Фото: rs.sputniknews.com

Великог руског писца Фјодора Достојевског веома је мучио такозвани антипатриотизам. Није могао да верује да постоји човек у Русији који може да каже „Ух, баш волим што су нас потукли или побили на Криму“. Ни данас ситуација није много другачија када је реч о прозападној руској или српској интелигенцији, каже професорка књижевности Тања Поповић.

Београдска издавачка кућа „Логос“ недавно је објавила тротомно издање Писама Фјодора Михаиловича Достојевског. На 1.500 страница сакупљена су писма великог руског писца упућена рођацима, пријатељима, сарадницима и издавачима у периоду од 1832. до његове смрти 1881. године.

Рецензент тог издања је професор доктор Корнелија Ичин, а дело су са руског језика превели Мила Стојнић, Људмила Јоксимовић, Ненад Благојевић, Наташа Николић, Гордана и Урош Недић.

О том капиталном издању разговарали смо са професорком на Катедри за светску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду Тањом Поповић.

Ова преписка представља веома вредно сведочанство не само о животу једног од највећих светских писаца, него и о његовом стваралаштву, погледима на свет, политичким и моралним ставовима. Шта је у издању „Логоса“ ново у поређењу са оним што је од преписке Достојевског на српском језику објављено до сада?

— Оно што је раније било објављено рађено је или према неком ранијем совјетском цензурисаном издању или је, заправо, реч о некој врсти цензуре коју је спровела наша издавачка кућа „Рад“, у којој су објављена одабрана писма Достојевског. У овој књизи сабрана су сва писма која су сачувана. Ово ново издање рађено је према последњем капиталном, критичком издању сабраних дела Достојевског која су од 1986. до 1990. године излазила у Москви. У њему је све оно што је раније било избачено — све оно што, говорећи данашњим језиком, није било политички коректно, дакле, свако критиковање социјалиста, западњака, европејаца, свака безобразна или опсцена реч, нешто што не би било добро за уши совјетског читаоца.

Са ким се Достојевски најчешће дописивао?

— Највећи део његове преписке у почетку је везан за његовог брата Михаила Михаиловича Достојевског. Они се дописују док је Достојевски у Санкт Петербургу, потом на робији, а затим док сарађују на издавању часописа „Време“, касније „Епоха“. Следећи најчешћи кореспондент је његова друга жена Ана Григорјевна Сниткина, односно Достојевска (када се већ удала за њега), нарочито од 1966/67. године. Њихов посебан однос није ушао у романе. Достојевски је од своје жене био старији 24 године. О томе је писао својим пријатељима, објашњавајући да је свестан те разлике, али да ће покушати то да надокнади. Њихов однос је касније прерастао у дубоко, емотивно пријатељство које није губило ни снагу ероса.

Време у којем је живео Достојевски представља један веома буран и интересантан период у руској политичкој, књижевној, идејној и културној историји. Колико нам ова писма помажу да сагледамо тај период и како је сам Достојевски доживљавао своје време?

— Био је то врло буран период не само за руску него за целу европску историју. Данас, када читаоци узму у руке ову књигу, могу боље да схвате време у којем живимо. Постоји једна реплика у „Мајстору и Маргарити“ (Михаила Булгакова), када Воланд окупи Московљане у позоришту и каже да се нису много променили, да их је само мало покварила стамбена криза. Људи као људи се не мењају, али је просто дирљиво колико ми наше време и сукобе, не мислим само на Русију и Србију, него на читав свет, нисмо кадри да превазиђемо, све се једно те исто понавља.

Достојевског је неколико ствари у том историјском и политичком погледу веома мучило. Пре свега, нека врста антипатриотизма, а то се превасходно односи на чињеницу да се у више наврата пита како је могуће да постоји човек који може да каже: „Ух, баш волим што смо изгубили Кримски рат“ или „Баш волим што су нас потукли или побили на Криму“. Дакле, можете бити антиратни мислилац као што је био Толстој, али он никада није рекао да воли што Руси гину или што је Русија изгубила. То је дубоко етичко питање. Данас кад погледате, није се ту много тога променило, искрено речено — ни када је реч о прозападној руској, ни о прозападној српској интелигенцији. Код Достојевског је та врста интелигенције најчешће одређивана као „лакејизам“. Говорио је и поводом нихилизма и прихватања социјалистичких идеја, али и поводом писаца који су били либерали, попут Тургењева, Чернишевског, Херцена. Говорио је да је реч о људима који су постали лакеји туђих мисли.

Достојевски је имао посебан однос и према Русији и према Русији и Европи, а то се такође одлично види у писмима — цео тај круг његових политичких ставова.

— Однос према Европи код њега је, заправо, био двојак. Са једне стране, имате дубоко познавање културе и историје Европе. Занимљиво је у последњим његовим писмима, када су му се читаоци обраћали за савет како да образују децу, он им је правио оно што се сада у књижевној теорији зове „западни канон“ — почев од античке литературе, преко ренесансе, посебно инсистирајући на Шекспиру, а потом Сервантесу, уз савршено познавање енглеске и француске књижевности. У том погледу, он је био дубоко отворен човек када је реч о европској књижевности и уметности. Међутим, када је о политичким ставовима реч, филозофским и политичким тенденцијама на Западу Европе, замерао је управо оно о чему ће касније писати отвореније и очигледније у „Браћи Карамазовима“, а то су хистерични однос према материјалном, жеђ за ситошћу и поседовањем. Он то тумачи на свој дубоко етички и религиозан начин, повезујући ту тежњу са искушавањем Исуса у пустињи 40 дана, када му Ђаво нуди власт над целим светом ако претвори камење у хлеб и нахрани људе. Исус Ђаволу одговара: „Не живи човек само о хлебу, него о речи Божјој“. То је за Достојевског било веома важно — човек не живи само о хлебу, него постоји једна дубља духовна потреба. Када смо код те политичке и економске потребе, он свом Великом инквизитору приписује управо признање да је западна цивилизација пристала не на пакт са Христом него на пакт са Ђаволом, јер је човека хранила и тиме га задовољила, да не би преузела слободу избора у своје руке.

У једном од писама, упућеном Михаилу Бакуњину, Достојевски је написао „Ја не верујем својим убеђењима, а нисам у стању да их изневерим. Смешнији сам од Дон Кихота, он је бар искрено веровао да је витез… Знам да се борим против ветрењача и опет се борим…“ Велики писац је, попут већине својих јунака, стално проживљавао моралне и духовне ломове.

— Он се пре свега мучио са тим што га не разумеју. Све је проживљавао веома дубоко. Врло се секирао када га добро не разумеју. Када хоће да говори у име Христово, у име руске мисли, они га прочитају као да је против православља или против руске нације.

Наравно, једна од кључних ствари када говоримо о делу Достојевског јесте и његов однос према Богу и према моралу уопште. Колико нам ова писма помажу да додатно схватимо тај његов однос?

— Нарочито се то види у последњим писмима која прате настанак „Браће Карамазових“. То је за мене био можда и најузбудљивији и најлепши део, јер он кроз своја писма објашњава како је замислио развој догађаја да би тиме поткрепио своје политичке, и пре свега, религиозне идеје. Раније, када је писао о „Идиоту“, говорио је о христоликој црти главног јунака, а то је, заправо, касније уобличио на један другачији начин — Легенда о Великом инквизитору, заснована на некој врсти експликације атеизма, не може се читати, а да се нема у виду оно што се наводи после ње, а то је Житије старца Зосиме. Достојевски том атеизму супротставља једну врсту дубоког теизма, карактеристичног за православље, пре свега руско, а то је да је човек који је искусио грех и успео да се покаје и да се греха ослободи увек ближи Христовом путу трпљења и патње који води спасењу, него неко ко је од самог почетка био крајње праведан.

Чланак О ЛАКЕЈИМА ТУЂИХ МИСЛИ: Западна цивилизација је склопила пакт са ђаволом се појављује прво на ИСКРА.

Једном је Фјодор Достојевски рекао: „Човјек је жив онолико дуго колико се о њему прича“! А о Фјодору Достојевском причаће се док је свијета и вијека!

На данашњи дан 1881. године, овај велики писац умро је у шездесетој години живота.

Његова дјела представљају комбинацију свакодневних тема које прате обичног човјека кроз које се преплићу вјера, патња, љубав и само значење живота и чине га једним од највећих и најзначајнијих писаца свих времена.

Тежак живот, прилично несрећно дјетињство, хапшење због политичких ставова против тадашњег цара, одвођење на вјешала која су представљала само застрашивање осуђеника, осам година проведених у затвору у Сибиру са убицама и лоповима, нису могли да угасе његов стваралачки жар.

Своја дјела писао је за новац, а стварао их је у невјероватним временским роковима. Оскудица и неимаштина је Достојевског приморала на ужурбан рад, али истовремено у њему покретала невјероватну продуктивност и омогућила интезитет догађаја и драматичност израза. Успио је да продре до најдубљих и најцрњих дијелова људске душе, те да, уз свој психолошки дар, напише 15 романа, 17 приповједака, велики број есеја, писама и превода са француског језика.

У његова најпознатија дјела спада роман „Биједни људи“, написан прије хапшења, који му доноси велику славу. Након повратка из Сибира, Достојевски открива Русима један нови свијет, паралелан њиховом, у „Записима из мртвог дома“. Након смрти брата и жене, велики писац пада у дубоку депресију и открива коцкарску страст која га уводи у велике дугове.  Да би их исплатио, пише своја велика дјела „Злочин и казна“ и „Коцкар“. Када упозна Ану Григориевну, успијева да се уздигне из овоземаљског блата и његов свијет се у потпуности мијења.

На сахрани Фјодора Достојевског било је преко четрдесет хиљада поштовалаца генија који, кроз своја дјела, и данас живи. Таква почаст одавана је једино тијелима преминулих руских царева.

Чланак НА ДАНАШЊИ ДАН УМРО ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ: Човјек је жив онолико дуго колико се о њему прича се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Санкт Петербургу у току је изложба посвећена обиљежавању 150 година од објављивања једног од најпознатијих свјетских класика „Злочин и казна“ великог руског књижевника Фјодора Достојевског.

– Достојевски је желио да истражи сва питања у свом роману. Изложба приказује неколико страна његовог дјела – изјавила је Наталија Ашимбајева, директорка музеја Достојевски у Санкт Петербургу.

На изложби, која траје до краја марта, приказани су предмети из 19. вијека повезани с радњом романа као и читаво дјело чији су листови окачени по зидовима.

Достојевски (1821-1881), један од највећих књиженика свих времена, написао је роман „Злочин и казна“ 1866. године који се сматра једним од највећих дјела руске књижевности.

Радња романа је смјештена у Санк Петербургу средином 60-их година 19. вијека. Главни лик Родион Романович Раскољников, амбициозни студент права, подстакнут крајњом биједом и туробном будућношћу, одлујучује да убије и опљачка Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе.

Чланак СANKT PETEРБУРГ: Изложба поводом 150 година од романа „Злочин и казна“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Фјодор Достојевски се цитира више од других руских писаца у светским научним круговима писце, наводи се у студији компаније „Томсон Ројтерс“ поводом проглашења 2015. године као године књижевности.

Аналитичко одељење „Томсон Ројтерса“ искористило је базе података „Веб оф сајенс“ да открије најцитираније публикације на свету.

„Ова студија треба да покаже утицај класике на научни свет (…) као резултат смо сазнали да се руски класични писци цитирају више и проценили смо утицај њихових ремек-дела на светску науку“, рекао је портпарол „Томсон Ројтерса“ за руске новине „Комерсант“ указујући на то да је Достојевски на врху листе.

Руски најцитиранији аутори у светским научним круговима су Фјодор Михајлович Достојевски (7.800 помињања), Лав Толстој (6.400), Александар Пушкин (5.200), Александар Солжењицин (3.500), Чехов (3.100), Николај Гогољ (2.350), Иван Тургењев (2.250) и Максим Горки (2.100).

Дела написана на руском рангирани су по цитираности на следећи начин: „Браћа Карамазови“ (1.319 помињања), „Рат и мир“, „Ана Карењина“ (743), „Злочин и казна“ (663), „Евгеније Оњегин“ (620), „Записи из подземља“ (496). „Идиот“ (496), „Архипелаг Гулаг“ (399) и „Доктор Живаго“ (Борис Пастернак, 374).

Руски класици су цитирани више у хуманистичким наукама, од стране ликовних критичара, историчара и лингвиста, али утичу и на природне науке. На пример, пронађено је неколико публикација о хемији са цитатима из књиге „Браћа Карамазови“.

Два од три математичка рада који цитирају Толстоја користе његове метафоре из четвртог тома „Рата и мира“.

Најпопуларнији догађај руске литературе је почетак романа „Ана Карењина“ у којем се каже: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица је несрећна на свој начин“.

„Томсон Ројтерс“ наводи да се руски аутори цитирају мање од европских класика: Шекспира (34.000 помиње), Гетеа (18.000) и Дантеа (11.500), уз напомену да је тако углавном због језичке баријере.

Чланак СТУДИЈА КОМПАНИЈЕ „ТОМСОН РОЈТЕРС“: Достојевски — најцитиранији руски писац на свету се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

За смијех је, пре свега, потребна искреност, а зар има искрености код људи? За смијех је потребна незлобност, а људи се најчешће смију пакосно.

Искрен и незлобан смијех значи веселост, а зар има код људи у данашње вријеме веселости и умију ли људи да буду весели? Веселост човјека је највиднија црта његова, која га највише одаје. Један карактер дуго не можете упознати, али чим се човјек бар једанпут насмије сасвим искрено, показаће вам се његов цијели карактер одмах као на длану.

Само човјек врло високог и врло сретног развитка уме да буде весео и да зарази друге, то јест неодољиво и добродушно весео. Не говорим о његовом умном развитку, него о карактеру, о цијелом човјеку. На тај начин, ако желите да прозрете човјека и да упознате његову душу, не посматрајте како ћути или како говори, или како плаче, или чак како се узбуђује племенитим идејама, него боље да погледате како се смије. Ако се добро смије, знајте да је добар човек.

Ја зато добро знам да је смијех најсигурнија проба душе. Погледајте дијете: једино дјеца умију да се добро смију до савршенства и због тога и јесу привлачна.

Чланак Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ: Смијех је најсигурнија проба душе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Председник Италије Серђо Матарела посаветовао је младим Италијанима да више читају и предложио им да почну са делима Фјодора Достојевског.

„У потпуности поштујем свачији избор. Поновио бих оно што говорим мојим младим унуцима: књиге су неисцрпни извор знања за разумевање живота. Почните са Достојевским, драга децо“, рекао је 74-годишњи шеф италијанске републике током разговора са младим Италијанима, чије делове је објавио лист „Коријере дела сера“.

Говорећи о својим читалачким укусима, Матарела је уз шалу приметио да воли све литературне жанрове, осим шпијунских прича. Он је нагласио да је у детињству стекао навику да много чита и међу писцима који су имали утицај на његове погледе навео је Фјодора Достојевског и Александра Солжењицина.

Матарела је постао председник Италије 3. фебруара ове године. Он долази из породице са дубоким хришћанско-демократским традицијама. Његов старији брат, хришћански демократа Пјерсанти Матарела, који се налазио на челу аутономне области Сицилије, убијен је 1980. године.

Чланак ПРЕДСЕДНИК ИТАЛИЈЕ: Читајте Достојевског се појављује прво на ИСКРА.