Фото: Политика

Можда су само два глумца тако снажно утицала на популарне културе својих земаља – Џон Вејн на америчку и Бата Живојиновић на српску и југословенску. Како је време протицало, обојица каубоја, један тексаски а други партизански, стицали су признања критике која их је на почетку презирала. Али, и један и други су, готово идентично грађени, са специфичним ходом који подсећа на шепање и лицем грубијана, постајали далеко већи и од својих презимена и од својих улога. Били су симболи конзервативне Америке и социјалистичке Југославије. Потом је Бата постао идол и Слобине и демократске и какве год било Србије.

Као што у митском вестерну „Трачаги” Вејн игра Итана Едвардса који креће у епску авантуру, желећи да ослободи нећаку коју су отели Индијанци, борећи се у тој потрази са расизмом и сексизмом укорењеним дубоко у себи, и дубоко у Америци, тако и Бата у филму „Лепа села, лепо горе” игра незаборавну улогу старешине ЈНА и титоисту, који је симбол болне трансформације српског и југословенског друштва. Бата фасцинантним монологом у тунелу, разоткрива огорченог и разочараног ратника који са кумом муслиманом из некада јединствене земље, води бесмислени, крвави рат до истребљења.

Синоћ је на отварању Феста, Велимиру Бати Живојиновићу уручена награда „Победник” за животно дело остварено у филмској уметности, коју је примила његова супруга. Та глумчина од човека и људина од глумца је одавно навикао на овације и поштовање. Борећи се дуго с тешком болешћу, он није ништа изгубио од своје харизме, па се чини да је чувени илегалац Валтер из незаборавног филма „Валтер брани Сарајево” једнако имун на најтеже болести и старост, као што је био имун на немачке дивизије које су узалуд слате да га среде.

Коме год се чинило да ће његова глумачка величина нестати са партизанским вестерном као жанром, који је успоставио Вељко Булајић, а потом наставио Сарајлија Хајрудин Шиба Крвавац, преварио се. Бата је „укокао” толико Шваба у ратним филмовима, да је једно време претила опасност да нам његов шмајсер смањи девизне резерве од туризма. Али, Бата је једнако убедљиво тумачио улоге акционих хероја и трагичних јунака револуције, која је почела да грицка своју децу. Касније се није либио да пародира своје акционе улоге у лаким комедијама и телевизијским серијама, претварајући се од Валтера у одличног комичара.

У Кини је Бата далеко славнији од Сталонеа и Шварценегера, као бесмртни партизански фрајер Валтер. У Србији је одавно највећи глумац који је дубоко презирао племићки статус који су сами себи додељивале поједине величине. Много више је волео бирцузе по Космају и обичан свет с којим је пијуцкао пиво.

Био је комуниста, Титов пријатељ, а потом дугогодишњи члан СПС-а. Није се одрекао ни партије ни левице и сигурно је једини политички активиста, па макар и наизглед у илегали, који нема искрене противнике. Играо је бар три пута четнике, те га неправедно оптужују за партизанштину. Воле га једнако комунисти и монархисти, државотворци и анархисти, трезвењаци и пијанци.

Можда зато што се никада није одрекао филма и глуме, Тита и Слобе, Југославије и Србије.

Сасвим логично. Das ist Бата!

Чланак ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ: Митски јунак српске културе се појављује прво на ИСКРА.