Свједок Тужилаштва БиХ Драженко Дабић испричао је данас на суђењу команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину да су њега и још педесетак војника и цивила код села Кестен /у општини Завидовићи/ заробили припадници те армије, међу којима је био и одред „Ел муџахедин“, који су одмах убили Миленка Станића, а остале тукли опасачима.

Дабић је додао да су сви били постројени „прекопута сале сеоског центра у Кестену“, да им је речено да се скину, изују и баце све што су носили и имали у џеповима, што су они и урадили.

Према Дабићевим ријечима, Миленко Станић није дозволио да му из џепа узму кутију са цигаретама, те га је један припадник одреда „Ел муџахедин“ одмах убо бајонетом у леђа, а када је пао на земљу убоден је још неколико пута, да би му затим испалили у главу неколико рафала.

„Кад су убили Миленка, нас су пола сата тукли токама са опасача, онда су нас увели у салу која је била пуна воде и наставили да нас туку ланцима и опасачима“, испричао је свједок.

Дабовић каже да га је из сале спасио један млади војник такозване Армије БиХ, који га је сакрио под степенице једне напуштене српске куће, рекавши му да ћути, јер ће их обојицу заклати ако га пронађу.

Свједок је додао да је током скривања у тој кући видио да групу заробљеника одводе у правцу Подсилова и Завидовића, а да су он и још један човјек из куће одведени у полицијску станицу.

„Док су нас одводили, видјели смо те заробљенике како везани стоје поред пута окружени муџахединима који су држали пушке уперене у њих. Послије тога их нисам више видио“, рекао је Дабић.

Он је навео да је потом одведен у затвор у Зеници, одакле је размијењен 24. децембра 1995. године.

Други свједок Тужилаштва Слободан Јовић изјавио је да је његова сестра Слободанка Јовић заробљена са још 53 војника и цивила, 11. септембра 1995. године, док су покушавали да дођу до Добоја.

Јовић је посвједочио да му је сестра испричала да су их након заробљавања у селу Кестен потрпали у камионе и одвели у неки логор у коме је било пуно шатора, те да су тамо сви претрпјели тортуру.

Према његовим ријечима, Слободанка је из кампа одреда „Ел муџахедин“ пребачена у затвор Зеница, гдје је била до 15. новембра 1995. године.

Он је рекао да му је 1997. године Хашки истражитељ предочио гомилу слика, међу којима је препознао свог оца Милоша Јовића, а у судници му је презентована слика на којој се виде убијени људи, на којој је он показао и свога оца, коме су руке и ноге биле везане за двије шипке.

Јовић је нагласио да је Хашким истражитељима пет пута давао изјаве, те да су му они рекли да је то за предмет који се води против Сакиба Махмуљина и команданта такозване Армије БиХ Расима Делића.

Махмуљинов адвокат Нермин Мулалић рекао је да је одбрани ово сазнање од круцијалног значаја, те додао да је први пут добио информацију да се водио предмет против његовог клијента.

Трећи свједок „С6“ изјавио је да је разговарао са заштићеним свједоком „С4“, која му је рекла да је била заробљена са још 15-ак жена и да су биле затворене у сали центра у селу Кестен, те да су им биле везене очи.

Оптужница терети Махмуљина да као командант Трећег корпуса, у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

Наставак суђења заказан је за 5. јули.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Свједочења о злочинима одреда „Ел муџахедин“ се појављује прво на ИСКРА.

Свједок Тужилаштва БиХ Хамдија Шљука, бивши референт безбједности у 35. дивизији такозване Армије БиХ, изјавио је данас на суђењу команданту Трећег корпуса Сакибу Махмуљину да је одред „Ел муџахедин“ једино одговарао бившем предсједнику такозване републике БиХ Алији Изетбеговићу и бившем команданту ове армије Расиму Делићу.

Шљука је рекао да се сјећа састанка којем је, осим Алије Изетбеговића, Расима Делића и Сакиба Махмуљина, присуствовао и командант одреда „Ел муџахедин“ извјесни Шеих, кога су касније убили припадници ХВО-а.

„Колико се сјећам, на састанке код команданта 35. дивизије /Фадила Хасанагића/ долазили су командант одреда `Ел муџахедин` Муртез и њихов преводилац Ајман“, посвједочио је Шљука.

Свједок је рекао да је у операцији „Прољеће 95“ учествовао и одред „Ел муџахедин“ који је, колико је њему познато, заробио један број „непријатељских војника“, али и неколико лица муслиманске националности.

„Заробљене муслимане одред `Ел муџахедин` је предао Армији БиХ, док су српске заробљенике задржали. Мислим да су међу заробљеницима били и неки доктор и медицинска сестра“, рекао је Шљука.

Шљука је потврдио да је и у операцији „Фарз 95“, чији је циљ био ослобађање Возуће, очествовао одред „Ел муџахедин“, те да је било информација да су припадници овог одреда држали одређени број заробљеника.

„Референт за безбједност саопштио ми је да 328. бригада заробила српске војнике, али да их је од њих отео одред `Ел муџахедин`. Према информацијама које сам имао, међу заробљеницима је било и жена“, навео је Шљука.

Он је рекао да је добио наређење да оде на „13. километар“, гдје се налазила касарна одреда „Ел муџахедин“, и провјери те информације.

Према његовим ријечима, када је дошао пред касарну одреда стражари га нису пустили да уђе, већ су уперили пушку у њега и рекли му да сачека да дође неко ко зна језик.

„Када је дошао тај који је знао језик, рекао ми је да командант није ту и да они немају никаквих заробљеника“, посвједочио је Шљука.

Свједок је рекао да се након тога вратио у штаб и реферисао надређенима о резултатима своје посјете, те да му није познато шта се послије тога дешавало.

Шљука је нагласио да му није познато да ли је против одреда „Ел муџахедин“ вођен неки кривични поступак због непридржавања правила такозване Армије БиХ.

Оптужница терети Махмуљина да, као командант Трећег корпуса у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

Наставак суђења заказан је за 7. јуни.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Одред „Ел муџахедин“ одговарао једино Алији Изетбеговићу и Расиму Делићу се појављује прво на ИСКРА.

Бивши припадник тзв. Армије БиХ Салих Спахић рекао је данас пред Судом БиХ да су припадници одреда „Ел муџахедин“ клали и чинили звјерства над ратним заробљеницима.

У наставку суђења Сакибу Махмуљину, некадашњем команданту Трећег корпуса, оптуженом да није предузео ништа да спријечи убистава и нечовјечно поступање припадника одреда „Ел муџахедин“, односно за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Возуће и Завидовића током 1995. године, Спахић је потврдио да је та јединица учествовала у борбеним дејствима када је „ослобађана Возућа“ и да је чуо да је имала ратне заробљенике, али да званичног документа о томе нема.

Спахић је навео да је одред „Ел муџахедин“ имао око 50 заробљеника које су одузели од јединице која их је заробила и наводно су их мучили и врло се нехумано понашали према њима, преноси Бирн.

„Клали су заробљенике и чинили звјерства“, рекао је Спахић, некадашњи начелник Одјељења аналитике у Трећем корпусу тзв. Армије БиХ.

Он каже да је о томе морао да буде обавијештен помоћник команданта за безбједност Трећег корпуса, јер би у супротном био прескочен систем руковођења и командовања.

„Командант Трећег корпуса је дужан да предузме мјере јер има посљедњу ријеч. Он одлучује коју ће мјеру предузети“, рекао је свједок.

Након представљања неколико докумената у којима се спомињу припадници одреда „Ел муџахедин“, Спахић је навео да је Служба војне безбједности о тим информацијама била дужна обавијестити команданта Трећег корпуса /Сакиба Махмуљина/.

Он је истакао да се „у неким документима види да је обавијештен командант“.

„Када је ријеч о већим безбједносно интересантним догађајима, појавама, мора се обавијестити командант корпуса“, рекао је свједок.

Спахић каже да одјељење којим је руководио, као и он лично, нису добили ниједан извјештај од одреда „Ел муџахедин“ и да нема званичну усмену или писану информацију да је ратни злочин почињен у рејону Возуће.

Свједок је потврдио да је одред „Ел муџахедин“ био у саставку Трећег корпуса.

Наставак суђења заказан је за 19. април.

Оптужница терети Махмуљина да, као командант Трећег корпуса, у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће током 1995. године.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Припадници „Ел муџахедина“ чинили звјерства над заробљеницима се појављује прво на ИСКРА.

Британске обавјештајне службе имале су сазнања о масовном учешћу својих држављана и радикалних исламиста у грађанском рату у БиХ, пише „Блиц“.

Строго повјерљив документ Одјељења службе безбједности Трећег корпуса такозване Армије БиХ од 31. октобра 1995. године показује да су телефоне са бројевима британских оператера користиле готово све вође и оснивачи злогласног одреда „Ел муџахедин“.

У том документу, који се налази у посједу „Блица“, истиче се да је телефон са британским бројем за комуникацију са борцима из „Ел муџахедина“, између осталог користио и идејни творац савременог тероризма и оснивач Ал каиде Осама бин Ладен.

„За дистрибуцију пропагандних материјала и видео-снимака који приказују ритуална одрубљивања глава заробљених српских цивила и војника, осим Бин Ладена, у тајном документу бошњачких безбједњака наводе се имена и телефони и бројних других познатих терориста, међу којима је и оснивач ‘Ел муџахедина’ Египћанин Абу Хамза ал Масри“, пише „Блиц“.

Саговорници овог листа из обавјештајно-безбједносних структура Републике Српске тврде да не постоји ни теоретска шанса да британске обавјештајне службе, које важе за најбоље у свијету, нису знале да вође радикалних исламиста користе телефоне са бројевима Велике Британије.

Саговорници листа наводе да постоје бројни докази да је цијела мрежа муџахедина у БиХ, као и сам одред ‘Ел муџахедин’ био под контролом британских обавјештајних служби.

„Недавни терористички напад у Лондону који је извео бивши припадник одреда ‘Ел муџахедин’ и британски држављанин Халид Масуд, али и документи бошњачких безбједњака који показују да су све вође и оснивачи тог одреда за међусобну комуникацију користили телефоне са британским бројевима, говоре да су тајне службе Велике Британије до гуше биле упетљане у ратна дешавања у БиХ“, кажу саговорници овог листа.

Некадашњи високи функционер службе државне безбједности бивше СФРЈ Божидар Спасић тврди да постоје бројни докази да су Британци тајно подржавали радикалне исламске фанатике за вријеме рата у БиХ, те да је Абу Хамза ал Мисри прије рата у БиХ био познати сарадних британског М16.

Чланак ОНИ СУ СРБИМА СЕКЛИ ГЛАВЕ: Британци знали за учешће својих држављана и исламиста у грађанском рату у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Припадници јединице Ел Муџахедин током рата у БиХ починили су 192 ритуална одсијецања главе заробљеним српским војницима и цивилима, а процјењује се да је и 50 Хрвата страдало на исти начин.

За ове монструозне злочине нико није одговарао, иако су починиоци у великом броју случајева познати. Такав је случај и са Хасаном Алићем, који је 1993. године у логору Орашац код Травника одсјекао главу Драгољубу Поповићу. Суђење је више пута одлагано због Алићевог психичког стања, односно наводне неспособности да прати суђење.

Драгољуба Поповића су, са још четворицом хрватских цивила, отели припадници јединице Ел Муџахедин из њихових домова у Травнику, с намјером да их, наводоно, размијене за заробљене муџахедине. Међутим, умјесто размјене, у кампу Орашац, наочиглед преосталих заробљених прво је убијен, а зитим му је одсјечена глава.

Иако је познато да је тај злочин починио Хасан Алић, суђење није ни близу краја. Експерт за борбу против тероризма, Џевад Галијешавић, искључиву одговорност види у Суду и Тужилаштву БиХ, који желе да прикрију трагове који, каже, воде диреткно до Алије Изетбеговића.

– Управо зато и суђење Сакибу Махмуљину, суђење Хасану Алићу, као и ранији покушај да се суди Шемсудину Мехмедовићу, наилазе на опструкције Суда и Тужилаштва БиХ. Суд и Тужилаштво БиХ су уствари сарадници и они су највећи проблем овог друштва у третирању проблема ритуалних одсијецања глава – сматра Галијашевић.

Суђење Хасану Алићу више пута је одгађано јер, наводно, није био способан да прати суђење. А увјерење о Алићевом психичком стању издаје Клинички центар Универзитета у Сарајеву, на чијем је врху Себија Изетбеговић.

– Траг ових злочина води до Алије Изетбеговића, прикрива их Бакир Изетбеговић, у томе му помаже институција на чијем је челу Себија Изетбеговић, Бакирова жена. Јасно је да смо у зачараном кругу и да они који су инспирисали злочине и наређивали их, чак и данас, када су мртви, имају моћ да, преко својих насљедника, спречавају санкционасање тих злочина – истиче Галијашевић.

Доказа за везе Алије Изетбеговића са муџахединима јесте напретек, а да је он једини који их је могао контролисати говори и чињеница да су многи официри такозване Армије БиХ тврдили да немају контролу над муџахединима који су чинили ове злочине.

И за овај конкретан случај, пред судом у Хагу командне одговорности ослобођен је Енвер Хаџихасановић, командант 3. корпуса такозване Армије БиХ, а у пресуди је, између осталог наведено, да су много већи утицај на муџахедине имали поједини муслимански свешетеници, него официри. И док се одговорност за злочине годинама утвруђује, или покушава сакрити, породице убијених све мање вјерују да ће правда бити достижна.

Чланак НЕМА ПРАВДЕ: Како се и малобројни процесуирани злочинци над Србима покушавају спасити казне? се појављује прво на ИСКРА.

Представници Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила данас ће први пут положити вијенце на локалитету некадашњег логора у Гостовићу код Завидовића, гдје се налазио злогласни камп бригаде „Ел муџахедин“, близу којег су закопана 64 масакрирана српска заробљеника.

Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић рекао је да је полагање вијенаца предвиђено у 11 часова, поводом обиљежавања 30. августа, Међународног дана несталих.

Митровић је раније изјавио да злочини почињени над српским војницима и цивилима у Возући, у општини Завидовићи у ФБиХ, и на Озрену 1995. године има све карактеристике локалног геноцида.

Он је рекао да је у току ратних дешавања нестало 412 Срба на овом подручју, пронађено их је 383, док се 129 Срба још воде као нестали.

„Нестали Срби су размјештени на 11 различитих локација и гробница и за њима трагамо више од 20 година“, напоменуо је Митровић.

Он је подсјетио да је 1997. године постојао начелан договор између комисија за тражење несталих да Република Српска достави информације за Сребреницу, а Федерација БиХ за Озрен, али је Република Српска изиграна.

Митровић је рекао да је сутра планирано традиционално обиљежавање Међународног дана несталих на планини Озрен на којој је извршен локални геноцид над Србима и извршено измјештање српских гробница.

Он је најавио да ће сутра на Озрену, након парастоса и полагања вијенаца, бити одржана радно-извјештајна Скупштина Републичке организације на тему тражења несталих из Републике Српске, као и о запошљавању и стамбеном збрињавању.

Митровић је изразио незадовољство радом Института за нестала лица БиХ на проналаску, ексхумацијама и идентификацијама несталих Срба, напомињући да је од почетка рада те институције за осам година идентификовано преко 300 Срба са списка од 1.670 несталих из Републике Српске.

Он је истакао да породице погинулих из Републике Српске желе да се убрза процес ексхумација и идентификација несталих Срба на подручју Озрена путем Завода за судску медицину Републике Српске.

Замјеник директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Невенко Врањеш рекао је да се пред Судом БиХ поступак води једино против Сакиба Махмуљина за злочина над Србима у Возући и на Озрену, истичући да је према сазнањима Републичког центра на подручју Озрена и Возуће погинуло више од 1.100 Срба у офанзиви припадника тзв. Армије БиХ, укључујући одред „Ел муџахедин“.

Чланак ГОСТОВИЋ: Помен Србима које су убили припадници одреда „Ел муџахедин“ се појављује прво на ИСКРА.

Свједок Тужилаштва БиХ Миодраг Самац данас је пред Судом БиХ потврдио да су српски војници, које су заробили припадници јединице „Ел муџахедин“ на возућком ратишту 1995. године, били изложени страшним психофизичким тортурама у камповима у мјестима Ливада и Гостовићи.

У наставку суђења некадашњем команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године, Самац је рекао да је са још тројицом сабораца Прњаворске лаке бригаде Војске Републике Српске, заробљен 21. јула 1995. године, након пада коте 552.

„Када је пала линија, нас четворица смо се повлачили кроз шуму. На нас су пуцали и мегафоном звали да се предамо. Одлучили смо да се предамо, јер смо мислили да је ријеч о Армији БиХ, а када смо то учинили, видјели смо тамнопуте људе који су говорили непознатим језиком, носили мараме и били шаренолико обучени“, испричао је Самац.

Свједок је испричао да су Винка Аксентијевића одвојили из групе да би остале српске војнике звао да се предају, а њих тројицу, жицом везаних руку, одвели у једну кућу у Ливадама у којој су затекли везане Игора Гуљеватија, Велибора Драгичевића и Крстана Маринковића.

Самац је свједочио о страшним тортурама кроз које су прошли током заточеништва, наводећи како их је тукао ко је и како хтио, па чак и жене које су их ударале приткама.

„Везали су нам руке и ноге за врат преко коца жицом и ланцима, премлаћивали чиме су стигли по цијелом тијелу, употребљавали електрошокове и снимали како говоримо да су нас заробиле јединице `Ел муџахедин`. Највише су претукли Украјинца Игора Гуљеватија, јер су мислили да је руски добровољац“, рекао је Самац.

Он је потврдио да је и Винко Аксентијевић, који је касније доведен и потом скочио кроз прозор, такође био претучен, те навео да су им тројица млађих људи ножем „сјецкали и боцкали уши“.

Након два дана у Ливадама, Самац каже да су превезени у камп у Гостовићима гдје им је, по доласку, извјесни Емир дао да једу рижу и тренерке да обуку, након чега су одведени у приземље једне спаљене куће гдје су им ланцима везали ноге.

„Некад су нас изводили на игралиште гдје су нас војници, уз повике `Алах уекбер`, пљували и тукли. Тукли су нас и навече, газили ногама, ударали штакама по цијелом тијелу, а ми нисмо смјели гласа пустити. Тјерали су нас да љубимо одсјечену главу Гојка Вујичића, коју су објесили на куку за месо изнад врата да је гледамо“, испричао је Самац.

Свједок је рекао да их током повременог доласка Емира у камп, за којег претпоставља да је имао неки чин, нико није тукао.

Потврдио је да су у кампу били до 23. августа 1995. године када су их, након више покушаја, преузели припадници такозване Армије БиХ и пребацили у Казнено-поправни завод Зеница.

Свједок каже да је тамо дао изјаву неком инспектору, који му је рекао да не спомиње муџахедине и да су лоше поступали према њима.

Самац је потврдио да је потписао дату изјаву иако је није прочитао.

Други свједок Велибор Тошић испричао је да је 21. јула 1995. заробљен заједно са Крстаном Маринковићем и Петком Маринићем, те да су одведени у кућу у Ливадама гдје су затекли раније заробљене српске војнике, а потом доведени Винко Аксентић, Горан Стокановић и Миодраг Самац.

„Било нас је 12. У Ливадама смо били до 23. јула, када су нам везали руке и ноге, ставили повез преко очију и одвели у село Гостовиће. Смјестили су нас у неку спаљену кућу, око које су били бијели шатори, након чега су нас везали. Извели су нас након три дана, а Гојко Вујичић је почео да псује и они су га убили из пушке и одсјекли му главу коју смо ми морали пољубити“, свједочио је Тошић.

Свједок Тошић каже да су након мјесец дана проведених у овом кампу, гдје су прошли страшне тортуре, пребачени у Казнено-поправни завод Зеница.

Махмуљина оптужница терети за злочин над ратним заробљеницима, рањеницима и српским цивилима, јер у својству команданта Трећег корпуса, у чијем саставу је дјеловао и одред „Ел муџахедин“, у току 1995. године, док је трајала војна операција на ширем подручју Завидовића и Возуће, није ништа предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и цивилима српске националности на том подручју.

Суђење ће бити настављено 13. јула.

Чланак СУЂЕЊЕ САКИБУ МАХМУЉИНУ: Свједочења о страшним тортурама у муџахединском логору се појављује прво на ИСКРА.

Сведочењем заштићеног сведока Тужилаштва данас је у Суду БиХ настављено суђење команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ, Сакибу Махмуљину, оптуженом за ратни злочин који су починили припадници одреда „Ел муџахедин“ 1995. године на подручју Возуће.

Ово је, иначе, први сведок Тужилашва БиХ, кога је одред „Ел муџахедин“ заробио 21. јула и држао заточеног до 23. августа 1995. године. У потресном сведочењу које је шокирало све у судници, сведок је испричао да су неколико његових сабораца и њега заробили припадници овог озлоглашеног одреда, да су били мучени, физички и психички малтретирани, застрашивани, прво у селу Ливаде, а потом у логору у близини Каменица, код Завидовића. Сведок је даље рекао и да су двојици заробљених припадника Војске РС одсекли главе које су потом показивали осталим заробљеницима. Навео је и да је још једном саборцу у логору у Каменицама одсечена глава, након што више није могао да трпи мучење, па је узвикуно: „Убијте ме, не могу више издржати“. Као нешто најстрашније, заштићени сведок Тужилаштва испричао је да су их терали да љубе одрезану главу српског војника.

Здравко Јоргић, коме је син Далибор заробљен и погубљен на Возући, истакао је да је срамота за правосуђе у БиХ да 20 године ништа није предузимало како би се процесуирали ови гнусни злочини.

– Син ми је био студент и страдао је у војсци. Не верујем у овај суд који до сада није урадио оно што је требало, а дан данас тражим посмртне остатке свог сина – рекао је Јоргић, истичући да ће наставити да редовно прати суђење Махмуљину.

Нада Марић из Возуће је у септембру 1995. изгубила мужа Марка и брата Пантелију Спасојевића у логору муџахедина у Каменици.

– Други ми је брат, који је такође заробљен у септембру, изашао из Зенице полумртав, није препознао ни мене, ни мајку. А за мужа су тврдили да му је одсечена глава. Од овог суђења очекујем да ћемо сазнати бар како су страдали наши најмилији – рекла је она.

Махмуљин је ухапшен у децембру прошле године, али је уз мере забране пуштен да се брани са слободе. Суђење је почело 23. марта, а прво ће бити саслушавани сведоци Тужилаштва БиХ.

ЗЛОЧИНИ У ВОЗУЋИ

БАЊАЛУКА – Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић сматра да подизањем оптужнице против Махмуљина нису затворени предмети ратних злочина почињени над Србима на подручју Возуће. „Оптужница против Махмуљина требало је давно да буде подигнута, одмах након пресуде бившем команданту такозване Армије БиХ Расиму Делићу у Хашком трибуналу, као и свих осталих нижерангираних војних и полицијских службеника тадашње Армије БиХ“, рекао је Којић Срни. Он је истакао да Тужилаштво БиХ треба да поступа по кривичним пријавама које је поднео МУП РС о злочинима над Србима на подручју Озрена и Возуће у јулу и септембру 1995.

ОПТУЖНИЦА ПУНА СТРАХОТА

Махмуљину се на терет ставља да, иако је имао информације, није ништа чинио да спречи злочин одреда „Ел муџахедин“ од 21. јула до 24. августа 1995, међу које спада одсецање глава заробљених Предрага Кнежевића, Момира Митровића и Гојка Вујичића, као и наношење тешке физичке и душевне боли и повреда заробљеним српским војницима и цивилима. У оптужници се наводи и да је Махмуљин пропустио да предузме мере и спречи убиство 52 ратна заробеника уз употребу хладног оружја, које су починили припадници одреда „Ел муџахедин“, након војне операције „Фарс 95“, током које су се 63 војника ВРС и три цивила предали у близини села Кестен.

Чланак ЗАШТИЋЕНИ СВЕДОК: Мучени Срби молили за смрт се појављује прво на ИСКРА.

На слободи би од 4. марта могао да буде некадашњи припадник одреда „Ел муџахедин“ Имад ал Хусин, познатији као Абу Хамза, који је већ низ година у Имиграцином центру у Источном Сарајеву јер је означен као пријетња по безбједност БиХ, објавио је „Дневни аваз“.

Лист пише да су све апелације које је Абу Хамза слао Суду БиХ и Европском суду за људска права у Стразбуру одбијене, али да би, усвајањем европских директива, ускоро могао да добије рјешење о пуштању на слободу.

Директор Службе за послове са странцима Слободан Ујић каже да ова агенција не одлучује о томе, него обавјештајно-безбједносне агенције, Суд БиХ и друге надлежне институције.

Он појашњава да ће у међувремену бити одлучено хоће ли Сиријац Абу Хамза бити под појачаним надзором обавјештајних агенција, а могуће је и да буде депортован из БиХ.

Могућност Абу Хамзине депортације, ако ово лице буде пуштено на слободу, раније је коментарисао и министар безбједности БиХ Драган Мектић који је тада рекао да, због важећих закона, Абу Хамза не може бити депортован у Сирију јер је тамо рат.

Абу Хамза је у БиХ притворен од 2008. године јер је означен као пријетња по националну безбједност БиХ.

Чланак ЕВРОПСКА ДИРЕКТИВА: Абу Хамза на слободи 4. марта? се појављује прво на ИСКРА.

Тужилаштво БиХ подигло је оптужницу против некадашњег команданта 3. корпуса тзв. Армије РБиХ Сакиба Махмуљина, саопшено је из Тужилаштва БиХ.

Он је осумњичен за злочине почињене од јула до октобра 1995. године на ширем подручју Возуће, у којима је учествовала и јединица Одред „Ел муџахид“, чији су припадници убили око 50 ратних заробљеника српске националности.

Чланак САРАЈЕВО: Подигнута оптужница против Махмуљина се појављује прво на ИСКРА.

Тужилаштво БиХ отворило је истрагу против пет припадника одреда „Ел муџахедин“ за које постоји сумња да су у септембру 1995. године у Возући и Завидовићима учествовали у убиству неколико десетина заробљених српских цивила и војника, пише „Глас Српске“.

То је прва истрага коју је домаће правосуђе покренуло о злочинима одреда „Ел муџахедин“, који је био потчињен такозваној Армији БиХ.

Извор „Гласа Српске“ близак Тужилаштву БиХ навео је да, иако је било познато да су починили ратне злочине, истрага о припадницима одреда до сада није покретана углавном због постојања вишеструких идентитета, али и подршке коју су имали од појединих високопозиционираних функционера из бошњачког народа.

Према његовим ријечима, Тужилаштво је током истраге против команданта Трећег корпуса тзв. Армије РБиХ Сакиба Махмуљина, који је недавно ухапшен заправо због злочина које је починио одред „Ел муџахедин“, дошло до прецизнијих података.

„Истрага је покренута против петорице муџахедина за које постоје информације да су још у БиХ и да имају лажни идентитет“, рекао је саговорник листа који због интереса истраге није могао да открије идентитет муџахедина против којих је отворена истрага.

Према његовим ријечима, свједоци који су саслушани половином године у Тужилаштву БиХ и на основу чијих изјава је недавно ухапшен Махмуљин, дали су податке и о директним извршиоцима злочина над заробљеним Србима, односно припадницима одреда „Ел муџахедин“.

Тужилаштво осумњичене муџахедине терети за ратне злочине почињене 1995. године у Возући када је убијено око 50 ратних заробљеника српске националности.

Осумњичени су и за нечовјечно поступање према двадесетак ратних заробљеника и цивила које су припадници одреда „Ел муџахедин“ одбили да предају јединици Војне полиције тзв. АБиХ.

„Они су као и Махмуљин осумњичени за злочин против ратних заробљеника, цивилног становништва, рањеника и болесника“, рекао је саговорник листа.

Одред „Ел муџахедин“ формиран је у саставу Трећег корпуса тзв. АБиХ, а стављен је под Махмуљинову команду.

Саговорник листа рекао је и да је муслимански ратни лидер Алија Изетбеговић 1995. године тешко пристао на захтјев странаца да расформира одред „Ел муџахедин“ и протјера његове припаднике, те да је останак муџахедина тада омогућен убрзаном додјелом држављанстава.

„Махмуљин је тада имао задатак да припаднике одреда прерасподијели у `Ослободилачку бригаду` која би задржала војну ознаку одреда `Ел муџахедин`“, рекао је тај извор.

Чланак ИМА ЛИ ПРАВДЕ ЗА КРВАВУ ВОЗУЋУ: Прва истрага о злочинима одреда „Ел муџахедин“ се појављује прво на ИСКРА.

Сакиб Махмуљин, кога су власти у БиХ ухапсиле због ратних злочина, био је кључни човек током преговора о прикључивању јединице „Ел Муџахедин“ Армији БиХ, пишу Независне. Оптужен је јер није спречио ни казнио џихадисте, означене као директне починиоце убиства 50 заробљених Срба у логору Каменица.

Годинама након рата на простору бивше СФРЈ вођена је полемика да ли је одред „Ел Муџахедин“, састављен првенствено од странаца из афроазијских земаља, којима су се накнадно придружили борци из БиХ, био у систему командовања унутар Армије БиХ.

Током суђења у Хагу бившем команданту Армије БиХ Расиму Делићу, представљен је документ са Делићевим потписом из авуста 1993. године којим наређује прикључење одреда „Ел Муџахедин“ 3. корпусу.

Расим Делић је овластио Сакиба Махмуљина, који је данас ухапшен у Сарајеву због ратног злочина, да са јединицом муџахедина из Зенице преговара о њиховом уласку у састав Армије БиХ.

„Веровали смо само команданту Трећег корпуса Сакибу Махмуљину, пошто је био прави муслиман и Изетбеговићев човек“, изјавио је као сведок на суђењу Расиму Делићу бивши преводилац одреда „Ел Муџахедин“ Аиман Авад.

Аиман Авад је тврдио да се Махмуљин тада представио као опуномоћеник не Расима Делића, него Алије Изетбеговића, коме су, поред Махмуљина, муџахедини неизмерно веровали.

Авад je тада навео да је припадност одреда 3. корпусу била само формална и да нису могли да наређују одреду.

Бивши команднат 35. дивизије 3. корпуса Армије РБиХ Фадил Хасанагић сведочио је у Хагу да је ратном операцијом у Возући септембра 1995. године командовао Сакиб Махмуљин, те да је он лично одредио борбене задатке одреду „Ел Муџахедин“, као и да су из одреда извештаје слали само Махмуљину.

Одред „Ел Муџахедин“ био је смештен на подручје Каменице код Завидовића. Према пресуди Расиму Делићу, после подне 11. септембра 1995, војници 328. бригаде 5. батаљона Армије БиХ и одред „Ел Муџахедин“ заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба у близини села Кестен.

Заробљеницима је било наређено да у колони пешице крену према Кестену. У једном тренутку 20 наоружаних муџахедина је под претњом оружјем отело заробљенике и одвело их до логора Каменица, где су до краја децембра сви убијени.

Убили су их припадници одреда „Ел Муџахедин“. Тортуру у Каменици преживело је само 11 заточених из друге групе, који су касније о свему и сведочили хашким истражитељима.

Након окончања рата уследио је снажан притисак САД да страни држављани, припадници „Ел Муџахедина“, напусте земљу. Мањи део њих је остао, углавном они који су се оженили држављанкама БиХ.

Сакиб Махмуљин је ухапшен по налогу Тужилаштва БиХ, које га је теретило да је пропустио да спречи ратне злочине против ратних заробљеника и цивила, али и да је пропустио да кривце казни након почињеног злочина.

Хашки трибунал je 2005. године означио команданта 3. корпуса Сакиба Махмуљина као особу одговорну за некажњавање припадника одреда „Ел Муџахедин“ због почињених злочина.

Чланак „НЕЗАВИСНЕ“: Сакиб Махмуљин, Изетбеговићев човек за везу са џихадистима се појављује прво на ИСКРА.

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић изјавио је Срни да вијест о смрти некадашњег команданта одреда „Ел муџахедин“ Алжирца Абу Малија изазива сумњу или отвара бар неколико питања с обзиром на чињеницу да је то особа са неколико идентитета и држављанстава, од којих је једно држављанство БиХ.
Галијашевић је рекао да се, под условом да је вијест тачна, поставља питање да ли је Абу Мали добио сигнал из Сарајева с обзиром на то да је главни хашки тужилац Серж Брамерц приликом недавне посјете БиХ јасно рекао да од Тужилаштва БиХ очекује да до краја године донесе одлуку о свим предметима ратних злочина који су пребачени из Хашког трибунала на даље процесуирање јер ће у супротном поднијети веома негативан извјештај Савјету безбједности УН.

„Свима је познато да су међу тим предметима и они који се односе на злочине које су починили муџахедини током протеклог рата у БиХ над Србима и Хрватима, а неки од тих предмета су прије пет и више година из Хага враћени Тужилаштву БиХ на даље процесуирање“, истакао је Галијашевић.

Галијашевић је рекао да су многи исламистички портали на арапском и енглеском језику објавили вијест да је Абу Мали умро „након кратке и тешке болести и да је сахрањен 26. октобра у Алжиру“.

„Од домаћих исламистичких портала, повезаних са радикалним групама и екстремистима, ту вијест први је пренио САФФ, гласило свих радикалних исламиста у БиХ, који воде припадници одреда ‘Ел муџахедин’ Езхер Бегановић и Абдулсамед Бушатлић. Истовремено, портал ‘Босниа тајмс’, објављујући вијест о смрти Абу Малија, поставио је у наслову директно питање: ‘Да није ушуткан'“, наводи Галијашевић.

Он је оцијенио да је прилично интересантна вијест, коју је објавио САФФ, а у којој се наводи: „Након краће и тешке болести на ахирет је преселио Мухамед Себбар – Абу Мали, бивши командант одреда ‘Ел муџахедин’. Абу Мали је пресели на ахирет у родном граду Орану у Алжиру“.

„Ако је вијест о смрти тачна, већа је могућност да је она посљедица офанзиве војске Башара Асада и ваздушне кампање коју проводе руске ваздушно-космичке снаге против терориста ‘Исламске државе’, Ал каиде и других терористичких организација и група с обзиром на чињеницу да је Абу Мали у Сирији био главни командант свих исламиста са Балкана, и то под именом Мухамед Себбар“, истакао је Галијашевић.

Он је навео да су јединице под његовом командом биле стациониране око Идлиба гдје су сарађивали са „Слободном сиријском армијом“ која је, у ствари, класична британска специјална јединица и нема ништа заједничко са Сиријом, осим што је разара и политички разбија.

Абу Мали, посљедњи емир злочиначког одреда муџахедина, у БиХ је дошао 13. марта 1992. године под именом Абдел Кадер Мокхтари из Алжира.

„Наредбом Алије Изетбеговића, након почињених злочина над Србима на Озрену, Абу Мали добио је чин надкапетана Армије БиХ, а његов главни безбједњак Ајман Авад чин капетана. Држављанство БиХ добија као Халид ибн Абдулах, а у његовом персоналном досијеу написано је познат као ‘Абу Маали’ /са два ‘а’/, име оца Таиб, а мајке Амина, рођене Ферхави. Рођен је 24. јула 1967. године у Кувајту и стално настањен у улици Чекалуша 16 Сарајево. На тој адреси се и тада, а и данас налази Амбасада Шпаније“, истакао је Галијашевић.

Према његовим ријечима, након прве ревизије држављанстава лица афроазијског поријекла, Абу Мали мијења име у Халид Ћатић, а затим Сенад Абид Ћатовић.

„Под тим именом, Изетбеговићева чаршијска дипломатија именује га за помоћника војног аташеа у Мисији БиХ при УН у Њујорку. Власти Алије Изетбеговића су Абу Малију издале најмање два пасоша – један са ознаком БХ 540623, 4. септембра 1995. на име Халид Ибн Абдулах, а други под бројем 0857563 издат 6. априла 1999. године на име Халид Ћатић“, навео је Галијашевић.

Он је нагласио да је све то рађено уз велику подршку тадашњег предсједника СДА Алије Изетбеговића и његових сарадника, који су током рата у Сарајеву угостили и Осаму Бин Ладена.

Галијашевић је рекао да је Абу Мали за вријеме и послије рата у БиХ био оперативна веза високог функционера СДА Шемсудина Мехмедовића, преко којег су први муџахедини и стигли у БиХ и добијали држављанство БиХ.

Он је подсјетио да је Абу Мали у рату организовао кампове за обуку муџахедина у Травнику, насељу Пољанице у близини Мехурића, између Зенице и Травника, Орашцу /мјесто из кога су починили страшне злочине над хрватским становништвом/, у зградама Музичке школе у Зеници и Ватросталне у Подбрежју код Зенице /до тада сједиште команде ХВО/, у насељу Арнаути, удаљеном око двадесетак километара од Зенице, у Бјелом Бучју код Травника, у Равном Ростову код Бугојна, у селу Јабланица код Тешња, а од септембра 1995. до краја 2000. године у селу Бочиња Доња, између Маглаја и Завидовића.

„Абу Мали је командовао и операцијом напада на Возућу и био главни координатор заједничког дјеловања муџахедина и НАТО снага које су десет дана прије почетка напада интензивно бомбардовали положаје војске Републике Српске, магацине и складишта наоружања и војне опреме, командне центре и радио-релејне уређаје на подручју цијеле Републике Српске.

Абу Мали се повезује и са дјеловањем исламистичке групе из Сан Дијега, и то као сарадник америчких служби. Ћатић, односно Абу Мали, организовао је и ‘љетни џихадистички логор’ у Пенсилванији само мјесец дана прије терористичког напада у Њујорку 2001. године, а америчке службе наводно су га теретиле и за организацију терористичког напада на амерички разарач ‘УС кул’ /УС Цоол/ у јеменској луци у Адену, али га никада нису покушали пронаћи или процесуирати“, истакао је Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Вијест о смрти некадашњег команданта одреда „Ел муџахедин“ Абу Малија изазива сумњу се појављује прво на ИСКРА.

Припадника Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде Душка Глигорића у нападу на Возућу заробили су припадници такозване Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, и само га је пука срећа спасила да преживи вишемјесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли, за време којег је пребијан и мучен.

Глигорић је као двадесетосмогодишњак заробљен 11. септембра 1995. године. Ослобођен је 24. марта 1996. године.

Заробљен је око 16.00 часова у селу Кестени, крећући се у групи са 11 сабораца и цивила током повлачења из опкољене Возуће ка планини Озрен. Заједно са њим, у групи је била и његова сестра, о којој по заробљавању ништа није чуо све до доласка у затвор у Тузли.

„Сестра ме је молила да је убијем јер смо знали да смо опкољени. Имао сам пиштољ и пушку, али нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе“, присјећа се Глигорић.

Глигорић наводи да су их заробиле мјешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армије БиХ, као и јединице одреда „Ел муџахедин“. На лицу мјеста убијена су четири младића, док је Глигорић лакше рањен.

По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдје је, према његовој процјени, већ била формирана колона у којој је било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.

Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натјерани да погну главе, а ако је неко одступао, био је ударен или оборен.

„У том положају чуо сам комешање, јауке, ударце и рафалне пуцње“, истиче Глигорић.

Он се присјећа да је у каналу видио обрисе нечијег беживотног тијела.

Као рањеног, смјештају га на зачеље колоне, што му је, како он оцјењује, спасило живот.

„Имао сам срећу да, као и тројица мојих сабораца, као посљедњи у тој колони будем издвојен од војске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског војника према Лозној“, наглашава Глигорић.

У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа није знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду „Ел муџахедин“.

Убрзо је пребачен у Бановиће, гдје је смјештен у објекат некадашњег Дома здравља. Заједно са осталима, он је ту испитиван, пребијан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић није хтио говорити.

Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.

„Најгори је био пут до Тузле јер ко је дошао до тузланског затвора, он је и преживио“, истиче Глигорић.

Описујући боравак у затвору, Глигорић истиче да га је, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, који се, како је навео, коректно понашао према заробљеницима.

Од њега сазнаје да му је сестра жива.

„Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић је потврдио, запријетивши да о томе не смијем никоме говорити или ће ме убити“, истиче Глигорић.

Он је у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када је размијењен у мјесту Сочковац, општина Петрово.

Глигорић је током ратних дешавања изгубио оца, који је погинуо 2. новембра 1992. године, брата, који је погинуо 4. јуна 1994. године, као и мајку, која је умрла 1995. године.

По изласку из заробљеништва, Глигорић наводи да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.

Чланак СЈЕЋАЊЕ НА СТРАДАЊЕ СРБА У ВОЗУЋИ: Сестра ме је молила да је убијем јер смо знали да смо опкољени се појављује прво на ИСКРА.

Предмет о злочинима почињеним над Србима на подручју Озрена и Возуће у јулу и септембру 1995. године у раду је у Тужилаштву БиХ у Сарајеву пуних десет година!

Због тих злочина кривичне пријаве поднесене су против деветнаест идентификованих и дјелимично идентификованих лица, припадника Армије БиХ и страних добровољаца, међу којима се као другопријављени налази командант Трећег корпуса Армије БиХ Сакиб Махмуљин, речено је Срни у Министарству унутрашњих послова Републике Српске.

Центар јавне безбједности Добој поднио је кривичну пријаву због злочина почињених на подручју Озрена и Возуће Окружном тужилаштву у Добоју 1. марта 2002. године, а 28. октобра 2005. године допуњен извјештај о кривичном дјелу поднесен је Тужилаштву БиХ, гдје се предмет и данас налази.

За ова лица постоји основа сумње да су током 1995. године на подручју Озрена и Возуће, кршећи правила међународног хуманитарног права за вријеме грађанског рата у БиХ, у оквиру састава јединица такозване Армије БиХ, организовали и формирали јединицу „Ел муџахедин“, која је у свом саставу имала лица афро-азијског поријекла, наредили или лично починили кривична дјела ратни злочин против ратних заробљеника и противправно убијање и рањавање непријатеља.

У догађајима на подручју Озрена и Возуће у јулу и септембру мјесецу 1995. године укупно је заробљено у више наврата 78 војника и цивила, који су прошли кроз логор у мјесту Каменица, општина Завидовићи, од којих су живи размијењени укупно 25 цивила и војника, а 53 заробљена лица су убијена, наводе из МУП-а.

Одред „Ел муџахедин“ је формиран наредбом команданта Главног штаба такозване Армије БиХ Расима Делића у августу 1993. године. То је била добровољачка формација јачине самосталног одреда у саставу Трећег зеничког корпуса Армије БиХ, под командом Махмуљина, истичу у МУП-у Српске.

У акту од 26. фебруара 1996. године, који је потписао Махмуљин, налази се списак припадника одреда „Ел муџахедин“ са генералијским подацима укупно 1.774 припадника одреда, који су од формирања до распуштања у децембру 1995. године били у саставу те јединице, међу којима је био велики број страних држављана афро-азијског поријекла.

Њихов логор у Каменици је постојао од јесени 1993. године до расформирања одреда у децембру 1995. године. Командант одреда је био Абдел Кхадир Макхари, звани Абу Мали, а чланови уже команде су били Шејх Енвер Шабан, Ајман Авад и Имад Мохамед Ал-Хусеин, звани Абу Хамза.

У јулу 1995. године у нападу на одбрамбене положаје које је држала Лака пјешадијска бригада Војске Републике Српске из Прњавора муџахедини су заробили групу од 12 припадника Војске Републике Српске, након чега су одведени у село Ливаде у општини Завидовићи, гдје је било истурено командно мјесто одреда „Ел муџахедин“.

У логору муџахедина у Каменици, општина Завидовићи, гдје је ова група заробљеника одведена, једном од заробљеника из те групе муџахедин је, након физичког злостављања и мучења, прво пуцао у главу из пушке, а затим је великим мачем истом одсјекао главу, а преосталих једанаест заробљеника је било присиљено да љубе одсјечену главу, истичу из МУП-а.

Претресно вијеће Хашког трибунала је у образложењу пресуде Расиму Делићу, утврдило да је такво поступање код заробљеника произвело тешку душевну и физичку патњу, као и повреду, те да представља и тежак напад на људско достојанство.

Дана 11. септембра 1995. године Друга чета Петог батаљона 328. брдске бригаде такозване Армије БиХ, на локацији познатој као Ђурића Вис у насељеном мјесту Кестен, општина Завидовићи заробила је групу од 52 припадника Војске Републике Српске коју су сачињавали припадници Четврте озренске бригаде и других јединица Војске Републике Српске, као и четири цивила, од којих и три жене.

Наведена група заробљеника одведена је у салу Омладинског дома у мјесту Кестен, општина Завидовићи, а у току транспорта муџахедини су лишили живота два заробљеника, подаци су МУП-а Српске.

По доласку на наведену локацију, тој групи заробљеника додата је и група од десетак заробљених припадника Војске Републике Српске гдје су их преузели припадници одреда „Ел муџахедин“, након чега је цијела група заробљеника, заједно са цивилима, одведена у логор муџахедина у Каменици.

У периоду од 21. до 23. јуна 2006. године Комисија за тражење несталих особа ФБиХ, извршила је ексхумацију масовне гробнице у Каменици, у кориту ријеке Гостовић, приликом чега је пронађено и ексхумирано укупно осам тијела, са одсјеченим главама, као и десет лобања.

Претресно вијеће Хашког трибунала у образложењу пресуде Расиму Делићу, који је осуђен на три и по године затвора, је навело да се увјерило да су свих 52 мушкараца Срба, наведених у прилогу Ц Оптужници, намјерно лишили живота припадници одреда „Ел муџахедин“ у логору Каменица од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године.

У образложењу пресуде наводи се да то указује на дужи временски период извршења наведених кривичних дјела након чега су били сахрањивани на тајне локације, са којих су накнадно измјештана тијела, са циљем прикривања доказа о почињеним кривичним дјелима против међународног хуманитарног права.

Свирепо и сурово убијање заробљених војника и цивила са ритуалним одсијецањем глава био је специфичан поступак припадника јединице „Ел муџахедин“, а заробљени војници Војске Републике Српске били су физички злостављани, мучени глађу и жеђу, изложени психичкој тортури, те свакодневно изложени пријетњи о физичкој ликвидацији.

„Они су били у потпуности у ропском положају, везани тешким ланцима једни за друге у предјелу скочног зглоба, а рањени и повријеђени су били лишени медицинске помоћи“, речено је Срни у МУП-у Републике Српске.

Чланак НЕМА ПРАВДЕ: Предмет Возућа 10 година стоји у Тужилаштву БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Напад на македонској граници, који су извели исламисти повезани са вехабијским покретом из БиХ, насталим и развијеним из одреда „Ел Муџахедин“, показује да је Македонија најслабија тачка стабилности западног Балкана, иако је под контролом америчких и британских снага, па и НАТО, оцијенио је експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

„Десетине нама познатих људи из одреда ‘Ел Муџахедин’ /из Санџака, са Косова и из Македоније/ су присутни и учествују у организацији сукоба и стварању исламског друштва у Македонији. Такозване ослободилачке војске Македоније или Косова или Прешевске долине – представљају једну форму под којом наступају исламистичке и терористичке структуре и појединци повезани са БиХ“, истиче Галијашевић у интервјуу Срни.

Галијашевић прецизира да су ти појединци Кемал Мурић /Санџак, Рожаје/, Белмир Тумбул /Санџак, Пријепоље/, Хусеин Адеми /Македонија, Скопље/, који често долази и борави у БиХ, Сабахудин Изаири /Македонија, Тетово/, који такође путује често у Сарајево и БиХ, затим Џевад Ризвановић из Скопља, који путује по БиХ и Косову, Сељадин Џеза звани Хоџа из Скопља, некадашњи командант македонских муџахедина Мухамед Хадафан Гамили, вјерски вођа македонских муџахедина шеик Ахмед Али Седан, Идриз Биљбани, који дјелује у Приштини, а борави у БиХ и на Косову, Адин Хајрадиновић из Пећи, те Ризван Цазими звани капетан Леши из Прешевске долине, који живи на Косову.

„За регрутацију и оперативно дјеловање исламске екстремистичке и терористичке мреже на Косову од посебног значаја су бројне регистроване и нерегистроване исламске невладине организације које су активне на Косову, а нарочито оне под чијим окриљем делују исламски екстремисти“, истиче Галијашевић.

Галијашевић наводи да су од њих најважније Саудијски комитет здружене помоћи за Косово, Исламска хуманитарна фондација „Ел Харамејн“, Ал вакх ал Ислами, Свјетски савез муслиманске омладине, Исламска интернационална организација за помоћ, Глобална фондација за помоћ, Друштво за оживљавање исламског насљеђа и Калири ил Милерис, односно „врховна доброта“.

„Да напоменемо и да је у марту 2013. године на Косову званично регистрована прва политичка партија исламских фундаменталиста – ‘Исламски покрет уједињења’ /скраћеница на албанском ЛИСБА/, која пропагира панисламистичке идеје формиране од радикалних сунитских лидера“, напомиње Галијашевић.

Он је прецизирао да је незванични партијски лидер Фуад Рамићи, који је током 1990-их година ратовао у БиХ и који сматра да „држава не може бити демократска уколико она намеће секуларизам“.

„Рамићи је повезан са ‘Муслиманским форумом Косова’, који је са своје стране огранак фундаменталистичке ‘Европске муслиманске мреже’, коју предводи Тарик Рамадан. ЛИСБА је такође тијесно повезана са религиозним организацијама у БиХ и координира своја дејства са сличним групама у Албанији и Македонији. ЛИСБА представља формалан доказ активности ‘Муслиманске браће’ на Балкану, које подржава превасходно Катар“, напомиње Галијашевић.

Галијашевић је упозорио да се исламско друштво у Македонији и на Балкану гради из БиХ, а да је исламско друштво у БиХ план и насљеђе Алије Изетбеговића.

„Од 1991. до 2001. године – цијелу једну деценију, таква БиХ је представљала најважнији центар свјетског тероризма. У другом мјесецу 1996, најважнија Ал Каидина војна формација на планети – одред ‘Ел Муџахедин“ бројао је 1774 војника, и не само војника него и проповједника. Послије рата у БиХ, плански и уз благу подршку западних обавјештајних служби, некажњени након злочина, раширили су се по Балкану и Европи, али и по цијелом свијету“, наводи он.

Галијашевић наглашава да је несумњив њихов допринос развоју екстремних исламистичких формација на Косову и Македонији. „Оно што је Авганистан дао БиХ, то је исламистичка мрежа из БиХ дала цијелој Европи. И такозвана Ослободилачка војска Косова и друге војне формације су биле под утицајом муџахедина из БиХ“, напомиње Галијашевић.

Он сматра да је напад у Македонији јасан доказ да је сарадња милитантног исламистичког фактора у региону Балкана на највишем нивоу, персонално и организационо.

„Вехабије из БиХ, са Косова, Санџака и Македоније су међусобно повезане, врше заједничка предавања, окупљања, финансирање заједничких пројеката и оријентисани су на БиХ као базу, центар управљања и дјеловања“, упозорава Галијашевић.

Он истиче да, иако вехабијске вође из БиХ формално не управљају структурама на Косову, Санџаку и Македонији, ипак, логистичка подршка, финансирање тероризма и извори вјерске и политичке подршке крећу из БиХ, чиме је утицај исламиста из БиХ огроман и неоспоран.

Галијашевић у том погледу оцјењује да су Суд и Тужилаштво БиХ, на челу са Медџидом Кресо и Гораном Салиховићем, „кишобран“ и заштита сваком потенцијалном и активном терористи у БиХ, те главни кривци за тако криминализовани однос правосудних институција према радикалним исламистима и терористима.

„То је посебно тужилаштво, које циљано гуши истраге против носилаца политичке подршке екстремистима, и које има право и обавезу водити истраге, подизати оптужнице, борити се да пред судским инстанцама носиоци ових идеологија и активности буду кажњавани, а које се претворило у обавјештајно-пропагандни центар који се бави политички мотивисанима заштитама муџахедина и високо позиционираних кадрова СДА, па и предсједавајућег Парламентарне Скупштине БиХ Шефика Џаферовића – по цијену да проведе фиктивну истрагу против генерала Сакиба Махмуљина, али да се круг одговорних извршилаца и наредбодаваца не шири“, наводи Галијашевић.

Он истиче да права борба против тероризма почиње у самом друштву, наставља се у безбједносним агенцијама, али завршава у правосудним. „Међутим, и друштво, безбједносне агенције и правосуђе су слаби, корумпирани и неспособни за овакву борбу“, упозорава Галијашевић.

Кад је ријеч о безбједносним агенцијама у региону, Галијашевић напомиње да је њихова сарадња увијек везана само за одређено вријеме и одређену конкретну акцију, али није перманентна и није интензивна.

„Још не постоји спремност да се у потпуности надзиру и контролишу све идентификоване групе радикалних исламиста у региону, те да безбједносне агенције из БиХ, Србије, са Косова и Македоније предузимају адекватне мјере синхронизовано и континуирано“, сматра Галијашевић.

Он напомиње да је сарадња међу безбједносним агенцијама недовољна и сведена на размјену информација о већ утврђеним починиоцима кривичних дјела за којима је издата међународна потјерница, што доприноси томе да се слање бораца на ратиште у Сирију одвија несметано.

„Врло мало радикалних вођа одлази на ратиште и углавном је ријеч о мање познатим, младим лицима који из социјално-економских разлога или због идеолошке индоктринације исламистичком идеологијом одлазе ратовати у Ирак и Сирију“, појашњава Галијашевић.

Оцијенивши да је пријетња глобална, а самим тим и регионална, Галијашевић наводи да и одговор треба бити такав, али да дилеме остају: како ратовати против тероризма – глобално или регионално, дипломатски или војно.

„Стратегија Европе се, прије свега, заснива на превенцији терористичких напада појачаним дјеловањем обавјештајних служби и активне међународне размјене обавјештајних података, а затим и спречавањем прања новца и пресијецањем канала којима појединци, организације или државе финансирају терористе“, наводи Галијашевић.

Он додаје да ЕУ, такође, гради визију превенције даље ескалације тероризма посредством рјешавања регионалних сукоба, прије свега на Блиском и Средњем истоку, односно у Средоземљу.

Нажалост, напомиње Галијашевић, борба против тероризма се мора прилагодити и минимуму заједничких интереса великих сила које слиједе логику властитих економских и других интереса, врло често изазивајући нестабилност у цијелим регионима и континентима.

„Надам се да наш регион неће бити, поново, полигон за такве врсте сукоба у којима би ова терористичка инфраструктура могла узроковати непоправљиве посљедице и да напад на Македонију неће бити почетак отварања новог исламистичког фронта и ратишта“, истакао је Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Исламско друштво на Балкану се гради из БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Међу терористима са ознакама тзв. ОВК који су заузели полицијску станицу на сјеверу Македоније било је и десетак бивших припадника одреда „Ел муџахедин“ из БиХ, пише „Глас Српске“.

Група је у Македонију упала са Косова, а њени чланови из БиХ посљедњих мјесеци боравили су у селима Арачиново и Кондово код Скопља, која контролишу припадници терористичке ОВК, каже извор из безбједносних структура БиХ.

„Ту, и у селима према Косову, има велики број припадника јединице `Ел муџахедин`. Муџахедини из БиХ, који су у склопу терористичке групе упали у караулу у Гошинцу, ту су имали тренинге“, наводи саговорник листа.

Према његовим ријечима, они су успоставили мрежу на Косову и Метохији, у Санџаку и у Македонији.

Терористичка група од 40 чланова напала је у ноћи између понедјељка и уторка полицијску станицу Гошинце и разоружала четири полицајца. Они су касније нестали, а македонска полиција за њима трага.

Професор Факултета за безбједности из Скопља Иван Бабановски каже да је око 150 муџахедина из БиХ стигло на Косово, а затим у Македонију и заједно са бившим припадницима ОВК контролишу дијелове македонске територије на којима званична власт нема никакав утицај.

„Посљедњи напад дио је реализације плана Ал каиде познатог као `Балкан 2020`. Према том плану, Балкан је један од центара за продор исламистичког тероризма у Европу“, рекао је Бабановски.

Он је навео да напад на полицијску станицу извршен према резолуцији о конституисању природне албанске државе, која је усвојена 17. јануара 2013. године на свеалбанском скупу у Тирани.

Бабановски је истакао да на територији под контролом терористичке организације АНА (албанска национална армија) постоје тренинг кампови, а да се та територија веже од Бујановца и Прешева до скопских села Кондово и Арачиново.

„Покретност тих јединица је таква да могу да се употријебе у свако доба на свим дијеловима Балкана“, нагласио је Бабановски.

Професор београдског Факултета безбједности Милан Мијалковски каже да се на Балкану налази око 10.000 такозваних спавача терористичке организације Ал каида, спремних да крену у акцију, а да их је у БиХ око 3.000.

Чланак ГЛАС: Муџахедини из БиХ међу терористима на караули у Македонији се појављује прво на ИСКРА.

Експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић изјавио је да хиљаде докумената, свједочења и разних других доказа о почињеним ратним злочинима над Србима и Хрватима на подручју Возуће, Озрена и Зенице представљају трагичну потврду да у БиХ не постоји ни закон ни морал.

Коментаришући чињеницу да је десет припадника некадашње Службе државне безбједности /СДБ/ Зеница 22. октобра 1994. године, распоређено на ратне дужности у одред „Ел муџахедин“, у вријеме када је начелник био актуелни предсједавајући Представничког дома парламента БиХ Шефик Џаферовић, Галијашевић је рекао да „Шефик Џаферовић није случај ни политичка афера, како то тврде поједини представници СДА, ПДП-а и СДС-а, него представља сву трагедију правосуђа БиХ“.

„Шефик Џаферовић је класичан примјер рушења правног поретка БиХ, рушења кредибилитета Хашког трибунала, али и увреде за све поштене људе који су из протеклог рата изашли чистих руку и чистог образа.

Јасно је да иза ове политике, у којој је један од актера ноторни ратни злочинац на челу Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, стоје инострани шпијунски центри који су смјештени у Сарајеву и који штите своје муџахедине и своје терористе, и апсолутно их не интересују ратни злочини над Србима и Хрватима у БиХ“, истакао је Галијашевић.

Он је навео да постоји низ доказа да су муџахедини Алије Изетбеговића и лично Изетбеговић имали везу са свим вођама терористичке мреже. „Власт Алије Изетбеговића, полиција и војни врх су имали сталну комуникацију са Осамом бин Ладеном и свјетском терористичком мрежом, а данас БиХ управљају политички и вјерски сљедбедници Бин Ладена, а све то са знањем и вољом САД и ОХР-а“, рекао је Галијашевић.

Он је нагласио да под пуном правном одговорношћу тврди да су „монструозне и бруталне злочине на Озрену починили брадати фанатици, муџахедини и терористи, уз помоћ припадника Армије РБиХ“.

Чињеница јесте да је Шефик Џаферовић, уз помоћ Сакиба Махмуљина, непуну годину прије тих бруталних злочина над Србима на подручју Возуће распоредио десет припадника своје Службе државне безбједности, каже Галијашевић, али је чињеница и да је та његова служба пуну годину дана заједно са муџахединима убијала и клала Србе.

Галијашевић је оцијенио да је „Шефик Џаферовић безобзирни ратни злочинац, који не само да је знао за злочине на Озрену, Зеници и на подручју цијеле средње Босне, него је са својим специјалним јединицама учествовао у њима“.

„Њихови злочини су доказани и расвијетљени у Хашком трибуналу, на суђењима команданту Армије БиХ генералу Расиму Делићу, начелнику Генералштаба генералу Енверу Хаџихасановићу и команданту Седме муслиманске бригаде пуковнику Амиру Кубури.

У овим предметима доказано је убиство 92 лица, а разматрано је убијање 319 лица која су се водила као нестали, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у објекту ‘Ватростална’ у Подбрежју, у Казнено-поправном дому Зеница, у Основној школи Јабланица у Тешњу, у Орашцу, те брутална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и у средњој Босни“, рекао је Галијашевић.

Он је навео да су о томе у Хагу свједочили поштени људи свјесни своје одговорности пред народом и законом и расвијетлили их ризикујући свој живот.

„Свакако су велики терет поднијели људи попут доктора Бранка Шиканића, Србина из Прњавора, који је прошао пакао муџахединског логора, и Хрвата Луке Бабића, али свједочења безбједњака, аналитичара и официра Бошњака посебно су значајна, јер су ризична – Изета Карахасановића, Закира Алиспахића, Салиха Спахића, Ферида Буљубашића, Месуда Шадинлије, Саеда Жерића, Мухамеда Омерашевића, Фадила Алихоџића, Џемала Вучковића…

Њихова свједочења и хиљаде страница доказа и докумената о тим злочинима, су трагична потврда да у БиХ не функционишу ни закон ни морал. Одлукама да потпуно доказани ратни злочини на Озрену не буду кажњени, коначно се уништава, ионако, корумпирано правосуђе које и не заслужује да постоји и пресуђује“, рекао је Галијашевић.

Он је подсјетио да је Хашко тужилаштво било заинтересовано за злочине на подручју Зенице, у вријеме када је начелник био Џаферовић, те да је чак и Трибунал био шокиран сазнањем да ниједан од тих злочина није пријављен.

„За БиХ и њене народе трагично је да у парламенту сједи особа као што је Шефик Џаферовић, а поражавајуће је да га прихватају посланици из СДС-а, ПДП-а и НДП-а, који зарад радних мјеста у институцијама БиХ неће да погледају истини у очи, да сагледају чињенице да је Џаферовић над њиховим народом починио злочин, већ сједе с њим у дому којим он и предсједава“, рекао је Галијашевић.

Он је оцијенио да „Џаферовић није злочинац само за правосуђе БиХ и тужиоца Горана Салиховића, који су под директним утицајем СДА и Бакира Изетбеговић, иако сви знају да је учесник свих злочина и главни актер њиховог прикривања“.

„Послије свега, само наивни и тотални политички дилетанти могу очекивати да ће правосуђе БиХ, све док је Горана Салиховића, Бакира Изетбеговића и странаца процесуирати било који ратни злочин почињен над Србима и Хрвати на подручју Возуће, Зенице, Тешња, Озрена…“, закључио је Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: У БиХ не постоји ни закон ни морал се појављује прво на ИСКРА.

Десет припадника некадашње Службе државне безбједности /СДБ/ Зеница 22. октобра 1994. године, распоређено је на ратне дужности у одред „Ел муџахедин“, у вријеме када је начелник био актуелни предсједавајући Представничког дома парламента БиХ Шефик Џаферовић.

У документу који је у посједу Срне, а који је потписао командант Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакиб Махмуљин, наводи се да се у одред „Ел муџахедин“ премјештају: Нурудин Ахмић, Закир Арслановић, Дамир Карић, Нермин Мехић, Ермин Незић, Мехмед Смирко, Мисирлија Смирко, Семир Смирко, Алија Смирко и Адмир Шабановић.

Наредбом Махмуљина, именовани се разрјешавају досадашњих дужности у СДБ Зеница и упућују у одред „Ел муџахедин“, о чему је, додаје се у документу, обавијештена и команда овог одреда.

„Рок извршења наредбе је – одмах, а најкасније до 25. октобра 1994. године“, наводи се у документу.

Распоређивање десет припадника СДБ-а у одред „Ел муџахедин“ извршено је десет мјесеци прије стравичног злочина над Србима на подручју Возуће.

Чланак ЗЕНИЦА: У одреду „Ел муџахедин“ били припадници Џаферовиећевог СДБ Зеница се појављује прво на ИСКРА.

Садашњи предсједавајући Представничког дома Паралемнтарне скупштине БиХ Шефик Џаферовић под сумњом је да је један од криваца за бруталне и масовне злочине муџахедина почињене над Србима на подручју Возуће и Зенице, што су се они уопште десили и што су остали некажњени, потврдио је извор Искре, некадашњи припадник безбједносних структура РБиХ.

„Шефик Џаферовић је, као начелник Центра службе безбједности /ЦСБ/ Зеница, у сваком тренутку знао шта се дешава у Одреду ‘Ел Муџахедин’. Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас, изазивају згражавање и страх цијелог свијета, јер представљају јединствени начин дјеловања ‘Исламске државе’ и Ал Каиде, Шефик Џаферовић никада није позван на одговорност“, истакао је наш извор.

Он је нагласио да се у јавности Федерације БиХ ова тема углавном избјегава, док у Републици Српској, поједине политичке странке, веома често, износе бесмислена и лицемјерна становишта стварајући дилему колико је Џаферовић о томе уопште знао, да ли је могао урадити било шта, колико је, заиста, одговоран, те да ће се то утврдити у судском процесу пред правосудним институцијама БиХ.

„Важно је рећи да тог процеса и неће бити, ако се настави овако благи однос појединих медија и појединих политичких странака према ратним злочинима почињеним према српском народу, прије свега на подручју Возуће, али и Зенице у цијелини“, рекао је наш извор.

Према службеним документима, објекат у коме су се налазили муџахедини, Сектор државне безбједност ЦСБ Зеница водио је под оперативним именом „Киншаса“ још од почетка 1993. године.

У синтези службених докумената и оперативних мјера ЦСБ Зеница од 21. априла 1995. године, који покрива цијелу 1994. годину, Одред „Ел Муџахедин“ се доводи у везу са увозом великих количина оружја, са контактима према страним обавјештајним службама, контраобавјештајном заштитом коју за њих проводи Ајман Авад, са везама и контактима са радикалним исламистичким групама у Пакистану, Египту, Саудијској Арабији, као и са штампањем радикалне вјерске литературе која одступа од схватања и практиковања ислама међу муслиманима у БиХ.

„Анализирајући до сада сачињену документацију са објекта ‘Киншаса’ дошло се до одређених безбједносно интересантних сазнања која указују на везе јединице ‘Ел Муџахид’ са починиоцима неких терористичких аката.

Tерористичке активности односе се углавном на киднаповање и убиство енглеских хуманитараца Пола Годала, рањавање Сајмона Кинга и Дејвида Курта, затим убиство једног египатског генерала, отмицу официра ХВО-а Живка Tотића, те отмице припадника јединице ‘Ел Муџахид’ из зеничке болнице, односно Казнено-поправног дома Зеница“, наводи се у синтези службених докуменате Сектора државне безбједности, ЦСБ Зеница, од 22. априла 1995. године. Тамо се наводи и сазнања о контакту Абу Меалија и Абу Маиза који се налази у Сани држава Јемен. Тако сектор СДБ-а Зеница наводи да је Абу Меали искритоковао Маиза, који се бави организовањем слања људи у Босну, рекавши му да у Босну не може доћи било ко већ само провјерени и искусни борци. Исти говори о људима из Бишајира (Пакистан) који не испуњавају услове јер нису довољно жестоки у одбрани ислама. Меали тражи да лица која долазе морају бити жестоки и стрпљива. Све се то догађало по сазнањима и на очиглед Шефика Џаферовића. Џаферовић се залагао да муџахедини добију и држављанство БиХ. Тако је на примјер 28. априла 1995. године упутио захтјев Министарству унутрашљих послова у Сарајево захтјев за пријем у држављанство РБиХ за Боукмоури Таиеба, рођеног у мјесту Ел-Меданиа у Алжиру. Џаферовић у захтјеву број 21-1/07-204-1735/95 наводи да је Боукмоури припадник одреда „Ел Муџахид“ 3, Корпуса Армије РБиХ од 1.05.1993. године. Мјесец дана касније Џаферовић шаље захтјев да се у држављанство прими и држављани Туниса Мхамди Седик бен Мокхтар. Бен Мокхтар је, наводи Џаферовић у захтјеву, припадник одреда „Ел Муџахедин“ од септембра 1992. године. Таквих захтјева је било на десетине.

Појам тероризам и терористичка активност у БиХ никада нико није употријебио као дефиницију активности Одреда до 11. септембра 2001. године, а Шефик Џаферовић је још 1994. године имао све информације о дјелима терористичке природе. И док Џаферовић и његова СДА и даље штите терористе, експлицитно и прикривено, они су у суштини још 1994. године знали да су ова лица извори терористичке пријетње и носиоци терористичких активности“.

То потврђује и документ под називом „Пресјек обрађених предмета који указују на терористичку дјелатност“, који је Џаферовић, у име ЦСБ Зеница, потписао 27. априла 1995. године.

Надзор који је ЦСБ Зеница имао над Одредом „Ел Муџахедин“ у мају се проширио на заједничку оперативну акцију Војне безбједности и ЦСБ Зеница-Сектор државне безбједности.

Tа оперативна акција, која је покренута 12. маја 1995. године, названа је „Врандук“, а значила је потпуни оперативно-технички и сваки други надзор над цијелим Одредом, посебно над командом Одреда /“Оперативна акција „Везир“/, командантом Одреда Абу Малијем /Оперативна акција „Вазал“/, главног обавјештајца и безбједњака Ајман Авада /Оперативна акција „Дервиш“/ и на крају свих припадника Одреда, њихових веза и контаката, од војно-безбједносних и полицијских органа – Управе војне безбједности Tрећег Корпуса и Сектора државне безбједности ЦСБ Зеница.

Операцију оперативног обухвата „Врандук“ одобрили су командант Главног штаба такозване Армије БиХ генерал Расим Делић и министар унутрашњих послова такозване Републике БиХ Бакир Алиспахић.

План и реализацију акције водили су помоћник Шефика Џаферовића, начелник Сектора државне безбједности у ЦСБ Зеница Февзија Бабић и начелник Војне безбједности Tрећег корпуса пуковник Екрем Алихоџа.

У плану реализације оперативне акције „Врандук“ наводи се да је циљ акције „предузимање мјера и радњи на документовању и пресјецању субверзивне и друге противуставне и противзаконске дјелатности једног броја припадника Одреда ‘Ел муџахедин’ и њихових веза“.

Начелник Управе безбједности у Генералштабу такозване Армије БиХ генерал Јусуф Јашаревић 13. маја 1995. године потписао је документ у којем се наводи да „…у циљу праћења, документовања и пресјецања обавијештајне дјелатности, као и расвјетљавања свих активности припадника Одреда ‘Ел муџахедин’, а на основу тачке 10. и 23. Правила за рад Службе војне безбједности предлаже, а командант Расим Делић одобрава наредбу о провођењу сљедећих оперативних мјера: тајно слушање и снимање (TСС), тајно праћење и осматрање (TПиО), тајни претрес (TП) и тајна контрола поштанских пошиљки (TКПП).

Оперативна акција „Врандук“ вођена је све до краја рата и обезбјеђивала је пуну информисаност ЦСБ Зеница и команде Трећег корпуа о сваком тренутном кретању и активности било ког припадника Одреда „Ел Муџахедин“ а посебно команде тог одреда. Ипак, ни Шефик Џаферовић, ни Сакиб Махмуљин нису урадили ништа да спријече злочине нас Србима у Возућој и на Озрену у септембру 1995. године, за вријеме и послије Операције „фарз 1995“.

Операцију праћења и надзора над Ајманом Авадом окончали су 31. јануара 1996. године са образложењем да је тај дан напустио земљи и отишао, мада је Авад и данас у ФБиХ, у Зеници.

„Дакле, Џаферовић је, отворено сумњамо, о сваком злочину био информисан у тренутку планирања, а посебно у току извршења и био је дужан спријечити извршења злочина, али није. Знао је ко су извршиоци злочина и није подузе ниједну мјеру санкционисања злочина над српским народом на Озрену. Био је упознат и са начином на који су ови злочини вршени ритуалним одсијецањем глава, те мучења која су претходила овим убиствима“, истакао је наш извор.

Џаферовић је, сумњамо, знао и гдје су примарне гробнице убијених цивила и војника српске националности и за премјештање гробница, али нити је спријечио, нити је починиоце казнио.

„Жалосно је водити разговор о минимуму политичке одговорности човјека који је у ствари био свједок и саучесник ових страшних злочина и који је, сумњамо, учинио све, да посљедице ових недјела и њихови актери данас постану пријетња европском миру“, нагласио је …. .

Тадашњи директор Агенције за истраге и заштиту БиХ Мунир Алибабић 2001. години обавјештава све државне органе о повезаности Абу Малија са тероризмом, али и са његовим идентитетима добијеним у БиХ и документима које користи.

„Данас не говоримо само о Одреду ‘Ел Муџахедин’ него о армији и бригадама терориста и убица које је овај одред, за двије деценије активног дјеловања обучио и произвео. За тај степен безбједносне пријетње данас, највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић, али и једина личност која је могла наредити Расиму Делићу и његовим генералима да прећуте злочине, а заврше са операцијом ‘Врандук’, а сазнања из те акције и документа униште – Алија Изетбеговић. Његова одговорност је и за заташкавање тих злочина и скретање Бошњака са пута грађанске свијести и европског ислама“, закључио је некадашњи припадник безбједносних структура РБиХ.

Чланак ЕКСКЛУЗИВНО, ДО САДА НЕОБЈАВЉЕНА ДОКУМЕНТА: Шефик Џаферовић један од криваца за злочине муџахедина се појављује прво на ИСКРА.