Фото: РТРС

Чињеница да Бошњаци покушавају Србима да наметну 1. март или такозвани „дан независности БиХ“ као празник, а да истовремено оспоравају 9. јануар, јасно говори о тежњи њихове националне и политичке елите, њиховом виђењу прошлости, али и будућности у којој неће бити Републике Српске, рекао је Срни историчар Горан Латиновић.

Он је оцијенио да је цјелокупна бошњачка национална и политичка елита прожета митовима о такозваној „српској агресији на БиХ и српском геноциду над Бошњацима“.

„Бошњаци сматрају Српску посљедицом и једног и другог и сву енергију усмјеравају ка њеном уништењу. Дакле, ови митови су у основи савремене бошњачке националне и политичке идеологије и они су узрок садашњих и будућих криза и сукоба у БиХ“, оцијенио је Латиновић.

Он је навео да приликом сваког размишљања о садашњем политичком тренутку у БиХ треба имати у виду да су током грађанског рата од 1992. до 1995. године муслимани, односно Бошњаци, имали најбројнију армију и отворено се залагали за успостављање контроле над цијелом БиХ.

„Крај рата су дочекали на мање од 25 одсто њене територије и ова фрустрација незаобилазан је чинилац у свакој анализи агресивне бошњачке политике, као и сталној тежњи да кроз кризе у ‘хладном грађанском рату’ након 1995. године покушају да остваре циљеве које нису могли за вријеме трагичног сукоба“, истакао је Латиновић.

Овај професор Универзитета у Бањалуци рекао је да се често занемарује да су прве жртве грађанског рата у БиХ били српски цивили, те да је разлог за убиство српског свата Николе Гардовића, 1. марта у Сарајеву, било истицање српске заставе на свадби, што показује како би изгледао живот Срба у независној БиХ под бошњачком доминацијом, јер је застава симбол националног идентитета.

„Бошњачко инсистирање да је ријеч о празнику свих грађана БиХ представља врхунско лицемјерје и истовремено показује потпуно одсуство критичког и објективног расуђивања бошњачке елите која напросто не може да се суочи ни са сопственом кривицом за избијање рата, нити са злочинима почињеним над Србима у име независне БиХ“, објаснио је Латиновић.

Он је рекао да Бошњаци доживљавају БиХ као превасходно своју државу у којој су они њена главни, доминантни и истинска снага, док истовремено Србе и Хрвате доживљавају као сепаратистички настројене народе који имају „резервне“ државе – Србију и Хрватску.

„Иако номинално признаје националну посебност и Србима и Хрватима у БиХ, званична бошњачка историографија њихове идентитете сматра ‘производима’ новије историје. Бошњачки историчари развијају тезу да је код једног дијела Бошњака православне вјероисповијести тек у 19. вијеку, под утицајем модерне српске државе, то јесте Кнежевине, а затим Краљевине Србије, као и под утицајем Српске православне цркве, одгојена свијест да припадају српском народу. Ријеч је о оживљавају давно сахрањене аустроугарске политике, која је намјеравала да створи такозвану ‘босанску нацију'“, навео је Латиновић.

Он је додао да у таквој тежњи бошњачки историчари прећуткују историјске изворе који недвосмислено говоре да је средњовјековна Босна била српска држава, о чему су свједочења оставили византијски цар, римски папа и сами владари Босне, који су своје поданике називали Србима.

„Тежња Бошњака да имају монопол на писање и старије и новије историје има сасвим очигледну политичку позадину“, рекао је Латиновић.

Он је оцијенио да је кључ опстанка БиХ као сложене државне заједнице – консензус, односно сагласност представника сва три народа у вези са одлукама које се тичу свих, јер је тај принцип грубо нарушен на сједници Скупштине БиХ у октобру 1991. године, када су потпуно игнорисани преставници српског народа.

Латиновић је рекао да је референдум, на који је 29. фебруара и 1. марта 1992. године изашло 63,4 одсто бирача а 62,68 одсто гласало за суверену и независну БиХ, био наставак наметања одлука српском народу о његовој будућности, као и игнорисања његових националних интереса.

„Злочин на Башчаршији био је логична посљедица такве политике и атмосфере која је створена, а у којем су Срби доживљавани, не као један од три конститутивна народа чији би глас морао да се уважава једнако, већ као непријатељски чинилац који треба да буде поражен и сведен на мјеру политичког утицаја који му други одреде“, указао је Латиновић.

У БиХ је 1. марта 1992. године одржан референдум о независности БиХ на којем је 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача гласало за њену независност и излазак из тадашње СФРЈ.

Тај дан се у ФБиХ обиљежава као „дан независности“, док Срби овај датум доживљавају као дан када је донесена нелегитимна одлука муслиманског и хрватског народа против српских интереса.

На тај дан 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, убијен је и српски сват Никола Гардовић и спаљена српска застава, што је наговијестило грађански рат у бившој БиХ.

Чланак ЛАТИНОВИЋ: Бошњаци сву енергију усмјеравају ка уништењу Српске се појављује прво на ИСКРА.