Фото: Новости

Књижевнику Енесу Халиловићу данас је на великој сцени Народног позоришта у Београду генерални директор и главни уредник компаније „Новости“ Ратко Дмитровић уручио престижну награду за књигу године „Меша Селимовић“.

Халиловићу је ово значајно признање донела песничка књига „Зидови“ у издању Албатрос плуса која је од Великог жирија, у коме је ове године било 49 књижевних киричара, историчара, теоретичара, добила 22 гласа док се на другом месту са 14 гласова нашла друга песничка књига Николе Вујчића „Свецфочење у издању НБ „Стефан Првовенчани“.

Дмитровић је лауреату који је 27 добитник овог признања уручио плакету-рељеф са ликом Меше Селимовића ( Рад Мирослава Д Савића) и новчани износ.

О значају награђеног дела говорило је двоје чланове Великог жирија који су дали своје гласове Халиловићевом делу Јасмина Тонић и Зоран Богнар.

Тонићка је своју беседу насловила „Зидање поезије“ и којој са жаљењем констаује да „у времену садашњем у којем поезија, према речима Халиловића, као важна живи на маргини, али ту и опстаје као пузавица која се пење уз неки зид“.

„Говорећи о стваралачким принципима утканим у сопствени песнички свет, Халиловић, спонтано и интуитивно успоставља невидљиви поетички дијалог са својим претходником, Селимовићем, констатујући да онај који зида литературу, њоме савладава зидове у себи и зидове око себе, јер кад казујемо, ми идемо главом кроз зид, то је потребно и нама и саговорнику који нас чека иза зида: онај који казује увек ће наћи саговорника који жели да га чује“ наставила је Тонићева.

Она сматра да „говорити о поезији данас значи говорити о зидовима који су свуда око нас и у нама, о свему што чини актелни тренутак, али и микрокосмос појединца, о форми и сензацији, а да је књига „Зидови” по много чему несвакидашња у новијој српској лирици, пре свега по својој композицији, математички прецизно устројеној, и песничком поступку који се приближава принципу математичке анализе, у потпуности сагледава тему омеђености људског кретања у границама датог и човекову окруженост зидовима, кроз казивање о зиду и тумачењу његове историје и трансформације“ нагласила је Тонићева.

Богнар у есеју о награђеној књизи под насловом „Прескочити себе – значи прескочити сваки зид“ каже да је Халиловић особен песник превасходно по томе што је поетичко-филозофске епохе и њихове књижевно-поетске трагове доводио у нови контекст, а свет је за овога песника, са становишта дубоко укорењеног мита свакодневнице, отворена позорница на којој се живот одиграва у свим својим контроверзним значењима.

Богнар примећује да се у „Халиловићевој поезији и прози појављују засенчене епифанијске визије, које нису само став аутора, већ су оне израз дилема у времену, израз су човекових унутрашњих, интимних зачуђености“.

Подсетивши на Халиловићев богати песнички и прозни опус Богнар каже да „мисаона исходишта његовог стваралаштва би остала у сфери рационалног или ирационалног поимања живота, да он није визионар и трагач у језику и у структуирању стиха и песме.које поседују ретку интуитивну снагу, језичко-стилске прегнантности, мисаоне и идејне заокружености“.

„Реч је, констатовао је Богнар, о поливалентној поезији исписаној оштрим алегоријским колоритом што говори да су ове песме израсле из густине и драматичности доживљаја, из смисла за сажимање и свођење на битне дијалектичке пулсације живота“.

Богнар је закључио да је „песник креативно повезао, створио унутрашње континуитете и један, готово непоновљив, лични увид у суштину човековог трајања са свим његовим онтолошким успонима и падовима од химничности до алијенације“.

Халиловић је уместо беседе у којој би се захвалио на признању изговоиро нову поему написану за ову прилику „Друмови ума“.

Халиловићеве стихове из наградне књиге читао је глумац Небојша Кундачина.

Чланак БЕОГРАД: Енесу Халиловићу уручена награда „Меша Селимовић“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Историја литературе је историја несналажења. Историја човека је историја прилагођавања. Кроз историју зид прати човека. Некада је зид браник који нас штити, а некада је зид појам којим смо некога угрозили, ограничили. Човек је ипак понајвише заробљен зидовима које изгради у свести – каже Енес Халиловић, добитник престижне награде “Меша Селимовић” за књигу године (коју 27. пут додељују “Вечерње новости”) за збирку песама “Зидови”, у издању “Албатроса плус”.

Знаменито књижевно признање које додељује наш лист, песник из Новог Пазара освојио је убедљивим бројем гласова Великог жирија критичара. Награда се састоји од повеље, рељефа са ликом Меше Селимовића и новчаног износа, и биће му свечано уручена почетком марта у Народном позоришту.

Колико вам значи награда са именом великог писца?

– На књижевна имена не гледам идолопоклонички. Сваки писац је чињеница међу чињеницама.

Зид је, кажете, планетаран и универзалан, човек је окружен, али и заробљен у себи. Како се снаћи у таквом свету?

– Па и када нема зидова у свести, слободна глава треба да делује, треба да рефлектује неку мисао. Знање у глави нема смисла ако не производи ефекат изван главе.

У чему се данас огледа човекова ограниченост, успева ли да отвори врата сазнања?

– Раширило се човеково знање, али се проширило незнање. Ако је некоме од нас предак Аристотел, то не значи да овај има знања из логике. Сваки појединац мора да отвори врата знања за себе и да их одшкрине за другога. Данашњи човек је ограничен журбом, брзином живљења, дангубама које га вребају са екрана, неким шоу-програмима у којима се злоупотребљава појам победе. Већина образовних система у свету производи потрошаче, а не мислеће људе. Многи се роде као паметни, а умру као ограничени. Шта се десило у њиховим животима? Многи се идентификују са неким познатима и тако живе туђе животе, па им сопствени живот постане досадан. Свако сад може имати профил на друштвеној мрежи и правити лажну слику о себи. Многима нису потребни медији да их обмањују, јер сада људи преко друштвених мрежа обмањују себе. Превише је забаве, превише лопте, превише празног смеха. Доколица је заробила људе. Онај који напуни своје руке баналностима не може ни убрати воћку, ни држати мотику, ни држати књигу.

На шта нас упућује поднаслов “Књига дискретне математике”?

– Не желим тумачити своју уметност, само могу рећи да су математичке структуре налик структурама у нашој свести. Ко додирне зид сазнања померио га је додиром.

Зашто сте на проглашењу добитника награде истакли да је данашњи човек постао потрошач? Да ли је то ваш став за Србију или за свет?

– Нажалост, на свим меридијанима има тога. Данас се од детета тражи да зна да користи мобилни телефон и рачунар да би могло да их купује доживотно. Данашњи свет тражи човека који дуго ради и уморан долази кући, завали се у фотељу, једе брзу храну, гледа кратке вести и шаље СМС поруке којима подржава аутсајдера који се проглашава успешним зато што је изашао пред камеру. Човек је постао потрошач који је спреман да прогута било какаву идеологију и који нема саосећања према гладном, немоћном, обесправљеном…

Постоје ли зидови и у култури?

– Да. Ми сами их подижемо. Погледајте Србију и њене уметничке часописе, који су крвоток уметности. Више од 15 година ми као друштво не успевамо да обезбедимо опстанак за часописе. Сваке године Министарство даје врло мало средстава за часописе и они таворе, гасе се, бивају све лошији, јер је све мање средстава за хонораре писаца и преводилаца. Политику културе у Србији треба менаџерски водити да се види где иде превише средстава, а где премало, да се нађе неки баланс. Култура је шанса ове земље. Где су телевизори ЕИ Ниш? Ко их данас купује? Где је фудбалска репрезентација? Где су брзе пруге? Култура која бележи константне резултате нема значај у нашој јавности какав би требала да има, јер резултати врхунских културних стваралаца су игнорисани.

Колико је грађанство свесно тих проблема ако се у јавности мало говори на ту тему?

– Не можете народ оптужити за пасивност, јер народу треба системски подстрек. Сви говоре да је сува шљива била највећи извозни адут Србије у прошлости и да је највећа шанса за извоз у будућности, а народ кад хоће нешто да обезвреди каже “не вреди ни за суву шљиву.” Ако се тако обезвређује богатство ове земље, то значи да се размишљања морају кориговати аргументовано и системски и да се личности морају усмеравати још из обданишта. Замислите кад би Холанђани рекли да нешто не вреди ни колико ишчупана лала.

Зидови су, кажете, данас упрљани и политичким паролама? Колико нас политика оптерећује?

– Политика сама по себи није прљава него су је упрљали политичари, можда не сви, али многи међу њима. Мада, чини ми се да ни у свету није боља ситуација. Углавном политику воде људи без добрих намера и сва светска политика своди се на голу силу. Јачи тлачи. У глобалним односима не постоји ни елементарна правда. Свако ко нема уцењивачки капацитет данас не постоји ни на локалној ни на светској политичкој мапи. Плашим се да ће у 21. веку бити све више ратова, све више завера и црних намера, плашим се да ће нићи нови зидови међу људима и народима, а да ће стари бити учвршћени.

Зашто би стари зидови били учвршћени?

– Сукоби који данас у свету постоје нису данашњи. Ниједан рат се не наслања на крај претходног рата него на почетак претходног рата.

Помињете и “зид ћутања”. Успева ли савремена поезија да проговори на прави начин о проблемима човека и свакодневице?

– Да, код појединаца успева и успева на моменте, али, док литература чами у корицама, људи решавају егзистенцијална питања, болују од разних болести, одлазе трбухом за крухом или планирају да оду. Проблем је у томе што у Србији утицај културе на друштво није ни приближан њеној вредности.

Кажете да је тешко онима који не читају, али је теже онима који читају.

– Онај који не види је увек спокојан, а онај који види је често немоћан. Један другом не пружају руку.

Шта је потребно Србији данас?

– Сваки човек је радознао, али му треба дозволити да открива свет. Сваки човек је талентован, али му треба помоћи да испољи свој дар. Друштва можемо поделити на она која дозовољавају човеку да се испољи и она која трују човека наметањем небитног. Србији је потребна дисциплина из које би се родила слобода мисли. Потребно је да појединац осети постојање правне државе и потребна је свест о последици. Лако је пооштрити кривичне санкције – увек сам за то, али треба увести радне акције да деца осете рад, да производе нешто, да саде дрвеће, да их обавеза учини одговорнима. Само на тај начин млади би се оплеменили, јер би их рад учинио људима.

Писали сте прозу, поезију, драме, али до сада нисте писали за децу?

– За децу нека пишу одрасли.

Чланак ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ “МЕША СЕЛИМОВИЋ”: Плашим се да ће у 21. веку бити све више ратова, све више завера и црних намера се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Литерарна награда „Меша Селимовић“ за 2014. годину припала је Енесу Халиловићу за песничку збирку „Зидови“ у издању куће Албатрос плус, саопштио је данас новинар културне рубрике листа „Вечерње новости“ Драган Богутовић у Вуковој задужбини.

У овогодишњем Великом жирију „Вечерњих новости“ за књигу године учестовало је 49 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара.

Око „Меше“ су по 27. пут окупљени књижевни зналци који редовно прате домаћу продукцију и који су годинама привржени овом престижном признању.

Халиловић је са 22 гласа суверено победио, док је на другом месту Никола Вујчић са књигом „Сведочења“ ( НБ „Стефан Првовенчани“) који је добио 14 гласова.

Чланак ЖИРИ „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“ ИЗАБРАО: Песничка збирка „Зидови“ Енеса Халиловића добила „Мешу“ се појављује прво на ИСКРА.