српске поезије, који ће такође објавити и руски Подлиник у октобарском броју.

Бећковић говори о белим Русима у Србији, о Вери Павладољској, Бродском и Достојевском, о Ђиласу и Црној Гори, и о будалама које је неко слагао да су паметни.

Сутра, у ИСКРИ, ексклузивно – Матија Бећковић!

Чланак СУТРА У ИСКРИ ЕКСКЛУЗИВНО – МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: О белим Русима у Србији, Бродском и Достојевском, о будалама које је неко слагао да су паметни се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Николај Кољада, лична архива

Када је Русима причао – био сам код Павића у Београду!, говорили су му: – немој да лажеш!

Као аутор прво освојио Европу и Америку, тек после Русију!

– Летео сам на једно гостовање и нико није знао да у пртљагу носим бомбу, то је била моја драма “Праћка“!

До сада их је написао више од сто!

Нема земље у којој се данас не игра Кољада.

Светски класик.

Који се сећа дневница од шест долара.

И дана када је матрјушке и вотку мењао за сувенире и доносио их пријатељима!

-Како пишете? – питам.

-Козак јаше степом и пева о ономе што види, тако и ја…!

Од Јељцина примио орден, за позориште.

Чак су се и руковали.

Јељцин после отишао у Москву и постао – велики човек!

– Руски уметници су увек штитили малог човека, јер се о њему није бринула држава! – говори.

Поред књига и представа, Јекатеринбург је његово духовно средиште.

-Сви људи су глумци, а читав свет позориште! – додаје.

Игра дух Хамлетовог оца и Краља Лира, најрадосније.

Фото: Николај Кољада, лична архива

И ужива у малим стварим, оним што су мање од ситница.

Велики, Николај Кољада!

Лазовић:

Градоначелнику Париза сте својевремено поклонили мајицу на којој је писало – ко нас увреди, неће живети дуже од три дана!

Јесте ли још тада наслућивали којим ће путем  кренути Европа?

Кољада:

То ипак није био градоначелник Париза, већ једног  француског градића,Тарба, у коме смо гостовали и где су нас невероватно топло примили. Сусрет са градоначелником се одиграо првог дана нашег гостовања, уз присуство великог броја новинара, а ја сам, по старом добром руском обичају, понео гомилу поклона, матројошки-бабушки , дрвених  ложица, које странци много воле и почео сам свима по реду да их делим. А када је дошао ред на градоначелника, извадио сам из торбе  дрес са Путином  и стварно је на њему писало „Ко нас увреди –  ни три дана неће преживети“ . Ствар је у томе што сам, пре гостовања, на пијаци, код продаваца сувенира , купио брдо поклона. Видео сам те мајице, нисам се намерио да их купим али ме је продавац наговорио – „ Странци то воле!“

После смо, из Тарба, отпутовали у Пољску , тамо никоме нисам поклонио те мајице- погрешно би ме схватили. А после Пољске смо отпутовали у Србију. А у њој се такве мајице продају на сваком углу.

Градоначелник Тарба је био човек са смислом за хумор, смејао се када сам му поклонио ту мајицу.

Лазовић:

Нашли сте диван рецепт, према тим стварима се треба тако односити!

Кољада:

Мислим да се према тим стварима и треба односити са хумором.

А и Русе нико не вређа. Нико и не може да их увреди, да их понизи: велике државе се не вређају. То су Путинове речи, уосталом.

Лазовић:

У Вашим драмама “Кокошке“ и “Мурлин Мурло“,  ликови су жртве транзиције…?

Кољада:

Велики руски песник, Фјодор Иванович Тјутчев је рекао „ Блажен онај што посети свет овај у час његов судњи“  Ја и моја отаџбина смо преживели страшне деведесете године , када се распао Совјетски Савез, када су људи у трену осиромашили, када су милиони пропадали. Вољом оних који су били на власти.  И њима нема опроштаја.

Ја сам, као писац, драмски писац, у својим драмама покушао да фиксирам то време. Можда је то моја срећа , а можда и несрећа. Нисам никада у драмама покушавао да било кога оправдам или окривим, ја сам једноставно бележио тај живот обичног човека, који живи у ужасном времену.

Како смо све то преживели, ни сам не знам. Али, верујте ми, било је страшно.

Колико сам само пријатеља сахранио.  Један се пропио, други се обесио, трећи изненада умро од тешког рада, време и живот су немилосрдно уништавали људе. Ужасно ми је свих жао.

А сада су у Јекатеринбургу подигли велелепни музеј који се зове „Јељцинов центар“ . Ту свакодневно долазе стотине туриста. Мене су, као познату личност у граду, често позивали да тамо говорим, . Одговорио сам им „ Моја нога неће да прекорачи праг тог центра, не зовите ме и не надајте ми се“.

И ја ту нисам усамљен. Много људи је, и у граду, и у Русији, огорчено због подизања таквог једног споменика господину Јељцину, Он је из нашег града, зато су му ту и подигли тај музеј.

Фото: Николај Кољада, лична архива

Лазовић:

Недавно сам био на његовом гробу у Москви. Он има леп споменик, али тамо нема ни цвећа, чак и људи који туда пролазе  окрећу  главу…!

Кољада:

Није остао упамћен по добрим делима!

Лазовић:

Где је то кренуо савремени човек данас, господине Кољада. Откуд у њему толико безнађа?

Кољада:

Је не знам, не видим очајање у људима. Можда зато јер радим са младим глумцима, драмским писцима, и у њима ја видим само вољу, жељу за животом, живети је занимљиво, они воле позориште, траже свој пут, желе да постану славни и успешни, и то је добро. Допада ми се што је у њима та радост живљења.

Код старијих људи ја видим више горчине, мржње, јеткости. И ја их разумем: тешка времена им нису пружила могућност да се остваре као личности, а, ето, већ им је дошла старост. Ето, зто они и критикују сваког, никога не воле.

Ја то говорим о Русима, а како је тамо, у иностранству, не знам.

Лазовић:

Признали сте  да Вам је транзиција ипак помогла, открила Вам је Набокова?

Кољада:

То је тачно. Био сам студент књижевности, трећа година, било је то 1987. године, и неко је у студентски дом донео фотокопију Набоковљеве „Лолите“. То, заправо и није била књига, није била фотокопија, већ хрпа фотографисаних страница књиге. Набоков је био забрањен у СССР-у.

Причитао сам тај роман за једну ноћ.

Био сам ван себе. Био сам потресен чињеницом да смо толико година од људи крили великог руског писца. То је исто као да су Чехов или Толстој били забрањени и да ми нисмо могли да читамо њихова дела. Те 1987. године  сам помислио како се на полицама књижара никада неће појавити књиге Набокова, и зато сам сео за писаћу машину ( тада још није било компјутера) и два пута сам прекуцао роман, ископирао у осам примерака, како бих могао да разделим пријатељима. Можда је то за мене била највећа школа и наука, на Књижевности, ја сам, буквално, прстима додиривао свако слово Набокова, схватио сам како се компонују фразе, како звучи музика у том велико тексту.

Лазовић:

Бићу отворен, зашто данас Европа не воли Русију?

Кољада:

А ви мислите да у Русији неког занима, шта то тамо у Европи мисле о нама?

Лазовић:

Наравно да не занима, али Русија има оно што Европи треба!

Кољада:

Уверавам вас, сваког је баш брига за то. Има једна руска пословица –  “Мио на силу нећеш бити“ .

Па, нек` нас не воле, Бог с` њима.

Лазовић:

А када су вас то па волели?

Кољада:

Никада.

Имао сам једног познаника, рекао је, отприлике, ово:“ Ја не волим Јевреје али, тако волим њихове песме!“.  Тако је и са Русима на Западу: сви обожавају нашу књижевност, нашег Чехова, Достојевског, Толстоја, и тако даље, воле наше старе филмове, и све што је повезано са културом. Али, саме Русе, некако баш не миришу. Верујте ми, у Русији се нико због тога не потреса превише.

Лазовић:

У Русији  рубља пада, евро расте…. Како се ви осећате?

Кољада:

Све је нормално. У радњама има свега, као и пре. Цене су порасле али не много. Привредницима је постало теже, доста фирми, предузећа се затвара. Али, најчешће те фирме суштински ништа нису радиле, већ су од ваздуха правиле паре, прале их. Тешко је али, не и убитачно. Сви живе. У мом позоришту сале су увек пуне. Не видим никакву трагедију.

Лазовић:

Можда је све то и некако корисно?

Кољада:

Сада су се сви тргнули, почели да живе штедљивије, да више раде, и да мисле својом главом, како да издржавају себе и своје породице. Све фабрике раде, зидају се зграде, нема проблема. Нема их више него што их је било раније.

Лазовић:

Свуда у свету преживљавају јачи, само у Русији слабији.

Како гледате на тај феномен?

Кољада:

„Благословена нек` је ова земља, Русија, у којој влада најдивнији од свих закона природе  – опстанак слабијег“ ,  рекао је Набоков.

А зашто је тако –не знам. И нико то не зна. Али то је апсолутна истина.

Лазовић:

Ово је, ипак, сурово хамлетовско дома, речи љубав и поштење изговарају се најтише, од постанка!

Кољада:

Ја у нашем животу не видим трагедију. Увек је било и биће подлаца и ниткова, али, на   свету је више правих људи. Моја мајка, покој јој души, је увек говорила:“ А добрих људи је, Коља, на свету увек више“.

И сада ме је срамота што сам одлазио код ње, у моје родно село, Пресногорковка и жалио се, те на једног, те на другог човека. А она, сељанка, која је у свом животу искусила много чемера и јада, не дао Бог никоме то, ето, она је веровала у људе и увек је сматрала да је више добрих и добра на овоме свету.

И то је истина.

Лазовић:

Гледао сам Вас у Београду како обилазите цркве и из њих излазите озарени. Шта сте у њима проналазили, и наслућивали?

Кољада:

У Београду, у Србији сам истински дирнут невероватним поштовањем према Русији. И схватам , тамо, код вас,како су Срби захвални Русији. То је невероватно.

Истину говорећи, када читаш како тамо, негде, у овој или оној држави, руше споменике совјетским војницима који су ослобађали Европу од фашиста, то те ужасно заболи и повреди.

У Русији нема породице коју није дотакао тај рат. За нас су светиња ти пали у рату. А сада се историја прекраја, ми би то рекли да раде такве ствари  „ несоји и одроди“.

Српски храмови су предивни. Има у њима и нечег руског, нечег истинског и правог.

Лазовић:

Онда испред позоришта гомиола људи, чекају Вас, хоће да Вас додирну, да се са Вама фотографишу…  За ово време, дивна слика, зар не?

Јесте ли размишљали, шта ти људи све очекују од Вас?

              Кољада:

Није баш тако. Не желе баш тако често да се фотографишу са мном. Ја сам драмски писац, човек који се налази иза сцене. Обично се фотографишу са глумцима, па они су свима пред очима. Не траже мир људи од мене, већ од позоришта.

Да их у позоришту не киње оним што стално гледају на телевизији, да их не муче политиком, већ да им испричају неке једноставне приче. Да ту буде место на коме могу да се насмеју и да пусте сузу, препознајући себе.

Публика даје новац за улазнице управо због тога, јер у позоришту жели да се смеје и да плаче. Али када јој силују мозак, то не воли.

Лазовић:

Мало је земаља у којима се данас не игра Кољада. То наравно радује, али, вероватно, и оптерећује?

Кољада:

Наравно, то прија. То решава моје финансијске проблеме. А они су везани за моје позориште , у „Кољада Театару“ ради стотину људи, свима морам да обезбедим плате, моје позориште  је приватно, нема државне дотације, зависимо искључиво од продаје улазница и још од мојих хонорара.

Али, искрено, видео сам врло мало добрих представа по мојим драмама. Најчешће им редитељи прилазе површно, не схватајјући шта се крије у дубини тих мојих драма. А мени се чини да сам ја у њима прилично јасан.

Лазовић:

Понижене људе у овом времену може заштити само уметност. Увек застанем поред ових ваших речи…!

Кољада:

Ја хоћу да у позоришту подржим људе, да их умирим, разгалим, насмејем. Нема ничег лошег у томе што човек пожели да, после тешког дана, дође у позориште и насмеје се.

Нека се смеје.

Он је то платио.

Волим са сцене да причам љубавне приче. Тако је мало тога на овоме свету. Мислим да баш тако и штитим људе.

Лазовић:

У Русији говоре да је уметник онај који је дужан да буде гладан, да једе кромпир…! Сме ли уметник да буде гладан?

                        Кољада:

. Не, драмски писац треба да једе месо. Да би био јак и здрав. А да би то постигао, мора да зна да зарађује својим списатељским радом.

И неме ничег лошег у томе ако човек зна да заради. Новац је слобода.

Ја умем да пишем филмске сценарије, пишем драме, могу да напишем либрето за оперу, или оперету, предајем и подучавам будуће драмске писце и глумце, сам режирам представе, сам радим сценографију, као сценограф, смишљам костиме , креирам светло, одабирам музику. Умем и волим то да радим.

И увек учим студенте: потрудите се да знате да зарадите за хлеб са кобасицом.

                        Лазовић:

“Кокошка“ се игра скоро у сваком другом позоришту у Русији.

У чему је тајна, значи ли то да гледаооци себе виде у правом лицу, у провинцијским глумцима?

                           Кољада:

Искрено, не знам. Можда се публици допада та представа , због оне Шекспирове „ Читав свет је позориште, а људи у њему глумци“?

И сам се чудим, зашто је тај комад о руским провинцијским глумцима  толико популаран. Много га играју у Русији али и на скоро свим светским језицима.

                        Лазовић:

Позориште је ипак нешто више од забаве?

                        Кољада:

Пре свега је разонода, забава. А онда и све друго. Али, сигурно није „трибина“ и није учионица.

                         Лазовић:

Написали сте више од 120 драма! Јесте ли Ви срећан човек?

                        Кољада:

Апсолутно. Моје драме играју по целом свету. Чак и у Аустралији.

А, осим тога, имам своје позориште које је обишло читав свет, а саздано је од нуле. А још су ту и моји студенти, најпознатији млади драмски писци Русије: Василиј Сигарев, Олег Богајев, Јарослава Пулинович, Ирина Васковска, Владимир Зујев, Ана Богачова, Ана Батурина и још двадесетак имена  могу да вам набројим.

Лазовић:

Може ли се, и чиме, купти срећа?

                                Кољада:

„Надахнуће није на продају, рукопис могу да вам продам“ , рекао је Пушкин. Новац доноси некакв мир у душу. А можда тај мир заправо и јесте срећа?

                                Лазовић:

                               Долазим из земље која се по Кустурици препознаје, и логично је да Вас питам: какав је Ваш однос према његовом стваралаштву?

                                Кољада:

Изванредан. Како би другачије и могло да буде?

Кустурицу у Русији обожавају, сви, апсолутно сви. У многим мојим представама звуче његове песме, његова музика. Рецимо, у представи по Гогољу „Мртве душе“ предивно се сцена пута оваплоћује кроз Кустуричину музику из филма „Аризона дрим“.

Кад смо код тога, ми плаћамо тантијеме за коришћење Кустуричине музике. Не знам само, долазе ли оне до њега или се негде успут губе: у Русији је све могуће.

Мој ученик Андреј Григорјев, који је очаран Кустурицом, био је пре неку годину код њега, у гостима, на селу и снимио је о њему документарни филм  који је добио врло много награда и позитивних критика.

Лазовић:

За неколико дана, Кустурица с новим филмом одлази у Венецију, на Фестивал. Шта да му пожелимо?

                                Кољада:

Маестро, пуно среће у Венецији! Најбољи сте!

                                Лазовић:

Одлазим за Србију, како ће те ме испратити?

                                Кољада:

Има у Русији једна позната песма коју певају кубански козаци:
„ Мила Србијо, Руска сестро рођена,

Како тежак носиш крст!

Под теретом хорде сурове и дивље,

Крвљу липтиш у борби страшној.

Рођена Србијо, сви страдамо с тобом,

Сестро вољена, верујемо као и ти.

И с тобом се молимо и силно надамо,

Да Бог ће помоћи док носимо крстове своје…

Држи се храбро, истрпи, Бог је у правди, а не у сили,

И правду ће опет свету Божанство показати;

Христос на крсту је био, страдао, у гробу је уснио,

Ал` тамо показа Он праведне силе моћ,

Он из гроба васкрсе и радост Васкрсну

Људима у души , ко сунце на небу, запали

И војници бојни од страха и смутње

К`о сен пред Њим у прах се сатреше“

Ето, то је мој однос према Србији – речима једне песме. Ја волим Србију, српски гостољубиви народ , српску културу, позоришта, доброту и добронамерност према људима моје домовине.

Лазовић:

Нека Вас Бог чува!

Кољада:

И вас, и срећан вам пут!

Превод: Новица Антић

Чланак Ексклузивно за ИСКРУ – ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НИКОЛАЈ КОЉАДА: Добрих људи на свету увек је више! се појављује прво на ИСКРА.

Николај Кољада, светски класик, драматург и глумац, у разговору са Гораном Лазовићем,ексклузивно за Искру,  говори  о Кустурици, зашто га у Русији сви обожавају и шаље му поруку пред пут у Венецију.

Кољада такође прича о Србији, својим драмама, о Русији и данима који долазе.

Сутра у Искри ексклузивно – Николај Кољада!

Чланак Сутра у ИСКРИ ексклузивно – ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НИКОЛАЈ КОЉАДА: Кустурице, срећно у Венецији, Ти си предиван! се појављује прво на ИСКРА.

-Где си, сине?

-Идем у Константиново, код Јесењинових!

-А има ли он мајку?

-Има, само му је умрла!

Спустила је слушалицу и опсовала ми мајку.

Мајка моја, царица међу лековитим травама.

Соњечка гризе  усне.

На станици Вихино моли да јој придржим торбу.

Има у њој воде и колача, мелема против бора и опекотина, шумећих витамина и фотографија, рачуна, мокрих марамица.

Једна покидана огрлица!

Све то скупљамо чучећи.

И гледамо  за јапанским туристима!

Одгурнули су торбу, и мене.

И не окрећу се.

Вихино је московско предграђе.

Између стаљинки се провлаче паркови и високе зграде!

Старци погнули главе.

Девојке накинђурене и скоро провидне.

Спарина чува  мирис периферије.

Пуно је ужеглог ваздуха и некаквих црних буба.

Лепе се за врат, улазе у нос и не буне се кад их убијем.

Нема бронзаних срца ни љубавних катанаца.

У Вихину, на излазу из метроа, старице поређане уз картонске кутије.

Продају рибизле у чашама од јогурта.

Боровнице, суву рибу и дивљи лук.

Краставчиће од пола метра!

Гледају у Соњечку и ставе руку преко усана, чим окрене објектив према њима.

Крију шкрбине.

Бол своју, донету из далеких шума.

Шћућурене као ластавице, старице пуне зиме и промаје.

И бољки које никоме не казују.

Једна је згужване рубље завукла у рукав.

Примете ли полицију, очас се разбеже.

Али, не могу оне дуго: почеле су ствари да им испадају из руку!

Соњечка збуњена као млада мува.

Показује на небо, моја скупљачица облака!

Из раширених прстију  расту јој першун и питома нана.

Пијанац ми тражи цигарету, и још  једну за уво!

Познавао је, каже, Стаљина.

Врти се око тридесете, мада је млађи.

И прича, меље, дроби…!

Радостан што не сумњам.

Соњечка вришти, поскакује, оне гугутке у њеним недрима постале вране.

Лије зној испод  ланене кошуље.

Жмурећи јој дотичем младеж на десној лопатици.

Не дај Боже да се скине, не бих га нашао до сумрака.

-Мало смо се зајебали, мајсторе! – каже. Одавде не возе у Константиново.

Трчкара за њом тиквасти Монгол.

Загледа је од позади, и облизује се.

И волим што она то не види.

Језик би му везала у чвор!

Стисла га за мошњице!

Од његовог урлика направила коктел за брзо трежњење.

Дугмад би му покидала, и рекла:

-Тражећи мушко, срела сам писца и у судбину више не верујем!

-Можете са мном до станице Котељники, а одатле за Рјазан! – смешка се Монгол, пред маршутком.

То је петнаестак минута вожње.

Пешкир му око врата!

Одлично говори руски, после сваке реченивце, узвратим:-поновите још једном!

-Шта сте по чину? – пита.

-Капетан без брода!

-Ја сам резервни поручник!

-Реци му да је липов курац! – каже Соњечка.

Одрао нас је, и још треба да га слушамо!

На станици Котељники – дугачак ред!

На шалтеру траже пасош.

Уписују име и презиме, датум рођења и у рубрици држављанство стављају  – грађанин Руске Федерације!

Нећу да им кажем да нисам, хоћу мало да будем велики!

Од десетак перона тражимо онај са бројем 2 и чекамо аутобус 960!

Излазимо из индустријске зоне, споро, после сваких стотињак метара успоравамо и застајкујемо.

И тако до Чкалова!

Улица новоасфалтирана, са три траке, права!

Машу нам  продавачице шешира.

Одевене као Амазонке.

Брезе се усправиле као младе пред прву брачну ноћ.

Надвисиле кедровину и борове.

Има и самониклих, покуњене, налик девојчицама из домова за напуштену децу.

Промичу дрвене куће, ниске и ограђене даскама.

Резбарија око прозора и испод стреха.

На ауту испред нас, написано – спасибо деду за победу!

Татаринцево остаје десно.

Скрећемо лево и као по аеродромској писти јездимо ка Рјазану, граду најелитнијих десантних официра.

Соњечка се загледала у телевизор.

Возач нас частио руским љубавним филмом.

Није баш за све узрасте.

Чим се појаве љубавне сцене, бабушка наспрам нас из шуштаве кесе извлачи ђаконије.

Соњечка гули банану.

Осећам безобразлук међу њеним прстима.

На раскршћу, десетак километара од града, велика табла – добро дошли у завичај Сергеја Јесењина!

Већ је касно поподне.

Сунце на другој страни града, једва видљиво.

За Константиново иде само још један аутобус, полази у шест и не враћа се, до ујутру.

Таксисти ме опколили као пчеле маслачак.

И зује!

За тридесетак километара вожње, траже скоро па читаву плату.

Соњечка им се смеје.

Ређа псовке попут  кухињских  крпа на балконском штрику.

На ћошку иза станице, на рибарској столици, куња  бркати младић.

Наслонио се на ауто и растерује птице, зевајући.

За превоз сe брзо договарамо.

-Хајде, упадајте! – каже.

На раскршћу код Јесењинове табле тражи још петсто рубаља.

За узврат, одвешће нас на обалу Оке.

Пролазимо Рибное, градић железничара.

Сунцокрети  испод прозора са зеленим ролетнама.

Уличне сијалице имају шешире.

Шине уплетене и укрштене, и на њима вагони.

Около деца и беле краве.

Ливаде у цвету, непокошене, дуге и неограђене.

Трава изнад колена.

У даљини брезе и житна поља.

Небо ишарано облацима као стољњак покрстицом.

Пролазимо кроз хигијенски пункт.

Полиција је са стране, на дрвеним сирово склепаним клупама.

Шапке ставили преко очију.

И леђима гледају пролазнике.

Таксиста прича да улазимо у зону свињске и говеђе куге.

За десетак дана угинуло је више од 50.000 свиња.

Соњечка ми иза седишта дотура рубље.

Таксиста пружа цигарету и кутију ставља на таксиметар који не ради.

Већ личи на нормалног човека.

Иринино име носи подно леве подлактице.

Истетовирао јој и профил, који чезне за дугим рукавима.

Ко зна ко је Ирина, можда је постала нико а можда све у његовом животу,на  који пљује, љут што је постанар и што је у младости љубио вотку.

Испред велике кривине, ознака  – Константиново!

До ње, коњ везан конопцем.

Не трепће и не пасе, стоји и гледа низ равницу.

Кокошке на путу, оне домаће, стану у жуманце кад се огладни.

Ходају као ослободиоци.

Средином улице, кренуле у потрагу за  петлом.

Константиново је некада било царско, први пут се помиње 1619!

Царска породица га поклонила Јакову Мишецком и Волонском.

Мишецки је затим већи део села дао на име свадбеног мираза кћерки Наталији, која се удала за Кирила Наришкина, блиског руском цару.

Власник села је онда постао син Наришкина, који није имао деце, па је село поклонио сестрићу, Александру Галицину.

И у овој равници, простртој између четири ветра, 3. октобра 1895.,родио се Сергеј Александрович, велики Јесењин!

Стижемо до његове  куће.

Брванара, обнављана неколико пута , окружена  изувијаним прућем.

Испред капије – Јесењинова топола.

Он је засадио, као дечак!

Ту нас дочекују Љубов Москвина Александровна и Артјум Кузин Михаилович.

Показују на сат.

Као да сам закаснио две године, читав живот.

Артјум има сликарску капу, а Љубов добру душу.

Допуштају  да уђемо у двориште.

Велики бронзани Јесењин самује у сенци великих бреза.

Углађен, као да је пошао у неку од петербуршких биртија.

Размахан и очешљан, ћутећи разговара са птицама.

Љубов се распитује: одакле сам, како сам и зашто дошао?!

И та дивна жена, сестрински ме привлачи к себи.

Допушта  да уђем у Јесењинову кућу, да обиђем помоћне зграде и завирим у дрвару, претворену у атеље.

У њој Артјум од глине прави пиштеће славјанке, и продаје их туристима који долазе из читавог света, више жене и девојке него мушкарци.

Љубов ме упознаје са Маријом Семјоновном Јесењин, Сергејевом рођаком.

Она је кустос.

Блага жена, згучена поред прозора који гледа у Казањску цркву у којој је песник крштен.

На зиду иза ње, иконе и везени пешкири, фотографије.

Непосредно пред смрт, Јесењин је певао о повратку у завичај, гледао у пропало село, оронуле колибе у којима уместо иконе на зиду виси Лењинов портрет из календара.

Показују ми одећу коју је Сергеј носио.

И пелерине Исидоре Данкан!

Кад год јој помену име, Љубов и Марија као да неку невидљиву киселину испљуну  у ваздух.

У кухињском делу куће је зидана пећ, хлебара.

Посуђе поређано у сталажи.

У другој соби – Јесењинов кревет.

Његова прва диплома, јастуци и капутић који је носио као дечак.

У њему је дочекивао оца Александра , који је у Москви радио као месар, и најчешће зими долазио у Константиново.

Кад сам имао три и по године, пише Јесењин, ујаци су ме стављали на коња без седла. Учили су ме да пливам тако што би ме узели у чамац и бацили у дубоку воду. Касније, кад сам имао само осам година, једном од ујака сам служио као ловачки пас. Из чамца сам скакао у реку да хватам патке које је он убијао из ловачке пушке.

У школу је кренуо 1904!

Због несташлука, уместо четири у школу је ишао пет година.

Родитељи су га после уписали у црквено-учитељску школу, у Спас-Клепики, село тридесетак километара од Константинова.

Овде је провео детињство и рану младост.

Ова равница и бистра Ока, увеле су га у прве песме.

Соњечка застаје поред  Јесењинове народне ношње.

Посве је руска, кошуљу кројила и шила Татјана Фјодоровна, она којој је певао:-још си жива, старичице моја…!

У тој одори певао је у Царском селу, свом цару и његовој породици.

Носио плетену обућу од коре дрвета и ваљане вуне.

Песме држао везане у марами.

-Додирните слободно, то је Јесењиново! – говори Љубов.

-Због тог додира смо дошли!- узвраћа Соњечка.

И на дрвеном доксату,  мирис тамјана.

Ветар га наноси из затворене цркве у којој му је пријатељ, свештеник протојереј , Јован Смирнов одржао опело у одсуству.

У суседном селу Федјакину, свешеник Гаврилов, Јесењину је служио редовне помене, све док га нису ухапсили, 1938!

Био је овде и Сергеј Безруков.

Опет се нисмо срели!.

За Љубов одвајам неколико фотографија.

Грчи их, приноси недрима, дивна жена, да са њом кренем у рат и не бих питао  – хоћу ли се вратити?

Пред капијом причамо о Јесењиновим љубавима.

Соњечка завукла руку испод кошуље и говори да је знојава.

Бронзани Јесењин гледа у њена голишава леђа.

И у онај младеж на десној лопатици.

Да је жив, одрекао би се свих песама, само да је увуче у дрвару и покаже како пламти  брезовина, рјазанска!

Било је лето када се заљубио у Ану Сардановску.

Она се удала за другога, родила сина Бориса и умрла у двадесет и шестој години.

Јадао се тада Јесењин Грузинову:-одавно је волим, она је умрла, никога тако нисам волео!

Чувала је Ањута његова писма.

Она никада нису објављена.

Посветио јој  и песму – Зашто зовеш!

И сачувао име – Ана Сњегина!

Под њеним прозором расту јорговани.

Милује их Соњечка, руку ми додирује и пита: – је ли ово сан?

О осталим љубавима ћутимо.

Све је речено, чак и оно што смо прећутали.

Љубим Љубов, љуби она и Соњечку, Марија маше, и Артјум маше.

Одлазимо на Оку.

Режи таксиста, увија бркове и гаси цигарету.

Ливада пуна кантариона.

И долина украдена из Михалкових филмова.

Ока није река него змија.

Изувијана око топола и житних насипа.

Деца се чују у долини.

Међу јелкама: вриште и смеју се.

-Да ме волиш, ти би  написао! – каже Соњечка.

-Написаћу!

-На којем језику

-На оном који не разумеш!

Чланак Ексклузивно за ИСКРУ: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ЈЕСЕЊИНОВИХ, У КОНСТАНТИНОВУ се појављује прво на ИСКРА.

Не иде се сваки дан код класика, мени се посрећило па смо пријатељи, зато сам разумевао његове године и болести, чак и кад је тражио да се не замарам око тога.

Дочекао ме стојећи, у радној соби, поред стола изнад којег виси слика – црвеног  петла!

Два дрвена штапа су лежала на књигама.

Из кухиње  је допирао мирис кавкаског чаја.

Домохазјанка из Рјазана, која брине о њему, топла и учтива жена,  испеглала му  најшаренију кошуљу.

Такве је носио у младости и оне сад  личе на њега.

Руке, које су исписале најљубавније стихове овога света, кошчате и пегаве, очас су прошетале  по мојим раменима.

Јуче му није било добро.

И прекјуче су долазили лекари!

Данас, пита – хоћемо ли  вино?

И само што смо сели, приносе му поклон од Кастра!

Јаукнуо је од радости.

Дошао сам на двадесетак минута а остао шест сати.

На одласку је замолио:-потражите  Милену, можда је жива, сигуран сам да је у Београду, пуно сам је волео!

На станици Солнечнаја у воз су ушле две старице.

-Човек од среће може да се умори! – рекла је једна од њих.

Пред Москвом!

Јевтушенко:

Мислио сам да сте ме заборавили, ни на моја писма не одговарате…!

Лазовић:

Послао сам Вам разгледницу из Карелије, требало би  да је стигла…!

Јевтушенко:

Како сте ишли тамо?

Лазовић:

Возом, са Лењинградског вокзала, четрнаест сати клацкања!

Јевтушенко:

У  возу увек буде лепих жена и девојака, или се нађе неко дете које плаче, никад није досадно!

Где  сте били?

Лазовић:

У Пјетрозаводску!

Јевтушенко:

Ја и Маша једном шетамо тамо поред Оњега, то је оно велико језеро, веће од мора, и поред је некакав канал, у њему чамци и бродови.

И видимо, тамо се нешто мрда, помера. Нешто шушка.

Ноћ је, она карелијска, мрак гушћи него у Москви. И ја приђем и видим – пијан човек!

Изврнуо се, тешка му глава, вероватно и живот, и помогнем му да устане. Придржавамо га тако ја и моја Маша, а он једва отвара очи, и кад ме угледао, почео је да виче:-Евгениј Александрович, ви сте мој омиљени песник. Читајте ми песме, хоћу да се отрезним!

Лазовић:

Мене су тамошњи пијанци питали – је ли Србија град или хокејашки тим!

Јевтушенко:

Шта сте им одговорили?

Лазовић:

Пијанци воле да су у праву!

Јевтушенко:

И ја у Пјетрозаводску имам доста пријатеља. Тамо је живео мој стари друг, и позвао ме је  да одржим концерт. Било је пуно света, после сам седео и потписивао своје књиге. И нисам гледао људе у лица.

И одједном, појавиле су се њене руке… И ја сам се у њих заљубио.

Погледао сам је, а она је рекла: – ово није моја књига, мама је болесна, послала ме да потпишете!

Одговорио сам: – нећу мами да потпишем књигу, то могу да урадим само теби!

Она се померила корак уназад, сва румена: – опростите, али ја волим Окуџаву, мама воли вас!

Лазовић:

Причате о вашој Маши?

Јевтушенко:

Да, она је још била студенткиња.

Знао сам само да се зове Маша. Нисам јој знао ни презиме, само Маша. Тражио сам је данима, чак сам нашао једну другу девојку која се тако звала и онако љут и разочаран, замолио је да промени име.

И кад сам напокон са Машом ступио у контакт, прво се јавила њена баба, која је била мало наглува. Замислите како смо се споразумели.

То вече смо провели у ресторану који је раније био затвор.

Лазовић:

Маша је тада  имала пуне двадесетдве?

Јевтушено:

Не пецкајте ме, имала је двадесеттри, а мени је било педесеттри.

Дуго смо седели и она ми је рекла:-дужни сте све да учините, да спасите брак и породицу!

И ја сам отишао, после сам је звао из Америке и дуго смо раговарали, сатима…

Срели смо се 5. јула, а узели 31. децембра.

Лазовић:

Увек се обрадујем кад сретнем Машу, осећам се некако здравије, и чистије…!

Јевтушенко:

Она је велика жена. Објединила је децу из свих мојих бракова, они се сад знају, друже…!

Имао сам претежак период, осам операција у години, и да ње није било не бих издржао.

Она је у болници лажала поред мене, није ме самог остављала, и дешавало ми се, кад видим шта све ради, да кажем: – Боже, зашто си допустио да је овако мучим?

Лазовић:

Родила вам је Евгенија и Дмитрија!

Јевтушенко:

Жења је специјализрао политикологију и социологију у Оклахоми, на Универзитету у Талси, а Митја енглески језик и књижевност, помало пише…стидљиво, као што сам ја писао своје прве песме.

Лазовић:

За њих сте добили хонорар, довољан да наручите – суво вино?

Јевтушенко:

Тачно,хахахаха…а кад ме конобар видео, рекао је: – немамо више сувог вина, имамо само мокро, и не препоручујемо га деци!

Лазовић:

О човеку се може судити и по жени коју воли!

Јевтушенко:

Или по женама које је волео, али свакако највише  – по жени са којом живи.

Погледајте моју Машу, она не може бити жена лошег човека.

Светлов је једном рекао: – треба са неким да заспим, али ми се често ни са ким не буди!

Волим Машу, никад ми са њом није досадно.

Ми мислимо исто и споримо се око многих ствари.

Лазовић:

Никада ми нисте причали о вашој другој жени, Галини Семјоновној!

Јевтушенко:

Умрла је, био сам у Америци и нисам стигао на сахрану. Написао сам писмо, опроштајно и љубавно истовремено, то су објавиле новине. Замолио сам је за опроштај!

Гала је била најбоља пријатељица моје прве жене, Беле. Није нам се дало да имамо деце.

Онда  је она решила да узмемо једног дечака из дома, да га усвојимо. Звао се Пјетр, чак је личио на мене.

Одрастао је код нас, био врло талентован за уметност, нарочито за сликарство. Студирао је у Америци и по завршетку студија почео да спрема своју прву изложбу.

У  међувремену, отишао је на одслужење војног рока.

Био је врло емотиван, нежан…благ.

И по по доласку из војске, осетили смо да се са њим нешто дешава.

То више није био онај младић, то је био други човек.

Нешто је у њему пукло,почео је да пије.

Ја сам му чак посветио неке стихове, то је 1972. година.

Тако сам тешко поднео његову у смрт, заједно са њим умро је и његов таленат.

Лазовић:

Он је умро, или…?

Јевтушенко:

Ух, то је врло страшно…трагична  судбина.

Хоћу да запамтите, најбољи су људи они у којима увек живи дете. То су људи чисте душе, увек су у некој вези са романтизмом.

Зато су они несхваћени. И они као да немају кожу, јаче осећају животне муке, и они пате због других, не само због себе.

Пјетр је био такав.

И сад ми понекад дође у сан.

Сличну бол сам осетио и у Сантјагу. Читали сте то?

Лазовић:

Мислите на поему – “Голуб у Сантјагу“?

Јевтушенко:

Да, управо то! Ја сам тамо био у последњим данима владавине Аљендеа. Живео сам у хотелу “Карера“ на Тргу Ла Монеда, близу зграде парламента.

Моја соба је била на 23 спрату. До ње је  становао један  младић, уметник, згодан, чак лепши од оних мушкараца из грчке митологије. Стално је био у купаћим гаћама. И једног дана, видим он се пење на кров. Гледам га са балкона и не слутим шта намерава. И када је дошао до ивице, скочио је.

Очекивао сам да нешто каже, бар да врисне. Не, ничега није било. Ни уздаха.

Међутим, његово тело није успело да стигне до асфалта. Закачило се између дебелих каблова и проводника. Из њега је излазио сноп светла, у најразличитијим бојама.

Тај младић се претварао у искру, горео и постајао угљен.

После тога је пао.

Видео сам његово тело, стајао поред њега на асфалту. Запањујуће је да се његово лице није разбило.

Крви није било.

Кад су дошла кола хитне помоћи, видели смо да је тај младић својим телом убио  голуба.

По томе сам и назвао поему.

Лазовић:

О смрти причате врло животно, верујете ли  у Бога?

Јевтушенко:

Хришћанство, то су људски поступци, а крст треба осећати под кожом!

Ја се заиста ничега не бојим, осим себе. Кажњавали су ме за оно што бих опет урадио.

Знате ли  шта је Хрушчов једном рекао?

Шта да радим са Јевтушенком? Да га пошаљем у Сибир?

Како то да урадим, он је тамо рођен?!

Лазовић:

Завршите ми причу о несрећном младићу..!

Јевтушенко:

После неколико дана, јавила ми се нека жена. То је била мајка – самоубице.

Добра жена, несрећна, донела ми његов дневник, данима смо седели и причали. И знате шта ме поразило?

Она, која је изгубила сина, молила ме да напишем поему, да спасим и одвратим људе од самоубиства.

Поема је за неколико дана преведена на многе језике.

Убрзо ми се јавио Фелини.

Чим је прочитао италијански превод, рекао је: -Жења, ово је чист сценарио за филм, дужан си, као човек и песник, да о овоме направиш филм.

Тад сам путовао у Чиле, спремао сам се за ампутацију ноге, нисам имао времена, али од тога не одустајем. Урадићу то!

Лазовић:

Везани сте за Чиле?  Волите тај народ, кад причате о њима као да плешете?!

Јевтушенко:

Веома сам везан за Чиле, био сам тамо пре Аљендеа, и после њега.

За време Пиночеа био сам – непожељна особа.

Позвали су ме после пада диктатуре, изашао сам на балкон  палате “Ла Монеда“.

Лазовић:

То је оно место одакле сте гледали  како младић скаче на асфалт?

Јевтушенко:

Није баш то место, али је ту, врло близу.

Аљенде је са тог балкона одржао свој последњи говор.

И знате шта се догодило? Небо је било пуно авиона. Они су глумили бомбадере. И уместо бомби, бацали су песме.

И то сам доживео!

Испред мене је пала песма у којој сам певао – шећер на ране стављајте,она је лековитија од соли…!

То је са неба пало!

Знате, неки људи не желе да се сећам.

Не желе да причам о злочинима који су чињени.

А ја се сећам, и причам, срећан сам што се свега сећам.

Лазовић:

А, Фелини? Да га не заобиђемо…!

Јевтушенко:

Он и Јулија су ми најближи пријатељи. Волим их!

Мало људи зна да ми је Фелини спасио живот.

Прво, тек је завршио филм  “Јулија и духови“, мада је требало још нешто дорадити у монтажи.

Одгледали смо тај филм сами, Фелини и ја.

У његовој кући.

Зашто се смејете?

Лазовић:

Тако раде неки људи које волим, Кустурица и Радоје Андрић, оду да их нико не гледа, да одгледају сами оно што ћемо  после  сви гледати!

Јевтушенко:

И ми смо тако радили, гледали кад никога нема… Гледали смо седећи, стојећи, махали рукама, али нисмо причали.

Тада сам му дао неколико сугестија,и он ми је узвратио највећим комплиментом: -о сећам те као да смо ишли у исту школу!

Лазовић:

Фелинију нисте рекли да нисте завршили факултет?

Јевтушенко:

Избацили су ме… а био сам добар студент, стао сам у одбрану Дудинцева! То је било 1951! Литерарни Инситут Горког! Ви то мене опет пецкате?

Лазовић:

Не, добро вам ово белоруско вино! За кога да наздравимо, за Путина или Лукашенка?

Јевтушенко:

Путин ми је уручио велики орден, а са Лукашенком сам сам се срео у Минску, добри су то људи, љубе своју отаџбину.

У Белорусију сам допутовао некаквим возом  N1, дочекан сам као рок звезда, рекли су ми да из тамошњег села Хамичи корене вуче мој деда.

Тешко ћете ви то разумети, у мени тече крв дванаест нациналности. Ја сам човек по занимању!

Лазовић:

Да не заборавомо Фелинија, можда нам је пред вратима…!

Јевтушенко:

Тамо је онај мој велики пас, видели сте га…Је л вам се допао?

Лазовић:

Диван је, али то чудо треба нахранити, вратимо се Фелинију!

Јевтушенко:

И увече ми одемо у његову кућу, на обали мора.  Све као из бајке, палме, топао ветар, мирис соли, ждралови, бродске сирене. Јулија је била са нама. И ја решио да уђем у воду, хоћу да пливам и певам, да покажем да сам Рус.

Фелини ми говори: – немој, пуно смо попили!

Не чујем га. И после десетак метара, ухвати ме грч, заглавим се у неко камење. Душа ми у носу.Уста пуна воде. Он доплива, ухвати ме, просто зарије нокте у моје тело, да би ме извукао. Страшно ме болело.Урлао сам.

Извукао ме из воде и оставио да дођем до ваздуха, до живота.

После је говорио: – подигни панталоне, Жења, и покажи аутограме од Фелинија!

Нужно је тражити поезију у животу, живот без поезије ништа не значи!

Сад је ожиљака мање, јер су ми једну ногу одсекли.

Лазовић:

О, Боже, а ја написао – то је вероватно она којом је Јевтушенко прво крочио на америчко тло! Опростите!

Јевтушенко:

Америка није оно што ви мислите. Једно је власт а друго народ. Дођите и уверите се.

Лазовић:

Хвала, али заиста имам преча посла!

Јевтушенко:

Видите, ја сам тамо први пут отишао 1960.

Била је велика делегација, посетили смо и њихов Конгрес, срели се са истакнутим личностима из политичког живота.

Сећам се да су само за нас приредили премијеру филма у којем је Мерлин Монро играла, и то је била њена последња улога.

Артур Милер јој је као сценариста дозволио да покаже сву трагедију свога живота.

Чим сам је угледао, све ми је било јасно.

Одмах сам с врата угледао њену несрећу.

И разумео сам је. Онако људски, болно!

Видела је како  је гледам, али нисам умео другачије. Зато ми је било жао. И сад жалим због тога.

Она ми је пришла, мало смо причали, врло мало. Чинило ми се да је сва била састављена од туге и несреће, али је била прелепа.

После тог сусрета са Мерлин Монро дуго нисам прао врат.

Мислио сам да ће  њен пољубац  дуже  трајати.

Шта бисте волели да видите у Америци?

Лазовић:

Зграде су одавно престале да ме занимају.  Да упознам можда  Чомског, да одем на гроб Буковског, Витмана…да се сретнем са неким од убица из вијетнамског рата, да их питам знају ли зашто су убијали?

Јевтушенко:

Знате, кад сам причао са Робертом Кенедијем, он је брат Џона Кенедија, био је уман и духовит, али је у њему текла нека балканска крв.

Рекао ми је: – Евгениј, ви знате да ја не желим да будем председник Америке, али ја бих то волео, јер би ми то помогло да сазнам ко ми је убио брата.

Лазовић:

Упознали сте и Марлен Дитрих?

Јевтушенко:

Јесам, нажалост! Свака од мојиј Сибирки, оних које си гледао на фотографијама, то су жене које су бринуле о кући и деци, са мало сна и пуно болести у рукама и души, свака од њих се са њом ни у чему не би мењала. Свега јој је било мало, имала је све, а није имала ништа.

Лазовић:

Из тог времена је и изрека – данас сви пишу и певају!

Јевтушенко:

Ни од хиљаду мачака не може да се направи један лав!

Прошли пут сам вам причао о Никсону?

Лазовић:

Нисте!

Јевтушенко:

Био је добар човек, благе природе, и мене је врло уважавао, али Никсон није познавао историју.

Замислите, питао ме: – колико је Руса изгинуло у рату?

Кад сам му причао о сусрету руских и америчких војника на реци Елби, он је узвратио: – па, ја ово први пут чујем! Још је додао – лепа прича!

Ухватио сам се за главу, био сам вероватно мало непристојана:-ви морате научити историју, како мислите да владате?!

Одговорио је: – лако, држим се устава и закона, и имам добре саветнике!

Лазовић:

Малочас су вам донели поклон од Раула Кастра, с посветом! То је његова аутобиографска књига?

Јевтушенко:

Приметили сте како сам се обрадовао?! Он и Фидел су велики људи, и Куба је велика. Тамо се живот одвија у песми и игри, важно је данас, а сутра остаје за сутра.

Кастро ме поразио начитаношћу. Тешко ћете поверовати, он дневно чита по десетак сати. И све га занима, у све се разуме. Обожавао сам да га слушам, толико је темпераментан док говори.

Ово је Раулова аутобиографска књига. Ето, одржао је реч, послао ми, сутра ћу му се јавити.

Знате ли ви да је Фидел држао говор у мом родном месту, на станици Зима?

Лазовић:

Тад сам имао само годину дана, али се сећам…!

Јевтушенко:

Хахахах, има ли нешто што не знате о мени?

Лазовић:

Колико је трајао тај Фиделов говор  у вашој Зими?

Јевтушенко:

Било је пуно хладно, али народ је дошао на железничку станицу, да дочека великог Фидела, да га поздрави. Он је ишао даље према Сибиру, и говорио је из воза. Падао је снег. Дуго је говорио.И тад се десило нешто невероватно. Фидел је из џепа извадио  десетак цигарета и бацио их у народ. Вероватно није имао више, и људи су их припалили, да се бар мало загреју. И кад је видео како они то раде, Фидел је прекинуо говор. Гледао је у људе  који су  увлачили  два-три дима и онима  до себе додавали цигарету. То је била невероватна слика.

-Ви сте велики народ, зато морате победити, научили сте  да делите и оно што немате!- рекао је Фидел.

-У Америци би ове цигарете завршиле у џепу, и питали би – има ли још?

Лазовић:

Браћа Кастро воле поезију?

Јевтушенко:

Они воле људе, зар то није поезија?!

Људи који читају песме су посебни, имају тачку ослонца, и код њих постоје животни идеали.

Без тога може да се живи, али не може да се буде срећан!

И треба ићи у народ. Фидел је то знао. Наша интелигенција то не разуме. Не зна колико је удаљена од народа.

Све више верујем у ту размену енергије међу људима. Замислите, кад сам био на Грушинском фестивалу, четрдесет и пет хиљада очију гледало је  у мене, док сам говорио стихове.

Ти погледи, те очи су ме излечиле, дошао сам болестан, а вратио се здрав.

Лазовић:

Те године када је Кастро говорио вашим земљацима, и ви сте имали један од најдражих наступа ?

Јевтушенко:

Било је хладно, тек почео април, 1963. И ја читам поему “Братскаја“ у клубу “Стритељ“, а у публици радници, њих скоро хиљаду.

Поставили су и звучнике на улицу, и тамо је било пуно људи, стајали су и слушали.

Читао сам песме скоро четири сата, било је и деце.

То је један од мојих надражих наступа. Замислите, кад се све то завршило, радници су хтеле да ме воде својим кућама, почели да се свађају код кога прво да одем.

Једна жена је викала: – не код њих, његова жена лоше кува, а ми имамо печене кромпире и пола пилета!

Лазовић:

Да су знали да певате – склоните Лењина с новчаница, тамо му је цена висока!, можда  би одбили да вас понуде и водом?!

Јевтушенко:

То је писао Вознесенски, али се не љутим што то приписују мени.

Ја сам још увек идеалиста. Памтим време кад сам мислио и говорио да је Лењин добри дједушка, и да га је Стаљин издао.

Тако је било док се нису отвориле архиве, док нисмо видели да први концентрациони логор за политичке затворенике на Соловки није одобрио Стаљин, него Лењин.

Стаљин је такође многе невине људе послао у смрт.

Лазовић:

Кад је ваша Гала чула за Стаљинову смрт, хтела је “Циганочку“ да отпева и одигра на Црвеном тргу. Је ли то истина?

Јевтушенко:

Јесте, она је била таква. Зато сам је и волео. Уствари, ја сам волео све жене са којима сам био.

Има код нас још људи који машу портретима Стаљина.

То су махом старци или залуђеници. Народ их игнорише, ни ја их не узимам за озбиљно. То ме не дотиче, али кад те портрете угледам у рукама младих људи, који не знају шта се дешавало у то доба, ухвати ме туга.

Да ли су ти људи читали “Архипелаг гулаг“?

Вероватно нису, штета, увек је штета кад је незнање веће од човека.

Лазовић:

Она ваша песма о Висоцком рођена је на небу?

Јевтушенко:

Не, тамо је само зачета!

Летео сам на Кубу авионом који се звао “Владимир Висоцки“.

То Волођа ни у најлуђим сновима није могао ни да замисли.

Ја га памтим из разних времена. Знам кад му нису дали да наступа, чак за његовог живота није изашла ниједна његова књига.

Сви смо хтели да му помогнемо, да учинимо нешто за њега, али бирократија, која је слушала његове песме са магнетофонских трака, и дивила му се, то није допуштала.

То је велика лекција и велики грех за Русију, и верујем да је то последња таква прича.

Лазовић:

Како изгледа писати аутобиографски роман? “Берингов тунел“ сте завршили?

Јевтушенко:

Само ме не питајте, да ли је све истина што у њему пише!

Реалност је сурова без метафоре, садржај незанимљив ако се не обоји, не дотера.

Немогуће је описати читав живот. Из њега треба извући оно најважније.

И у мојим филмовима је било доста онога што сам измислио, домаштао.

Роман је завршен, снимио сам га за Радио “Звезду“. Прочитао сам 400 страница, и једва чекам реакцију публике.

Лазовић:

Откуд такав наслов: ем је Берингов, ем је тунел, и уз све – роман?

Јевтушенко:

Нимало случајно, то је била идеја мог прадеде, за коју сам сазнао прекасно.

Он је чак скицирао пројекат овог тунела. Геополитички тунел, и имао је задатак да свет промени на боље.

Роман није о времену мог прадеде, али сам сачувао дух тог времена.

Не умем да живим без снова, чак ни у тунелу!

Лазовић:

Наслућујем почетак романа – кад сте оно као “првокласник“ кренули у рат против фашизма!

Јевтушенко:

Ја сам са кћерком суседа отишао на фронт после првог разрода, то је тачно.

Дошли смо до Јасне пољане. Ту су нас заробили, видели да смо деца, и пустили. Наравно да пишем и о томе.

Лазовић:

“Прашко пролеће“, помињете ли га?

Јевтушенко:

Без  њега би и мој живот био ружна прича, а роман –  шупаљ.

Знате ли ви да ми је душа тад крварила?

Упутио сам протестно писмо нашим властима и рекао да ће наши тенкови, уђу ли у Чешку, довести до слома социјализма у Европи.

То је била страшна грешка и велики поклон свим непријатељима Совјетског Савеза.

Тада сам написао песму “Тенкови иду по Прагу“.

Замишљао сам моје стихове на бојном пољу, гледао их како  гину уместо војника.

Боље они него недужан народ.

И, шта се тада догодило…?

Једног јутра, код мене је дотрчао млађани војник, имао је нос као кромпир.

-Коље више нема! – викао је. Евгениј Александрович, он је себи пуцао у срце.

А код несрећног Коље је у тенковском кобинезону, у предњем џепу, оном на грудима, била моја књига – “Улица ентузијаста“.

Лазовић:

Како се то догодило?

Јевтушенко:

Кољина тенковска колона ушла је у Моравску и они су тамо опколили људе, старце, децу, жене…који су их питали: – шта ћете ви овде, спасили сте нас од фашиста, зашто сте дошли на тенковима?!

Препречили су пут, и у том маневрисању, прегазили су деветогодишњу девојчицу.

Кад је Коља изашао из тенка и видео то, узео је пиштољ и убио се.

А тај војник ми је донео књигу кроз коју је прошао метак, и отишао у Кољино срце. Замислите тај уужас, ту слику…моје стихове натопљене крвљу.

Лазовић:

То је било пре, или после Доре Франко?

Јевтушенко:

Пре  мог одласка у Латинску Америку. То је шездесетосма, тешка година, лични проблеми, и чудно, врло лоше предосећање.

Лазовић:

Тада сте, ако се не варам, писали Паблу Неруди?

Јевтушенко:

Писао сам му да ме позове у Чиле, и он на то писмо није могао негативно да одговори. Тамо сам остао осам месеци и за то време сам обишао дванаест земаља Латинске Америке.

Лазовић:

Какав сте ви срећник, летите из земље у земљу, певате, и срећете Дору, прелепу Дору Франко!

Јевтушенко:

Видели сте је?

Лазовић:

Показивали сте ми њену фотографију и ја вас молио – допустите да је мало понесем у Београд, а ви се правили да не чујете….!

Јевтушенко:

Не бисте ми је никад вратили.

Лазовић:

Наочаре сам вам вратио!

Јевтушенко:

И ја сам вама ваше.

Лазовић:

Како сте је упознали?

Јевтушенко:

Кад сам дошао из Чилеа у Колумбију, Гонсало Аранго … значи ли вам то име нешто?

Лазовић:

Наравно, он је викао да је ваш живот мешина напуњена мецима и пољубцима…!

Јевтушенко:

Тачно тако! Аранго је рекао: – Еухенио, чека те поклон судбине. Зове се – Дора Франко! Ви сте рођени једно за друго.

Мени се то одмах није допало.

Како неко може да ти организује љубав?!

Љубав се дешава спонтано, најчешће кад је не очекујеш, после постаје стихија, лудило.

Лазовић:

И Дора је имала двадесетдве?

Јевтушенко:

Хахаха, не, и она је имала двадесеттри!

Била је лепотица, ви то не можете да замислите, толико лепоте на једном месту, толико нежности….топлине.

Радила је као модел, имала болесну мајку, све их је издржавала, три сестре, оца који је банкротирао.

Лазовић:

По ономе како је цртате у ваздуху, била је висока, витка…?

Јевтушенко:

Била је анђео, некрунисана краљица Латинске Америке. Црнокоса, уска у струку, такву лепоту нисам више сретао.

Лазовић:

Поред такве жене, не бих умео да заспим!

Јевтушенко:

Била је невероватна. Пратила ме на мојој колумбијској турнеји.

Када је сазнао за нашу љубав, Салвадор Дали нас је позвао на вечеру, приредио је  у нашу част, у хотел “Риц“.

Те ноћи је Дали направио перформанс, наздрављало се Стаљину и Лењину, Дори се то није допало и ми смо се посвађали, па опет помири после неког времена.

Дора је радила код Далија, помагала му и била његова помоћница, све до једне вечери док није настрадао њен омиљени стари тигар.

Дали га је убио и од његовог срца направио вечеру.

Она то није могла да поднесе. Напустила је све, спаковала се и отишла у Америку. Удала се, добила сина, и поново се вратила.

Срели смо се у Панами, помирили и после само дружили.

Лазовић:

Знате ли њену адресу напамет?

Јевтушенко:

Знам, она сад ради као модни фотограф, живи на Мајамију, повремено у Колумбији.

Те, 2009., кад смо се срели у Медељину, у Колумбији, на фестивалу поезије, показивала ми је своје слајдове.

Гледао сам у њу и мислио да испред мене стоји Софија Лорен.

Лазовић:

Навијам за Дору Франко, само да се  не чује!

Јевтушенко:

Не брините, рекао сам Маши – немам право да сакријем ову љубавну причу у којој сам учествовао. Боље да је ја испричам него да је други домишљају и препричавају.

Она се сложила.

И тако сам написао ту поему, врло је сетна, али пуна љубави.

Књига је већ добила награду “Лери“, у истоименом италијанском граду, где су сви хотели названи по песницима, од Бајрона до ових савремених.

Лазовић:

Можда је превише лично, опростите, али да ли вас је Дора бар некад замолила да се вратите?

Јевтушенко:

Јесте, молила је да се вратима и то одмах после  повратка из Латинске Америке.

Нисам је послушао, она се силно наљутила.

Ох, Боже, опрости ми, ја сам тада мислио да ме она зауставља  и позива по нечијој наредби, да је шпијун. Сви смо тада били заражени паранојом хладног рата.

Лазовић:

Све разумем, али да вољену жену упознајете са Салвадором Далијем, то не заслужује похвалу!

Јевтушенко:

Скоро да сте у праву! Стварно је био чудан, али невероватно даровит.

Скупљао је например егзотичне животиње. С мравоједом је ишао у шетњу, водио га на ланцу.

Једном ми је рекао: – Еухенио, одвешћу те кући и поклонићу ти све слике које ти се допадну. За узврат, ти ћеш јавно на Црвеном тргу  спалити дела Шагала и других сликара!

И мој мравојед ће присуствовати том чину!

Он је био врло озбиљан кад је ово говорио. И урадио би то. Увек су му требали људи који су имали више лудила од њега, срећом – нисам био од тих!

Лазовић:

Чудна је та Латинска Америка, земља и небо су пуни ватре, погледајте само Маркесове забелешке о тамошњим људима…!

Јевтушенко:

Слушајте ово:  био сам у Уругвају и у једном малом месту, видео сам како дечак чита Маркеса. Људи се окупили, сви неписмени, дечак чита, а они плачу.

Кад сам то испричао Маркесу, и он је плакао.

Да ли случајно, седео је на том месту, где ви сада седите.

Лазовић:

Водили сте га и на Пастернаков гроб?

Јевтушенко:

Он је био мој омиљени писац, али никад идол.

Водио сам га на гробље, обишли Пастернаков гроб. Посматрао сам, он је газио као да корача по тастатури.

Рекао је – каква чистоћа на гробљу!

А мени је отац говорио : – погледај како људи ходају поред гробова и то ће ти рећи какви су!

Јавља се Валентин Гафт!

                          Јевтушенко:-Дошао ми пријатељ из Србије! Пијемо вино и причамо. Да, Горан Лазовић!  Сутра ће бити код тебе? Како кад си ти још у шуми?  У  Москви си! Данас сам добро, јуче је био ужасан дан.Откако сам се вратио са Кавказа боље се осећам. Поздравићу, и ти – моју драгу госпођу глумицу!

Лазовић:

Били сте на северном Кавказу?

Јевтушенко:

Обишао сам читаву Русију, али сам тек сад  био тамо.

У Наљчике је живео мој пријатељ, песник Кајсин Купиев.

И мој одлазак, повезан је са обележавањем његовог јубилеја. Говорио сам стихове, мало одмарао, а после шетао по љермонтовским местима.

Лазовић:

То су, вероватно, били програми другачији од оних које сте имали у Тверу?

Јевтушенко:

Свакако, мој концерт у Тверу био је у склопу отварања  вајарског комплекса Зураба Церителија.

То је велики, и врло чудан човек.

Отиђите код њега у Пречистенку, погледајте његова дела, тесно су повезана са Грузијом.

Лазовић:

Он је урадио и онај барељеф Булата Окуџаве, који се налази на улазу у ваш музеј?

Јевтушенко:

Да, тамо Окуџава среће моје поштоваоце уместо мене кад нисам ту, или кад сам болестан.

Са Булатом сам често наступао, и са Вознесенским, Белом …сви су помрли, и ја не знам како могу без њих да живим, али, ето, живим.

Нас, људе из тог доба, данас називају срећним, да ми смо били срећни, али нисмо били срећници.

Срећници праве каријеру коју не заслужују.

Међу нама није било тога.

Срећа је била у томе што смо радили оно што волимо, што смо писали како смо мислили и осећали,што су наше песме ушле у срца великог броја људи.

Имали смо тежак живот, али он није био узалудан.

Вредело је!

Научио сам да су камелеони најгора категорија људи.

Они можда никад неће убити или издати, али су спремни да то учине.

А то је најгоре!

Зато  раширених руку прилазим младим људима. Гледам моје студенте,они су из Кине, из арапских земаља, имам судента из Палестине, и у њима видим слику бућности.

Кад сам им пуштао филм “Хладно лето 53“, за који сам био убеђен да га само ми Руси можемо разумети, сви су плакали, и ја сам плакао са њима.

Студентима сам такође показивао и Кустуричину антологијску сцену која показује распад Југославије.

Тако ће се убрзо распасти и Европска Унија.

Та сцена ће остати у историји филма као нешто најоригиналније и најбоље урађено.

Лазовић:

Верујем да су вам Кустуричини филмови блиски?

Јевтушенко:

Он је пуно млађи од мене, ја сам можда старији и од његовог оца, али кад  је промовисао један свој филм у Америци, не сећам се који, знам да се приказивао у мањим салама, ја сам отишао тамо с намером да га упознам.

Била је велика гужва око њега, Американци то воле, а ја нисам хтео да се гурам, отишао сам кући, и дуго размишљао о том човеку.

Допало ми се што личи на себе, што има ту дозу емоције и дрскости, која у јединству даје резултат.

Он је романтичар, и то вешто прикрива, као да се стиди да изговори нежну реч, уверен сам да пише љубавније песме од мене, али их не записује или не показује.

Од вас сам сазнао да је у Србији направио два уметничка града.

То су сигурно оазе лепоте и духовности, да му је један од најбољих пријатеља ваш највећи живи песник.

Познајем ли ја тог човека, како сте рекли да се зове?

Лазовић:

Матија Бећковић!

Јевтушенко:

Вероватно… познавао сам Оскара Давича, Добрицу Ћосића!

То пријатељство такође открива Кустуричин  карактер, његову душу.

И то што помаже талентованим људима, што их уводи у свет уметности. Мало је таквих данас, планета је почела да се окреће око долара и евра.

Гледао сам га у неком француском филму, тамо је био глумац. Рекао сам, није то он, и пребацио се на други канал.

Али, он је светски велики  редитељ.

Лазовић:

Ја ово нећу смети да напишем!

Јевтушенко:

Опет ми спремате неко пецкање?!

Лазовић:

Помислите понекад и да сам мало добар.

…

Чланак Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО: Кустуричина антологијска сцена распада Југославије остаће у историји филма као нешто најоригиналније се појављује прво на ИСКРА.

Сутра објављујемо велики дводелни интервју који је ексклузивно за ИСКРУ дао Евгениј Александрович Јевтушенко, класик руске и светске књижевности.

У разговору са Гораном  Лазовићем, Јевтушенко  говори о Кустурици, Маркесу, Мерлин Монро, Фиделу Кастру, о свом приватном животу и књигама које жели да напише.

Објавићемо и ексклузивне фотографије из његовог  дома и музеја.

Чланак СУТРА ЕКСКЛУЗИВНО У „ИСКРИ“: Евгениј Јевтушенко, класик руске и светске књижевности о Кастру, Маркесу, Кустурици… се појављује прво на ИСКРА.

Славни руски песник Евгениј Јевтушенко примио је ових дана у својој дачи у околини Москве српског песника, сталног сарадника „Искре“ Горана Лазовића и писмом упутио поздраве читаоцима нашег портала, и посебно, оснивачу „Искре“ г. Емиру Кустурици. Наредних дана, „Искра“ ће ексклузивно објавити интервју Јевтушенка нашем порталу.

Писмо Јевтушенка читаоцима „Искре“ и Емиру Кустурици преносимо у целини:

„Читаоцима  журнала  “ИСКРА“

Колико ми је познато, Ваш издавач је један од најбољих светских режисера, Емир Кустурица.

Надам се да ћу ускоро доћи код Вас и код њега у госте, јер је он један од последњих Дартањанових ( херој из “Три мускетара“) наше епохе и ја сам спреман да подигнем и свој мач у његовој борби за част и праведност у свим његовим великим авантурама“.

Евгениј Александрович Јевтушенко.

Чланак ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО: Дижем свој мач за Кустурицу у његовој борби за част и праведност се појављује прво на ИСКРА.

Не пијем ја што сам жедан.

И што ми се пије.

Нисам од оних што се опијају.

Али, кад попијем, буде ми некако најлепше.

Пред очи ми изађе син, Милорад.

Пита:- како живиш, тата?

И ја га ништа не лажем.

Причам – све како јесте!

Прислањам се уз шљиву, да ме боље види, причам и пијем пиво!

И не знам како то моја жена чује да причам, па виче:

-Црни Љубивоје, крв те попила, почео си са собом да се свађаш!

А ја нисам такав човек.

Не умем да се свађам.

Само причам са сином Милорадом!

Заклали га код Сребренице!

Причам му да смо добро.

Нећу да му кажем да нас све боли!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Црни Љубивоје! се појављује прво на ИСКРА.

Огладним тако понекад у поноћ, ужелим се добрих људи, хајдука и дивљине, благости ми затреба, и мелем речи, да их привијем тамо где боли, на душу и очи да продишем, и побегнем из овог великог града, који се одрекао и оних који су у њему рођени.

Добри људи живе преко Дрине, они што чекају поштара који ништа не носи, људи од срца и љутих трава, од њих да направиш храстову шуму, свадбену јабуку, све да се палцем потписују могли би књигу да напишу и да је подаре цару виђеном, још да му шапну:-ако ти шта устреба, слободно се јави!

-Откуд ти у Угљевику? – пита старина у кафани поред пута.

-Дошао да узмем мало струје!

-Наточићемо ти пуно буре, јаране! Него, јеси л’ видио шта Руси урадише Енглезима?

-Не пратим фудбал!

-И не треба, причам о ономе што је било после утакмице!

Дан се одужио, растегао низ цесту угљевичку као удавача у белим хеланкама, сунчан и златоуст, има у њему дима, светосавских прича, и тупости зашиљеног коља, тридесет марака је дењак, има и коза на продају, и скупих аутобомила, свежег асфалта, фирмираних младића, и деце која излазе из библиотеке.

Филип Вишњић ме први дочекује!

Поред Дома културе, стасит и бронзан, прича са Старином Новаком, и братом Радивојем.

Стиглa им депешa, да реис-л-улема Кавазовић моли браћу по Алаху, да не дају да Влах влада Сребреницом!

Синови му, Татомир и Грујица, пију кока-колу и гледају према Бањалуци!

Пењем се уз степенице, ваља до трећег спрата изнети зној, несаницу и флашу француског вина, и стати на црту човеку којег поистовећују са градом!

По занимању је економиста, а по звању начелник општине Угљевик!

Поштен човек, скроман и паметан, да је другачије не би се звао Василије, још Перић!

Мада је око имена било повуци, па затегни:

-Матичар питао оца :- је л’ му ти то дајеш име по свецу, а он одбрусио – не, него по ујаку!

Вунена времена, очас се угрејеш кад имаш ујака који се другачије зове.

Пијемо кафу, ону што мирише на цигарету, и домаћом јој ракијом показујемо пут ка желуцу, а она као да клизи до Тутњевца и куца на прозор учитељице Радинке:

-Нема ти спаса, каже она, чим си овако напис’о, мораш у други разред, прераст’о си прваке!

Од тада почињу муке, од снова не може да се спава, они пуни Београда, као сеоске сале деце која гледају “Битку на Неретви“!

-Тад сам учио марсизам, имао непуних петнаест. И у комшијској кући, где се сушила шљива, окупили се људи, и причају:- Саво Перић – четник!

С врата сам питао:- јеси ли?

Ћутао отац, ћутао Саво Перић, који је у трећој години остао без оца, који је познавао шљиве, пожегаче, оно кад су рађале без шарке, које је сушио и носио до Словеније и желео само да сачува жену, децу и дом.

-Помиловао ме, и рекао:- не разумеш се ти у то, сине!

Комунизам није волео, а о четништву није говорио!

И није био четник, али је кокарду миловао испод јастука.

Саво Перић, који је са Јулком изродио четири дуње, два сина и две кћери, да стоје на креденцу и миришу док светац не дође.

Ко није хтео да се прекрсти, није могао за његову софру.

-Приђем да му помогнем око калемљења, а он:-ово ћеш лако научити, ти учи школу, то не може свако!

Јулка је везла и ткала.

Бавила се децом, у кући где се љубав дизала до плафона.

-Кад сам јој причао о важности сеоских задруга, рекла је:- сине, не дај Боже да нам се то опет врати!

Заједно су ишли у цркву, недељом, у белим кошуљама, на јутрење.

Саво у шареној тканици носио храну.

Црква је тада мислила на будућност, и у порти су се приказивали филмови за младеж и радознале.

Кад ја учитељица Радинка сазнала да Василије гледа те филмове, рекла је:-нека ти отац сутра дође у школу!

После тога, Василије у цркву дуго није ишао.

Шетао око куће, и понављао речи очеве:-у рату нема праведника!

-Брат отишао на Војну Академију, прошао тестове, био тамо десетак дана, али га вратили. Рекли:- није за нас, има четничке карактеристике!

Да је имао партизанске, данас Тутњевца не би било!

Ни Савине куће, који је говорио:- са мртвог човека ништа не узимај и никад не пуцај у човека који бежи!

И кад се помене то име, Василије засвира прстима по столу.

Слично чини његов братанац, доктор хармонике, украјински ђак, који хармоником може да направи нову пругу Боград – Бар!

-Волео сам музику, од малена, научио ноте и да нисам економиста био бих уметник, можда музичар, или писац!

Професор људскости био му је и велики Душко Ђукин, човек кога сам желео да пољубим у руку, онако како ради Василије кад сретне владику Хризостома, духовника, који му је на угљевичкој литији признао:

-Као да нисам у овоземаљском свету, овога нема ни у Јерусалиму!

То је тај народ, славски и колачарски, а у њему је и мајка погинулог борца у поцепаним опанцима, ватрогасац и матуранткиња у хаљини од свиле,професор, поштар, зидар и онај Кинез који данас аплаудира Кустурици, јер је јуче, у време поплава, чизме делио за нула динара.

Да се не заборави, 301 живот је угашен, да би данас у Угљевику мирно цветале кадифе.

Василије је и пчелар.

Подучава ме, братски, да је од пчела учио како не треба с људима.

Има више пчелињих друштава него пријатеља.

Највише га зову они које не познаје, и они којима треба.

Свима се јавља, Василије велики, има снаге и за то, јер има Јулију, још мало па читавог фармацеута, и Ранку, стоматолога, једна у Новом Саду, друга у Београду, а обе у његовом срцу, као јабуке које држи поред славске свеће.

Кад прича о њима, он и празној чаши, говори:-живели!

Жалим за Јулију, могла је да постане поета!

И доста ми више начелника који ме зову у “Хајате“, на виски с ногу, и на певачице до зоре!

Нисам ја из те приче!

Василије Перић ме одео у пећину Старине Новака!

Тамо где ни луд не иде.

Крш, камен, и мирис самоубиства.

Прво прошли кроз Доњу Трнаву, Малу Мосву, где је објављен први број “Ослобођења“.

После гледали према Тузли и Зворнику, био са нама и један доктор, тек стигао из Санкт Петербурга.

Фин, да му ињекцију из руке не узмеш!

И, ево, три дана, од Василија ни гласа.

Не зовем га.

Не зове ни он мене.

Ми се чујемо кад један другом не требамо!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАСИЛИЈЕ ПЕРИЋ: Син великог оца и честите Јулке! се појављује прво на ИСКРА.

Соњечка се извлачи из моје прве реченице коју још нисам ставио на папир и одлази у купатило да се очешља.

Заборавила је да немамо кафе и да ће данас падати киша.

Јутро се пење уз степениште и за њим корача неколико пензионера.

Миришу на врућ хлеб, и пењу се као да пролазе поред куће погребника.

Паковали смо се читава два поподнева.

Минхен је ипак даљи од сваког завичаја.

Треба до њега стићи, а најтеже је ићи тамо где те нико не чека.

Истина, синоћ ми је у гостима био покојни деда.

Оставио мало краљевих пара, да ми се нађе за пут, помиловао ме и упутио како да се понашам, ако ме Немци упитају:-чији си ти,мали?!

-Ево ти и шајкача, да не покиснеш! – рекао је на поласку. Октобар је ово, не знаш ти шта је Немачка!

-Немој! – узвратио сам. Како ћеш се гологлав вратити у гроб?!

Пре него што је изашао кроз затворени прозор, окренуо се, заврнуо ланену кошуљу која белог дана није видела од педесет и треће.

И показао неколико ожиљака испод срца:-чувате ли на сигурном ону моју Медаљу за храброст?

Климнуо сам главом, не откривајући да је то парче гвожђа мој нерођени син продао и једва купио кутију цигарета.

Соњечка лепрша као пауница.

Накинђурила се, намирисала, чак је и ноге обријала, без тога се у Минхен не може, као ни без црне спаваћице коју је испеглала и која јој најлепше стоји кад није на њој.

Говорим:- тако дотерана не можеш ни у једну моју реченицу! Упрљаћеш ми мисао и опоганити књигу!

Због тога ме задиркује на граници, где ме мађарски цариник пита колико имам пара и дувана, и носим ли нешто од оружја пријатељима на поклон?!

Да међу Немцима имам пријатеља, сигурно бих се другачије презивао!

Гледам у Соњечку која ме не гледа.

Буковског држи у рукама и кад год га стави у крило, штрецнем: знам добро тог покварењака, блудног сина и никад не знам шта ће му пасти на памет.

Цариник је опчињен Соњечкиним грудима.

Радо би их задржао на детаљан претрес.

Види се то по његовим брковима, и погледу који се ломи испод Соњечкиног врата и претвара у крик вепра којем би био довољан један додир, да га ослободи мушког лудила, због чега је румен и збуњен, и сав претворен у набреклу жилу.

Машемо царинику који ми, вероватно, кроз зубе, пребројава фамилију.

И улазимо у зелену Мађарску, равну и угланцану, чије бих свако слово могао да употребим као зачин за љути паприкаш.

Нижу се чарде поред пута, нуде гурманлуци, пролазимо поред плантажа зове, ушеширених госпођа на бициклима, срећемо и трактористе на њивама, понеку гуску и бабе како диване пред капијом, у сред октобра.

Соњечка спава, само је онај чудак у њеном крилу будан.

Какав би то Буковски био, да није главом окренут према њеном међуножју.

На педесетом километру од границе, зауставља нас полиција.

Тражим длаку у јајету, да им поклоним.

И они траже исто, зато се налазимо у псовкама које нико неће први да изговори.

Показујем им и моју легитимацију, какав бих писац био без тога?

Сигурно бољи него што јесам.

Полицајци мисле да смо колеге.

Одједном, резервна сијалица престаје да буде проблем.

Гледам у сијалицу које нема и видим како сија!

И тек негде испред Беча, Соњечка отвара очи, онако како бродаревске нане откривају пенџере.

Протеже се, и Буковски јој пада пред ноге.

Флоберовски цијуче:-живот је толико грозан да се једино може поднети ако се избегава!

Још ми се поверава:-гледао сам у њене груди и све остало и мислио каква греота што је луда, каква греота…!

-Ко си ти, човече?- питам.

-Ја сам ти, лепи мој, посебна сорта будале!

Стежем управљач и не успевам да будем тих.

Беч ми је с леве стране рамена.

Кад год овуда пролазим, срце би да се помери мало удесно!

Блискост између мене и овога града се изгубила на једном плочнику, једне зиме, када ми је једна девојка рекла:-нека су вас бомбардовали, жао ми је само што сте преживели!

Била је лепа, рођена Бечлијка, начитана, и учинило ми се да има све у животу, недостајало јој је само пуно среће.

Недалеко одатле, са једним Албанцем пио сам јутарњу кафу.

Кад је позвао конобара, из новчаника су му испале икона и Титова фотографија.

По занимању је био добар човек и препродавац карата пред бечком Опером.

Од њега сам и чуо причу о баби из околине Великог Градишта.

Имала је осамдесетак година, синови је довели у Беч да им чува децу, и таман кад су помислили да ће уштедети, баба је преминула.

Кад су израчунали, испало им најјефтиније да је умотају у тепих, ставе на кровни гепет аутомобила и превезу у завичај.

Границу су прешли без тешкоћа.

После изласка из кафане, где су се окрепили хладним пивом, видели су да нема аутомобила.

Тражили су га даним, тражили и још га нису нашли.

Соњечка узима цигарету.

Додајем јој медено срце.

Кад видим како се радује, пожелим да упитам:-ко ти је умро?

Буковски јој на недрима.

Запенио према мени:-постоје жене које имаш, а немаш. Које су увек ту, а никад нису, које те гурају а чувају и због којих си мртав, а жив. Од таквих се не одлази!

Опуштен сам и укрућен истовремено, на махове, као кишни пљусак разблажен стидљивим сунцем.

На Marienplatzu, који зову срцем Минхена, гужва: измешали се језици, сендвичи, капе и мараме, неколико насмејаних девојака у фереџама разгледа излог парфимерије и поред њих мушкарац са лулом из које не излази дим.

Сјатили се свирачи из целог света.

Жонглери и живи кипови, продавци птица и вунених бомбона.

Немци су у баварској ношњи, и млади и стари, носе чувене капе tirolerhute, које на врху имају чуперак од козје длаке.

Миришу беле кобасице.

Чувени vajsevurts специјалитет од пола метра, мало дужи од девојачког сна!

Пегаве Баварке пролазницима деле немачке заставе и балоне на којима су исцртане пивске кригле.

Поклон бих можда и узео, али учтиво одбијам, да не бих испрљао оне модре звезде испод дедине ланене кошуље.

Соњечка иде за мном и говори да сам грозан!

Буковски се церека из њене торбе.

Кад чујем тако тужне баладе, просто ми дође да неко пати за мном!

Овај трг се некад звао Schrannenmarkt.

Био место где су долазили сељци, куповали и продавали, без ценкања.

Северном страном доминира неогрчка зграда дворане Neues Rathaus, коју зову Новом, направљена у 19. веку, чију фасаду украшавају статуе баварских владара и других великана.

На торњу високом 85 метара је чувени glockenspiel, састављен од 43 звона, у којем су постављене механичке марионете, које приказују сцене из негдашњег Минхена.

Соњечка одлази на врх, лифтом, док се играм са цигаретом међу прстима и гледам у зграду старе дворане из 15 века, Altes Ralhaus, где је и музеј играчака.

У близини је минхенска катедрала Frauenkireche, скоро два века млађа од Милешеве.

Тихује на месту где је био романички храм Marienkirche.

У њој је гроб цара Лудвига Баварског и чувено – ђавоље стопало, мистериозни отисак на поду цркве, који само невини смеју да нагазе.

Зато је тако добро очувано.

Протрчава девојка у јакни шећерли боје.

Маше за неким ко се не окреће, и виче:-стан’, болан! Бабо ће те убит’ ако ме изгубиш!

Минхен је највеће светско село, од милион и по становника: трећину чине странци, дошли из малих и мало већих вукојебина, да засладе живот радећи махом оно што никада не би радили у завичају.

Соњечка се распричала.

Она увек после освојеног врха изиграва алпинисту.

И добије лудачку жељу да се попне на све што угледа.

Зато је молим да ме не гледа.

Узима огледалце и док се гледа, Буковски цвили:-љубав је бајка за будале!

Marienplatz је назван по Маријином стубу, саграђеном 1638.

У част Мајке Божије и захвалност за заштиту града од шведске опсаде, током тридесетједногодишњег рата.

Градска дворана позната је и по сату са фигурама које свакодневно од марта до октобра , у 11, 12 и 17 часова, приказују два важна догађаја из минхенске историје: венчање Вилхелма Петог са Ренатом вон Лотхрингер, и прославу поводом престанка епидемије куге.

Дворана је саграђена почетком четрнаестог века, али је изгорела и поново направљена, да би током Другог светског рата опет била уништена, до темеља.

На тргу је и најстарији водоскок – Fischbrunnen, усамљеник међу минхенских 1200 фонтана!

-Како се осећаш?- пита Соњечка.

-Као страни војник пред руском границом!

-Хајдемо у кревет!

-Пробудићу се у истом животу у којем сам и заспао!- одговарам.

Нашао си оно што волиш и пусти да те то убије, добацује Буковски.

Сагињем главу и крећем ка Карловом тргу, чувеном по капији Карлстер из 14 века, која означава улаз у пешачку зону.

Трчкара Соњечка као бела фока по бајкалском камењу.

Капија има грчко име – Пропилеји!

Прекопута је најлепши булевар који води до Капије победе, коју је подигао Лудвиг Први, у част баварских војника, по узору на Константинову капију.

У близини је и Палата правде, монументално здање грађено у стилу италијанске ренесансе.

Сижемо и до Порселина, фонтане направљене у облику дивљег вепра.

Ово је копија, а оригинал дело Пјетра Токе, из 1634!

Док је радио, гледао је у Колидонског вепра, биће из грчке митологије, који је породици Медичи допремљен из Фиренце.

Ко протрља његову њушку, вратиће се, кажу, опет у Минхен.

Није ми до трљања!

Соњечка се прави мало невина.

За нешто више нема ни аргумената!

Подучава ме да је ову скулптуру описао Андерсен, и то као – The Bronze Hog!

Док гледам у бронзаног вепра, Буковски пита:-које је боје љубав?

-Боје гласа најдражег имена! – одговарам, речима песника којег никад нећу упознати.

Хвата ме за руку, змијастим прстима, додирује за рамена, уморна и поспана Соњечка, и води према катедрали Наше Госпе.

Пред улазом осећам мирис пелена.

Окрећем се и гледам у два торња висока 99 метара.

Имају зелене куполе на врху.

И немају птица.

Катедрала је у готском стилу, пуна уздаха и злата.

И смерних сестара, које нам на излазу објашњавају како да дођемо до цркве Светог Петра – Peterkirche!

Она је најстарија у Минхену.

Саграђена у 12 веку, има 7 звоника, позлаћен олтар, а керамичар Карл Валентин поставио два часовника, да два бића упоређују тачно време.

Палим свећу за Буковског.

Он је рођењем постао Немац, и тог чина се није одрекао ни у пићу.

-Да ли сам ја онај што је некада живео овде?- пита.

Соњечка ми ставља руку на уста:

-Волим те због свих жена које ниси волео!

Буковски се крсти са обе руке:-ја стварно немам љубав коме да дам, али и немам никога ко то заслужује!

У једној од излога, удовички уцвељена, Фантеова књига – Чекај до пролећа, Бандини!

Нису ни Немци нарочито склони читању.

Књижаре су им такође претворене у ситничарнице, мада има и оних у којима се не продаје ништа осим књига.

Оне су махом празне, или пуне продавачица са наочарима и сјајним зубима, направљеним, вероватно, од скупе керамике.

Улицом шикља мирис пива, као да ми пена улази у уши и кипи низ тело.

Прилазимо чувеној пивници Hofbrojhaus.

Отворена је 1589.,обнављана неколико пута, Хитлер је у њој основао своју Националсолијалистичку партију, на трећем спрату.

Пред две хиљаде људи, 24. фебруара 1920.,изложио двадесет и пет тачака хуманог програма, чиме је Немачку радничку партију ставио под скут.

Овде је, такође, смишљен и пивнички пуч, у ноћи између осмог и деветог новембра 1923, када је Адолф покушао да изврши државни удар.

Пиво је те ноћи текло улицама Минхена.

И мирисало на крв!

Данима су после ватрогасци и полицајци просипали млевени креч и отклањали смрад.

На првом ћошку одавде, живео је Моцарт.

У згради прекопута становао Лењин.

Минхен је био и Вагнеров град, 1864!

Он и Лудвиг Други били су у телесној љубави иако је овај други био верен са Софијом Хабсбуршком, а Вагнер од њега крио свој брак са кћерком Франца Листа.

У поређењу са њима, Буковски је недоношче!

-Што ми је мање требало, боље сам се осећао! – уверава ме и завлачи главу у Соњечкин џеп.

Она га милује, глади, као некад мене кад сам је лагао да је не волим.

-Волим жене које нису до крви нажуљане искуством! – поверава ми се блудни син.

И то у сред Баварске, која није одувек била део Немачке.

Дуго су је држали Французи и Аустроугари, да би преваром припала Пруској.

Несрећни Лудвиг Други, који је са осамнаест година ступио на престо, био је њен најпознатији владар.

Удављен је у језеру Штарнберг, 1886!

Идемо према Београдској улици, која је пуна карираних стољњака.

Сунце се крије иза оголелих платана.

Показује кутњаке и режи.

У овој улици нико не говори српски, чак ни увеле руже.

Она има само српско име.

Добила га је по подвигу војске која је одбила турску армаду до границе код Сремских Карловаца, а како је Београд био познатији , улица је названа по њему.

Баварци су врло конзервативни и наклоњени цркви.

И бледи, кад нису пијани.

Код њих важи правило – ако не пише да је дозвољено, сигурно је забрањено!

Ово је снобовски град.

Најснобовскији!

У њему и данас цветају Ван Гогови Сунцокрети!

Град који нема просјака.

И чије је Национално позориште – Nationaltheatar – кућа Опере и балета, на Тргу Maks – Jozef, трећа по величини у свету, иза париске Бастиље и варшавског Великог театра.

Коначно, налазимо место у једној малој крчми, где гости под старим крошњама, минхенску разгледницу чине сјајнијом.

Те баште зову и подрумима, јер су пивари дуго складиштили пиво на подземној температури, а после почели да га точе пред гостима.

Тај процес је за њих свети чин.

Тела се на хладноћи скупаљају, а пијанци на топлоти не знају шта причају, говорим Соњечки.

Ћути господствено и уснама иде за мојим погледом који се зауставља на рубу великих кригли, чија пена кваси недра бедровитих конобарица одевених у народну ношњу прилагођену мушком оку.

Оне се смешкају.

Оне врцкају.

Носе по петнаест великих кригли одједном.

И новчаник не држе у деколтеу.

То је простор који чезне за ширином, и миловањем.

-Ау, каквог ли ужаса ићи истим путем као и остали свет! – шапће Буковски, док обилазимо пијацу Victualienmarkt!

Празник за чула.

Нема ценкања, ни бирања.

Гледање се не наплаћује.

Овим улицама је ходао и Ђорђе Вајферт.

Био суплент Велике пиварске школе у Vajenstefanu, недалеко од Минхена, града у којем је 1977., договорен распад СФРЈ, на састанку чувене Групе Bilderberg!

Непознати младић прилази Соњечки.

Ошишан на ћелаво, утегнут и модерно одевен.

Мајица на којој пише КОСОВО РЕПУБЛИКА чини га ширим него што јесте.

Пита, како да стигне до Begenhauzena!

Не зна он да је тамо сахрањен Фазбандер, не знам ни ја где се то налази, и ми га упућујемо према полицији, на другој страни улице.

Насмејао се кисело и уз осмех, рекао:- ћипша ноне!

За њим је потрчао мој покојни деда, у оној ланеној белој кошуљи, да га приупита:-знаш ли, синко, да радиш још нешто, осим да псујеш и палиш цркве?

И напокон, стижемо у Therezienvajs, место где се одржава пивско лудило.

То је тај Октобарфест који окупи, оголи и напије милионе људи.

Има врелог пива и шупљих кригли.

Видео сам и морнара Попаја, двојицу седих мушкараца како се страсно љубе, угледао ходајуће буре и неколико пољских болница оспособљених за брзо трежњење.

Соњечка гледа у господу с лептир машнама и белим шеширима.

У даме са карираним хаљинама на трегере.

Као да је свака од њих имала проблем са закопчавањем.

Ништа не говори.

И Буковски јој се придружио у ћутању.

На поздрав bier Oktoberfest сви одговарају bier Munich!

Први Октобарфест је назван – свадбена журка!

Организован у част венчања принца Лудвига, 1610!

И све док градоначелник не каже:-o zapft is!, додајући криглу премијеру Баварске, ово лудило не може да почне.

Тако је од 1950!

У последњих двеста година, Октобарфест је отказиван само двадесет и четири пута, због ратова и епидемија колере.

Срећем и једну Црногорку.

Ради у Служби за проналажење изгубљене деце.

Данас је имала само једну интервенцију, а јуче јој срце дрхтало.

Неколико дечака нашли су тек у предвечерје, затекли их код полицијских коња како се играју.

-Како ме препозна, мрчо? –пита.

-Ловћен ти на глави!

-Беж’ , ђаволе! Ође ми је вереник, неће ваљат’ ако нас угледа!

Соњечка маше конобару.

И Буковски се узјогунио.

Промаља главу из торбе, и пита:-која пива точе?

Ове године левенброј, пауланер и још четири врсте, произведене у околини Минхена.

Пијемо као приучени Немци.

Једну криглу наручујем и за покојног деду.

Није попио пиво откад је умро.

Брише пену са усана и не скида очи са дебелог старца који седи за суседним столом.

-Све ми се чини да сам га мртвог оставио на Сутјесци и да сам из његовог џепа извукао кутију дувана! – говори.

Соњечка подригује.

То се дешава свим женама кад хоће да се допадну!

Окреће се према Буковском, који јој говори:-да сам те упознао, знам да бих те повредио или ти мене, овако је најбоље!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ У МИНХЕНУ: Октобарфест, Соњечка и Буковски се појављује прво на ИСКРА.

Мила моја,

Данас су ми јавили да си умрла и ја сам хтео да проверим колико ме лажу, па сам окренуо онај твој тајни број који се завршава са нула пет два.

Звонило је до краја, звонило неколико пута тако,  и, замисли,  нико се није оглашавао, нити још икоме верујем да те више нема.

Да је било среће, уместо овог писма, данас бих ти можда био у гостима.

И сад ми жао што сам те послушао,  кад си рекла:-не долази, не би ме препознао, гасим се, мој Горане!

Ако си заиста умрла, допусти да у твоје име пролећу први изјавим саучешће!

И свим булеварима,  и усамљеним платанима које смо грлили после поноћи.

Знаш да те волим изистински, онако како може да воли брат који нема сестру.

Зато си ти била моја телесна мана!

Јер, све смо могли ми.

Чак и оне ноћи кад си одлазила у Јапан, говорећи:- не тугуј, блесо! Дописиваћемо се преко Сунца!

Нисмо се тада гледали у очи као што ни сад не смем да се погледам у огледало.

Тамо бих угледао  тебе у мојим сузама, видео те како машеш, и вичеш:-буди бар мало мушко!

Ако је све ово истина, и ако је смрт заиста дошла по твоје хаљине, данас ти се највише радују Душко, Арсен, Кемо, Мика и Тома!

Први пут им  завидим, и псујем гласно, што су те призвали, јер су знали – шта си ти мени!

Чувам твоја писма и  слике.

И твоје руке, које су још на мом скуту.

Тршаво моје!

Сав сам се у свећу претворио.

И горим за твоју душу, за твоје очи, горим твојим гласом, који шапће:-мој голубе!

Је ли ово дан откад нас више нема?

Ко ће те сад звати у поноћ?

Шта ће мени Бањалука без тебе, Сарајево, Дом синдиката, и хотел Москва?

Одем ли икад више тамо, тражићу тишину и руже за твоје име.

За мене не брини, снаћи ћу се, али онај комад душе који си ми откинула стави негде испод јастука.

Ја то говорим свима које волим кад  оду без поздрава.

Хоћу мало да те жуљам кад ме нема.

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ЈАДРАНКА СТОЈАКОВИЋ: Љубав коју су љубили скакавци се појављује прво на ИСКРА.

Добри људи и лепи дани живе у истој кући.

Ми смо је правили једне ноћи поред Дунава, наспрам рукавца који гледа ка Старчеву.

Смедерево се смејало, и трептало као архангелска свећа.

У сутону пролећном, док нам се месец спуштао на рамена, уз младо вино и притајене рибаре, шетали смо по нежним нотама.

И причали о песмама, и животу у уџерицама поред пута.

Славиша Антанасијевић је домаћин, добри брат и људина.

Музичар из доба кад су се учила прва слова.

Инжењер, и отац, Јасминин анђео и за доброту  испружена рука!

Као Славиша је непознат.

Под тим именом га познају само мајка и држава.

Славиша је Цале.

Најбоља српска хармоника!

Дугметара која свира и плаче жмурећи.

И пева док има суза.

У чарди, биртији на сред друма, на влашкој и циганској свадби, над гробом пријатеља.

Достојевског је читао у осмој години.

-Ништа нисам разумео, а сад бих за њега руку дао!

Куне се у Кустурицу и Владету Јеротића.

-Они су моје благо, од њих сам научио како бити срећан и како човеку пуно не треба…!

У вили Југово, код добрих домаћина, причамо о Хиландару.

-Бог нам никад није био потребнији него сад. Видиш ли у шта смо израсли? Плачем за паметнима. Они који нису отишли, ево сад ћуте!

Хиландар ме  чека, хоћу да одем тамо, да помогнем и да се помолим и за невернике!

Цале има чудан хоби – скупља добре људе!

И за чеперак је виши од сваке доброте.

-Монаси су свеци, али не судим ни поповима који возе џипове.

Бог суди, а ја верујем у њега…!

Владика Николај је направио прекретницу у његовом животу.

-Шапнуо ми,  шта не треба чинити, научио ме да се љубав даје давањем…!

И прича о првом сусрету са смрћу.

О друговима Кости  и Перици, који су погинули на друму.

Кренули да гледају певаче и ауто их покосио, насмејане.

Имао је тада само шеснаест година.

И то је једна од слика која је урамљена у његовом памћену.

Из времена кад су се људи волели.

Тада је и он био другачији.

Бригадир, у  Хрватској бригади!

Градио лепше сутра и грлио  прву дугметару стиглу у Смедерево.

-“Лира“, домаћа хармоника, пред спавање сам је миловао…!

Ноте  учио поред књиге на којој је капала свећа.

Помиње Жому Јовановића.

И једног другара  вуковца, из породице музичара, који је већ имао оркестар.

-Имате Џајића у селу, а ви хоћете да играте фудбал са простацима! – викао је деда.

-Хајде, нека Џајић више не седи код куће! – рекао  друг.

-Ето, тако сам се спустио у музичке стрњике! – каже Цале.

У ноћи која се презува иза топола.

Док  намигују звезде  као циганске невесте.

И прича о блуз – скали од пет-шест тонова.

Оно, кад се душа кида и иде низ Дунав.

Помиње своје чуваркуће – Јасмину, сина и кћерку!

И један сан кад му је речено да ће бити ово што јесте.

-Имао сам дванаест година.И то је било више привиђење него сан. Видео сам себе као музичара, у соби поред отворених прозора, поред запаљене свеће. Осећао сам се тако да главу нисам могао да подигнем.

И ја сам летео, био изнад Раја, гледао плаве речице, певао и свирао,а замља  била у бојама  којих  нема.

Тад сам постао музичар!

Не пореди се ни са ким, само са собом.

Велики, Цале!

Који је најсрећнији кад узме хармонику и засвира за своју душу.

У свом студију, C-Muzic, најопремљенијем на Балкану.

Или на дунавској обали, кад прича о Бобану из Пиромана, виртуозу који је заустављао возове!

О свадбама циганским, на једну дошао у пратњи милиције.

Под ротацијом, као председник државе.

И дочекао га велики Патало!

-Живимо у сељанизму и неморалу, то ће нас убити ако се не узмемо у памет!

На  наступе не иде без пет кафетина!

Чуди се, како је свака шуша постала музичар!

У земљи Србији, где је срамота бити поштен и глупо бити паметан.

Поред Дунава, испод виле Југово, међу камењем, загледани у таласе, тамо где је некад било море.

Било, па пресушило.

Као и добри људи.

Свирај то опет, Сем!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И СЛАВИША ЦАЛЕ АНТАНАСИЈЕВИЋ: Тамо, где Дунав воли добре људе! се појављује прво на ИСКРА.

И на небу ждралова, скућених на језеру Lago di Garda, има и коњског меса, и туриста који не знају зашто су дошли.
То су махом они који нису читали Шекспира, али хоће да обиђу кућу у којој је живела Јулија.

Гладан неки свет, а чим је гладан онда је и богат, у једној руци држе две пице и гледају у њих док пролазе поред Дантеа.
Овде се лако види ко није одавде, и ово је један од ретких градова где живот није појефтинио!
Осећам се збуњено, као мечкар на пожаревачком вашару.
Испијам spicoapero, аперитив смућкан уз додатке киселе воде, наранџе, леда и маслина, који се служи са чипсом и гледам у старца који заостаје за колоном.

Има штап, смежурано лице и мало више од осамдесет година, и он ће, сходно обичају, за неколико минута ставити руку на Јулијину десну бронзану сису, да би му се остварила љубавна жеља.
Јулија је у смртном часу имала четрнаест година!

Шекспир никада није боравио у Верони, али овдашњи људи су морали од нечега да живе, и увидели да је најбоље да то буде од продаје измишљених, и помало стварних сећања.
Тек сад видим: како је лепо са мном не путовати.
Свако нормалан, отишао би на Piazza delle Erbe, тамо где се налази торањ Lamberti, на трг који је ујутру пијаца, а током дана и увече место променаде,и стао поред скулптуре Мадоне, осмотрио палату Mafei или помиловао лавове Марка Пола.
Одатле сад допире музика,тамо се за осмех добија осмех, а за паре и оно што се не купује.

Мало ко зна да су са тог Зеленог трга, када је Верона бомбардована 1915. године, ватрогасци два дана спирали крв са плочника.
Мени се остаје, јер ми се никуда не иде.
Чекам Етора Солиманиа, гробара, који сигурно неће доћи.
Од кад сам прележао мале богиње, не могу да замислим заљубљеног Енглеза.
Један такав је, кажу, ипак постојао.

Кад га је оставила вољена, Јулији је написао писмо и тражио савет како да реши љубавне јаде.

На писмо му је одговорио гробар , баш тај Еторе Солимани!

Од тада, на адресу Via Galilea 3, свакодневно стиже пошта сличне садржине. И на њу одговара осам Јулија, које су представнице њеног Клуба, у којем живи и мачак Ромео, који сваког фебруара промени адресу становања.
Шта су туђи градови?

Ништа,сем тражење пријатеља међу опалим лишћем!

Верушка се појављује око поноћи.

Нигде не одлази без француског нагласка, са њим се и враћа и по њему је препознајем, и заборављам, чим угледам њене топле руке.

Уморили су је италијански удварачи.

Исцедили јој и оно мало наде да на овом свету постоје нормални мушкарци.

Смештени смо у собичку наспрам зграде Опере.

Имамо и терасу, комотан простор за две и по столице.

И гледамо у људе који изгледају као да су тек изашли из затвора.

У Верони, познатој по извозу и лепом паковању љубави.

Чим је принела вино, одмах смо замирисали, на звезде.

И склопљене очи.

Не помиње ми свог глумца!

Није му се ни јавила од кад је долетела из Париза.

Дошла, да мало срце одмори од осећања.

И да јој једну песму напишем иза врата, уснама.

-Доврши ми причу о Либеру Марконију! – рекла је.

-Одвео сам га у Бродарево, по цичи, снег био до колена, а он у оном зимском капетанском капуту.

И мајка ми после ручка, каже: – овај човек је сигурно песник!

-Откуд знаш, мајко?- упитао сам.

-Кад сам вам сипала супу, он је прво појео срце од петла!

Скочила је и почела да ме љуби.

Досула вино, после подигла мајицу, и шапнула:

-Хоћу такву песму, али не на врату!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ВЕРОНИ: Вино, лавови и једна Парижанка се појављује прво на ИСКРА.

О политичарима најчешће мислим у купатилу.

И кад завршим са бријењем, кад се угледам ружан и миришљав, обавезно им намигнем, повучем ручицу водокотлића и изађем жељан да их не сретнем.

Заситили су ме глупостима и лажима, спавају у мом фрижидеру, пију моју ракију, удварају се мојим трешњама, вире из мог телевизора, и моју мајку питају чији сам син?!

-Како ти ништа не треба? – пита ли ме у сну.

-Имам још непрочитаних књига! – одговарао им, и бежао од мириса јагњетине и младог лука, који је куљао из раширених уста.

И тако, бежећи од њих, срео сам човека за којим сам трчао, не знајући да постоји.

Потписује се образом и од онога што каже и обећа, уради два пута више!

Стеван Шуша је инжењер по образовањњу, и председник сурчинске Скупштине по звању.

Дођош, али Сурчинци кажу: – није, то је наш Стева!

Од њега траже савете и телефонске бројеве доктора, кад им нестане струје прво њега назову.

Тапшу  га на улици, позивају на славе и крштења!

Кад се посвађају са државом, љутите Сремице, прете:- не може то тако, знате ли ви ко је наш председник?!

Воле га деца!

Кад смо улазили у цркву, једном несрећнику је пружио неколико новчаница.

Јављају  му кад се неко посвађа.

Уме да помири, и загрли, и да оде у лов, и на  свињокоље  домаћинске, оне иза трећег ћошка.

Једном га питали:- председниче, ови са телевизије лажу, кажите нам какво ће време бити сутра?

Стеван има Саву, и свој чамац.

У њему маленом возио је јапанског амбасадора.

И показивао како је небо ниско над Србијом.

У Наутичком селу, негде после првог мрака, на месту где је Сава јурнула у потоп, газимо по води, и он пита:

-Видиш ли ову лепоту, кад дође пролеће, овде и камен процвета!

Прилази нам чувар и прича да је на тротоару уловио шарана.

Намучен човек, у чизмама, испили га живот и несаница.

На истој нози, у истој бари разговара са својим градоначелником.

-Какав вам је председник?- питам.

-Јаране, такав да нам бољи не треба!

И у повратку, причам причу из купатила, оно кад се бријем, и намигнем мојим бившим друговима.

Стеван Шуша се смеје.

Председник из комшилука.

Сутра неће бити ту.

Иде  да окопава виноград!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ДОБРИ ЧОВЕК, СТЕВАН ШУША ПРЕДСЕДНИК ИЗ КОМШИЛУКА се појављује прво на ИСКРА.