Фото: РТРС/Независне

Његово преосвештенство епископ зворничко–тузлански Хризостом служио је парастос у цркви Свете великомученице Марине у Сијековцу, код Брода, поводом 24 године од страдања српског цивилног становништва из овог мјеста 1992. године.

Епископ Хризостом је поручио да ниједан пострадали невини човјек није изгубљен и да у руци Господњој чека васкрсење, док Божији суд чека оне који су овај злочин починили.

„Увијек ћемо их се сјећати, а у сваком убијеном Србину из Сијековца убијен је српски народ, јер је то било планирано свима нама који смо се нашли на овим просторима послије цијепања Југославије“, рекао је владика.

Према његовим ријечима, Сијековац је пробудио свијест српског народа да на вријеме схвати опасност која се крила иза оног што се дешавало раније у Словенији и Хрватској.

„Сви смо 1992. године били са вама у Сијековцу, јер је вијест о масакру над невиним људима потресла сваког Србина, али сигурно и сваког честитог човјека који није могао да повјерује да се то десило. Сијековац је био опомена свим Србима шта им се спрема у цијепању бивше Југославије, а био је планиран исти сценарио као и 1941. године“, рекао је епископ Хризостом.

Он је додао да још нико није процесуирао оне који су на овом мјесту убијали невине, а да се процесуирају они који никада не би ни помислили да некога убију, а камоли да су неког убили и осуђују на вишедеценијске казне затвора.

„Свједоци смо да су и ових дана сценаристи разбијања Југославије поново режисери нових ситуација, како на Балкану, тако и у БиХ, али и ван граница у судовима у Хагу и на другим мјестима гдје се правда поново убија, а злочин никада не кажњава“, рекао је владика Хризостом.

Након парастоса вијенце на Спомен-обиљежје положили су родбина убијених Сијековчана, изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, изасланик српског члана Предсједништва БиХ Велимир Сакан, делегација Народне скупштине Републике Српске, министар рада и борачко–инвалидске заштите Миленко Свановић у име Владе Републике Српске, министар безбједности БиХ Драган Мектић у име Савјета министара БиХ, делегација општине Брод и Трећег пјешадијског пука Оружаних снага БиХ.

Вијенце су положиле и делегације Борачке организације Републике Српске /БОРС/Српске, Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Савеза организације и удружења ратних војних инвалида, Савеза логораша Републике Српске, Савеза удружења цивилних жртава рата, Удружења ветерана Републике Српске и руски представник Рафинерије нафте у Броду.

Након парастоса и полагања вијенаца делегације су обишле мјештанку Сијековца Миљу Зечевић, којој су на данашњи дан 1992. године убијена три сина и супруг.

Регуларне снаге Хрватске, са паравојним муслиманско-хрватским формацијама из тадашње Републике БиХ, извршиле су стравичне злочине у неколико наврата 1992. године у селу Сијековац, општина Брод, звјерски усмртивши 46 цивила, углавном жена, дјеце и стараца.

У првом ратном злочину почињеном на територији БиХ за сат времена убијено је девет особа, међу којима највише чланова породица Милошевић и Зечевић, гдје су убијени очеви са два, односно три сина.

У Сијековцу је током 1992. године убијено 46 лица, углавном жене, дјеца и старци, од којих је најмлађа жртва био Драго Милошевић /17/, а најстарија Васо Зечевић /77/. Запаљено је 15 кућа, као и црква Свете великомученице Марине.

Ова убиства била су сигнал свим Србима у БиХ каква их судбина чека уколико не буду спремни да бране своја огњишта.

Доказни материјал о овим злочинима предат је 22. маја 2002. године хашким истражиоцима, док је Хашки трибунал овај предмет 2006. године уступио Тужилаштву БиХ.

Чланак 24 ГОДИНЕ ОД СТРАДАЊА: Сјећање на Србе убијене у Сијековцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Хризостом служио је данас парастос у цркви Светог пророка Илије у Бјеловцу код Братунца за 109 страдалих Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су њих 68 убиле муслиманске снаге из Сребренице на данашњи дан 1992. године.

Прислужене су свијеће за покој душа и положено цвијеће уз спомен-плоче на зиду бјеловачког храма са именима свих 109 убијених, чиме су обиљежене 23 године од њиховог страдања. За овај злочин нико није одговорао.

Парастосу погинулим Србима у Бјеловцу претходило је уручивање медаља заслуга за народ породицама девет погинулих српских бораца из Братунца које је одликовао предсједник Републике Српске Милорад Додик.

Крсто Ранкић, који је преживио напад на Бјеловац, рекао је да је сваки трећи становник Бјеловца тог кобног дана убијен или рањен.

„Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Опколили су село и чак су се диверзанти провукли у залеђе и са чамцима направили засједу на Дрини. Неки мјештани су одмах убијени. Погинуло ми је 16 чланова уже и шире породице тога дана“, каже Ранкић.

Према његовом свједочењу, становништво је бјежало и ношени су рањени према Дрини гдје су наишли на засједу и многи су настрадали у хладној ријеци.

„Неколико нас из једне куће пружали смо отпор јер избора није било, или гинут или се бранити. Били смо на измаку снаге и муниције када се, жртвујући живот, кроз непријатељску паљбу и ватру група специјалаца из Братунца, од кога смо били одсјечени, пробила и притекла нам у помоћ око 15 часова. Видио сам групу у црним униформама и они су масакрирали и одсијецали главе убијеним. Када смо након два дана сакупљали лешеве неке масакриране комшије нисмо могли препознати, а тројици су одсјекли главе и однијели у Сребреницу“, подсјећа Ранкић.

Српски војници били су у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе.

Стоја и Милан Петровић остали су живи сакривени испод степеништа своје куће захваљујући пружању отпора из неколико кућа, што је онемогућило да муслимански војници приђу њиховој кући и побију их, а кућу запале као и остале. Њој је тога дана погинуо двадесетогодишњи син Мирко, а други син Миле био је рањен.

Стоја Петровић каже да од пуцњаве нису могли изаћи из куће и бјежати према Дрини и Србији, те да су касније сазнали да су настарадали сви који су се повлачили мислећи да ће се спасити преласком ријеке.

Она каже и да су два дана сакупљали мртве по селу и околини, али да нико није одговарао за те жртве од којих су већина били цивили из овог и сусједних села.

„Непроцесуирање ратних злочина је највећи злочин који се у миру води против Срба. Правосуђе БиХ својим нечињењем показује да је то сигурна земља за злочинце из бошњачког народа. Зар за оволико убијених и масакрираних људи у њиховим кућама и двориштима нико да не одговара ? Већина погинулих били су цивили, а ниједне оптужбе и пресуде за овај злочин нема у правосуђу БиХ. То је срамота“, рекла је Петровићева.

Она истиче да је у Бјеловцу почињен један од најстрашнијих злочина у средњем Подрињу, али да је срећа да многи становници нису били у селу, него у сусједној Србији, јер би злочин био још већи.

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунац Радојка Филиповић каже да, уколико би се донијеле пресуде за злочине над Србима, оне би морале бити квалификоване као геноцид и тиме би Бошњаци морали избацити квалификацију рата као агресију и геноцид.

Према њеним ријечима, породице несталих и погинулих добиле су писано увјеравање од Тужилаштва БиХ да ће до краја прошле године бити подигнута оптужница за злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, али то није учињено.

Ријетки који су преживјели овај злочин причају да је невјероватно много припадника муслиманске војске упало у село и да су уништавали и пљачкали све, а да су цивили бјежали према Дрини како би се домогли Србије. Поред Дрине биле су убачене муслиманске засједе и многи су убијени на обали или су завршили у хладној ријеци.

Славки Матић су тог јутра у кући убијене кћерке Сњежана и Гордана и муж Радивоје, а кућа је опљачкана и запаљена. Она сада живи сама у кући коју је дијелом сама обновила.

Матићева каже да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина, да је једина правда за преживјеле становнике ових села Република Српска, као и да се још једино нада у Божију правду.

„Да је неко убио толико кокошака одговарао би, а камоли за људе. А Хашки трибунал ослободио је Насера Орића и у правосуђе и правду више не вјерујем“, каже она.

Она је навела да је још неколико старих жена и инвалида убијено на кућном прагу, а да су неке ухваћене у кућама и са дјецом одведене у логор у Сребреницу.

„Касније су се војске помијешале, цијели дан је била пуцњава и водиле су се борбе по двориштима и воћњацима. Многи су погинули на обали Дрине или у чамцима, покушавајући да се домогну Србије. Снајпери су тукли са оближњих брежуљака, а село је горјело. Око половине погинулих били су цивили“, прича Матићева.

Милена Митровић данас је дошла из Београда да прислужи свијећу за покој душе своје мајке Виде Лукић која није хтјела да иде од куће код дјеце у Србију и заклана је на кућном прагу на данашњи дан прије 23 године.

„За Србе нема правде као да закон није исти за све у БиХ. За српске жртве нико не одговара, а за муслиманске се свакодневно људи хапсе и осуђују по законима за које је међународни суд утврдио да се не могу примјењивати, али то ништа не значи за тужиоце и судије у БиХ правосуђу“, каже Митровићева.

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих Недељко Митровић изјавио је да се 20 година након рата анализирају и обилазе српска стратишта, да су поднесене бројне пријаве и докази о почињеним злочинима над Србима у средњем Подрињу гдје постоје елементи геноцида, са именима починилаца и свједока, али да су Тужилаштво и Суд БиХ нијеми и ништа не предузимају да процесуирају починиоце.

„Они приоритетно прогањају и хапсе Србе и осуђују их као да су сви командовали. На институцијама Републике Српске је да се коначно одупру таквом понашању правосудних институција БиХ који желе да оголе истину о рату, окриве једну страну и тако омогуће другој страни да завлада цијелим простором БиХ, а зна се шта би у тој ситуацији било са српским народом и то се не смије допустити“, поручио је Митровић.

Он истиче да неправда и тенденциозност у раду Тужилштва и Суда БиХ вријеђају и разочаравају, али и охрабрују огорчене српске представнике и цијели народ да не одустају од борбе и различитих облика организовања како би неутралисали неправду која нам се наноси од дијела међународне заједнице и правосуђа БиХ.

Предсједник братуначке Борачке организације Небојша Лукић каже да је Орић проводио паклени план убијања, прогона и уништавања свега што је српско и исламизације БиХ.

„Срамотно је оптужен за само три српске жртве иако је под његовом командом па чак и уз лично учешће убијено више од 2.000 Срба у овом крају од којих је многе он лично мучио и усмртио. Зна се да је командовао 28. дивизијом, али не одговара по командној одговорности док се скоро сваком осумњиченом Србину суди по том основу као да смо сви командовали“, рекао је Лукић.

Цвијеће су код спомен-плоче положиле делегације Борачке и Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Савеза логораша Републике Српске, општина и општинских борачких и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из регије Бирач.

На данашњи дан прије 23 године, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су у ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађа жртва био је петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Достана Матић. Старица Божана Остојић нестала је и још није пронађена.

За ове злочине, као и за бројне друге почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао, а породице настрадалих губе наду да ће злочинце некада стићи правда, али, кажу, вјерују макар у ону Божију, и поручују руководству Републике Српске да се више не може толерисати игнорисање српских жртава, а затварање и суђење скоро свим Србима за командну одговорност, док се на другој страни Насер Орић срамотно терети за само три српске жртве иако је убијао, командовао и масовно прогонио српски народ са огњишта у средњем Подрињу, гдје је под његовом командом убијено више од 2.000 српских цивила и војника.

У логор су на данашњи дан 1992. године из Бјеловца одведене жене, цивили Достана и Мира Филиповић, те седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.

Они су одведени у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали два мјесеца док нису размијењени.

Чланак ЗЛОЧИН ЗА КОЈИ ЕВРОПА НЕ ЖЕЛИ ДА ЧУЈЕ: Дан кад су Орићеви убијали редом, од Бјеловца до Сикирића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Хризостом истакао је да је васкрсење Исуса Христа темељ хришћанске вјере, размишљања, хришћанског живота и цивилизације, те поручио да само слободни људи и народ могу чинити дјела достојна дивљења, по којим ће их Бог познати да су његови.

Епископ зворничко–тузлански је упозорио да се не треба предавати у нова и опасна духовна времена ропства „у која нас покушавају оковати“.

Он је навео да се васкрсењем Христовим у свијету све промијенило и да ништа више није исто.

„Умјесто `културе` гријеха и одсуства основне хуманости какав је био грчко-римски свијет, у којем су смрт и власт паганизма били основни постулати, наступило је вријеме васкрсења, вријеме и свијет побједе добра над злом, живота над смрћу, истине над лажи, љубави над мржњом“, истакао је владика Хризостом, обраћајући се вјерницима у васкршњој посланици.

Епископ Хризостом истакао је да савремени хришћани овог вијека и овог историјског тренутка истински и непоколебљиво треба да живе своју вјеру васкрсења, да буду то што јесу – хришћани достојни васкрслог Христа, додавши да то значи да човјек треба да буде Христов као што је Христос био његов – савршен човјек, његов савршен брат и пријатељ.

„Не дијелимо себе ни са ким већ будимо једно у Христу. Имамо данас искушења са свих страна, а понајвише оних који се тичу нашег људског и хришћанског идентитета и инегритета, препун је свијет понуда – оних које је сатана нудио Христу“, упозорио је владика Хризостом.

Он је додао да и данас постоје бројна искушења. „Нама још додају – будите оно што ми хоћемо и све ћемо вам дати, а што значи не будите своји него будите наши потрошачки робови, те одреците се себе и будите и своје личности и будите безимена и безлична `евро-раја` и све ћемо вам дати“, рекао је владика Хризостом.

Он је подсјетио да је Христос самога себе дао и све учино за људе, за људско достојанство, за њихову слободу, а са собом из ада извео Адама и Еву и све старозавјетне праведнике, те их учинио слободним у царству небеском.

„То увијек чини и са нама ослобађајући нас наших окова и гријехова. Ми смо васкрењем ослобођени од свих окова, и будимо дјеца и народ слободе коју нам је Бог даровао. Само као слободни људи и народ можемо чинити дјела достојна дивљења, дјела по којим ће нас Бог познати да смо његови, да смо ђеца и народ васкрсења“, истакао је владика Хризостом у васкршњој посланици.

Епископ зворничко–тузлански је упозорио да се не треба предавати у нова и опасна духовна времена ропства „у која нас покушавају оковати“.

„На истини васкрсења Христовог и на самом васкрслом Христу, као крајугаоном камену, сазидана је наша црква као света заједница вјерујућих коју врата адова не могу надвладати“, рекао је владика Хризостом.

Епископ зворничко-тузлански нагласио је да је васкрсли Исус Христ постао духовна и непоколебљива снага цркве, кроз вијекове и све до данас.

„На Велики петак смрт је тријумфовала над животом, а ад се радовао, а гле, први дан седмице, у недјељу, на Васкрс, смрт је побијеђена животом, ад је разорен и његови окови су покидани“, рекао је владика Хризостом и нагласио да је управо то суштина васкрсења – побједа живота и пораз смрти и ада.

Поздрављајући све вјернике, посебно епархиоте, владика Хризостом је поручио да је неопходно утврдити се у вјери свих светих отаца, светитеља и мученика, те их упозорио да не буду маловјерни, него вјерни и радосни јер су насљеђе Божије на земљи.

„Испијмо чашу знања и мудрости до краја и на дну те чаше наћи ћемо исписано име Божије, име Исуса Христа васкрслога“, поручио је владика Хризостом.

Идући у сусрет највећем и најрадоснијем празнику – Васкрсу и радујући му се, владика Хризостом је свим епархиотима, браћи и сестрама, честитао овај велики празник са жељом да га у радости и духовном расположењу сви заједно дочекају, поздрављајући их традиционалним поздравом – Христос васкрсе!

Чланак ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ВЛАДИКЕ ХРИЗОСТОМА: Само слободни људи чине дјела достојна дивљења се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Хризостом рекао је вечерас на предавању у Бијељини да је православље спасоносна наука и да се Црква готово девет вијекова бори за истину и правду у свијету.

„Као философија живљења и као теологија, православље је спасоносна наука, а наука која не доноси спасење и није наука, него само теорија“, оцијенио је владика Хризостом.

Епископ Хризостом је, говорећи о теми „Православље – наука светих сабора“, отворио васкршњи циклус предавања, који организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске.

Владика је у изјави новинарима похвалио напоре Мисијског фонда на духовном образовању и учењу народа и истакао да непрестано треба учити о истинама вјере и цркве.

Епископ Хризостом је подсјетио да је данашња недјеља православља у част седмог васељенског сабора из 843. године, када је православље тријумфовало над свим јересима и погрешним учењима, и прилика да се подсјети на све страдалнике који су прогањани само због тога што су се борили да очувају православно учење.

„И ми смо као народ прошли велику голготу на овим просторима, 70 година смо прогањани због тога што смо хтјели да будемо православни хришћани и православни Срби“, нагласио је владика зворничко-тузлански.

Предавање владике Хризостома одржано је у препуној сали градског Центра за културу.

Чланак ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ: 70 година смо прогањани због тога што смо хтјели да будемо православни хришћани и православни Срби се појављује прво на ИСКРА.