Фото: РТРС/АП

Деветнаестогодишњу Српкињу из села Горњи Ливоч у општини Гњилане данас је напао мјештанин Албанац /44/, који је потом приведен.

Регионални портпарол полиције /самопроглашеног/ Косова Исмет Хашани рекао је да је осумњичени Албанац шамарао дјевојку српске националности.

– Нападач је мушкарац, Албанац који живи у истом селу у ком и жртва. Према изјави жртве осумњичени јој је ударао шамаре – рекао је Хашани за Радио телевизију „КиМ“ из Чаглавице.

Након пријаве полицији, дјевојку је прегледао љекара, а нападач је приведен.

– Нападачу је одређен притвор од 48 часова, а читав случај ће бити предат Суду у Гњилану – рекао је Хашани.

Чланак УДАРАО ЈОЈ ШАМАРЕ: Албанац напао 19-годишњу Српкињу у Гњилану се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/tvmost.info

Пред вијећем за малољетнике Основног суда у Гњилану, којим је предсједавао судија Саит Буровци, на годину дана затвора условно су кашњена тројица малољетних албанских момака, који су током децембра прошле године напали двојицу малољетних српских младића из села Горње Кусце.

Сва тројица малољетних извршилаца, који су овом приликом једном младићу нанијели озбиљне повреде, признали су кривицу и изразили кајање због учињеног дјела што је суд оцијенио као олакшавајућу околност, рекао је Танјугу адвокат Дејан А. Васић, заступник породица оштећених српских дјечака послије суђења које је било затворено за јавност.

Васић је рекао и да није задовољан квалификовањем кривичног дјела.

„Оно чиме сам у поступку незадовољан је одређење кривичног дјела од стране тужилаштва за малољетнике у Гњилану, обзиром да је кажњиво понашање изразито благо оквалификовано као тежи облик учествовања у тучи“, рекао је Васић.

Чланак ГЊИЛАНЕ: Условна казна од годину дана за напад на српске младиће се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Перса Стојковић (75) из села Паралово код Новог Брда, против које је Општински суд за прекршаје у Гњилану донео решење према коме за ремећење јавног реда и мира мора да плати 50 евра или да иде у тродневни затвор, каже да нема намеру да казну плати.

Перса Стојаковић каже да неће да плати казну иако је решење Општинског суда за прекршаје извршно.

„Нисам крива и нисам имала шансу ни да се жалим. Нападнута сам на свом имању и имам уверење о повређивању. Нека ме терају у затвор, јер само на тај начин могу да браним своје имање од напасника“, рекла је новинарима Стојковићева.

Појаснила је да је пре око две године један Албанац довео стоку на испашу на њено имање, а да се она томе успротивила и да је он штапом ударио по нози. Додала је да је након тога отишла у Гњилане код лекара који је констатовао повреде и издао јој уверење.

Према одлуци суда, у коју су новинари имали увид, Перса Стојковић реметила је јавни ред и мир јер је на путу у близини своје куће вређала двојицу Албанаца – Ганија Ибишија и Сабрија Ибишија, а затим Ганија ударила цревом по руци.

У образложењу се наводи да је полиција констатовала и да је Ибиши ударио Персу Стојковић штапом по нози и да је против них двоје поднета пријава. Перса Стојковић је рекла и да је Ибиши тада имао и нож и да ју је већ неколико пута до тада нападао.

Персин син Драган Стојковић рекао је новинарима да је одлуку суда донео поштар, да је он пронашао на столу, али тек након што је истекао рок за жалбу и да је на њој неко написао ситним ћириличним словима ‘Стојковић’ и да је он посумњао на фалсификат, о чему је обавестио судију, који му је казао да тужи поштара.

Персу Стојковић обишли су заменик премијера Косова Бранимир Стојановић и заменик министра правде Косова Нусрет Хоџај, који су казали да жена неће ићи у затвор и да ће они поднети жалбу и затажити да они који су злоупотребили свој положај буду кажњени.

Стојановић је након разговора с породицом Стојковић рекао новинарима да је Перса Стојковић „одржала једну велику лекцију око тога како се брани своје имање“ и да су принципи некад вреднији од било чега другог.

Додао је да је она одбила помоћ да плати казну, али да неће ићи у затвор.

„Иза сваког нашег појединачног човека, где год он живео, у најзабаченијем селу где је остао по неки наш човек, нека знају да иза сваког тог човека стојимо сви ми заједно. Ми ћемо да се побринемо да се овакве ствари више не дешавају, да они који злоупотребљавају положај због тога буду кажњени, као и они који нападају људе на овако безобразан и бруталан начин“, рекао је Стојановић.

Заменик министра правде из горанске заједнице Нусрет Хоџај рекао је новинарима да ће жалба на овај случај бити уложена у понедељак.

„Жалићемо се због тога што је прекршено више закона у самом поступку. Сама достава (судске одлуке) није урадјена како треба. Док се не установи како је све то овде било, нико од нас не може ништа више да каже“, рекао је Хоџај и поновио да Перса Стојковић неће ићи у затвор.

Чланак ПЕРСА СТОЈКОВИЋ: Нећу да платим казну, нека ме воде у затвор се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Потомци, у исповести за “Новости”, три деценије после злочина у Гњилану: Албанци који су га набили на колац никад нису откривени. Потомке овог страдалника лажи боле много више од рана.

“- Деда је до краја остао достојанствен, добар човек, који је имао само лепу реч за људе. Са поносом чувамо сећање на њега. Чувамо и многобројне исечке из штампе као и књиге о злочину над њим, са изјавама политичара, писаца, лекара и медицинских комисија, скупштинским извештајима, лажним и истинитим сведочењима. Чувамо истину и лажи о њему. Јер, наш деда је својеврстан симбол српског страдања.”

Овако, за “Новости”, говоре Дејан, Стеван и Бојан Мартиновић из Читлука код Крушевца, унуци Ђорђа Мартиновића из Гњилана, службеника тамошњег Дома ЈНА. Угледног домаћина, пре 30 година, 1. маја, Албанци, никад званично откривени, набили су на колац, на чијем врху је била поломљена пивска флаша!

Прва вест о овом монструозном догађају објављена је три дана касније. Гласила је: “Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.” Гнусан злочин над Мартиновићем потврђен је и првим саопштењем локалних власти из Гњилана. О њему је писала цела домаћа и страна штампа.

Убрзо, међутим, уследио је обрт у режији тадашњих власти. Објављује се друго саопштење “по ком се педесетшестогодишњи Ђорђе Мартиновић, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо по злу”!? Приложен је и налаз из Љубљане, као и “добијена изјава самог Мартиновића”. Остала је упамћена и изјава Станета Доланца, савезног секретара унутрашњих послова и шефа контраобавештајне службе тадашње СФРЈ.

– Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири – рекао је Доланц љубљанској телевизији.

Покушаји да се честити пољопривредник, етикетира као болесник који се сам повредио, и три деценије после до тада незабележеног злочина, живо пеку потомке Мартиновића. О самом случају, ипак, нерадо и тешко говоре.

– У време када су се над дедом иживљавали, породица и мештани, били су на сабору на Новом Брду – причају Ђорђеви унуци. – Измучен, на ивици смрти, са своје њиве у коју је пошао да засади пасуљ, деда је смогао снаге да допуза до пута, одакле је превезен у приштинску болницу. Хитно је оперисан, а хирурзи су му срчу сакупљали у трбуху све до ребара! Потом је превезен на ВМА, где је поново оперисан. Тим лекара који су га оперисали потписао је дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Преживео је, потом, многобројне операције, али и сурово изнуђивање лажних признања, прекрајање историја болести и налаза, организовано заташкавање случаја власти и истражних органа у СФРЈ, притиске, осуде политичара али и новинара, проглашавање ненадлежности судова, потоње ћутање и нанету срамоту.

После сложених хируршких захвата на ВМА, Ђорђе Мартиновић превезен је на даље лечење и операције у Лондон. Да га прати, сам се пријавио академик Зоран Кривокапић, тада млади београдски колоректални хирург, рођен и одрастао у Звечану.

– За готово четири деценије, колико радим и оперишем, никада више нисам видео повреде какве је имао Ђорђе Мартиновић – каже за “Новости”, академик Кривокапић. – Његово пребацивање у Лондон помогли су адвокат Велимир Цветић, новинар Драган Барјактаревић и редитељ Милорад Бајић. У Лондону га је оперисао чувени хирург Питер Холи, светски признат стручњак за операцију повреда аналног отвора. Његов налаз који сам донео у Београд гласио је да је “искључено свако самоповређивање” и да је “злочин проучио са колегама после увида у комплетну медицинску документацију”. Тврдио је и да су насиље извршиле најмање три особе.

Фото: Новости

Ни тај извештај, међутим, власти није спречио да остану при тврдњи да се Мартиновић сам повредио.

– Деда је био приморан да прода ту крваву њиву и од тих пара купи кућицу у Читлуку. У Гњилане је дошао само још једном, 1996. године. Преминуо је 2000. године. Цео случај добио је судски епилог, јер је Други општински суд у Београду почетком деведесетих година утврдио истину и наложио да се деди исплати одштета. Али, починиоци никада нису изведени пред лице правде – причају Мартиновићеви унуци.

Око 150.000 немачких марака, колико је судском пресудом одређено једном од највећих српских мученика са Космета, породица каже да никада није видела. После лечења од рана које до краја нису зацелиле, Ђорђе се са породицом сина Градимира преселио у Читлук. Али, ту су само накратко нашли мир. Већ 1999. године у избеглиштву су се нашли и синови Срећко и Драган. Сви синови и Ђорђева супруга Јагодинка преминули су током последњих 12 година! Унук Дејан верује да би сигурно живели дуже да их дедина судбина као зао облак није пратила и стално морила. Жива је само Ђорђева ћерка Олгица која се са породицом скућила у Крагујевцу.

– Хвала богу, деца су нам добро, али правог посла немају и живи се тешко – сведочи нам Ђорђева снаја Верица, супруга његовог сина Драгана. – Потуцали смо се као избеглице, живели једно време код адвоката Велимира Цветића на Авали, а после покушаја да живимо на Космету, где су нас Шиптари све време нападали, коначно, дошли смо и ми у Читлук. А само смо хтели да нас оставе на миру.

Срећом, вели Верица, потомци се данас заједно држе. Драганова и њена деца – Ивана и Стеван. Срећкови и Златини – Бојан, Зоран и Зорица. Градомирови и Живкини – Јелена, Дејан и Марко, и Олгичина деца Никола, Јована и Марија. Многи су изродили праунуке.

Иако им држава никада није помогла, чак петорица Мартиновића су били мобилисани у рату 1999. године. Док одлазимо из куће, домаћини који више немају снаге за присећања пакују нам књиге и текстове. Ту све пише, казују, и истина и лаж.

РЕАКЦИJЕ ВЕЛИКАНА И ЗАБРАНЕ

* ПОСЛЕ суровог злочина над Ђорђем Мартиновићем, академик Добрица Ћосић је, у пролеће 1985. године, написао писмо званичницима у ком, између осталог, наводи:

“Знајте, истином о Мартиновићу, коју треба што пре саопштити народу, истином по сваку цену, можда се спасава остатак нашег достојанства пред собом и светом.”

* МАРТИНОВИЋЕВО страдање овековечио је сликар и академик Мића Поповић на својој слици “1. мај 1985. (Распеће Ђорђа Мартиновића)”. Приказао га је у очигледној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком полиције.

* У СВОМ ауторском чланку у “Вечерњим новостима” поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије, књижевница Светлана Велмар–Јанковић, подсетила је да је “тај догађај, пре готово тридесет година, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања”.

* О ЗЛОЧИНУ је два документарна филма, “Страх од истине” и “Оптужујемо” снимио и Милорад Бајић. Једини пут, филмови су приказани 1986. на фестивалу документарног филма у београдском Дому синдиката. Емитовање ових филмова на РТС, одбили су, међутим, сви генерални директори ове куће. Бајић је поводом случаја “Мартиновић” некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја. На укупно 11 писама, никада му није одговорио.

АПЕЛ

Прва конкретна последица овог језивог догађаја резултирала је текстом “Петиције 2011”, која се помиње се и као “Петиција 2016”, с обзиром на то да су је потписали и грађани Космета, послата је највишим државним и партијским институцијама Југославије и Србије. У њој се говори о стању у покрајини, упозорава да је окупиран део југословенске територије и да се над Србима “врши терор из дана у дан”. Поводом ове петиције, потом, у јануару 1986, око 200 београдских интелектуалаца, уметника, писаца, представника цркве, шаље апел Скупштини СФРЈ и Скупштини Србије.

САНУ

Случај Ђорђа Мартиновића је нашао своје место и у Меморандуму САНУ. У њему се наводи да је “значајан не само због нарочитог, невиђеног насиља, које подсећа на најмрачнија времена турског набијања на колац, него и због упорног одбијања да се у редовном судском поступку установи и призна истина.”

Чланак ПОТОМЦИ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА: Наш деда jе симбол српског страдања се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/tvmost.info

Једног житеља српског села Пасјане код Гњилана јуче поподне су на улазу у то село ножевима тешко ранила двојица Албанаца из сусједног албанског села Влаштица.

Предсједник српске општине Партеш-Пасјане Драган Николић је за агенцију Бета рекао да су нападачи на улазу у Пасјане, на путу ка Гњилану, изашли из аутомобила и ножевима напали Зорана Костића који је успио да се спасе, али има велики број убода ножем по рукама и ногама.

„То је био покушај убиства. Двојица Албанаца из сусједног села Влаштица су Зорану Костићу, кога су срели на улици, аутомобилом блокирали пут, а затим га напали ножевима и тешко повриједили. Они су се послије тога аутомобилом удаљили, али мјештани су их препознали“, казао је Николић.

Николић је рекао да је он у Градској болници у Гњилану, гдје је Костић задржан због тежине повреда, али му живот није угрожен.

Николић је навео да Косовска полиција обезбјеђује собу у којој је Костић, а очекује се долазак тужиоца.

„Костић своје нападаче није познавао, нити је имао било каквих пословних односа са њима. Циљ овог напада је да се Срби застраше и протјерају“, оцијенио је Николић и позвао надлежне да нађу и казне починиоце.

Чланак АЛБАНЦИ ГА НАПАЛИ НОЖЕВИМА: Тешко рањен Србин код Гњилана се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Два аутобуса „Колашин превоза“ који су превозили српске ђаке заустављена су данас, око 13.30 часова у Гњилану и искључена из саобраћаја, а ученици остављени на путу.

„Апслоутно је неприхватљиво ово што се данас догодило. Ђацима је и онако угрожена слобода кретања, а на овај начин нарушено је њихово право на безбедност и на образовање“, рекла је Танјугу помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије Слађана Марковић Стојановић.

Аутобуси су заустављени на кружном путу у Гњилану и том приликом са њих су скинуте регистарскле таблице, а из аутобуса су избачени ученици.

Ђаци су остављени на кружном путу да се сами сналазе до куће које су им удаљене и по више десетина километара.

Возачима аутобуса инспекција је уручила решења о искључењу на албанском језику.

Регионални портпарол косовске полиције Исмет Хашани изјавио је Тањугу да возачи ова два аутобуса нису имали уредну документацију за превоз путника.

Хашани је додао да полиција није написала пријаве већ да су то урадили представници инспекције косовског Министарства инфраструктуре и саобраћаја, а да је полиција само асистирала.

Марковић Стојановић је истеривање ученика из аутобуса и остављање на путу назвала скандалозним и додала да ће Канцеларија за Косово и Метохију од косовске полиције затражити одговор за овакво поступање и уложити протест.

Стојановић је рекла да је возачима аутобуса уручено само решење о искључењу из саобраћаја које је било исписано на албанском језику.

Аутобуси „Колашин превоза“ свакодневно су превозили основце и средњошколце српске националности од куће до школе и назад.

Чланак СРАМОТА У ГЊИЛАНУ: Албанци скинули таблице са аутобуса и избацили српске ђаке, деца остављена на путу се појављује прво на ИСКРА.