Џевад Галијашевић (фото:insajder.ba)

Упозорење посланика из Луксембурга у Европском парламенту Франка Енгела да се ЕУ мора много више ангажовати у БиХ због вехабијских позиција, представља тежак шамар политици у БиХ која је „гурала под тепих“ вехабијску пријетњу, оцијенио је стручњак за безбједност Џевад Галијашевић.

„То је тежак шамар политици коју су креирали /лидер СДА Бакир/ Изетбеговић и сарајевска чаршија“, рекао је Галијашевић Срни.

Напомињући да је Спољно-политички одбор Европског парламента расправљао о вехабијској пријетњи из БиХ, Галијашевић је оцијенио да се и из Брисела види да је БиХ залутала и да се власт под управљањем Изетбеговића само колебала између пута према Саудијској Арабији или Турској.

„На те чињенице указао је и Енгел“, рекао је Галијашевић.

Према његовим ријечима, у протекле четири године безбједносне агенције и СДА, на челу са Изетбеговићем, координирале су своје акције на прикривању терористичке пријетње, као и на склањању из медија и из рада безбједносних агенција вехабијске пријетње, која је сада очигледна и за Европу.

Он је рекао да се радило и на уклањању прича о паралелним џематима, на склањању информација о изворима терористичке пријетње и, практично, обмањивању Интерпола и Савјета безбједности УН о изворима терористичке пријетње и о лицама и организацијама.

„Дозволили смо да /министар безбједности БиХ/ Драган Мектић и /директор Обавјештајно-безбједносне агенције/ Осман Мехмедагић Осмица креирају регистар из кога су избацили хиљаде људи који представљају стварну терористичку и вехабијску пријетњу, а да се у тај регистар лица опасних по националну безбједност угурају књижевници, пјесници, бајкери из Србије и Русије“, навео је овај стручњак за безбједност.

Он сматра да је добра вијест да је власт промијењена и да је очигледно да се ЕУ радује новој политичкој констелацији и доласку енергичног Милорада Додика на чело Предсједништва БиХ.

„У наредном периоду онај ко жели да спаси БиХ мора је отргнути из вехабијских и неоосманских канџи, и из канџи /турског предсједника Реџепа Тајипа/ Ердогана и вехабијске Саудијске Арабије“, нагласио је Галијашевић.

Он је упозорио да ће то бити тежак посао и да подразумијева многе безбједносне ризике, јер су у БиХ посијане многе параобавјештајне, насилне структуре које и кроз невладин сектор и разна вехабијска насеља, паралелне џемате и Исламску заједницу изазивају нестабилност у ширем смислу.

„Сигурно је да ће у наредном периоду морати да се води истрага ко је у ову земљу `нагурао` лажне мигранте, поражене војнике, припаднике Ал каиде, `Исламске државе`, ко је дозволио да се праве насеља затвореног типа у које може да буде смјештено готово 40.000 људи, које је дозволио да се формира вехабијски покрет који данас броји готово 100.000 људи, које је дозволио да се из регистра избаце они који стварно представљају безбједносну пријетњу, а таквих је у БиХ најмање 6.200“, рекао је Галијашевић.

Посланик из Луксембурга у Европском парламенту Франк Енгел упозорио је да се у БиХ мора много више и дубље ангажовати због вехабијских позиција.

„Морам вас подсјетити и опоменути, неколико десетина километара од границе ЕУ, ми у тој земљи имамо вехабијске позиције. Немојте заборавити да је БиХ земља у којој имамо изражено присуство и утицај Саудијске Арабије и Турске“, рекао је Енгел током расправе у Спољно-политичком одбору Европског парламента.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Енгелово упозорење је тежак шамар сарајевској чаршији се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: insajder.ba)

Експерти упозоравају на опасност која вреба од доласка хиљада миграната у БиХ. Галијашевић: Врх Републике Српске, а посебно Додик, угрожени због радикалних исламиста. У БиХ већ мјесецима долазе војно обучени „пси рата“

Хапшење двојице држављана Алжира и Сирије у Сарајеву, који су били наоружани пушком и пиштољима, потврдило је упозорење институција Републике Српске да су у БиХ међу мигрантима и бивши радикални борци ИД и Ал Каиде. Политички врх Републике Српске је безбједносно угрожен због прилива сумњивих миграната. Свима мора бити јасно да у БиХ долази на хиљаде поражених исламиста из Сирије и других земаља – каже, за „Новости“, Џевад Галијашевић, експерт за борбу против тероризма.

– У БиХ већ мјесецима слободно долазе војно обучени „пси рата“. Међу мигрантима се налазе многи мушкарци који су побјегли у БиХ са сиријског и других ратишта. Безбједносна провера миграната је катастрофална. Институције безбједности на нивоу БиХ нису предузеле потребне мјере да провјере мигранте који улазе у БиХ и, дефинитивно, од њих Републике Српске не може очекивати никакву помоћ. Радикални исламисти неће тражити непријатеље у Сарајеву, већ у Српској, и то је велика опасност – истиче Галијашевић.

Према његовим ријечима, посебно је угрожена безбједност Милорада Додика, предсједника Републике Српске, јер је он симбол српске државности и отпора негативним спољним утицајима који желе да направе унитарну, односно муслиманску БиХ, и то без Републике Српске.

– Хапшење наоружаних миграната у Сарајеву је још један доказ да у БиХ шетају по улици наоружани бивши борци ИД и Ал каиде. Институције Српске морају бити свјесне тога да немају никакву помоћ од безбједносних агенција БиХ, које дефинитивно не раде свој посао – истиче Галијашевић.

Борислав Бојић, члан Комисије за одбрану и безбједност БиХ, каже да се сада, нажалост, потврђују информације које су стизале из Републике Српске, о пријетњама које стижу с приливом миграната.

– Министарство безбједности БиХ је увјеравало да нема опасности по сигурност грађана од азиланата, а сада они наоружани слободно шетају Сарајевом. БиХ ће тек имати проблем око безбједности с доласком хиљада миграната – поручује Бојић.

Директор Полиције Републике Српске Дарко Ћулум изјавио је да све безбједносне институције у БиХ сада морају да подигну безбједносне мјере на виши ниво.

– Чињеница да је код миграната пронађено оружје говори о озбиљности ситуације. МУП Републике Српске дуже од године упозорава на то да постоје ризик и опасност од миграната који долазе у БиХ, и то је сада сасвим сигурно – каже Ћулум.

Више од 90 одсто њих нема лична документа и тражи азил, а у стварности их мање од десет одсто подноси захев за азил.

– Питање је онда из којих разлога долазе и каква је њихова намера – рекао је Ћулум, и додао да је МУП Српске пронашао 3.125 миграната и предао их Граничној полицији и Служби за послове са странцима БиХ.

ЈЕДНОМЈЕСЕЧНИ ПРИТВОР

Мигранти А. М. (34), из Сирије, и Д. А. (23), из Алжира, ухапшени су у недјељу у Сарајеву након што су бјежали од полиције која је покушала да их легитимише. Приликом претреса, код њих су пронађени једна пушка, четири пиштоља, пригушивач и више од 100 метака. Кантонално тужилаштво у Сарајеву затражило је да им се одреди једномјесечни притвор.

– Притвор је предложен због опасности од бјекства и ометања кривичног поступка – рекла је портпарол КТ Сарајево Азра Бавчић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Међу мигрантима „пси рата“ који циљају Републику Српску се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: insajder.ba)

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић изјавио је да је напад на предсједника и премијера Републике Српске Милорада Додика и Жељку Цвијановић у Челинцу „припремљен у истој кухињи параобавјештајне структуре АИД-а који управља операцијама ОБА БиХ“.

– Ту је, као и у случају напада на в.д. главног тужиоца БиХ Гордану Тадић, неодвојива улога Трифка Бухе, Драгана Мектића и Младена Иванића од улоге Османа Мехмедагића Осмице, Бакира Изетбеговића и Шефика Џаферовића. Они заједно раде на креирању друштвеног хаоса јер су свјесни неизбјежног пораза, губитка власти и кривичне одговорности која ће их стићи због четири године удруженог криминалног дјеловања и злоупотребе јавних овлаштења и функција – истакао је Галијашевић.

Он је упозорио да Република Српска, те предсједник Додик, премијерка Цвијановић и министар унутрашњих послова Драган Лукач морају бити спремни на све, јер је „‘друштво из Сарајева’ спремно убијати и подметати само да остане на власти“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Напад на Додика и Цвијановићеву режиран у АИД-у се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: insajder.ba)

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић сматра да министар безбједности у Савјету министара Драган Мектић на протесте против институција Републике Српске може једино позвати дојучерашње припаднике одреда „Ел муџахедин“, чијег је комаданта Абу Хамзу ослободио из Имиграционог центра и због њега промијенио прописе о странцима који представљају националну безбједност у земљи.

„Мектић може позвати и алжирску групу да митингује са њим против институција Републике Српске, јер је њих из Гвантанама довукао у Сарајево и обезбиједио им смјештај, једнако као и Ахмеда Саваха, највећег Бин Ладеновог специјалисту за екслозиве“, рекао је Галијашевић коментаришући Мектићеву изјаву да ужива велики углед у ратној јединици „Вукови са Вучијака“, која је, како тврди, спремна да послуша његов позив на наводне протесте против власти.

Он је поручио Мектићу да на наводне протесте може позвати и мигранте који су, како каже, „очито борци Ал Каиде или ‘Исламске државе'“.

„Мектић на протесте може позвати и свог пријатеља Сеида Дукменића, особу која је у предмету `Озрен` против Шемсудина Мехмедовића именована као особа која је четири одсјечене српске главе крајем септембра 1992. године донијела у полицијску канцеларију Шемсудина Мехмедовића“, рекао је Галијашевић.

Он је оцијенио да је добро да је дошла реакција представника „Вукова са Вучијака“, јер, како је навео, Мектић покреће хајку против њих, а жели да пребаци одговорност на неке друге људе.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Mектић на наводне протесте може позвати муџахедине и мигранте се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: insajder.ba)

Проналазак арсенала оружја у селу Матузићи, у федералној општини Добој југ, није безазлен и јасна је порука да се у Федерацији БиХ озбиљно разматрају опције сукобљавања, изјавио је Срни стручњак за безбједност Џевад Галијашевић.

Галијашевић је подсјетио на догађај од прије три године када је Агенција за истраге и заштиту БиХ на подручје општине Тешањ, на граници према Теслићу, пронашла два складишта наоружања и војне опреме, а да истрага о томе никада није проведена.

– Сада имамо проналазак оружја и опреме, ракетних бацача, експлозивних направа, бомби и муниције у насељу које је на граници са градом Добојем. Све то показује да пријетње које је својевремено Бакир Изетбеговић износио о злоупотребама намјенске индустрије нису биле без основа – истакао је Галијашевић.

Поред оружја, каже он, треба узети у обзир и повратак људи са сиријског ратишта, злоупотребе са мигрантима међу којима се враћају поражени терористи, као и постојање снажне вехабијске мреже у БиХ, 22 параџемата, те више од 60 вехабијских насеља или дијелова насеља.

– Сада видимо да проналазак оружја није уопште безазлен, да пријетње које Изетбеговић стално износи нису безазлене и да треба страховати колико су оне дио шире политичке стратегије појединих западних земаља, прије свега, британске тајне службе и њиховог дјеловања – упозорава Галијашевић.

Он је истакао да је добро што су медији из Републике Српске први објавили вијест и детектовали Матузиће, јер је очигледно да је цијела активност скривана од јавности.

– Имате приватну кућу у којој је то пронађено, а нико није ухапшен. О овако важном догађају нема никаквих саопштења из полиције, што само показује у ком правцу се креће политичко друшво којим се управља из врха СДА, а то је у правцу сукобљавања и наоружавања – констатовао је Галијашевић.

Нагласивши да је простор око куће у којој је пронађен арсенал оружја и даље опасан жутом траком и изолован од јавности, Галијашевић додаје да то указује да истрага о овом питању још није завршена и да постоји могућност да ту постоји још наоружања и опреме, што је потврдила и Федерална управа цивилне заштите.

Током рушења приватне куће у селу Матузићи, пронађено је шест ракета за ракетни бацач РПГ7, два ручна ракетна бацача М80 64 милиметра, три тромблонске мине, двије ручне бомбе, једна импровизована мина ратне производње и 1.350 метака калибра 7,62 милиметра, рекао је новинарима шеф Одсјека за уништавање експлозивних средстава Федералне управе Цивилне заштите Сеад Врана.

Он тврди да су минско-експлозивна средства пронађена током рушења приватне куће и да су уништена у петак, 22. јуна. Врана је најавио да ће у наредном периоду бити настављена претрага ове локације због сумње да има још наоружања.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Оружје порука да се у ФБиХ разматра опција сукоба се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: Medija Centar Beograd)

Босна и Херцеговина срља према провалији азијатских, теократских режима и удаљава се од прокламованог циља интеграције у Европску унију, а наводни Срби – „СЗП Срби“ у институцијама БиХ смишљају проблеме Републици Српској, као да се не види да су они само слуге којима на смјену командују Бакир Изетбеговић и Морин Кормак, каже у свом тексту за Аналитички форум експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

Текст преносимо у цијелости:

Вехабије и муџахедини, Ал каида и Исламска држава, видљиви из Москве и Вашингтона, за њих су се одселили на Марс и не пријете никоме. У Русији то су забрањење организације.

У овом мандату, са овим људима и странкама на власти, на западу осмишљен, креће са реализацијом план изазивања хаоса и разбијања Републике Српске.

Подузимају се акције субверзивног карактера: креће правосудна, чаршијска харанга за забрану Дана Републике Српске, Деветог јануара, позиви Народној скупштини и Референдумској комисији тим поводом – лажни резултати пописа становништва – тужбе против Србије за геноцид – британски захтјеви у Уједињеним нацијама; напади на Александра Вучића у Сребреници и агресивни оперативни продор у Србију, звани „Ушће“, криминализација институција Републике Српске и НАТО пријетња Србији због Косова, наоружавање и јачање намјенске индустрије у ФБиХ, Бакирове пријетње ратом и напади на Србе и Хрвате као на „етничке мањине“, насилни покушај интегрисања Републике Српске у НАТО и отимање „перспективних локација“, стратешки важних објеката одбране.

Истовремено, неке издајничке групе пуне сућути (то је адекватан термин) траже правду на улици за страдалог младића и уз подршку споља, хистерично нападају и вријеђају најважније институције Републике Српске, најчасније и најбоље професионалце у полицији.

А Драган Ђурић, невини полицајац из Зворника кога је убио Нердин Ибрић, „вехабија са Марса“ или из Кучић Куле код Сапне, познат као полазник радикалне школе у Дубници – заслужује ли Ђурић правду, као чувар реда и поштени младић?

И младићи у Рајловцу, наши примјерни чувари мира и земље, Недељко Радић и Армин Салкић, убијени од СДА-СЗП миљеника и штићеника у смрти, вехабије Енеса Омерагића: има ли мрвица правде за Армина и Недељка?! Бори ли се неко за то?!

Може ли за ову тројицу узорних, невиних и поштених младића, који су нас штитили и никога нису тукли – нити су пушили марихуану или се алкохолизирали… може ли за њих један Анкетни одбор који би утврдио позадину напада, логистичаре, организаторе и наредбодавце? Не само познате фанатике извршиоце, али од којих свакако треба кренути. Најмање што се може учинити је да у Народној скупштини Републике Српске, приликом разматрања извјештаја Анкетног одбора о Давиду Драгичевићу, буде указано на то и захтијевано од сарајевских власти и правосуђа завршетак истраге о овим терористичким акцијама и невино убијеном полицајцу и војницима. Тражити било какву тужилачку одлуку након четири године и квалификацију дјела од БиХ правосуђа а не политичким интересима мотивисане и врло злонамјерне групе.

Тачније, може ли након четири године злочин према њима коначно бити расвијетљен и зашто Мектићи, Босићи, Говедарице и слични бар једном не прозову безбједносне агенције у Сарајеву или сарајевске тужиоце?! Зашто је живот и судбина једног младића важнија од три млада живота, брутално убијена у тишини и мраку исламистичке праксе која се у БиХ развила? Они који шуте о томе и прикривају ове терористичке злочине, чувајући мрежу и организације које су планирале и провеле ова убиства преко својих фанатика, су саучесници – помагачи Ал каиде и Исламске државе, и заслужују казну. Али не само то.

Режирана и обавјештајном операцијом организована мигрантска криза показала је потпуно одсуство примјене закона: о граничној контроли, о странцима, о кретању странаца, боравку и азилу… показује да кршење властитих закона са нивоа заједничких институција представља систем и праксу а не случајну појаву.

Манипулација информацијама и ширење лажних вијести је улога коју је на себе преузео лажни безбједњак Драган Мектић, тако да је јавност могла сваки дан да слуша комичне конференције за штампу овог политичког дилетанта које су ипак успјеле у основној намјери: да прикрију степен угрожености уставног поретка те кршење закона које се дрско и безобзирно чини са нивоа заједничких институција.

Медијска сцена у Сарајеву, са снажним и злоћудним утицајем америчке Н1 ТВ, катарске Ал џазире, саудијских медија (Игман ТВ, САФФ…), иранских (Сахар ТВ, Бехар ТВ, Новинска Агенција Патриа НАП…), турских (Фактор, Став, Слободна Босна, Журнал, и други), производи сложно медијски мрак, у коме несметано функционишу као лажно огледало што дрско ругобу тумачи као исконску љепоту.

Те западне слуге, рушитељи мира и устава су потпуно заборавили да је њихово вријеме ограничено, да је њихов мандат већ прошао и да ће одговарати за безакоње које је било основно обиљежје њихове четверогодишње владавине.

Терористичке акције и измишљене афере; убијање полицајаца и војника, некажњене терористичке акције широм свијета, некажњени и прикривани одласци домаћих убица до Африке, Магреба и Туниса те убијање невиних људи (попут инг. Завахри Мухамеда) као и напади на државнике и генерале… представља период највеће срамоте институција БиХ.

Та врста организованог криминала који чине у име институција државе криминализовани, корумпирани сарајевски махалаши и прњаворски имбецил схваћена је на прави начин и у земљама окружења а посебно у земљама Европске уније. Прије свега у Аустрији.

Вриједи нагласити и ово: мало је европских држава које као Аустрија његују тај специфични сентиментални однос према муслиманима БиХ па и самој БиХ, коју су током свог кратког управљања третирали као властити „corpus separatum“ и на крају сами утврдили ново име политичке заједнице која је требала изражавати и етничку цјелокупност државе.

Што значи да је намјеравала избрисати постојање старих нација: Срба и Хрвата. Ипак, тај план, упркос настојањима Бењамина Калаја, није дао очекивани резултат.

Истина, читав вијек послије великог пораза, понашање малог хабсбуршког намјесника, чија је мајка трком бјежала преко Блајбурга са својим нацистичким шефовима, минорног полусловенца-полуаустријанца, тзв. Високог представника у БиХ Валентина Инцка колико год подсјећало на стара времена, у ствари, израз је америчке политике а не аустријске.

Свакако да у Сарајеву нису способни за нужну врсту нијансирања, тако да су изјаву Себастијана Курца о „сарајевским женама које су плаћене да буду завијене“, дату прије непуну годину дана, 21.08.2017. године, у „проклетој авлији“ доживјели као случајни гаф, предизборни трик и политички инцидент а не као резултат прецизних обавјештајних података које је Курц морао ублажити и само мали дио саопштити аустријској јавности.

А онда је посљедњи дан маја, ове за Аустрију политички неважне и „не-изборне“ 2018. године, „Шеф групе за азил, миграцију и људска права“ у Министарству унутрашњих послова Аустрије Петер Вебингер упозорио да се формира нова мигрантска рута – „Џамијска рута“, дуж које џамије нуде подршку мигрантима. Уводећи у јавни, безбједносни и политички дискурс, ново појмвно категоријално одређење кретања исламистичког таласа са Блиског истока према Балкану, изразио је увјерење да растући број избјеглица води ка „напетој ситуацији“, која се неће, развијати тако драматично као 2015. године, иако видно постоји сличан, изузетно велики потенцијал у кризним регионима.

У сарајевским кулоарима су још давно требали схватити да Инцко није Аустрија али и да у Босни и Херцеговини операцијом „Алтеа“ и Еуфором командују аустријски генерали.Потпуно свјесни одбрамбених и безбједносних потреба своје државе и њеног окружења, они уредно достављају релевантне информације у Беч.

Мигрантски удар на БиХ дефинитивно је усмјерен када су 14. маја 2018. године, на консултативном састанку Координационог тијела за мигрантску кризу, утврђене, проглашене и накнадном одлуком Савјета министара у примјену уведене неке нове ванредне мјере, које су подржали „сви присутни“ на крају, сви министри у Савјету министара и директори агенција и служби у оквиру заједничких институција које су задужене за примјену закона у овим областима. Те противзаконите и антиуставне мјере сигурно нису биле из главе разних Мектића и Звиздића: стварни креатор хаоса на Балкану је ипак у америчкој амбасади и зове се Морин Кормак.

Актерима и планерима оваквих и сличних „акционих планова“ и посебних мјера нико није објаснио да ванредне мјере по дефиницији не могу да буду извор новог правног стања. Компетенције актера ‘ванредног стања’ су, додуше, у једном правцу проширене (јер они имају право да суспендују делове устава и правног система) али су у другом правцу веома ограничене: њихов задатак је конкретан и по свом садржају негативан, тј. не реализовање неког властитог циља него техничко-практично стварање услова потребних за успостављање уставно-правне нормалности. Реда и закона.

Они то нису тако као схватили него су „ванредну ситуацију“ створили за креирање хаосау коме би уз помоћ западних наредбодаваца учинили то што треба да се деси, а да хистерични Драган Мектић, за „државни удар“ оптужи истраумиране и невине Хрвате.

Иначе, на том консултативном састанку у вези са мигрантском кризом који је сазвао предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић, присутни су били министри и замјеници у ресорним министарствима, омбудсмени БиХ, представници Граничне полиције, Службе за послове са странцима и амбасадорица САД Морин Кормак.

Морин Кормак
„Желимо да задржимо хумани однос према мигрантима, затим да сачувамо аспект сигурности и наставићемо дјеловати у складу са законима БиХ, смјерницама и стандардима међународних конвенција чији смо потписници. Те три одреднице ће бити кључна дефиниција нашег даљњег дјеловања“ – изјавио је предсједавајући Вијећа министара БиХ Денис Звиздић након састанка Координационог тијела за питање миграција у БиХ. Додао је и да је састанак био консултантски, те да су припремили акционе и друге планове, који ће сљедећег дана бити усвојени на Вијећу министара, са прецизним активностима, носиоцима и роковима за њихову реализацију.

Министар безбједности Драган Мектић је казао да је ова мигрантска криза сложена и компликованија по свом начину како се одвија у поређењу са кризом из 2104. године те додао: „Сада се ради о илегалним групама које иду од Турске, Грчке, преко Албаније, Црне Горе, Србије и долазе у БиХ. Криза расте на интензитету и она је компликованија јер су у структури тих миграната особе рањивог карактера, малољетници без пратње, породице, па се стога морате и различито односити према њима“.

Мектић је додао да има слободних капацитета у центру у Делијашу, те навео података да је од почетка године у БиХ регистровано четири хиљаде илегалних миграната, а да их је трећина, односно од хиљаду до 1.200, још у БиХ, док су остали изашли из земље.

Министрица за људска права и избјеглице Семиха Боровац изјавила је да ће на сједници Савјета министара то министарство понудити да се врата избјегличког центра у Салаковцу отворе за мигранте, у првом реду за породице са дјецом и дјецу без родитељског старања. Додала је да ће понудити да се овај избјеглички центар претвори у привремени центар за тражиоце азила, те додала да је Салаковац спреман да одмах прими 296 лица. Министрица је најавила да ће БиХ активирати Фонд за мигранте којем је приступила крајем 2016. године и тако повући значајна средства из овог фонда.

Директор Службе за послове са странцима Слободан Ујић рекао је да је ова служба у стању да региструје све илегалне мигранте. Ипак још увијек није објаснио а зашто то није.

Лажна хуманост, брига о људима коју су ови прекршиоци закона испољили занемарује:

Странац може пријећи државну границу БиХ с важећом путном исправом само на граничним пријелазима отвореним за међународни саобраћај и у вријеме када гранични пријелаз ради. Датумом уласка сматра се први дан боравка на територији БиХ, а датумом изласка сматра се посљедњи дан боравка на територији БиХ – члан 15. Закона о странцима. Више информација о законским обавезама и рјешењима може се прочитати на интернет страници Граничне полиције БиХ, www.granpol.gov.ba.

Странац може ући у БиХ ако има важећу путовницу или други идентификацијски документ који може користити за улазак у БиХ чије је важење најмање три мјесеца дуже од намјераваног датума одласка с територије БиХ и издат је у посљедњих десет година или је издат с роком важења трајно. Остале услове за улазак у БиХ регулише одредба члана 19 Закона о странцима.

Држављани сљедећих земаља могу улазити, излазити, транзитирати и боравити на територији БиХ до 90 дана (у периоду од шест мјесеци) почевши од дана првог уласка, осим с путном исправом и с важећом личном картом којом се доказује идентитет и држављанство: земље чланице Еуропске уније, земље потписнице Шенгенског споразума и Андора, Црна Гора, Лихтенштајн, Монако, Сан Марино, Србија, Света Столица и Швицарска Конфедерација.

Консултативни састанци, координације и разна реферисања о проблему миграција прошле седмице у јавност су избацили бројке путем деструктивног министра безбједности Драгана Мектића, који је 31. маја 2018. рекао и то: „У БиХ од почетка 2018. године до данас ушло је 5.116 нелегалних миграната, 4.526 исказало је намјеру за подношење захтјева за азил, а 475 миграната већ је поднијело захтјев за азил“.

Да преведемо ову мудролију министра Мектића, везану за „исказану намјеру цјелокупног таласа илегалних миграната – њих 4526 исказало је намјеру за подношење захтијева за азил“.

Обзиром, да у пракси и закону постоји „исказивање намјере странца утврђеног идентитета“ које важи само 15.дана а да ова врста намјере не значи ништа јер идентитет ових лица уопште није утврђен, то значи сљедеће: потпуно незаконито и криминалноСлужба за послове са странцима, по политичким налозима Бакира Изетбеговића и Драгана Мектића, је у азилантским центрима покушала од илегалних миграната направити азиланте, тако што је свима подијелила формуларе и обрасце Захтијева за азил. Десет одсто лица је тај формулар потписало да би и остало у Босни и Херцеговини а сви остали ће потписати само ако се увјере да су дошли у „Тамни вилајет“ из кога нема излаза и да су границе Европе чврсто затворене за мигранте као и за држављане БиХ.

Овакво беспризорно кршење закона није мотивисано хуманитарним разлозима него опасним намјерама и мјерама које озбиљно угрожавају безбједност и уставни поредак земље, јачајући мрежу терористичких организација Ал каиде и Исламске државе.

Драган Мектић је 06. јуна 2018. са оног најновијег консултативног састанка информисао јавност у земљи да је укупни број илегалних миграната порастао на 5.600 лица, а његов замјеник Мијо Крешић, само пет минута послије, је изјавио да их је више од шест хиљада.

Крајња мета напада ипак су Европска унија и неке западне земље, бивши партнери САД-а, који су својим односом према међународној трговини, Кини, Русији и Ирану озбиљно угрозили геополитичке интересе Американаца у Европи.

У самој Босни и Херцеговини крајњи циљеви су јасни и нескривени: дестабилизација Републике Српске и довођење на власт у њој пробосанских, прозападних, анационалних и „про НАТО“ снага на челу са тзв. „Савезом за промјене“ са свим негативним посљедицама по укупну позицију саме Републике Српске.

Што се тиче Европске уније, Американци ће бити задовољни њеним распадом, подијелама и нестабилношћу. Чак и не мора бити рата на тлу саме уније.

Босна и Херцеговина је тако још једном прихватила улогу „тројанског коња“ у рушењу мира и стабилности саме себе али и цјелог европског континента, својим најјачим оружијем: међународним тероризом и мрежом коју гради и његује већ три деценије.

Уз помоћ Американаца сличних бестидној и бескрупулозној незналици Морин Кормак.

Што се тиче помагача, плаћеника и издајника, због саучесништва и помагања терористима, прије или касније, све ће њих стићи правда за убијене: Драгана, Недељка и Армина. Невину, часну дјецу… истинске јунаке нашег мира и реда.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: „Амерички плаћеници и терористи на „Џамијској рути“ у офанзиви на Српску, сјевер Косова и европски мир“ се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

Исламска заједница Аустрије дала је сагласност на затварање седам џамија и протјеривање 60 од укупно 250 имама у Аустрији, међу којима је Мухамед Порча, изјавио је Срни експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић. Галијашевић је истакао да је од тих 60 имама готово трећина повезана са БиХ.

„Ту је и Неџад Балкан, који је Бошњак, чије је право име Неџад Кучевић. Послије пресељења његове породице у Аустрију, гдје му отац има велики бизнис, промијенили су презиме у Балкан“, рекао је Галијашевић.

Према његовим ријечима, одлука о протјеривању 60 имама из Аустрије је дуго припремана и није резултат нагле одлуке аустријских власти него прикупљених информација у оквиру Еуфора у БиХ и Савезне управе за заштиту уставног поретка у Аустрији.

„На овај начин Аустрија сигнализира Европи да смо ми највећи безбједносни проблем у Европи, да наше безбједносне агенције не раде ништа“, рекао је Галијашевић.

Он је навео да шест џамија, од седам које се затварају, припада такозваном арапском културном центру, а седма припада једној турској асоцијацији за сарадњу.

Галијашевић је рекао да су, међу једанаест лица која су већ у фази изгона из Аустрије, два држављанина БиХ.

„Колико год у Сарајеву прикривали то екстремистичко дјеловање и екстремистичко сјеме које је Ал каида посијала и које се сада из Сарајева расијава по цијелој Европи, не може се прикрити, јер Европа, а прије свега Аустрија, имају интерес да буду безбједни“, нагласио је Галијашевић.

Галијашевић је истакао да се међу прогнаним из Аустрије појављују вехабијски џемати.

Он је навео да је у рад забрањених шест џамија арапског културног центра укључено готово трећина Бошњака, односно држављана БиХ, уз нешто Сиријаца и Египћана.

Галијашевић сматра да све ово БиХ поново ставља у контекст који узалуд прикривају у Сарајеву, те измишљајући разне афере и организујући нека паралелна плаћена друштва од разних америчких асоцијација желе да овдје дестабилизују ситуацију, док терористи на овај начин бивају у потпуности заштићени.

Аустријски канцелар Себастијан Курц недавно је рекао да ће Беч протјерати „неколико“ имама који су финансирани из иностранства и затворити седам џамија у акцији против „политичког ислама“.

Одлука је донесена послије истраге о фотографијама на којима дјеца у џамијама које подржава Турска глуме мртваце и носе униформе у приказу битке на Галипољу из Првог свјетског рата.

На сликама дјечаци у војним униформама марширају, салутирају и носе турске заставе. У бици на Галипољу 1915. и 1916. године снаге западних савезника поражене су у сукобу са турском војском.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Међу протјераним имамима Мухамед Порча се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић рекао је Срни да у БиХ и даље постоје структуре које не желе озбиљну борбу против тероризма, већ повременим хапшењима само умирују међународну јавност да се нешто у том смислу ради.

Он је истакао да јучерашње хапшење двадесетосмогодишњег Максима Божића, који је користио и имена Мирза Градашчевић и Ебу Мухамед, показатељ да промјена на челу Ударне групе за борбу против тероризма, коју сада води вршилац дужности главног тужиоца БиХ, даје одређене резултате, али да није ријеч о озбиљном обрачуну са тероризмом.

Он је поручио да обрачун мора бити озбиљан ако се заиста жели борити против тероризма, а не „повременим хапшењима заведене дјеце“ умиривати и лагати међународну јавност.

„Јучерашње хапшење показује колико је радикална исламистичка идеологија опасна по младе људе, чак и ако су рођени у хришћанским породицама, односно да могу бити заведени, злоупотребљени и спремни на терористичке акције“, казао је Галијашевић и нагласио:

„Говорити о јучерашњем хапшењу, а не говорити о улози Горње Маоче у тероризму, терористичкој пријетњи, слању џихад ратника у Сирију, везама са бечком вехабијском и терористичком централом, о Нусрету Имамовићу – значи ствари остављати онакве какве јесу“.

За Имамовићем само плава Интерполова потјерница

„Горња Маоча је терористички камп Ал каиде и ‘Нусра фронта’. Творац и организатор овог кампа је Нусрет Имамовић, човјек који се налази на најновијој консолидованој листи Савјета безбједности УН као један од главних терористичких вођа у ‘Нусра фронту’“, напоменуо је Галијашевић.

Он је истакао да се на тој листи види да је БиХ дала Имамовићу два пасоша и да је за њим расписала само плаву Интерполову објаву, што је преседан.

„Имамовић је већ три или четири године један од вођа ‘Нусра фронта’ у Сирији, а за њим немамо црвену Интерполову потјерницу. На плавој објави, која не подразумијева хапшења, привођења нити репресивне мјере, немамо ни његову фотографију. Ми варамо у међународној сарадњи са Интерполом и са партнерима из других земаља, прикривамо његов стварни идентитет и зато је добио два пасоша“, истакао је Галијашевић.

Он је указао да БиХ нема ниједну акцију која би спријачила финансирање тероризма или „прање новца“ због финансирања терористичке активности.

Галијашевић је истакао да је у борби против тероризма прво потребно препознати радикалну исламистичку идеологију као носиоца терористиче пријетње, као и онемогућити финансирање таквих активности.

Он је закључио да у БиХ постоје и портали који рекламирају Ал каиду, „Нусра фронт“ и „Исламску државу“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Теористичке кампове у БиХ предводи један од вођа „Нусра фронта“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић изјавио је да Савез синдиката полицијских органа БиХ наставља са његовом сатанизацијом и пријети му, али да се тих пријетњи није уплашио нити ће га оне ућуткати.

Он је нагласио да је смијешан изговор да је синдикалцима засметао његов текст о „Броду лудака“ који говори о ситуацији у безбједносном сектору на нивоу БиХ, те да ће стога „предузети све законом допуштене мјере и радње с циљем заштите дигнитета полицијске службе и самих упослених у полицијским агенцијама БиХ“.

„Јасно сам схватио пријетње, али се нисам уплашио. Мени је апсолутно јасно да је ово само наставак сирових пријетњи, угрожавања и хајки. Неће ме ућуткати ни пријетњама затварањем, нити било којим другим радикалнијим упозорењима“, децидан је Галијашевић.

Он је оцијенио да је ријеч о непримјереној и крајње неукусној пријетњи слободном размишљању у БиХ, преноси портал франкфуртске „Вести“.

„Синдикалцима је `засметао` мој ауторски текст, па су саставили допис, али због чега сличан допис нису написали када их је министар безбједности БиХ Драган Мектић, у покушају да сатанизује поједине личности и организације у Републици Српској, означио као пријетњу по националну безбједност“ упитао је Галијашевић.

Он је нагласио да је Мектић, који је и њега ставио на ту „црну листу“, за коју је накнадно демантовао да постоји, истовремено свјесно прећутао да тренутно у БиХ радикалне вехабије дјелују у 64 насеља, односно у 22 параџемата.

„Ријеч је око 6.000 људи који су заиста највећа пријетња свакој држави, па тако и БиХ“, рекао је Галијашевић.

Он је указао да је његов текст „Брод лудака“ анализа о лошим безбједносним политикама и структурама, гестаповским манирима и незнању Обавјештајно-безбједносне агенције.

„Као што полиција у БиХ није власништво ни СДА ни Бакира Изетбеговића, тако није ни Драгана Мектића, а то исто важи и за обавјештајне службе. Нажалост, оне су данас претворене у средства медијске пропаганде“, закључио је Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Пријетње ме неће ућуткати се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: Medija Centar Beograd)

Гдје је пошао и куд плови тај брод пун лудака; шта се дешава на њему и шта је данас у очима Европе, Америке и модерног свјета БиХ, а шта „босанска парадигма“, истиче у свом тексту за Аналитички форум Џевад Галијашевић, експерт за борбу против терорзима.

Текст преносимо у цијелости:

Радикални исламизам… терористичка пријетња цијелој Европи… Мали халифати, вехабијска насеља и параџемати… Неколико стотина џихадиста у Сирији и мрежа помагача у самој институционалној структури државе.

Свјежа историја пуна екстремне мржње, лажи и подметања те немоћ да се рециклиране лажи наставе узгајати на геополитичкој каљужи као права истина о нашој прошлости и садашњости.

И више од тога: БиХ је слика поражених сарајевских комуниста, бивших удбаша и пијаница из Слободне Босне, који заједно, у политичком и идентитетском савезништву са ратнохушкачким гласилима Ал каидине „Активне исламске омладине“, попут часописа и портала САФФ, креирају медијску слику о самој земљи. Свакако и откривају стање духа, које влада у мржњом отрованој сарајевској касаби, кроз писаније медијских касаБалија.

Комунизам и исламизам у заједничком контексту су изненађење само за неуке и необавијештене – дуалистичко-тоталитарно мишљење присутно је у проклетој авлији и њеној симболичкој трансцеденцији сарајевске касабе кроз изневјеравање културе особености одувијек.

Чак се посебно манифестовало након привидно, са запада наметнутог, секуларног поретка. Управо је у постратном привидно секуларном животу ове огавне политичке махале дошло до узајамне искључивости између иманенције и трансценденције, нарави и наднарави, вјере и невјере, вјерског и секуларног фундаментализма, те између религије и науке, вјере и разума.

Та међусобна и теоријска искључивост између ексклузивнога хуманизма и ексклузивнога ислама представља функционалну обману и највећу несрећу у својим практичним политичким манифестацијама у којима се Алијин син из Предсједништва БиХ, нимало, не разликује од сељака из Прњавора и комунистичке битанге из Зулфикарпашићевог Бошњачког института; док заједно сарађују и мрсе политику са наводним Хрватом из Демократског фронта. Сви заједно наличе на идеолошке бојовнике из исте касабе који су три стотине бошњачке дјеце, за ситну лову и товар идеолошке мржње, послали да убијају и кољу по Сирији – народ тј. сиротињу Сирије.

Управо они, заједно, пуних уста промовишу грађанску државу; европску (и цијелу западњачку) културу, нуде стално нове рецепте и механизме координације сарађујући са исто таквим идеолошким и историјским отпадом из реда српског и хрватског народа.

Онај појединац и онај народ који вјерује овим људима, странкама и политикама што вјерно одсликавају укупни менталитет и историјску свјест политичког Сарајева, његове стварне и потенцијалне домете у било којој животној сфери, тај је луд и ништа није научио на властитим нити на туђим грешкама.

Као што је свако разуман па и овај аутор, пружао, врло храбро, отпор комунистичкој диктатури осамдесетих година прошлог вијека и био непријатељ, хапшен и осуђиван, сасвим је логично да се и овом манипулаторском свјетоназору који су формулисале злочиначке ратне партије Бошњака, Срба и Хрвата уз помоћ етаблираних међународних терористичких организација попут: Муслиманског братства, Ал каиде и Исламске државе, буде непријатељ.

Као што су комунисти наметали став да је партија и држава једно те исто, тако и ови нови практични диктатори, лопови и злочинци, желе на темељу тог искуства утјерати народ у тор и присилити га да све њихове промашаје и пљачке подржава и аплаудира им.

Ни данас, као ни у османлијско-турско, фашистичко или комунистичко доба није дозвољено нити се толерише било каква критика од стране индивидуе или неке групе у односу на прокламоване идеје о „најбољем од свих могућих поредака“, али ни у односу на тактичке и оперативне модалитете реализације дотичног поретка.

Треба напоменути да се под идеолошким коријенима таквог тоталитаризма не подразумијевају неки по себи опстојећи метафизички или трансцендентни ентитети, него се ради о хипостазираним и апсолутизираним парцијалностима које у нашој иманенцији фактички функционишу као „метафизичке утваре“ слуганског положаја кроз вјекове.

Наравно да постоји разлика између тоталитаризма као идеологије и тоталитаризма као практичко-политичке и социјалне појаве. Идеологија овога или оног тоталитаризма обликује се прије успостављања тоталитарне владавине, као (светоназорска, програматска, итд.) антиципација тоталитарне стварности и израз тежње за изградњом тоталитарног поретка, па се стога може говорити и о њезиној потенцијалној независности о успостављеном тоталитаризму.

Обавјештени и свјесни врло усамљени и малобројни појединци, сигурно немају никакве дилеме у погледу оцјене да је Хитлеров Мајн Кампф представљао утјеловљење тоталитарне идеологије и прије него што је успостављен Трећи рајх и да би концепти који су ту развијени представљали тоталитарну идеологију чак и у хипотетичном случају да аутор Мајн Кампфа никад није ни дошао на власт, те да би се у том смислу могло истраживати низ нацрта и пројеката тоталитарне прроде који нису успјели доћи до своје реализације.

Видљиво је да се ниједан успостављени тоталитарни поредак не може посматрати независно од тоталитарне идеологије на којој се темељи.

У самој БиХ се препознају три димензије тоталитаризма: 1) тоталитарна идеологија као скуп концепата и идеја, 2) практична настојања да се тоталитарни „нови поредак“ успостави, те 3) успостављена тоталитарна владавина, озбиљење тоталитаризма.

Друга и трећа димензија нису могуће без прве, а трећа димензија није могућа без прве и друге димензије. Што се самих идеологија тиче, оне се с обзиром на контекст у којем се обликују и репродуцирају дијеле на оне које стреме успостављању жељеног тоталитарног поретка до оних које оправдавају и подржавају већ успостављени поредак.

Ипак, важно је нагласити и сљедеће из назначенога временског примата идеологије тоталитаризма над тоталитарном праксом, као и успостављајем тоталитарног поретка, нипошто не може слиједити закључак да би тоталитарна пракса и озбиљење тоталитаризма биле еманације идеје тоталитаризма.

Прије свега, тоталитарни концепти не падају с неба, него се обликују посредством комплексних процеса који у битној мјери зависе о детерминантама стварног друштвеног живота, те најчешће представљају идеологијске изразе одређених фактичких тенденција и интереса.

Друго, тоталитарне идеологије у тоталитарним владавинама се често модификују у складу с интересном динамиком самих тих владавина, тако да се нипошто не може говорити о некаквом једносмјерном узроку. Међутим, „логика“ тоталитаризма, због прокламованог „општег интереса“ удвојене идеје државе и нације, води неминовно сужавању и укидању бројних грађанских права која су обезбјеђивала грађанску ситуираност; права и слободе.

„Босанска“ профашистичка диктатура јавља се као чедо нове европске демократске ере и истовремено је њена најснажнија негација. У том погледу, тај фашистички концепт, мање или више брутално, зависно од периода, гуши парламентаризам, владавину права, демократска начела, слободу мишљења, рад синдиката, итд. Однос према политичким, економским и расним противницима – слободним људима, развија се временом у терор.

Откуда ту Европска унија и шта то раде Сједињене Америчке државе на Балкану?

Одговор на ово питање усмјерава нашу пажњу ка Информацији Министарства безбједности (?!) БиХ о пријетњи националној безбједности, на којој се у привидно површном и лаичком дискурсу нашло шаролико друштво многих организација и појединаца, међу којима углавном не постоји никаква веза или сарадња – чак ни узајамно познанство.

Ова јадна информација је захваљујући мржњом задојеном прњаворском пандуру процурила у јавност и једина разумна реакција која се чула из сарајевске касабе била је она изречена од угледне новинарке Едине Латиф.

Многе битне чињенице које је изговорила, израз су њене људске дужности и моралне обавезе: да ако си дошао у посјед скривене истине, дужност ти је да је саопштиш људима. И она је саопштила ту истину указујући на озбиљну површност и дилетантизам те указујући на чињеницу да су на тој листи и људи који пишу о терористичкој прјетњи и да им није мјесто јер тако и она може сама догурати на такве или сличне листе државних непријатеља само зато што пише.

Стављајући се у заштиту лица које уопште не познаје а са којима се сигурно не слаже у већини погледа и ставова, угледна новинарка је скренула пажњу на цурење информација у тзв. сектору безбједности на заједничком нивоу, отворено упирући прст у Драгана Мектића, министра безбједности и безвредности – лажљивца без потребне стручне спреме.

Једна димензија није уочена јер, признаћете, тешко је правити озбиљније анализе неког „тајног документа“ који је привилегија малобројних те је недоступан озбиљнијој анализи.

Овај безвриједни безбједносни докуменат, који су сачиниле болесне службе психичког болесника на мјесту министра, очито није направљен у лажној држави Босни и Херцеговини, него је ауторство над њим, ипак, нужно приписати западним силама: Британцима, Американцима и Њемцима: гласним и насилним перјаницама наводне демократије.

Та информација потпуно отворено и јасно уводи ову земљу у најважнији геополитички сукоб на планети: сукоб Русије и Турске са једне стране и западних сила са друге.

Све организације и појединци из ове информације денунцирани су због наводних руских или турских веза. Колико је сарајевски сукоб са Русијом логичан и разумљив, толико сукоб и напад на протурски орјентисане групе и организације открива сљедећи најважнију мету и циљ: Бакира Изетбеговића.

Бакир, кога на западу називају „Мали Ердоган“, је сљедећа неизбјежна жртва овог курса управо због блиских веза са режимом из Анкаре и Истанбула, али и због потребе да се сачува привид о дјеловању праведног западног диктатора који у притиску ка осовини Русија-Србија-Република Српска успоставља лажну политичку симетрију прогоном Бакира и наставља исмијавати и дерогирати наводну државност БиХ успостављену у Дејтону.

Жртвујући своје протурске послушнике, Бакир Изетбеговић копа јаму под својим ногама али њега жалити због тога или му помагати у невољи у којој се налази било би сулудо: јер управо је његова „памет“ довела Драгана Мектића на чело министарства безбједности, сигурно не питајући разумније и зрелије око себе: ни супругу Себију, ни сестру Сабину.

Са својим испраним мозгом син Алије Изетбеговића, попут естрадног вјерника и националног вође више од тога и не може, након што је подијелио и фрагментирао СДА као својеврсно породично наслијеђе и инструмент радикализма, богаћења и пљачке.

Зато су Американци у том колу са подлим Британцима и неодлучним Њемцима.

Свако ко нешто зна о политичким вриједностима уставотвораца и оснивача-утемељитеља америчке нације, зна да је окосницу самога америчког Устава чинила жеља да се избјегну двије кључне невоље: могућа тиранија већине над мањином; могућа концентрација превелике моћи у једноме државноме тијелу које би представљало реплику „тиранина“ или „монарха“.

Сам Дејтонски устав и утемељени концепт конститутивних народа у БиХ привидно одговара првоме аспекту али други аспект, иначе подржан доктрином неотуђивих права и слобода из америчке Декларације независности, начелно је неускладив с овом врстом политичког приступа ратних тзв. националних странака али и институцијом Високога представника за БиХ са општим и посебним „бонским овластима“.

Право име и родно мјесто „босанске диктатуре“ је високи представник, који са широким „бонским“ мандатом представља класичног институционалног тиранина који уз подршку америчке владе и амбасаде омогућује и ствара политичке и „правне“ услове за умјетно стварање новога деликта мишљења аналогног ономе што се некада у Совјетскоме Савезу догађало непријатељима народа и партије. О чему се ту ради?!

Ријеч је о хајци на локалног реформатора који жели енергичнију борбу против терористичке прјетње,  ефикасније и мање корумпирано правосуђе, образовање за свакога, али и локалном покушају иза Америчких леђа да се у Босни и Херцеговини зачепи губица свакоме ко говори супротно.

Свакако и о премјештању питања с интелектуалног или теолошког на кривично подручје а свако противљење, отпор или ругање постаје разлог и оправдање за прогон. Укратко, тај својеврсни бакировско-мектићевски политички расизам представља себе као заштитника вишедимензиналног култа државе коју само они имају право рушити, понижавати, пљачкати и у њено име објављивати ратове.

Колико је дискриминација уперена против оних чија кривња почива у чињеници да су оно што јесу: интелектуалци или Срби, Хрвати, црнци, жути или бијели, толико се дискусија односи на разне анализе лажне агенде и објективне праксе, тачније новинске чланке, објављене истине и спорне тачке увијек подложне тумачењима, преобликовањима, будући да су и саме производи одређеног тумачења одређене истине.

Никада Волтереова изрека: „Згазимо недостојно“ (односно фанатизам и празновјерје) није добила актуелнију изопачену пројекцију обрачуна које покрећу управо фанатизам и празновјерје политичких неандерталаца испуњених мржњом док себе чистом институционалном силом представљау Европљанима и реформаторима.

На западу их прихватају као такве и тиме им помажу да успјешно покрећу лов на све што је другачије и што не личи на њих, или не прихвата њих као објективну слику свијета и властитог друштвеног или личног интереса.

Прави терористи, наравно, на њиховим потјерницама не постоје упркос обавези да буду.

На списку приватизираног Министарства сигурности нема ни лица за којима су расписане Интерполове потјернице због тероризма и ратовања у терористричким организацијама, иако је укупно расписано 96 плавих и 19 црвених потјерница.

Свакако да је на списку морало бити лице због кога је Министарство безбједности промијенило законску одредбу о задржавању страних држављана који представљају прјетњу безбједности у Имиграционом центру и пустило на слободу вођу муџахедина у БиХ – Имада Ал Хусина „Абу Хамзу“.

На листи је требао бити и Имад Ал Мисри Фарагала Ахмед (Еслам Дурмо), један од организатора терористичког напада у древном египатском граду Луксору у коме је убијено више од 70 западних туриста и због чега је овај терористички вођа издржавао десетогодишњу казну у Египту.

Из Америчке базе у Гвантанаму у БиХ су стигла петорица припадника тзв. Алжирске групе, који заслужују назив безбједносне прјетње на који се држава БиХ обавезала када их је прихватила након десетогодишњег боравка тамо: Омар Боуделла Хаџ, Мухамед Нецхле, Мустафа Аит Идр, Лакхдар Боумедијен и Сабер Лахмар Лабар.

У Босну и Херцеговину је такође враћен, тачније упућен Тарек Махмод Ахмад Ал Савах, највећи Ал каидин стручњак за специјалне експлозиве, учесник Тарнак фарм тј. Убејдах кампа за обуку терориста на управљању минско-експлозивним средствима. Његов су изум експлозиви који пролазе аеродромске контроле на прекоокеанским летовима, експлозиви у ципелама, хемијској оловци, дјечијим играчкама и другим средствима за свакодневну употребу.

Постоји уговорена обавеза надзора и третирања овог лица као безбједносне пријетње.

Као и стотину „вехабијских насеља“ и параџемата из којих су вршени терористички напади на америчку амбасаду у Сарајеву, полицијску управу у Зворнику, убијани војници у Рајловцу, и организовани одласци на ратишта Сирије, Ирака, Либије, Авганистана…

На крају, најбоље што се може пожелити Бакиру Изетбеговићу, Осману Мехмедагићу Осмици и Драгану Мектићу, а што је у интересу свих грађана у земљи, није ни политичка фобија нити политичка филија, већ чиста равнодушност према њиховој судбини и неизбјежној пропасти на тржишту лажне државности које тражи промијену специфичног обрасца владања примитивним друштвом, успостављеним на релацији од Марин двора до Козије ћуприје.

Блажени да су плашљиви скептици и конформисти, који вјерују да могу охладити насилничку природу и поквареност сарајевске политичке религије властољубља, а да не подузму ништа озбиљно нити ризично да главне експоненте, лажне народне лидере и бахате злотворе претходно не отјерају тамо гдје им је мјесто: у затвор или лудницу.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Безбједносне структуре у БиХ су као брод лудака без кормилара се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: insajder.ba)

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић тврди да министар безбједности у Савјету министара Драган Мектић и некадашњи вођа терористичке Ослободилачке војске Косова и премијер самопроглашеног Косова Рамуш Харадинај „заиста дијеле исте вриједности јер и један и други мрзе Србе, измишљају српску пријетњу и паравојне формације у оквиру Срба и нападају институције српског народа – и Републике Српске и Србије“.

Коментаришући Харадинајеве похвале на Мектићев рачун, Галијашевић је изјавио Срни да Харадинај није ништа слагао јер би га иначе и Мектић и СДС демантовали.

„Они заиста дијеле исте вриједности. На исти начин се опходе према терористичкој пријетњи. Они су заиста двије особе са истим вриједностима на истом послу. Можда је прецизније рећи да они имају исте господаре и да, поред тога што њихове политике веома личе, њихове вриједности заиста подсјећају једна на другу“, истакао је Галијашевић.

Галијашевић сматра да је „Мектић све што је Харадинај рекао о њему зарадио својим ангажманом у задње три године“.

„То су политика коју је водио све вријеме, начин на који је нападао институције Републике Српске, начин на који је блатио предсједника Српске и предсједника Владе Републике Српске, начин на који је нападао МУП Српске и Народну скупштину, начин на који је измишљао да поједине невладине организације представљају паравојне формације, те начин на који је задњи извјештај који је дошао са Мектићевог безбједносног нивоа у којем практично у Федерацији БиХ постоје само три паравојне формације, а у Републици Српској 11. Замислите такву глупост“, рекао је Галијашевић.

Према његовом мишљењу, ово је „задњи тренутак да СДС размисли о начину на који је њихов кадар, члан Главног одбора, дошао у позицију да дијели исте вриједности са једним ратним злочинцем, командантом терористичке структуре“.

„Ако то што је Харадинај рекао за Мектића није проблем, онда се СДС заиста не разумије у коју се позицију довео или та странка просто нема политичке снаге да се обрачуна са оним што у њиховој политици личи на самог Харадинаја“, констатује Галијашевић.

Харадинај је похвалио Мектића, назвавши га „политичарем будућности који има изузетне личне квалитете и представља изузетног политичара“, преноси портал „Говори Србија“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Мектић и Харадинај заиста дијеле исте вриједности се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: insajder.ba)

Суштински је потпуно небитно какав ће бити конкретан резултат напада на Републику Српску. Много је важније на који начин ће владе западних земаља, а прије свега САД, Британије и Њемачке, такав догађај искористити за примјену одређених политичких мјера које имају само један циљ: сламање кичме српском народу, нагласио је за „Вести“ стручњак из области безбједности и борбе против тероризма, Џевад Галијашевић.

„По истој матрици је убијен Оливер Ивановић. Ивановић је убијен са циљем да тај чин буде повод за расправу о безбједности на сјеверу Косова, односно да се овај дио територије представи као центар организованог криминала и простор терористичког потенцијала“, казао је Галијашевић.

Изетбеговић ће подржати сваку специјалну операцију против српског ентитета

Галијашевић тврди да се западне службе баве разградњом водеће муслиманске партије у БиХ, СДА, слабећи лидерство Бакира Изетбеговића и изазивајући фрагментацију странке.

„У тој функцији су и борци Армије БиХ који су поново на улицама и већ на свим главним правцима блокирање магистралних путева код Коњица, Добоја, Зенице, Сарајева, Тузле. Немам никакве дилеме да ће Изетбеговић због тога подржати сваку специјалну операцију уперену против српског ентитета, како би се ова криза прелила на подручје Српске“, нагласио је он.

Галијашевић каже да страни медији и тајне службе успешно примењују тактику „купљене галаме“ којом се и даље успешно одвлачи пажња од јачања радикалног исламизма у БиХ.

„Да би се одвукла пажња од све више ветерана Исламске државе, а затим и припадника вехабија и ‘аскера’, диже се галама о наводним параобавештајним структурама Републике Српске. Зато званична Бањалука мора мислити на себе као на најважнију линију одбране српског националног идентитета и државотворног простора на коме живе Срби. Крајње је вријеме да се коначно друштвено ревалоризује све оно, научено из властите историје борбе и страдања“, наглашава је он.

Предсједник РС мета све учесталијих вехабијских пријетњи

Чињеница је да је предсједник Републике Српске Милорад Додик мета све учесталијих вехабијских пријетњи, а Изетбеговић не одустаје од реторике „ратом до суверенитета БиХ“.

„Кад се томе дода информација да је око 600 агената разних тајних служби Велике Британије већ придошло на простор Балкана и да су већ оперативно активни, јасно је да се припрема нешто крупно“, – закључује Џевад Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Владе западних земаља имају само један циљ – сломити кичму српском народу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Протекли рат у БиХ, у цјелокупном разумијевању његових узрока, посљедица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора, пише политички аналитичар и стручњак за безбједност Џевад Галијашевић у тексту објављеном на порталу „Аналитички форум“.

Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмјераван и одржаван и сваки наредни на овом простору биће на исти начин изазван и подржан.

Зато се појаве које откривају матрицу обавјештајног дјеловања у процесу изазивања криза не смију потцијењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и вјерских елита. Пуно је то озбиљније.

Као привидни миљеник запада, Босна и Херцеговина се ипак, јасно открива као нефункционална, сиромашна земља која није уређена и која представља највећу безбједносну прјетњу и себи и цијелој Европи. Улога западних обавјештајних служби у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се ријешио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ, прилично је потцјењена.

Крајем прошле године, а посебно ових дана, обавјештајни притисци, медијска кампања и многе мјере из арсенала субверзивне дјелатности и специјалног рата су, са западне стране (прије свега из Велике Британије и Сједињених Америчких Држава), примјењене и усмјерене према најстабилнијем дјелу БиХ, тачније једином стабилном и функционалном државно-правном субјекту, Републици Српској.

Убацивање Британаца „који се праве Енглези“, њихових специјалних јединица, дипломатије и тајних служби те медија, иде паралелно уз америчка настојања да над Републиком Српском изврше генералну пробу и понове оно што су већ радили током аугуста и септембра 1995. а над Србијом 1999. године, и организују тзв. војне вјежбе, практично симулацију напада на Бањалуку авијацијом, оклопним средствима и вјероватно „Исиловом пјешадијом“.

Иако ове западне земље као симболи империјалне бахатости демонизују цјелу Републику Српску а посебно предсједника Милорада Додика, очигледно је да исто желе цијелој Србији и њеном руководству али, у овој фази, док иза сваког грма траже Русе и њихов утицај, они ступају у обрачун са оним државним субјектом који нескривено и јавно изговара рационално питање:

„Господо са запада, зар вас није срам и стид баш нимало“?

Западна нетрпељивост, која се граничи са мржњом, манифестује се кроз контролу медија, подршку радикалним исламистичким групама, уз паралелне реторичке акробације о „пријатељству“, добрим намјерама према Србима те Нато пакту као националном интересу и еуро-атлантским интеграцијама које води стабилности и миру.

Чак и некад велика Минхенска конференција о безбједности у организацији њемачког дипломате и обавјештајца Волфганга Ишингера, смањила се на неку малу мјеру, скупу али безначајну парлаоницу у којој се гласно изражава забринутост над свијетом који би могао ући у нови „хладни рат“, што је највећи цинизам и бескрупулозност.

Оно што све људе, народе и државе мора забринути није хладни рат као форма латентног сукоба и прикривених акција него стварни оружани сукоб у коме западне земље и њихови балкански полтрони и банана републике у истом строју виде Русију, Србију и Републику Српску – шта више, све Русе и све Србе, ма гдје на планети били.

Уосталом, Запад је давно покренуо хладни рат и претворио га у огроман број стварних ратова, још оног тренутка када је срушена свјетска равнотежа моћи, када је распуштен Варшавски пакт, подијељен Совјетски Савез и у Европи протјеран комунизам.

Док је Русија шутила и била слаба запад је интензивно подузимао акције на њеном слабљењу, урушавању и окруживању. Како је растао отпор овој политици и како је Русија показивала одлучност да не попусти под уцјенама и притисцима, то је конгломерат прљавих дипломатских, економских, обавијештајних и војних акција запада према Русији постајао све бруталнији. Паралелно са тим растао је и значај српског народа и његових држава, и расли су притисци на њих. Уз салве увреда и лажи на рачун Републике Српске и привидну слаткорјечивост према Србији ипак су јасно видљиви циљеви и јасно изнијети захтјеви:

1.Признати „Косово“ да би се ишло ка Европској унији
2.Ослабити или чак угасити Републику Српску унитаризацијом и исламизацијом БиХ
3.Тако разбијене и слабе, Србија и Република Српска морају кренути према НАТО и смањити своје везе са Русијом

Најзначајније карактеристике ових тајних и јавних специјалних операција су: непоштовање етичких, моралних и правних норми на којима се заснива међународни поредак; урушавање традиционалних вриједности „државе жртве“; манипулисање јавним мњењем и злоупотреба средстава јавног информисања. У каснијој фази слиједи физичко уклањање неподобних противника, организовање и финансирање терористичких колективитета и извођење терористичких аката кад год се процијени да је вријеме за изазивање кризе или њихово интензивирање, до степена који отвара врата за примјену спољне интервенције.

Сасвим је оправдана бојазан да је циљ операције изазивање оружане побуне у некој фази, посебно с обзиром на створени ослонац у земљи – у виду контаката и успостављене сарадње са њим или уз његово додатно конституисање и јачање.

А ту су и успостављени контакти са паравојним вехабијским, побуњеничким или терористичким елементима, разним „Аскерима“ или наводним Аир Софт клубовима уз видљиву и потпуну институционалну парализу заједничких инстиција у Сарајеве те обавјештајно, пропагандно, финансијско, војно присуство уз обавјештајне тимове, тимове војних или полицијских специјалних снага, снаге емиграције итд.

„Чаршијске“ везе са обавјештајним службама запада које датирају из периода прије протеклог грађанског рата, чврсто су изграђене за вријеме рата (прво са енглеском и француском обавештајном службом, потом њемачким „БНД“ и на крају са америчком ЦИА). Своју ескалацију су доживјеле током ваздушних удара НАТО пакта на Републику Српску, а затим на Републику Српску Крајину, а кулминацију нападом на СРЈ, разарањем те државе, путева, мостова и друге стратешке инфраструктуре, индустријских погона и цијелих фабрика, телекомуникација, електроенергетског система…

Акције се нису десиле саме од себе: много актера је дјеловало у том правцу и на плану реализације ове агресије на српски етнички простор.

Бошњачке руководеће структуре су у страним обавештајним службама тражиле и нашле ослонац за реализацију својих планова, а обавештајне службе у њима агентуру спремну да беспоговорно извршава налоге. Многи покварењак и екстремиста из Сарајева (и преко Сарајева) је прошао специјалне логоре и обуке (у Хрватској, Пакистану, Саудијској Арабији, Јордану, Албанији, Турској, Ирану, Њемачкој…), у којима су започели груписање и селекција од стране обавјештајних служби. Истовремено, финансијски и логистички су подржане активности на развоју Изетбеговићеве тајне службе АИД и њене специјалне паравојне јединице „ШЕВЕ“ задужене за политичка убиства, ликвидације неподобних и креирање злочиначких терористичких акција у властитој зони одговорности и простору под властитом контролом са јасним планом лажних оптужби и компромитовања непријатеља, по цјену великих жртава и властитих сународњака.

Али то непобитно партнерство бошњачких и западних структура данас је нефункционално и показује тенденцију заоштравања односа. Уочљиве су посебно вођене специјалне операције и према политичкој моћи и структури Странке демократске акције и самог Бакира Изетбеговића. Практично, западни поглед према корумпираном и радикалном лидеру Бошњака данас заклања савез Русије и Турске, Путина и Ердогана, па уз видљиво и стално присуство Исламске Републике Иран и опасно понашање Саудијске Арабије та рачуница досадашњег партнерства добија све више непознатих чинилаца.

Истина, запад је увијек био присутан и у унутар-бошњачким подјелама али никада толико видљиво нити агресивно какав је био према Републици Српској и Србији – тј. према Србима.

Иначе, СДА БиХ основана је 26. маја 1990. године на Оснивачкој скупштини одржаној у сарајевском хотелу „Холидеј ин“. Након два мјесеца функционисања отворен је први политички сукоб и прва пукотина у кадровској структури СДА одласком из странке Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића.

Прави тектонски поремећај у одласку људства СДА је погодио 13. априла 1996. године, након што је из ње иступио Харис Силајџић, који је основао „своју“ Странку за БиХ.

Велики број чланова СДА тада је кренуо за Силајџићем, међу њима били су Сафет Оручевић, Мустафа Памук, Заим Бацковић, Бериз Белкић, Екрем Ајановић, Сафет Халиловић те ратни градоначелник Брчког Муниб Јусуфовић, Омер Ватрић…

Наредно цијепање странке било је 2008. године. Тада се крајишки дио на челу са Нермином Огрешевићем и Рифатом Хозановићем одвојио и направио А-СДА.

Свих ових година из СДА су, углавном не својом вољом, одлазили људи који су били њена персонификација. То је урадио и велики број оснивача: Омер Бехмен, Џемалудин и Неџад Латић, Фахрудин Радончић, Хилмо Неимарлија, Мустафа Спахић и многи други.

Под притисиком и због чињенице да се нису слагали са потезима врха, странку напуштају или су „силом“ удаљени и Мухамед Ченгић, Хасан Ченгић, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Ејуп Ганић, Бакир Алиспахић, Ибрахим Хаџибајрић, Рамиз Дрековић, Хазим Викало, Изудин Капетановић, Мирсад Велаџић, Ријад Рашчић, Русмир Махмутчехајић, Изудин Кешетовић, Џевад Млаћо, Кемал Терзић, Неџад Бранковић…

година довела је буквално до распада локалне кадровске структуре у Зеници, Бихаћу, Горажду, Високом, Бугојну, Живиницама… Из странке је иступило шест начелника и три посланика у Парламентарној скупштини БиХ, а међу њима: Фуад Касумовић, Садик Ахметовић, Сенад Шепић и Салко Соколовић.

У фебруару 2018. године политички удар на Тузлански кантон који је СДА извршила рушећи Мирсада Кукића довео је до експресног рушења владе Тузланског кантона под вођством Беге Гутића а као вид страначке одмазде, исте ноћи, је неко на Кукићеву дискотеку у Бановићима бацио бомбу…

Мора се признати и да је одлазак оснивача овог екстремног исламског покрета, који се странком само називао, Алије Изетбеговића 2001. године, након што су утврђене везе Алијиних муџахедина са нападом на СТЦ и Пентагон 9/11. имао везе са америчким притиском. И у антитерористичкој кампањи, покренутој након терористичких напада 11. септембра, у употребу улази појам „босански модел“ по коме су у току рата хуманитарни фондови злоупотријебљени за финансирање терористичких или војних активности. Према тврдњама разних америчких званичника, Ал Ка’ида је „босански модел“ усавршила и примјењивала на бројним другим жариштима након окончања рата у БиХ иако је тај „босански модел“ био инспирисан и организован уз помоћ Американаца.

Уствари, истина је да контрола и надзор као суштина и смисао тајних операција под контролом запада никада нису престајале у односу на Србе али и Бошњаке.

Мирнодопска фаза специјалних (субверзивних) операција за циљ је имала очување обавјештајног потенцијала у новим уставно-правним условима те кориштење тог апарата за одржавање кризног стања у БиХ, кроз синхронизоване политичке акције константних сукоба Срба и Бошњака. У позадини, западне земље су и даље управљале процесом изградње радикално исламизираних паравојних формација, обучених и способних да периодично изводе селективне терористичке акције и да буду способне прерасти, изазвати и контролисати побуну ширих размјера против безбједносних и одбрамбених стуктура у држави, а прије свега да воде озбиљне ратне операције против Републике Српске – која је стварни објекат напада.

Ова етапа подразумијевала је примјену и систематизовање многих техника које су као „ријетки случајеви“ представљали борбени идентитет исламских ратника, муџахедина.

Извршиоци ове етапе су припадници терористичко-побуњеничког субјекта, бивших муџахедина, вехабија, активне исламске омладине… (посредне снаге – терористичке организације у земљи или убачене из иностранства). У овој фази се укључују и медији, који постају саучесници или промотери терористичких аката, стављајући сав свој потенцијал у службу глорификације „ослободилачких” циљева и (не)дјела, представљајући жртву агресором и чинећи радње већ виђене у прошлом рату.

У Босни и Херцеговини главни носиоци, пројектанти и извођачи сложених субверзивних операција су, углавном, у британској и америчкој амбасади.

Њихово најважније прљаво политичко оруђе ипак је био дипломатски пигмеј Валентин Инцко, тзв. Високи представник у БиХ.

Посебну забринутост изазива сазнање из досадашње праксе: да, као по правилу, тајне службе и покрети на које САД имају одлучујући утицај и чије се активности уклапају у америчке стратегијско-политичке пројекције добијају квалификацију „ослободилачки”, док у ситуацијама када се ради о покретима који се не уклапају у америчке политичке пројекције, поготову ако су им супротстављени, исти добијају квалификатив – терористички. Ситуација у БиХ представља примјер таквог приступа, кроз који се потврђује теза да је, када је разумијевање тероризма у питању, „проблем у дефиницији извора проблема”, посебно видљив у оквиру институција САД, кад је рјеч о „Нусра Фронту“ и коалицији „ХТС“ .

У обавјештајној стратегији изазивања сукоба и проблема, које креирају, организују и подржавају британска и америчка обавјештајна заједница на нашем тлу, уочљиве су сљедеће карактеристике: све организованије дјеловање појединих сегмената и ангажовање све више вањских носилаца угрожавања безбједности и увећање обима и садржаја обавјештајних акција, број њихових извршилаца, оперативаца.

Постоји активна мрежа носилаца и јасно уочљива распрострањеност у самој БиХ и цјелом региону уз интернационалност припреме и изведбе тј. да је све више угрожавајућих појава иза којих стоје МИ6 и ЦИА те да се припремају у једној а реализују у другој држави. Носиоци угрожавања су лица из више земаља, или су из једне али дјелују на тлу више држава, што потврђују учестала хапшења специјалаца и оперативаца, посебно у Србији.

Свакако је уочљива брза просторна покретљивост идентификованих носилаца угрожавања, оперативаца МИ6 и ЦИА-е, којима су доступна савремена саобраћајна и телекомуникациона средства уз велику профитабилност специјалних операција и остваривање “моћи”, “јавног утицаја” те енормних прихода. Тако се организовани криминал прислонио уз ове тајне службе и укључио у њихове операције, стварајући од њих тајни центар политичког утицаја и финансијске моћи уз кориштење уцијена и ширење страха.

Забрињавајући је и пораст деструктивности, односно све веће штетне посљедице по јавни поредак, безбједност државе, друштва и међународну безбједност те висок степен агресивности и све бруталнија реализација угрожавања тј. пораст примјене насилних средстава у реализацији ппланираних циљева, као у случају убиства Оливера Ивановића.

Додајте овоме „пету колону“ ангажованих службеника и безбједњака, типа Драгана Мектића, Мирка Шаровића или Младена Босића, те организација по Бањалуци и Београду чије чланство може стати у омањи шпајз, попут ЦАЕС-а и Јелене Милић, уз већ прослављене антисрпске бојовнике попут Наташе Кандић и Соње Бисерко или Ненада Чанка и Чеде Јовановића, и открива се јасније и тек тада постаје видљив степен угрожености нашег животног простора и наших међуетничких односа.

Хладни рат је нешто на што су се Срби и Бошњаци навикли, али стварни рат и сукоб били би нова трагична степеница са које заједно падају пред историјом и пред будућношћу.

Савез Русија и Турска, те напори које званични Београд чини да помири Сарајево и Бањалуку – Србе и Бошњаке, уз турске уступке и покровитељства над конкретним пројектима, представљају какву-такву стратегијску одредницу за наше народе а избјегавање сукоба и рата, једини политички пут без алтернативе. ЕУ и НАТО то нису.

На крају крајева, Њемачка која нема никакав интерес да на Балкану буде сукоба, ипак ће, као и увијек, слиједити америчку политику – неће подржати Русију у трагању за разумијевањем и миром између Срба и Бошњака. Жели ли и Ердоган мир, или је његов наступ и „Данајски дарови“ које обећава, тек само цијена коју плаћа да остане у игри, присутан на Балкану, како би заштитио интересе турске државе а не спречавао сукобе, и мирио народе – вријеме ће показати. А до тада, хладне главе, мудро и опрезно.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Водеће НАТО земље изазивају нестабилност и провоцирају сукобе у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото:insajder.ba)

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић упозорио је да је, према подацима која посједује, у посљедње вријеме видљиво активирање и мисионарско радикално дјеловања исламиста на територији Републике Српске.

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић упозорио је да је, према подацима која посједује, у посљедње вријеме видљиво активирање и мисионарско радикално дјеловања исламиста на територији Републике Српске.

„Као параџемат, Исламска заједница у БиХ је означила вјерску заједницу у Которском код Добоја, а највећа концентрација припадника вехабијског покрета и одређена безбједносна пријетња забиљежена је у рубним општинама Републике Српске, у мјестима: Кривдића брдо у општини Козарска Дубица, Урије и Видорија, те Благај у општини Нови Град, Козарац, Хамбарине, Раковчани, Чараково, Пухарска и Петрово, општина Приједор, те Дубраве и Орахова у општини Градишка“, истакао је Галијашевић.

Он је нагласио да су вехабије лоциране и у насељима Лишња и Доња Мравица у општини Прњавор, теслићком селу Каменица, Новоселији и Врбањи код Бањалуке, Шипрагама код Котор Вароша, Которском недалеко од Добоја, бијељинском насељу Јања, те у Локвањској Ријеци, Шепку, Каменици у општини Зворник, Коњевић Пољу, Глоговој и Церској у општини Братунац, сребреничком насељу Сућеска, као и надомак села Друм, општина Власеница.

Према његовим ријечима, већина ових заједница налази се у близини магистралних путева.

Он је подсјетио да су у извјештају Стејт департмента у јулу прошле године упућене озбиљне критике Ударном тиму за борбу против тероризма, безбједносним агенцијама и правосуђу на нивоу БиХ због готово никаквих активности у борби против тероризма, а похвале су изнесена на рачун поглавара Исламске заједнице Хусејина Кавазовића због активности које је водио с циљем укидања паралелних џемата у БиХ.

Исламска заједница је, каже он, рјешавала своја хијерархијска и имовинска питања, али се није дубоко упуштала у вјерске различитости у практиковању ислама, а још мање се бавила безбједносним аспектом овог проблема, јер то и није њен посао, већ безбједносних служби на нивоу БиХ.

Ни у ком случају, каже он, не треба оспорити да су активности Ријасета Исламске заједнице биле корисне и да су дале нови допринос у разоткривању постојања и дјеловања око 100 насеља или дјелова насеља која су безбједносно ризична.

„На основу информација прикупљених у току спровођења инструкције Ријасета Исламске заједнице БиХ, из којих безбједносне агенције нису схватили да им је задатак да реагују, обављен је разговор са 38 група параџемата, и то 13 је обавило зеничко муфтијство, 12 сарајевско, седам тузланско, три параџемата бихаћко муфтијство, два мостарско и један параџемат травничко муфтијство. На подручју бањалучког и горажданског муфтијства није регистрована ниједна група“, нагласио је Галијашевић.

Навео је да ови параџемати користе 29 објеката, а ниједан од њих није регистрован у Исламској заједници у БиХ.

Позивајући се на податке Исламске заједнице, Галијашевић је нагласио да су од укупног броја група са којима су обављени разговори, представници њих 14 потписали протокол и прихватили укључење у Исламску заједницу, а то су Дебељак, Салем Бајрамовић, Чаршија – Какањ, Осијек, Драгуљ – Вреоца, Раковица, Бријешће Брдо, Бистрик, Бакаревац, Руиница, Боровница, Бајвати, Мечевићи и Бочиња.

Представници 22 групе нису потписали протокол и наставили су са нелегалним дјеловањем, а то су Стијена, Брезичани, Хоџићи-Какањ, Побједа-фетх, Бријешће Брдо два, Касиндолска, Горња Махала, Куљани, Бара, Ошве, Калошевићи, Стрнокос – Зеница, Лијешница, Которско Доње, Горња Маоча, Горњи Рахић/Диздаруша, Чехаје један, село Грачаница, Стара Жељезничка станица Бихаћ, Кула-Тузла, Дубница, Делићи-Хукићи.

„Упркос овим подацима, безбједносне агенције у Сарајеву нису уопште реаговале, напротив само су интензивније почеле да прогоне, прате и прислушкују лица која говоре или пишу о теророизму и терористима у БиХ. Познато је да су осим мене, прислушкивали и бројне друге аналитичаре, уреднике и новинаре угледних медијских кућа у Републици Српској који су се усудили да пишу о тероризму као највећој пријетњи у БиХ. Очигледно је да их не занимају отворене пријетње које су `Исламска држава` и Ал каида јавно упућивале и БиХ и Републици Српској, него они који говоре истину“, истакао је Галијашевић.

Он је оцијенио да је „та неразумна и антиуставна политика задовољавала своје амбиције испразним иступима министра безбједности у Савјету министара Драгана Мектића, његовом аферашком приступу безбједносном проблему у БиХ и жестоком рушењу правосудних институција, као и институција Републике Српске“.

„Такви иступи првих људи безбједносних агенција у БиХ су највећа подршка терористима и терористичким организацијама и она сигурно није у интересу ни ислама, ни Бошњака, а најмање БиХ и њених грађана, јер лица која су извори терористичке пријетње, под окриљем сарајевских власти, добијала су и дан- данас добијају држављанство БиХ“, тврди Галијашевић.

Додао је да је у задње вријеме видљиво да се чини све како би се избрисали трагови које су терористи оставили за собом у БиХ.

„Многе организације повезане са БиХ већ су уклоњене са листа, велики број канцеларија и њихових адреса више се не појављују на тим листама, чак и датуми када су евидентиране уз биографије терориста које су садржавале и вријеме проведено у рату у БиХ и чињеницу о добијеним држављанствима и пасошима потпуно су избрисани, иако се та лица налазе на списку да су добили држављанства БиХ“, каже Галијашевић.

Галијашевић је навео да вијест о хапшењу наоружане терористичке групе у југоисточном турском граду Килис, на граници са Сиријом, у којој је држављанин БиХ Бегзад Спахић /37/, припадник терористичке организације „Исламска држава“, која је обишла свијет и узнемирила регион, поново је актуелизовала питање односа власти у Сарајеву према терористима.

„Са пасошем БиХ, као припадник Исламске државе Бегзад Бега Спахић, односно Абу Дерда ухапшен је са четворицом терориста због сумње да су планирали да изведу самоубилачки напад. Као искусан ратник, Абу Дерда је шетао преко границе БиХ, ишао у Сирију, рањен се враћао на лијечење у БиХ и врбовао друга лица, која је водио са собом у џихад, иако је за њим расписана црвена Интерполова потјерница. На црвеној потјерници Абу Дерда је тражен због кривичног дјела стављање у производњу и промет наркотика, опојних средстава и дрога, док се нигдје не помиње тероризам“, истакао је Галијашевић.

Према његовим ријечима у БиХ у овом тренутку на снази је 96 црвених потјерница Интерпола, а на њима се налази 18 лица повезаних са тероризмом иако трећина њих не носи ту правну квалификацију као разлог потјере.

„У духу аманета Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације, као јединственог програма организовања исламског друштва, терористи су постали штићена лица, а њихова активност обавјештајно прикривана. Али се зато спроводи невиђена хајка коју, заједно са Мектићем, води политичко Сарајево против Републике Српске, наводног руског утицаја у БиХ, Ветерана Републике Српске и Удружења Србска част, у покушају да се Републици Српској подметне постојање наводних паравојних формација“, оцијенио је Галијашевић.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Вехабијска насеља се шире и на територију Републике Српске се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото: Medija Centar Beograd)

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић сматра да у Сарајеву не постоји ни мнимум спремности за борбу против тероризма, посебно од 2015. године када је постала видљива „борба за интерес терориста и њихову отворену заштиту, а аргументација о степену прјетње радикалних, исламистичких организација и група протјерана је потпуно из институција и медија у Сарајеву“.

„С друге стране, константно, чак и са највишег нивоа – УН и разних држава попут Њемачке /Бундестаг прије седам дана/, Хрватске /предсједник Колинда Грабар Китаровић и Мирослав Туђман, син првог предсједника Хрватске Фрање Туђмана/, Аустрије /бивши министар иностраних послова Себастијан Курц/, Чешке /предсједник Милош Земан/, Мађарске /премијер Виктор Орбан/ и Велике Британије /Министарство иностраних послова/ – упућују се озбиљне оптужбе на рачун БиХ и њених заједничких институција, односно њиховог односа према изворима терористичке пријетње и дјеловању глобалних терористичких организација на њеном тлу“, истакао је Галијашевић.

Умјесто да хитно ускладе своју безбједносну политику са земљама у региону и Европској унији, наводи Галијашевић, први људи безбједносних агенција на нивоу БиХ почели су „активно измишљати разне афере и радити на кажњавању говора или писања о терористичким пријетњама, обмањујући јавност како та писања имају везе са наводним специјалним ратом, којим се плански руши углед државе БиХ“ и да су званични ставови држава у региону и ЕУ засновани на новинским текстовима.

„Иоле обавијештени грађани знају да озбиљне државе имају своје системе прикупљања информација и вјерују само својим институцијама, а не новинским написима или изјавама, што није случај са БиХ, чије су безбједносне агенције отворено стале у заштиту терориста и џихадиста, вјерских фанатика и екстремиста, те агресивно нападају сваку врсту анализе о озбиљности тих пријетњи“, констатовао је Галијашевић.

Он је навео да су „из врха СДА и власти на нивоу БиХ, конкретно од бошњачког члан Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића и предсједавајућег Савјета министара Дениса Звиздића упућене отворене пријетње према свакој врсти текстова и говора о екстремистима, а посебно о политици према странцима, Бакировим пословним партнерима из арапског свијета, њиховом насељавању, изградњи стамбених објеката посредством фиктивних фирми и прикривању 40.000 Арапа насељених око Сарајева“.

Он тврди да инструкције појединих бошњачких политичара у Сарајеву усмјерене ка њиховим војним формацијама и паравојним групама откривају њиховау намјеру да се са највишег врха политичке и вјерске хијерархије дефинише и примјени нови екстремни карактер исламског вјеровања и практиковања вјере у БиХ, те усвоји посебан терористички однос према самоубицама, који је дефинисан у упутама муслиманском борцу иза којих је стајао Халил ефендија Мехтић, зенички муфтија у рату, и професор Хасан Макић.

„На страни 27 тих упута наводи се да се самоубиством неће сматрати смрт настала из жртвовања живота за остварење виших борбених циљева и задатака“, навео је Галијашевић, додавши да то и јесте дефиниција бомбаша самоубица.

Он је рекао и да је о начину разумијевања и дефинисања ислама написан и вехабијски уџбеник „Схватања која треба да промијени“, аутора Имада ал Мисрија, члана команде Одреда Ел муџахедин, духовног вође, терористе који је у Египту осуђен на десет година затвора због терористичког напада у древном граду Луксору кад је убијено готово 80 западних туриста.

Ал Мисри је на издржавање затворске казне упућен из БиХ, а у затвору је провео нешто више од осам година па се вратио поново у БиХ, Сарајево и Травник, гдје и даље дјелује и предаје на исламским факултетима.

Галијашевић подсјећа да се на најновијој консолидованој листи терориста, коју је сачинио Савјет безбједност УН, и даље налази истих седам наводних хуманитарних организација, које дјелују и у БиХ, а које је још у фебруару 1996. године евидентирао Оперативни штаб НАТО-а са сједиштем у Хрватској у извјештају кодног назива „Јадран“. На тој листе се налази и десетина џихад ратника из БиХ, бивших припадника Одреда „Ел муџахедин“.

„Када се анализира и записник са Међународне конференција о заштити људских права, /одржане у октобру 1992. године/ и погледа састав Предсједништва, јасно је да су активности на учешће БиХ у исламистичкој интернационали биле подржане од главних исламиста на планети, што је потврђено и сталним телефонским комуникацијама, пошиљкама и пакетима које је евидентирала тадашња служба Трећег корпуса из Зенице и кроз које је видљиво да су најважнији терористи тог доба /Осама Бин Ладен, Ајман и Мухамед Завахири, Фатих Камел, Омар Абдел Рахман, Ебу Ејсар…/ били интегрисани у процесу изградње ‘Босанске мреже'“, каже Галијашевић.

Он је подсјетио да је уз учешће најважнијих терористичких лидера почетком рата у БиХ формирана војна формација Одред „Ел Муџахидин“ са 1.774 муџахедина, који су чинили злочине, а нека од тих имена и данас чине свјетске, терористичке вође многих организација.

„Мисионарском акцијом тих лица, формирана су бројна вехабијска насеља у БиХ, најмање 64, са више од 5.000 радикалних исламиста и екстремиста, који су организовали многе терористичке акције у БиХ и били активни у организацију акција у Европи и свијету, те снажно подржали најрадикалније групације у ратовима у Ираку и Сирији, опскрбљујући терористе“, истакао је Галијашевић.

Он је додао да је након дванаест година проведених у Гвантанаму, у БиХ доведен највећи стручњак Ал каиде за израду специјалних експлозива Тарек Махмуд Ахмад ал Савах, Египћанин, бивши припадник Одреда „Ел муџахедин“, који је давно остао без држављанства БиХ. „Придружио се четворици припадника `Алжирске групе`, који су такође, након осам година из Гвантанама, враћени у своје Сарајево“, навео је Галијашевић.

„Евидентно, постојање везе свјетских терористичких организација са политичким вођством у бошњачком и муслиманском Сарајеву и јесте разлог прикривања информација у вези са терористичким пријетњама, јер би то подразумијевало утврђивање одговорности Алије Изетбеговића за ове процесе, његових живих насљедника, али и сљедбеника те политике“, наводи је Галијашевић.

Рекао је и да из тих разлога у БиХ не постоји борба против тероризма и зато се са нивоа заједничких институција прикривају ове организације, штите непосредни извршиоци терористичких акција и користи међународна сарадња са најважнијим институцијама из само једног разлога – да се екстремне организације подрже и заштите пред међународним прогоном и санкцијама.

„Све то прати развој малих шеријатских држава у БиХ, класичних антиуставних кампова на подручју појединих насеља или чак цијелих села и заселака. Јавност их је назвала вехабијским насељима и она су служила, а служе и данас врбовању и регрутовању бораца за страна ратишта, окупљању терориста и бомбаша самоубица“, казао је он.

Према његовим ријечима, ова вехабијска насеља, која са већим бројем екстремиста, чини класичну, добро организовану и фанатизовану војно-политичку структуру, представљају највећу безбједносну пријетњу у БиХ, региону и Европи у цјелини.

Галијашевић је навео да, према информацијама којима располаже, вехабијска насеља у БиХ постоје на подручјима –

ЗЕНИЦА: Подбрежје /предграђе/, Шерићи /између Зенице и Теслића, 20 километара од Зенице/, Тетово Село, Жељезно Поље /три заједнице у троуглу Зеница-Жепче-Теслић/, Ораховица /насеље Горња Махала/, Страњани, Клокот, Старина /дио насеља/, Арнаути – село, Градишће, Смајићи код Немиле и Касаповић /заселак/;

ЖЕПЧЕ: Језера /заселак на међуентитетској линији између Жепча и Теслића/;

ЗАВИДОВИЋИ: Мећевићи – село, Рујница – село, Стог – село, Каменица – село, Гостовић – село;

САРАЈЕВО: Сокоље – насеље, Осијек – насеље, Бољаков Поток – насеље, Заклопача – насеље, Бутмир – насеље /Месџид у Улици Хајрудина Шабаније/, Бријешће Брдо – насеље, Бријешће Брдо два – заселак, Заулице – насеље /Илиџа/, Касиндолска улица, Баре код Ступа, Доброшевићи – приградско насеље /Рајловац/;

БАНОВИЋИ: Страбашница – село;

БИХАЋ: Грмуша – село, Злопољац – заселак;

ЦАЗИН: Стијена – село, Мала Лиса – село, Штурлићка Платница – село, Дебељаци-Дебељак – заселак /камп за обуку/, Горња Копривна – село;

ДОЊИ ВАКУФ: Камењача – заселак, Брезичани – село /камп за обуку/;

ГОРАЖДЕ: Биволице – заселак, припада селу Витковићи;

ГРАЧАНИЦА: Доња Лохиња – село;

ХАЏИЋИ: Вранчићи – село;

КАКАЊ: Хоџићи – село;

КАЛЕСИЈА: Дубница – село;

МАГЛАЈ: Горња Бочиња – дио села, Ошве – село;

СРЕБРЕНИК/БРЧКО: Горња Маоча – заселак села Маоча;

ТЕШАЊ: Бобаре – село, Мекиш – село, Медаково – дио села;

ТРАВНИК: Калибунар – предграђе, Мехурићи – дио села, Орашац – заселак;

ТУЗЛА: Ши Село – село, Липовице – село;

ВЕЛИКА КЛАДУША: Босанска Бојна – село и

ЖИВИНИЦЕ: Грачаница – село.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Сарајевска политичка чаршија штити терористичке организације се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото:insajder.ba)

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић рекао је данас Срни да је забрињавајући податак министра унутрашњих послова Републике Српске Драгана Лукача да се број параџемата у Федерације БиХ повећао на више од 100.
Галијашевић је оцијенио да је опасна чињеница да безбједносне агенције на нивоу БиХ и министар безбједности у Савјету министара Драган Мектић скрећу пажњу са организованог радикалног исламизма, не желећи да се суоче с том пријетњом и не дозвољавајући да се о томе говори измишљајући спинове о наводно опасним невладиним организацијама у Републици Српској које немају везе са безбједношћу.

Он је нагласио да је радикални исламизам данас највећа пријетња човјечанству, због чега се о параџематима недавно говорило у њемачком Бундестагу, у парламенту и влади Чешке, Мађарске, Хрватске, Аустрије…, док Мектић, како каже, измишља неку /српску/ дјецу да пролазе обуке /у Русији/.

„То ради да се не би суочио са чињеницом да у овој земљи постоји снажна мрежа терористичких организација које су способне да шаљу и финансирају одласке на страна ратишта и да не буду откривене“, рекао је Галијашевић.

Он је додао да је министар унутрашњих послова Републике Српске гостујући синоћ на РТРС-у заједно са министром безбједности у Савјету министара потврдио да МУП Српске има спреман одговор на безбједносне изазове и зна шта је највећа пријетња миру и безбједности.

„С друге стране, све што је Мектић говорио ишло је ка томе да прикрива ниво терористичке пријетње и не жели да говори о нечему што је створено у Сарајеву, а што је данас терористички монструм који угрожава и цијелу западну Европу“, истакао је Галијашевић.

Он је подсјетио на упозорења бившег директора Обавјештајно-безбједносне агенције /ОБА/ БиХ Алмира Џуве да су терористи боље опремљени него безбједносне агенције, те да поједине кантоналне полицијске структуре сарађују са терористичким организацијама.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Стотину параџемата у ФБиХ – опасност за БиХ и Европу се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић (фото:insajder.ba)

Лако је данас, разумијети пјесника, који у тренутку откровења, искрености и разочарења, запјева: „Сарајево спржила те муња“, указујући нам на то потпуно потцијењено зло. Лако је разумијети зашто је и он (Џ.Л.), као признати вјерник, морао отићи из Сарајева.

Сарајево је град већи од свих других, великих центара – муслиманских градова у БиХ заједно, (Тузла, Зеница, Бихаћ, Травник и Горажде); град, који ствара и стално емитује, нељудску и безбожничку таму што се надвија над цјелом земљом и због које, земљу назваше „Тамним вилајетом“. Моћ, утицај и бијес, станују у Сарајеву а мржња се рађа као израз страха да би једном, та моћ могла нестати или се дијелити са другима. Сарајево је град, урбани франкенштајн; историјско и културно копиле османизма и германске Европе, присиљено, да понекад уважи, да постоји, и српски и хрватски, идентитет и интерес.

Они који иду у Сарајево, морају вјеровати Изетбеговићу а не својим очима – требају заборавити брадате фанатике и закрабуљене жене, које срећу на улици, а хвалити “Европски Ислам“, кога у Сарајеву више уопште нема и заклињати се у Европски пут, који Сарајево уопште не жели и кога се плаши. Исламски екстремисти су браћа по свијести и по циљевима таквом Сарајеву али фанатизовани војници СДА не желе у овој фази изградње Исламске државе говорити о томе.Као тајно оружије то ће бити објелодањено и употребљено послије.

Учестали извјештаји који стижу из Европске Уније и Сједињених Америчких Држава, о изворима терористичке пријетње у БиХ и од стране БиХ, као и иначе, нису покренули ниједну осмишљену безбједносну мјеру него су сви одговори, који су стизали из Сарајева били тек пуко негирање пријетње и заштита брадатих “фолклорних група“ из Ал каиде и ДАЕШ-а.

У стварности, на питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ, никада није консеквентно одговорено од стране заједничких институција и Странке демократске акције али су послије рата, ипак, били видљиви резултати и исказана јасна воља друштва да се са тим злом суочи, да те проблеме разријеши. О тероризму и улози разних група и организација у БиХ, написане су озбиљне књиге; тим питањем су се бавили озбиљни аутори: Еван Кохлманн, Јохн Р. Сцхиндлер, Јирген Елзесер, Домагој Маргетић, Есад Хећимовић, Ивица Мливончић, Дарко Трифуновић, Владо Азиновић и други&хеллип;

Тако је било, практично, до успоставе “нове власти“ у заједничким институцијама и Сарајеву, првих дана 2015.године, када је тиху опструкцију замијенила отворена подршка екстремистима. Главни извршилац ове политике заштите екстремиста, био је, студент Више школе Хрватског МУП-а, Министар безбједности, Драган Мектић.

Након што су политике Мнистра Мектића биле потпуно јасне, повећана је потреба да се медијски, журналистички, стручно, научно и систематично прати развој овог лошег процеса.

Потпуно негирање било какве пријетње, упркос терористичким нападима у Зворнику и Сарајеву (Рајловац) уз обавјештајни надзор и прислушкивање оних који се баве темом тероризма, (прије свега и овог аутора), денунцирање, прљаве конструкције и лажи од стране ОБА/ОСА и министра безбједности Драгана Мектића, о наводним плановима рушења руководства сусједне Србије; разне врсте Обавјештајних продора (“Ушће“ – Србија) и надзора над приватизацијским процесима, у дјелу БиХ гдје су већински настањени Хрвати; прислушкивање тужилаца и судија – континуирано и агресивно ометање у раду – практично рушење правосуђа; стално одвлачење пажње од терористичке пријетње потпуном криминализацијом јавне и политичке сцене, нагодбе за повратнике са Сиријског ратишта; измјена закона о странцима и њиховом боравку, (како би се из имиграционог центра ослободило лице које представља пријетњу националној сигурности – “Абу Хамза“ – Имад ал Хуссин); заштита починиоцима ратних злочина на вјерској основи на подручју Возуће и отворени напад у коме је прикриван идентитет капетана Алијине војске са Возуће, Елведин Шехагић Динка, команданта Трећег маневарског батаљона из Какња,&хеллип; и многе друге активности, уништавале су, плански, могућност било каквог бављења изворима и формама сталне терористичке пријетње.

Сваки отпор екстремним идеологијама и терористичким организацијама је дрско, са нивоа Министарства безбједности, осуђиван, компромитован и обесмишљаван.

Терористички напад на полицију у Зворнику, убиство полицајца Ђурић Драгана од стране Нердина Ибрића, вјерског фанатика и вехабије, који је, по ријечима властите мајке, инструиран и усмјерен у радикалном месџиду у Дубници, као и убиство два војника Оружаних снага у Сарајеву (Армин Салкић и Недељко Радић) од стране вехабије Енеса Омерагића УОПШТЕ НИСУ ОЗБИЉНО ИСТРАЖИВАНА.

Чак је примјетно било, у јавности, одсуство правилне, правне квалификације ових дјела као кривичних дјела тероризма, иако су од стране Трампове администрације уврштени међу 78.најтежих терористичких акција у свијету у посљедње три године.

И бацање пиротехничких средстава под возило Генерала Анте Јелеча, (тунел Салаковац) од стране радника Обавјештајно-безбједносне агенције, као и напад на тадашњег Премијера владе Србије Александра Вучића у Сребреници такође нису процесуирани.

У складу с тим, у отвореној правосудној фарси, смјењен је Директор СИПА-е Горан Зубац да би, одмах након избора новог директора, било суспендовано 13. службеника агенције, међу њима неколико виших инспектора. Уочљиво али у јавности прикривена је била и смјена Амера Веиза, шефа одјела за борбу против тероризма. Многи од избачених су враћени у службу али су уклоњени са ранијих позиција и дужности. Убрзо су Из СИПА-е суспендовани Виши инспектори: Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић, (која је под оптужбом за лажно пријављивање ухапшена), значајни и угрожени јер су водили операцију кодног имена „Озрен“и утврдили одговорност па ухапсили Шемсудина Мехмедовића, из СДА, због првих ритуалних клања у код Тешња, 21. септембра 1992. године.

У шокантном исказу заштићеног свједока, чију су изјаву обезбједили Капетановић и Омерхоџићка , тврди се да је Мехмедовић, муџахедину Зеиду (Дукменићу, личном пријатељу министра безбједности Драгану Мектићу и припаднику јединице „Црни лабудови“, тјелохранитељу и Алије и Бакира Изетбеговића&хеллип;) који је Мехмедовићу донијео одсјечене српске главе, заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда “Ел муџахид“, с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао! У истом свједочењу Мехмедовић се оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду.

Према исказу тог свједока, одсјечене српске главе из базе у селу Јабланица, донијео је муџахедин по имену Зеид, који се, у пратњи полицајаца Енвера и Амира Беше, те Бесима Сејдића, довезао пред полицијску станицу у Тешњу у теренском возилу.

„Зеид је узео пртену врећу и унео је у зграду полиције, бацивши је на сто дежурног полицајца Хакије Хаџана, који је исхитрено упитао: “Шта сте то донијели, браћо?“ Зеид је на то одговорио: “Што је начелник тражио, ми смо урадили. Донијели смо, брате, четири влашке главе њему на поклон“, испричао је свједок, наглашавајући да је након тога у станици полиције настало опште грљење и љубљење муџахедина и полицајаца.

Свједок наводи и то да је Мехмедовић дошао у станицу на позив дежурног полицајца, који је путем мотороле користио шифру “Хум 101″.

„Дежурни полицајац радосно му је саопштио да су браћа из Јабланице донијела хедију (поклон) и да он тражи муштулук. Недуго затим дошао је Шемсо (Мехмедовић) у друштву Емира Ахметовића. Тада је Зеид узео врећу и истресао главе у ходник. Главе су биле крваве, са стравичним изразом лица. На мјесту на ком су одсјечене видјело се да су нечим тупим одваљене, а по тјемену су се видјеле рупе, највероватније од удараца тупим предметом. На једној глави није било ушију и носа, а на једној није било ока – наводи свиједок у овом стравичном исказу датом инспекторима агенције СИПА.

Према даљим наводима свједока, Мехмедовић је пљунуо у правцу одсјечених глава и рекао да је штета што су одсјечене само четири.

„Да сте, богдо, одсјекли и хиљаду других“, рекао је Мехмедовић и, према исказу свједока, наредио полицајцима Емиру Ахметовићу, Смаилу Смаилбеговићу и Хакији Хаџану да покупе одсјечене главе и закопају их испод зграде болнице у Тешњу.

Мехмедовић је, потом, муџахедина Зеида наградио никлованим револвером, који је донео из канцеларије.

„Ово је пронађено код једног Србина одавде. Нјему више сигурно никада неће требати, а ево теби. Јесте да ћеш њиме моћи само шест Влаха убити – рекао је Мехмедовић, и додао да ће Зеида и лично похвалити главном емиру одреда када дође у Јабланицу. Заштићени свједок је том приликом истакао, тачније, оптужио Мехмедовића за убиства и злостављања српских цивила заточених у гаражама полицијске станице у Тешњу. Детаљно је описао методе мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по Мехмедовићевом наређењу.

Свједок је навео и случај убиства старца из села у околини Тешња, који је ухапшен јер је пекао ракију.

Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, где је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео“.

Након 18. мјесеци суспензије, Виши инспектор Марио Капетановић се вратио у агенцију СИПА, док Џенана Омерхоџић још увијек води правну битку. Али то није све.

Из Министарства безбједности отишао је Помоћник министра за борбу против тероризма и организованог криминала Вјекослав Вуковић, познат по томе, што је управо он, водио Трећу ревизију држављанстава подијељених муџахединима и окончао је одузимањем близу хиљаду држављанстава. Кроз рушење квалитетних кадрова у сектору безбједности, плански и нескривено, из Сарајева, агресивно је рушен заједнички систем безбједности.

Истовремено, у јавности су константно оживљаване ратне пријетње од стране припадника власти у Сарајеву (прије свега Бакира Изетбеговића али и тадашњег Помоћника министра одбране Емира Суљагића те генерала Сефера Халиловића и Атифа Дудаковића).

Борба против тероризма, од 2015. године, је борба за интерес терориста, њихову отворену заштиту и протјерана је, потпуно, из институција и медија у Сарајеву.

У извјештају Стејт департмента објављеног у седмом мјесецу 2017. године, упућене су озбиљне критике Ударном тиму за борбу против тероризма, безбједносним агенцијама и правосуђу, а похваљен је Реис ул улема Хусејн еф. Кавазовић, због активности које је водио на плану укидања паралелних џемата у БиХ. На основу информација прикупљених у току провођења инструкције Ријасета Исламске заједнице БиХ, статистика (из које Безбједносне агенције нису извукли ниједну потребну консеквенцу и схватили властите обавезе), изгледа овако: обављен је разговор са 38 скупина параџемата, од тога: Зеничко муфтијство 13, Сарајевско 12, Тузланско 7, Бихаћко 3, Мостарско 2, Травничко 1. На подручју Бањалучког и Горажданског муфтијства није регистрована ниједна група.

Број објеката које користе ове скупине, а који нису регистровани у ИЗ БиХ је 29. Од укупног броја скупина са којим су обављени разговори, представници 14 група су потписали Протокол и прихватили укључење у Заједницу. То су: Дебељак, Салем Бајрамовић, Чаршија – Какањ, Осијек, Драгуљ – Вреоца, Раковица, Бријешће Брдо, Бистрик, Бакаревац, Руиница, Боровница, Бајвати, Мечевићи, Бочиња.

Представници 22 групе нису потписали Протокол и наставили су са дјеловањем: Стијена, Брезичани, Хоџићи-Какањ, Побједа-Фетх, Бријешће Брдо 2, Касиндолска, Горња Махала, Куљани, Бара, Ошве, Калошевићи, Стрнокос –Зеница, Лијешница, Которско Доње, Горња Маоча, Горњи Рахић/Диздаруша, Чехаје 1, Село Грачаница, Стара Жељезничка станица Бихаћ, Кула-Тузла, Дубница, Делићи-Хукићи. Постоје и текије у којима се обављају активности, које нису у систему Тарикатског центра као и џемати одвојени од заједнице и тако дјелују; нелегално и са становишта безбједности штетно. То су Страњани и Клокот.

Упркос чињеници, да се ови параџемати финансирају несметано и да из ових параџемата се одлазило на сиријско ратиште, Предсједник Савијета министара Денис Звиздић, упорно се улагивао екстремистима, оптужујући оне који указују на проблем, да учествују у специјалним операцијама против државе БиХ.

Параџемати и вехабијска инфраструктура су у ствари резултат јединствених специјалних операција радикалних исламистичких држава, друштава и терористичких организација и изводе се непрекидно, без озбиљнијих потреса, готово три деценије.

По сазнањима МУП-а Републике Српске, видљиво је активирање и мисионарско, радикално дјеловања исламиста на подручју Републике Српске. Као параџемат, Исламска заједница је означила вјерску заједницу у Которском код Добоја.

Највећа концентрација припадника вехабијског покрета и одређена безбједносна пријетња забиљежена је у рубним општинама Републике Српске, у мјестима: – Кривдића брдо у општини Козарска Дубица, Урије и Видорија, те Благај у општини Нови Град, Козарац, Хамбарине, Раковчани, Чараково, Пухарска и Петрово, општина Приједор, као и Дубраве и Орахова у општини Градишка. Вехабије су лоциране и у насељима Лишња и Доња Мравица у општини Прњавор, теслићком селу Каменица, Новоселији и Врбањи код Бањалуке, Шипрагама код Котор Вароша, Которском недалеко од Добоја, бијељинском насељу Јања, те у Локвањској Ријеци, Шепку, Зворничкој Каменици у општини Зворник, Коњевић Пољу, Глоговој и Церској у општини Братунац, сребреничком насељу Сућеска (близу села Друм – Власеница).

Већина ових заједница се налази у близини магистралних путева па ће вјероватно у случају да се догоде одређени инциденти, ти магистрални путеви бити експлоатисани.

Истовремено са највишег нивоа: Уједињених нација (Предсједник Генералне скупштине УН Мирослав Лајчак) те Хрватске (Предсједница Колинда Грабар Китаровић и син Првог предсједника Фрање Туђмана, Мирослав), Аустрије (Министар иностраних послова Себастиан Курц) , Чешке (Предсједник Милош Земан), Мађарске (Предсједник Владе Виктор Орбан) и Велике Британије (Муинистарство иностраних послова) упућене су озбиљне оптужбе на рачун односа државе БиХ и њених заједничких институција према изворима терористичке пријетње и дјеловању глобалних терористичлких организација на њеном тлу. Умјесто да под хитно ускладе своју безбједносну политику са сусједима и Европском Унијом, први људи безтбједносних агенција, су почели активно радити на кажњавању говора и писања о тероризму, обмањујући, како та писања, имају везе са наводним специјалним ратом, којим се плански руши углед државе БиХ те да су ставови држава у региону и Европској Унији засновани и проистекли из јавног говора и писања о тероризму.

Та лаж је свакако намјењена грађанима БиХ, које они уопште не штите адекватно, јер иоле обавјештени знају одлично, да озбиљне државе имају своје системе прикупљања информација и вјерују само својим институцијама а не новинским натписима или изјавама. Безбједносне агенције су отворено стале у заштиту терориста и џихадиста, вјерских фанатика и екстремиста те агресивно напали сваку врсту анализе о озбиљности пријетње. Са врха СДА власти (Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и Предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић) упућене су отворене пријетње према свакој врсти текстова и говора о екстремистима, а посебно, о политици према странцима, Бакировим пословним партнерима из Арапског свијета, њиховом насељавању, изградњи стамбених објеката преко фиктивних фирми, те произвели отворено притварање новинара (случај Шимић). Иако би притвор требао бити преседан а не правило, ово је притварање дошло након што се новинар Шимић сукобио са Драганом Мектићем по питању односа према правосуђу БиХ и водећим руководиоцима Тужилаштва и ВСТВ тј. због властите пријаве тужилаштву БиХ.

Умјесто да се провјерава и истражује оправданост приступа новинара, насталих због забринутости грађана за своју личну али и за колективну безбједност, кренуло се у хајку баш на новинаре, аналитичаре и медијску слику Сарајевске стварности као да је огледало криво што је слика ружна. У таквој атмосфери нико није упитао Бакира Изетбеговића, зашто помиње “аманет“ оца Алије о давању државе, на бригу Турској и Ердогану и дрско, константно и интензивно пријети ратом током 2015., 2016. и 2017. године.

Заједничке институције се понашају, као да нису свјесни забринутости са којом, сви регионални медији, третирању Бакирове изјаве и пријетње. Озбиљност терористичке пријетње видљива у ставовима СДА, покушавал се умањити и нарученим извјештајима америчког муслимана, рођеног у Либану, бившег агента ФБИ, АЛИ СОУФАНА који се потписује као “група“ и као “центар“, и који објављује наручене обавјештајне извјештаје. Али Соуфан је особа, која је радила у једној безбједносној агенцији(ФБИ) а сарађивала са другом (ЦИА), познат је по умањивању улоге Ал каиде из БиХ у вези са нападом на Амерички разарач УСС Цол (улога Абу Малија команданта муџахедина у БиХ) те посебно истрази везаној за Ебу Зубејдаха и његово инструрирање Алжирске групе у БиХ, да покрену терористичке нападе на Америчку и Британску амбасаду у Сарајеву.

Безбједносне агенције у Сарајеву су интензивније прогониле, пратили и снимали лица која напишу, да се припремају терористички напади на Републику Српску, него што су их занимале отворене пријетње, које су Исламска држава и Ал каида, јавно упућивале и БиХ и Републици Српској, преко, наводног, регионалног издања часописа Румиyа.

Та неразумна и антиуставна политика је задовољавала своје амбиције испразним иступима министра безбједности, његовом аферашком приступу и жестоком рушењу правосудних институција у земљи и институција саме Републике Српске. Ово је и данас највећа подршка терористима и терористичким организацијама; која им је очито обећана и сигурно није у интересу Ислама, Бошњака а најмање државе БиХ и њених грађана.

Заједничке институције БиХ, под снажним притиском СДА и њеног лидера Бакира Изетбеговића, неразумно, на све могуће начине штите и прикривају терористе који мирно живе и несметано дјелују у БиХ.

Дио језгра тих организација и њихово постојање, видљиво је у Консолидованој листи санкција за терористе и терористичке организације Савјета безбједности УН, на којој се константно већ више од 15. година налазе лица и организације из БиХ.

Лица која се сматрају изворима терористичке пријетње добијала су држављанство БиХ и била су предмет неколико ревизија али и након Треће ревизије која је одузела и поништила највише незаконито издатих држављанстава, ипак је много лица Афро-Азијског поријекла задржало држављанства, упркос чињеници да су радикални исламисти, екстремисти и апсолутни извор безбједносних пријетњи са позиције тероризма.

У задње вријеме, видљиво је, како се чини све, да се избришу трагови које су терористи оставили за собом: Многе организације повезане са БиХ, већ су уклоњене са нових листа; велики број канцеларија и њихових адреса више се не појављују на тим листама чак и када су евидентиране те организације уз биографије терориста које су садржавале вријеме проведено у рату у БиХ и чињеницу о добијеним држављанствима и пасошима, потпуно су избрисане, иако се та лица налазе на списку подијељених држављанстава БиХ.

На исти начин на који се прикривају подаци битни за идентификацију, онемогућавање и праћење терористичких активности кроз институције Уједињених нација ради се и кроз тзв. међународну сарадњу преко Интерпола и безбједносних агенција у региону.

Вијест која је обишла свијет и узнемирила регион, о хапшењу наоружане терористичке групе, у југоисточном Турском граду Килис на граници са Сиријом, а у којој је држављанин БиХ Бегзад Спахић /37/, припадник терористичке организације “Исламска држава“, поново је актуелизирала питање односа према тероризму које имају власти у Сарајеву. Са пасошем БХ, као припадник Исламске државе, Бегзад Бега Спахић тј. “Абу Дерда“, је ухапшен са четворицом терориста због сумње да су планирали да изведу самоубилачки напад. Као искусан ратник, “Абу Дерда“ је шетао преко границе БиХ, ишао у Сирију, враћао се рањен на лијечење и врбовао друга лица, која је водио са собом у џихад, иако је за њим расписана “црвена интерполова потјерница“.

На црвеној потјерници расписаној за „Абу Дердом“ исти је тражен због кривичног дјела „стављање у производњу и промет наркотика, опојних средстава и дрога“ и нигдје се не помиње тероризам. У БиХ је у овом тренутку, на снази 96. Црвених потјерница Интерпола, и на њима се налази само 18. лица повезаних са тероризмом иако трећина од њих не носи ту правну квалификацију, као разлог потјере или потраге.

На сличан начин, уклоњена је пажња са главног вехабијског вође НУСРЕТА ИМАМОВИЋА из Горње Маоче, који у редовима Нусра Фронта ратује у Сирији од 2013. године и који има два БиХ пасоша, налази се на Цонсолидатед лист санцтион Савјета безбједности Уједињених нација са нетачним подацима, да је у Сирији од 2015. године. Ако је могуће, да особа таквог екстремистичког усмјерења и дјеловања, може добити два бометријска пасоша, онда се поставља питање:која је уопште сврха таквих пасоша када их квази држава додјељује својим пуленима, како хоће и у мјери у којој хоће.

За Нусретом Имамовићем је расписана само плава Интерполова објава, без фотографије а она значи само прикупљање информација за особом која и не мора бити починилац кривичног дјела, него можда, само важан свједок извршења.

За најважнијим терористичким и исламистичким вођама, углавном су расписиване плаве потјернице (укупно, њих 65.) међу којим ау и особе од посебног интереса за безбједност земље:

Граховић се повезује с вехабијским вођом Хусеином Билалом Боснићем, који је осуђеним на седам година затвора. Уочи доласка Папе Фрање у БиХ у јулу прошле године, Граховић је објавио видеозапис у којем, најављује покољ широм БиХ.

Ћуфуровић је на ратишту у Сирији, а и он је радио и живио код Боснића – у Сирију је наводно отишао директно из његове куће. Печенковић је отишао у Сирију крајем 2013, а одвео је и супругу и двојицу малољетних синова, који су се такођер придружили ИС-у. Неки тврде да је погинуо прошле године. Нјегов син Дино Печенковић довезао је у Сарајево нападача на Америчку амбасаду Мевлида Јашаревића на дан када је извршен напад.

Кесеровић је у Сирију отишао 2013. године. Он је један од актера пропагандног двадесетоминутног, документарца Исламске државе посвећеног БиХ, Косову и Санџаку: „Борите се тамо против њих. Ако можете, постављајте им експлозиве у њиховим кућама. Узмите отров неки, ставите им у пиће, у јело“; Нека цркну од муке и од отрова. Убијајте их гдје год стигнете, по Босни, по Србији, по Санџаку“, гласио је позив џихадиста с тог видеозаписа.

Мешановић је један од оснивача параџемата у Градачцу. У Сирији је боравио више пута и враћао се у Градачац, гдје је задњи пут виђен 2014. године. Битан је, без сумње случај и Инеса Миџића и многих других за којима је расписана плава објава.

Када се анализира записник са Међународне конференција о заштити људских права, (одржана у октобру 1992. године) и погледа састав Предсједништва, јасно је да су активности на учешће БиХ у исламистичкој интернационали, Ал Qаеди и Муслиманском Братству, биле подржане од главних исламиста на планети, што је потврђено и сталним телефонским комуникацијама, пошиљкама и пакетима које је евидентирала тадашња служба Трећег корпуса из Зенице и кроз које је видљиво да су најважнији терористи тог доба (Осама ибн Ладин, Ајман и Мухамед Заwахири, Ебу Мусаб Зарqаwи, Фатих Камел, Омар Абдел Рахман, Ебу Ејсар, Халид Схеицк Мухамед, Талаат Фоуад Qассем, Анwар ел Схаабан) били интегрисани у процесу изградње „Босанске мреже“.

Уз учешће најважнијих шејх-ул-ислама и терористичких лидера, формирана је, чинила злочине и дјеловала, војна формација Одред „Ел Муџахидин“, са 1774. муџахедина, ћија имена и данас чине свјетске, терористичке вође многих организација. Мисионарском акцијом тих лица, формирана су бројна вехабијска насеља (њих најмање 64.), са преко 5.000 радикалних исламиста и екстремиста, који су организовали многе терористичке акције у Босни и Херцеговини и били активни у организацију акција у Европи и свијету, те снажно подржали најрадикалније групације у ратовима у Ираку и Сирији; опскрбљујући терористе.

Након дванаест година проведених у Гуантанаму, у БиХ је доведен највећи стручњак Ал Каиде за израду специјалних експлозива,Тарек Махмоуд Ахмад ал Савах; Египћанин по држављанству, бивши припадник Одреда ел мууџахидин; лице које је давно остало без држављанства БиХ. Придружио се четворици припадника Алжирске групе, који су такође, након осам година из Гуантанама, враћени у своје Сарајево.

Управо, постојање везе свјетских терористичких организација са политичким вођством у Бошњачком и муслиманском Сарајеву и јесте разлог прикривања информација везаних за терористичку пријетњу, јер би то подразумијевало утврђивање одговорности Алије Изетбеговића за ове процесе, његових живих насљедника али и сљедбеника те политике. Зато, не постоји борба против тероризма и зато се са нивоа заједничких институција прикривају ове организације, штите непосредни извршиоци терористичких акција и користи међународна сарадња са најважнијим институцијама из само једног разлога: да се екстремне организације подрже и заштите пред међународним прогоном и санкцијама.

У духу аманета Алије Изетбеговића, творца исламске декларације, као јединственог програма организовања исламског друштва, формирања исламске власти и изградње Исламске државе тј. халифата, терористи су постали штићена лица а њихова активност обавјештајно прикривана. У току је невиђена хајка, коју, са Мектићем, води политичко Сарајево против једне невладине организације („Србска част“) у покушају да Републици Српској подметну постојање паравојних формација, да упрљају тек прослављени Дан Републике Српске (9.јануар) успут, јуришајући, на утемељене вриједносне судове и информације о терористичкој пошасти и континуитету озбиљне терористичке пријетње.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Зашто Сарајево форсира престанак борбе против терориста? се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: intermagazin.rs

У Републици Српској не постоје паравојне формације, што знају и западне обавјештајне службе, а пласирањем таквих информација умањује се значај терористичке пријетње и прикрива повратак поражених страних бораца у БиХ, изјавио је Срни експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

Релевантне информације са најважнијих мјеста, а то су Министартво унутрашњих послова Републике Српске и Еуфор кроз операцију Алтеа знају да то не постоји“, рекао је Галијашевић поводом изјава министра безбједности у Савјету министара Драгана Мектића о парабезбједносним групама у Републици Српској.

Према његовим ријечима, ово је веома опасна оптужба нерелевантног човјека, али долази са релевантног мјеста – са позиције министра безбједности.

„Ово је покушај исписивања ужасне оптужнице Републици Српској. Нико у то не вјерује. Овде постоје далеко важнији механизми обавјештавања и дјеловања западних обавјештајних служби које знају да у Републици Српској не постоје паравојне формације“, рекао је Галијашевић.

Галијашевић је напоменио да би и Министарство унутрашњих послова Републике Српске, као најпрофесионалније у БиХ, било угрожено постојањем таквих паравојних формација.

Он је навео да овом причом Мектић умањује значај терористичке пријетње, прикрива повратак поражених страних бораца у БиХ, те да, истовремено, крије корупцију на највишем нивоу у вези са пасошима која прелази 25 милиона КМ.

Галијашевић је истакао да Мектић „помаже повратницима са сиријског ратишта којих се вратило више од 150, а само их је 57 процесуирано“, те да га тужилаштво треба склонити са позиције.

„Он позива на конфликте, на рат, на укидање уставног поретка и санкционисање Републике Српске“, каже Галијашевић, те подсјећа да је америчка влада у годишњем извјештају о тероризму опасно замјерила правосуђу БиХ, Ударном тиму за борбу против тероризма и безбједносним агенцијама на оваквој подршци коју дају терористичким организацијама и ратницима у Сирији.

Галијашевић је истакао да је „извор паравојске“ џамија „Краља Фахда“ у Сарајеву, гдје се производе борци за страна ратишта, а чији је главни имам Незим Халиловић Мудерис недавно поручио онима који „неуставно обиљежавају 9. јануар да се цијена цјеловите БиХ може и треба платити чак и животима, те да још има преживјелих припадника и армије и МУП, који су поново спремни да понуде своје животе“.

„Халиловић је био главни имам у Коњицу од 1991. до 1996. године, а истовремено је био командант диверзантске јединице у Коњицу и командант 4. муслиманске бригаде. Повезан је са многим злочинима, па и са онима у Брадини. Његова мржња је застрашујућа. Њега не треба потцјењивати“, истакао је Галијашевић.

Он је додао да су хутбе Халиловића позиви на акције, да се деси злочин, да подстиче на напад.

Галијашевић је напоменуо да је Халиловић имам вехабијске и саудијске џамије у срцу Сарајева која је ванправног и политичког система БиХ, недоступна уставном поретку БиХ.

Он је нагласио да џамија има потпуни правни и територијални имунитет у односу на БиХ, гдје домаће безбједносне агенције не могу да уђу да врше истрагу. „Тамо се радикализује, тамо се хушка на рат“, каже Галијашевић.

Он је закључио да је кључно питање за Ријасте исламске заједнице како један имам, као један од високих функционера у Ријасету, може да радити у страној џамији.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Причом о паравојскама прикрива се повратак страних бораца у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Обавјештајни проблеми у БиХ – од извора до „Ушћа“ (Фото: fsksrb.ru)

То што је „Исламска држава“, а како преносе поједини медији у Републици Српској и БиХ, позвала своје присталице међу Албанцима да организују нападе током предстојећих новогодишњих и божићних празника, црвено је свијетло за узбуну.

Посебно, како наводи Џевад Галијашевић експерт за борбу против тероризма, забрињава позив “успаваним ћелијама“ да почну активности у БиХ и другим балканским земљама, истиче Џевад Галијашевић.

Он каже да Исламска држава, тачније њени огранци из Албаније, позивају на терористичке акције, убијање цивила бомбашким нападима, гажењем камионима, позивају на хаос и насиље, о чему свједочи и то да су 2018. годину прогласили “крвавом годином“. Подсјећа да су такви ставови посљедица вишеструких пораза ИСИЛ – а у Ираку и Сирији.

– У БиХ је преко шест хиљада лица повезаних са тероризмом. Они пролазе кроз безбједносне агенције, познати су. Међутим, тај списак, мислим на оне непознате, је много већи. Ако ту урачунамо њихове сараднике, онда говоримо о око 12.000 људи. Али, уколико се додатно прошири круг, мислећи ту и на њихове симпатизере, а таквих је око пет одсто, од укупног муслиманског становништва, онда се ту ради о око 100.000 људи – навео је Галијашевић.

Додаје да Исламска држава у овом случају највише рачуна на појединачне самоубилачке акције, те жели да их покрене што прије.

– Те пријетње од Исламске државе треба да нас наведу да захтјевамо од власти у Сарајеву, Бакира Изетбеговића и безбједносних агенција да реагују. Треба да се покрену операције обрачуна са њима, спријече обуке терориста, екстремно дјеловање у медијима, финансирање. Неопходно је хапшење вођа – упозорава Галијашевић.

Стручњаци за борбу против тероризма кажу да су, по безбједност, нарочито опасни они који се врате са ратишта из Сирије и Ирака, јер је сигурно да се враћају са специјалним задацима, а таквих је у БиХ, према незваничним подацима око 50.

Муџахедини су, како нагашава Галијашевић, након рата остали највећа пријетња у БиХ.

– Они се нису демобилисали, већ су наставили са мисионарском улогом, тачније ширењем радикалног ислама. У терористичким нападима у БиХ и свијету, доста је оних који су повезани са Ел Муџахидом – тврди Галијашевић.

Међу њима је на примјер Харис Чаушевић, који је извео напад на полицијску управу Бугојно, 2010. године, када је у експлозији погинуо полицајац Тарик Љубушкић, а тешко рањена полицајка Едина Хиндић. Суад Ђидић – терористички напад који се догодио у пословно-продајном центру ФИС у Витезу, 2008. године, када је од постављене експлозивне направе смртно страдао радник обезбјеђења ФИС-а Звонко Барбић, а Јосип Шарић тешко рањен. Амир Ибрахими, саучесник у нападу, признао да је непознату особу упутио Суаду Ђидићу да за њега направи експлозивну направу.

Први терористички напад у послијератној БиХ 1997. године је експлозија аутомобила бомбе у Сплитској улици у Мостару. Једна особа погинула, више повријеђено, оштећено више од 150 станова и 120 аутомобила. Правосуђе је установило да је све осмислио и извео Ахмед Зухаир Хандала. Његови саучесници били су Али Ахмед Али Хамад и Небил Али Хил. У нападу је учествовао и Абдулахим Мактоуф, држављанин БиХ- ирачког поријекла и бивши војник Одреда Ел Муџахедин.

Стравичан покољ догодио се у селу Костајници код Коњица, 2002. године, када је Муамер Топаловић на Бадње вече упао у кућу породице Анђелић и убио оца, мајку и кћерку, а сина тешко ранио. Топаловић је током судског процеса признао да је убиство починио из вјерског фанатизма, за што је осуђен на 35 година затвора.

Сарајевски терористи. Новембар 2005. године. Циљ никад није откривен. Бомба у играчки. За тероризам су криви и 2007. године осуђени Мирсад Бекташевић, Абдулкадир Цесур и Бајро Икановић. Бекташевић, кодног имена Максимус, шведски је држављанин, Абдулкадир Цесур – Турчин из Данске. У БиХ су допутовали 2005. године с намјером да овдје или некој другој европској земљи изврше терористички чин.

Након завршетка,пете сједнице Скупштине Зеничко – добојског кантона, 11. априла, жепачки посланик Иво Тадић са послаником Пером Мамићем сјео у ауто и одмах након што је дао контакт активирала се експлозивна направа. Суд БиХ, због терористичког напада, осудио је Зијада Дервишевића на осам, Амела Сефера на седам и Сашу Бонића на шест година затвора.

Припадник вехабијског покрета Мевлуд Јашаревић из Новог Пазара, 2011. године наоружан калашњиковим, напао је Амбасаду САД у Сарајеву. Пуцајући свуда око себе, Јашаревић је ранио једног полицајца.

У нападу на полицијску станицу у Зворнику, 27. априла 2015. године који је извршио Нердин Ибрић, из села Сапна код Зворника, убијен је један полицајац, док су двојица рањена. У размјени ватре убијен је и нападач.

У улици Сафета Зајке у сарајевском насељу Рајловац 18. новембра, 2015. у пуцњави су убијена два војника Оружаних снага БиХ. Нападач, Енес Омерагић ушао је у кладионицу и отворио ватру из аутоматског оружја. Омерагић је извршио самоубиство, разнијевши се бомбом. Мрежа у којој је радикализован Омерагић активна је у џихаду у Сирији

Суђење Авдулаху Фатиху Хасановићу, Неџаду Мујићу, Емину Хоџићу, Фикрету Хаџићу, Јасмину Јашаревићу, Ибри Делићу, Самиру Хаџалићу, Мирелу Карајићу, Осману Абдулазизу Кекићу и Мухарему Смајићу, пред Судом БиХ у Сарајеву, због повезаности са терористичким организацијама и организовања група за одлазак на страна ратишта, те пресуда због тако тешких дјела са изузетно тешким посљедицама, окончана је тако што је Хасановић пуштен на слободу.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Исламска држава позива да се „спавачи“ у БиХ пробуде се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић сматра да је одлука Уставног суда БиХ да дозволи граничним полицајцима ношење браде антидржавна, ирационална и директно уперена против безбједности БиХ.

Он је констатовао да су бесмислена образложења Уставног суда да су се у вези с овом одлуком раније кршила људска права у Граничној полицији БиХ.

„Ово се лако може пренијети на све безбједносне службе у земљи, укључујући и Оружане снаге БиХ. Ова одлука показује да је Уставни суд БиХ политичко, безбједносно и уставно зло, да не разумије своју улогу и разара БиХ. Питао бих стране судије у Уставном суду, који су гласали за ову одлуку – да ли оваква дозвола за ношење браде постоји у њиховим матичним земљама“, истакао је Галијашевић.

Галијашевић наводи да је Уставни суд тиме послао отворену поруку да вехабије могу да носе браду, да џихадисти и повратници са сиријског ратишта могу слободно да дођу у БиХ, те „да ће њихова браћа бити ту и да ће их препознати док буду прелазили границу“.

„Ово је и порука да се људи из ове паралелне војне структуре могу легитимно и запослити у државним структурама, те да нема потребе да се одричу браде и циљева радикалног ислама. Порука је да слободно тако изгледају и наступају“, рекао је Галијашевић Срни.

Он је рекао да је и Гранична полиција безбједносна служба и структура, заснована на принципу командовања, дисциплине и једнообразности у одијевању, јер „да није тако неко би могао дозволити и да мушкарци носе сукње, дуге нокте и шминкају се“.

„Тако би могли увести равновправност мушкарца и жене без обзира на чин, па би жена пуковникову команду могла да сматра кршењем свог људског права и мобингом“, објаснио је Галијашевић.

Уставни суд БиХ утврдио је 30. новембра да измијењени Правилник о ношењу униформе којим је прописано да полицијски службеници Граничне полиције БиХ, када су у униформи, морају имати обријану браду, није у складу са Уставом БиХ и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода.

Уставни суд је укинуо члан Правилника о измјенама Правилника о ношењу униформе, у дијелу који гласи „Полицијски службеници када су у униформи брада им мора бити обријана“, јер је закључио да су апсолутном забраном ношења браде полицијским службеницима Граничне полиције БиХ док су у униформи прекршени право на приватни живот и право на слободу вјере, а који су им загарантовани Уставом БиХ и Европском конвенцијом.

Из Граничне полиције БиХ раније су навели да слично правило имају и остале полицијске агенције у БиХ и да је Правилник донесен јер су се грађани жалили на неуредан изглед државних службеника.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Дозвола за ношење браде уперена против безбједности БиХ се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић рекао је данас Срни да се у најновијем извјештају високог представника у БиХ Валентина Инцка Савјету безбједности УН прикрива оно што плаши цијелу Европу и регион – тероризам.

Галијашевић је констатовао да Инцко није писао УН о дјеловању „Исламске државе“ у БиХ и страху од повратника са сиријског ратишта.

„Инцко не говори о паралелним џематима и паралелном друштву, створеном уз помоћ Сарајева и појединих обавјештајних структура са Запада. Он уопште не говори о ономе што је извор проблема свих у региону, а то је БиХ. Он то не сматра проблемом“, рекао је Галијашевић.

Он је додао да Инцко измишља непостојеће проблеме, нападајући Републику Српску која је једини стабилни дио БиХ и гдје институције функционишу.

„Не осврће се на хапшења повратника са сиријског ратишта из БиХ у Турској, Њемачкој, Аустрији и Словенији, која су се десила у прошлој години“, навео је Галијашевић.

Он је нагласио да Инцко „упорно завађа Србе и Бошњаке, мислећи да то прода као интерес БиХ“.

„Срамотан је његов извјештај УН. Он је истовремено антидржавни и антисрпски. Уперен је против безбједности цијеле земље“, сматра Галијашевић.

Према његовим ријечима, Инцко се у БиХ понаша као протектор, диктатор и махараџа који хоће да мијења Устав и доноси законе.

„Инцко је највећа политичка штеточина по односе народа у БиХ и њену стабилност, али и по стабилност Европе и окружења“, додао је Галијашевић.

Галијашевић каже да Инцкова политика није усклађена са политиком Европске уније, а још мање са политиком Аустрије.

„Он би требало да представља УН, али он заправо представља америчку политику и дипломатију, које су поражене у самој Америци избором Доналда Трампа за новог предсједника“, додао је Галијашевић.

Галијашевић каже да је на плану борбе против тероризма много оштрији био бивши високи представник у БиХ Мирослав Лајчак, актуелни предсједник Генералне скупштине УН, који је рекао да БиХ опскрбљује терористе у Сирији и Ираку.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Инцко у извјештају УН прикрива оно што плаши цијелу Европу се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: intermagazin.rs

Кад се одреди циљ и утврди курс, немогуће је промијенити правац, чак и када се непобитно потврди да су сви избори били погрешни и да се срља са народом у амбис. Филозофи и афористичари би то прокоментарисали овако: „Наравно и Одисеј је лутао али није водио цијелу Итаку са собом“!!! Лутање династије Изетбеговић, тај пут на који су повели све Бошњаке, са намјером да воде и цјелу БиХ, представља батргање у политичком блату, из кога се излегла идеја о жртвовању „мира због суверености“. И мир је заувијек изгубљен у једној незрелој, од народа отуђеној политици, чије наслијеђе збуњује савременике и актере збивања, због немогућности да се прецизно утврди гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта је у свему томе представљало било чији индивудалитет а шта удружену и заједничку, породичну или национална срамоту.

Опљачкана земља, покрадена хуманитарна помоћ, уништена индустрија, општа бесперспективност, масовни и брутални злочини – злочини у рату-злочини у миру – стоје као непрекинута нит основног идентитета те политике, која рушећи међуљудске односе на свим нивоима и паралелама, нужно производи биједу, сиромаштво и спремност на насиље.

Изетбеговићи су радикално промијенили лице Сарајева, а јавност и грађани су као прави заведени слијепци тражили кривце међу собом, по Бакировом тумачењу патриотизма. Медији су се, што од страха, што од корумпираности, трудили да несувисле реченице и пројекције Алије и његовог сина претворе у какву-такву платформу и политичку визију.

У својој краткој и не баш важној политичко-информативној историји, почев од 07.04.1866. године и ћириличног недјељника „Босански вјестник“, до данас, Сарајево је, ипак, имало штампу и друге медије али, готово никада, није имало довољно квалитетне новинаре.

У име и под заставом те елитне интелектуалне дјелатности и професије, у Сарајеву су углавном наступали, скривајући истину, само мале, ситне покварене душе, које никада нису имале свој став о важним друштвеним питањима већ су, чувајући свој социјални статус, по правилу, кукавички, увијек били на страни јачих, на страни владајућих кругова, оних у земљи као и оних у свијету. Ко није, тај иде у притвор.

Мјењали су се људи и генерације, али тај слугански, полтронски и аферашки приступ домаћих, „босанских“ медија у Сарајеву, остао је сталан, носећи на себи печат издаје професије.

На ту срамну историју властољубља и поремећених погледа подсјетио ме, ни крив ни дужан, један, „Осврт, са Америчке веранде“ из дневног листа Аваз од 16.09.2017. аутора који носи познато, старо Бошњачко и муслиманско име Ерол (наравно, Ерол Авдовић), а који је своје ратне извјештаје писао по „гудурама и ратиштима Њујорка“, па као прави „босански патриота“ то нам написао у овом свом осврту под насловом „Геноцид без држављанства“. Иако овај наслов не дјелује смислено, на њега не треба обраћати пажњу, јер је читав осврт бесмислен.

„Осврт“ почиње са подсјећањем на БиХ и „доприносом“ који је Ерол Авдовић дао у „одбрани своје земље“, из које је побјегао довољно брзо и далеко да га не стигне ни једна граната, сањајући тешко оствариви повратак, због рата, па је ту жељу, која треба да нас увјери у његов патриотизам, ипак одбацио и, након што је рат прошао, остао је да живи у Америци а „пати за Босном“. Као прави патриота.

„Јављао сам о томе до краја 1995. године готово свакодневно одавде, с Истривера, на све радио и ТВ програме који су тад емитирали из опкољеног Сарајева! Слао те своје “ратне” извјештаје, преносећи озбиљна упозорења: прво легендарног америчког дипломате, амбасадора Томаса Пикеринга (Thomas Pickering), убрзо тамнопутог и доброћудног Едварда Перкинса (Edward Perkins), а онда и доиста опасне Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) кад је све преузела у своје руке, 27. јануара 1993. године. Али нисам, вјерујте ми, преносио само њихове ријечи, иако сам их дословце цитирао. У себи сам узвикивао: “Зауставите овај проклети рат. Хоћу кући!“, написа Ерол у Авазу.

Политички циљ овог „осврта“ са америчке веранде је углавном двојак: да се Мјанмар (Бурма) и већинско немуслиманско становништво оптуже за геноцид над муслиманима, а затим да се то лансира преко Атлантика са бизарним и бесмисленим поређењима и оптужбама за Сребреницу. Рохинџе су ипак, само одскочна даска за оживљавање мржње према другим, са печатом Сребренице.

„Шеф Вијећа за људска права УН-а, јордански принц Зеид бин Ра’ад ел-Хусеин, ономад је рекао како се у Мјанмару догађа “школски примјер етничког чишћења”. Дакле, још не геноцид?! Враг је овдје опет у бројкама. Али још више у словима. Сјећам се како је венецуелански амбасадор Диего Арија (Arria), када се у својству предсједника делегације Вијећа сигурности 26. априла 1993. вратио из Сарајева и Сребренице, одмах рекао – у Босни је на дјелу “slow motion (успорени) геноцид”! Бројеви су тек онда почели да нас престижу. Код Рохинџа народа је обрнуто, већ их је више од 300.000 протјерано у Бангладеш, а нико од главних да то назове правим именом. Чека ли то свијет нову Сребреницу?“ (Ерол Авдовић, АВАЗ )

Са пуно патетике, за коју Ерол мисли да припада и приличи Бошњацима, исцрпљеним у рату, он пише свој „Рохинџа-Босна“ памфлет и ламент, и у познатом стилу, кроз изјаву званичника УН-а, открива „пројекат геноцид“ још априла 1993. године:

„Кад видим Рохинџа народ који сада успоређују с Босанцима и те колоне налик на сребренички “Марш смрти“ кроз џунглу умјесто босанску прашуму, опет у себи осјетим тај пригушени крик немоћи до бола. И иза њих остаје само згариште. Но, њима је, чини ми се, још горе. Људи моји, ми, Босанци, барем имамо државу, без обзира на то што нам је отимају домаће незналице. Никада, а вјероватно и нико народу Рохинџа неће подићи споменик који заслужују, од бијелог камена попут оног у Поточарима. Додуше, УН ће и њихово страдање ажурно документирати и архивирати, али ће проћи времена док се испостави дијагноза, па тек терапија, а онда – ко жив, ко мртав.“

Да не буде забуне, у овом осврту Ерол Авдовић прозива предсједницу Мјанмара, добитницу Нобелове награде за мир, Аунг Сан, о којој Борис Џонсон, шеф британске дипломатије, мисли да је „једна од најимпресивнијих фигура нашег доба”, која је због насиља над муслиманима данас “суочена с огромним изазовима у модернизацији своје земље”. Ерол је огорчен због такве квалификације прилика, као „процеса модернизација земље“, па са чуђењем пише:

„Ипак, то што нобеловка Аунг не долази у УН, на 72. засједање Генералне скупштине, јер је срамота од шефова држава и влада из 193 земље, или барем неких од њих, јер нису сви исти, као да је зрнце наде, иако је нада највећи непријатељ народа Рохинџа. Добро је што је Аунг стид нас! Али је ужасно што још неопростиво шути док будистичка већина којој она припада наставља с масовним терором над обесправљеним муслиманима Мјанмара.“ (Ерол Авдовић, АВАЗ)

И коначно, на завршетку свога „погледа са Америчке веранде“, Ерол Авдовић нам је открио зашто и чему служи тај наслов, осврта – Геноцид без држављанства.

„Замислите, Рохинџа народи су апатриди – људи без статуса, држављанства и других грађанских права у земљи у којој се овакви рађају и живе од 9. стољећа, кад су им арапски мисионари и трговци донијели ислам! То је њихов гријех? Зато би овај злочин над њима већ сада требало назвати геноцид без држављанства.“ (Ерол Авдовић – АВАЗ)

Да је овај приступ изолован и не тако чест, овакав ограничен, тешко би привукао било чију пажњу али…он је данас у Сарајеву медијско правило. Он је начин на који Изетбеговићеви грађански и исламски фанатици тумаче и агресивно промовишу стварност већ четврт вијека. Ширећи мржњу и пријетњу праве бесмислене паралеле и враћају земљу и народ у страхоте рата, да би мрзили друге и другачије а не њих.

Наслијеђе и тумачење ратова на простору бивше СФРЈ оставило је тешке посљедице и мултиплицира их свакодневно. Поглед на узроке и посљедице рата углавном зависи од тога гдје ко стоји у историји. Српске, хрватске и муслиманске (касније бошњачке) заједнице имале су конкурентске визије и интересе и свака је чувала сјећање на сопствену националну историју, сопствену културу и интерес, посебно преданост вјери и увијек живе, јуначке приче о храбрости, витештву и борби против „невјерника“.

За многе на Западу, то разметање побједом или жртвом, јунаштвом и страдањем, је превазиђена форма испољавања властитог групног идентитета и интереса. Свака вјера и свака нација види ону другу као милитантну, прилично барбарску и фанатичну у својој религиозној ревности, одлучну да подјарми, превјери или искоријени другу и, отуда, као пријетњу и ометање испуњења Божије воље. Њихово спорење се наставило задње двије деценије. Припадност исламу, начин разумијевања своје вјере и њеног практицирања, био је посебан проблем у сложеним односима између три народа.

Мада се ислам у БиХ тумачи као аутохтона „европска верзија“ османског модела и Ханефијског мезхеба, коме треба модерна исламска реформа као одговор на изазове живота у хришћанском окружењу, нужност евро-атлантских интеграција и понашања западних друштава и држава у цјелини.

Иако се коријени потребе за реформом представљају као тренутна потреба и израз актуелног тренутка, оптерећеног ратним искуством, они су, у ствари, дубоко исламски (ревивалистичка, селефијска традиција) али и западни (одговор на европски колонијализам). Ислам посједује богату, дугу традицију обнављања (теџдид) и реформе (ислах). У односу на Запад уобличила су се четири различита муслиманска одговора: одбијање, одступање, секуларизација и позападњачење те исламски модернизам.

Вјековима су појединци (теолози, учени правници, суфије и каризматични проповједници) и организације предузимали обнову заједнице у временима слабљења и опадања, реагујући на очигледан јаз између исламског идеала и стварности муслиманског живота. Као у свим стварима, повратак исламу, то јест, основама – Кур’ану, животу Посланика и раној исламској заједници – понудио је модел исламске реформе која, апсолутно, противрјечи прокламованим политичким циљевима и начину представљања властитог исламског друштва као грађанског и европског. Проблем се јавио у избору средства.

А средство је постао и тероризам: намјерно и систематско убијање, сакаћење и угрожавање невиних људи како би се у њих утјерао страх, ради јасне политичке сврхе. Фанатичне муџахединске и вехабијске групе, државни агенти и шири исламистички покрет, уз подршку јавности, политике и религије, настојали су осмислити и реализовати политичке и војне циљеве које је, по њиховој процјени, немогуће постићи у постдејтонском миру, на редовним политичким форумима. Када су те своје амбиције пренијели на шире бојно поље цијеле Европе, привукли су пажњу и постали позната метафора свјетског тероризма.

Велики број организација иза којих стоји СДА данас су покриће за неконвенционално дјеловање и низ координисаних акција политичког, психолошко-пропагандног, оружаног, економског, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника, хришћанских политичара, друштава и држава у сусједству, углавном ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања ове структуре, рат без престанка и компромиса не престаје никад и води се стално: на тактичком, оперативном и стратешком нивоу.

Тероризам је увијек политички чин, чак и када показује друге мотиве, као што су вјерски, економски или друштвени. Тероризам није ни филозофија ни покрет. Тероризам је средство.

Опредјељујући се за овај алат, ово средство наводног остварења колективних циљева, Бошњаци су ископали велики јаз између себе и других у начину разумијевања шта су они данас и шта је уопште бошњачки идентитет, којој цивилизацији припадају, шта знају о себи…

Био је то знак да је вријеме неких тема и дилема, које истичу страдање једне стране и фаворизују послушност западним силама заувијек прошло; геополитиичка констелација је промијењена; односи међу великим силама и регионалним лидерима потпуно су другачији.

А војници Алије и Бакира још увијек, на исти начин, истом реториком, грчевито бране пропагандну конструкцију грађену од деведесетих година и срушену као безначајну и непотребну данас, у овим условима. Ти фанатизовани војници, који вјерски радикализам задовољавају и манифестују и на другим континентима, у друштвима којима не припадају и о којима не знају ништа, јуришају, истовремено, на хришћанске симболе и различитост.

Њима још увијек није објављено да је Алија Изетбеговић давно умро и да ово што ради Бакир Изетбеговић није понашање жртве него заједнице која је у оквиру себе допустила развој таквих екстремних процеса којима су уплашили Европу, која је пред дилемом како да ућутка заједницу за коју је властитом пропагандном машинеријом изградила мит жртве, а која се данас претвара у исламски бич над главом цјеле Европе.

У Сарајеву не разумију да Иран више није на оном мјесту на коме је раније био: да је бранећи себе, своју безбједност и државни суверенитет, затражио и добио помоћ од Русије. Уосталом, истим путем, послије покушаја државног удара иза кога су стојале западне владе и службе (САД, Њемачка, Француска и Велика Британија), кренула је и званична Турска, спасавајући Ердоганов и живот и режим.

Зато Бакир Изетбеговић данас има озбиљну дилему: да ли да чува партнерство са Саудијском Арабијом, која је његовој сиромашној породици даровала огромно богатство, кроз хуманитарну помоћ у новцу и роби, или да се окрене Турској, гдје је „династија“ депоновала главнину свог богатства. Иако је везан „пупчаном врпцом“ за Ердогана, ипак одлука о приоритетном партнерству није нимало једноставна.

Ердоган је анатемисан на Западу, чак и Сарајеву, као диктатор, а о диктатури династије Абдулазиз и краљу Селману нико не говори ни ријечи. Ни на истоку – ни на западу.

То што Саудијска Арабија има утицај на Исламску заједницу БиХ не чини ову ситуацију толико тешком колико је чини евидентно партнерство те тоталитарне и примитивне државе са западним силама, посебно на плану заједничке изградње вехабијске и терористичке инфраструктуре у БиХ, која може бити употребљена против самог Бакира и његових слуга. Зато је најважније питање за Бакира, тог бошњачког вођу, како га назва бивши Реис Мустафа еф. Церић: може ли од Запада изоловани Ердоган бити гаранција пред сасвим сигурном одмаздом коју би провела Саудијска Арабија уз помоћ САД на тлу БиХ, када би Бакир покушао ограничити дјеловање и утицај ове злокобне монархије и повео Бошњаке у загрљај Турској. Свакако и у загрљај Русији, а то ову једначину чини много компликованијом и са пуно више непознатих чинилаца у њој, нарочито ако се настави са непријатељством према српском народу и Републици Српској.

Послушност према Ердогану, уз сарадњу са Ираном, може представљати стабилност само ако Бошњаци буду имали подршку и пријатељство Републике Српске. Само заједнички наступ Срба и Бошњака уводи у компликовану једначину нестабилног Балкана и Србију и Русију, а тиме утиче на способност „назор државе“ да гарантује мир и стабилност упркос свим геополитичким потресима и плановима НАТО пакта да за своје потребе покрене сукобе па чак и рат на Балкану. Наравно, и договор са Хрватима те јасно увјерење да бошњачко-српски договор није направљен на штету њих и било кога.

Уз финансијско присуство и подршку Кине, то може представљати једини пут у стабилност.

Да не разумије у каквој се ситуацији налазе Босна и Херцеговина, Бошњаци и он сам, Бакир је показао агресивним обавјештајним операцијама против Србије а затим и против Хрватске. Наставио је са бахатим приговорима упућеним Аустрији и Себастијану Курцу, затим Милошу Земану, да би завршио заоштравањем сукоба са Хрватском око Пељешког моста, на исти начин на који су његови незрели национални бојовници отворили сукоб са Црном Гором око границе и покушали да освоје и присвоје Суторину.

И ево нас поново на терену разумијевања самих себе и својих интереса.

Њих не могу тумачити ни реализовати приземни демагози и паразити, иза којих стоји наслијеђе Алије Изетбеговића и СДА као радикални вјерски покрет са политичким циљевима, који још увијек није постао странка нити ће у догледно вријеме то постати.

У покушају да прикрију свој вјерски екстремизам, разни теоретичари који вире испод кишобрана давно формулисане политике СДА, чак и када раде за политичког противника, упорно покушавају, из привидног грађанског дискурса, тумачити међународне прилике и појаве, забринути из сасвим „људских разлога“ за муслиманску браћу Рохинџе.

Ко је уосталом икада од Бошњака у своме животу видио како изгледа један Рохинџа?! Шта више, не постоји дилема да ли треба дићи глас против страдања невиних људи, становника Мјанмара – наравно да треба. Оштро и јасно, до те мјере да се затражи одузимање Нобелове награде за мир предсједници те земље, или да се коначно схвати да је та награда често долазила у руке безначајних људи а понекад и стварних злочинаца према миру. И да је та награда: политика.

Али како то да квази-муслимански интелектуалци и новинари увијек бране муслимане нападајући немуслимане?! Гдје је био „Босанац Ерол“ када су радикални исламисти разарали Авганистан и иселили два милиона људи, и Талибана и Паштуна или… када су радикални исламисти, са једне стране шиитске милиције а са друге Ал Каида Ирака, све уз помоћ Американаца, разарали Ирак и протјерали три милиона Ирачана, па то наставили у Сирији, гдје су припадници Ал Каиде, Исламске државе и Нусра фронта убијали невини народ, уз помоћ Американаца, Британаца и Израела, те истјерали више од осам милиона људи, што чини готово трећину становништва те земље. А злочини Саудијске Арабије у Јемену… злочини Исламске државе у Нигерији, Либији, Малију… са хиљадама мртвих и милионима протјераних.

Запита ли се ико, на страницама пропагандних и обавјештајних билтена запада и Турске који се штампају и објављују у Сарајеву, МОЖЕ ЛИ СЕ И ТО НАЗВАТИ ГЕНОЦИДОМ?! Геноцид муслимана над муслиманима можда није упутно помињати, јер је то срамота.

Ови јадни „мислиоци“, наводни Бошњаци, тако радо користе ријеч геноцид да су га открили у Мјанмару прије било кога и претворили у квалификацију за општу политичку употребу, срачунату да оживи дисквалификације блиских народа и изнуде у БиХ низ политичких уступака који теже унитаризацији земље и наставку њене тихе и агресивне исламизације.

Зато ови лажни Бошњаци, та „патриотска дијаспора“, требају и Рохинџе и Мјанмар (Бурму), како би сакрили своје незнање о властитом идентитету и да га наставе истицати као Алијину агенду: Исламска Република БиХ: Република али и Исламска.

Бошњачки идентитет, у сваком смислу, представља посебност тј. различитост и треба га узети у обзир као историјски лик, упркос снажној манифестацији само вјерских осјећања, јер нико га данас не оспорава осим вехабија, радикалних исламиста који национална осјећања и националну свијест одбацују као нешто што није својствено муслиманима. За исламисте не постоји бошњачки национални дух ни бошњачки национални идентитет.

Управо зато „Бошњаштво“ као и друге форме испољавања националне свијести они осуђују и одбацују, јер су њихови ментори и газде свјесни да та форма идентитета није „поуздана“, јер није нешто што сваки декларисани Бошњак има у себи јасно дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено, већ представља развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и према другима. Многе, видљиве, смјене и промјене.

У стварности, ниједан национални идентитет не представља нешто што може бити створено, а поготово не представља вриједност која се наслијеђује. Национални идентитет, као сублимација индивидуалног и друштвеног искуства, представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи уз неизбјежне компромисе. Он има своју свјесну и несвјесну димензију али појединачна перцепција припадника заједнице је ипак промијењива.

Разумијевање себе у заједници, иначе, мора се тумачити као процес у којем се личност постепено али стално изграђује у настојању да буде и разумије своју друштвену посебност у односу на шире заједнице народа и држава тј. човјечанство у цјелини.

Данашњи Бошњаци као народна заједница представљају идентитет који се обликује у многим процесима које диктирају и дјелимично управљају њима: вјерска хијерархија моћних диктаторских, исламистичких друштава и држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим дипломатска машинерија Запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница). На унутрашњем плану, СДА представља најмоћнији инструменат обликовања колективног идентитета Бошњака.

Цјели народни морал заснива се на вриједностима које су од користи стаду: просијечан Бошњак, као и маса, не мучи се много питањима савјести. Он слиједи вођу јадном логиком оданости и реагује познато – што се нека особина чини опаснија по стадо, то је стадо жешће осуђује. Мржња према супериорнијим користи пропагандна оруђа осуде као што су: сумњичење за наводну издају свега и свачега, негирање заслуга, креирање тезе о опасности која је огромна; „човјек мора стријепити и осјећати се лоше“.

Криза бошњачке националне свијести као такве је толика, да је о њој забрањено озбиљно, аргументовано говорити, уз ризик да доведе у питање њену стварну утемељеност, цјелокупан начин на који је она дефинисала и схватила себе или одредила свој задатак у историји. То важи за све форме и манифестације воље тог идентитета, који је данас евидентно огрезао у дефетизму, кукавичлуку, мржњи и сасвим екстремној, ирационалној и мистичној форми властите вјерске праксе.

Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?!

Пука просјечност као слика странке и њој лојалног народа, као слика о опстанку и напретку, не може рећи ништа ново или битно, пошто она апстрахује само из себе и за себе од свога примитивног себства. Зато упорно тражи савезнике у рушењу или дестабилизацији Републике Српске, приређујући свом народу осјећај незадовољства што Република Српска функционише као једини стабилни државно-правни субјект у земљи. Кроз овакву политику, ни народ ни странка нису свјесни једине констелације која би их начинила побједницима. Без јасног партнерства са Србима, које подразумијева прихватање руке помирења из Београда и Бањалуке и одбацивање азијатске мржње, Бошњаци ће, и овај пут, остати историјски и политички губитници у новој епохи промијена.

Њихови савезници, политички лилипутанци, сада већ схватају: Република Српска их је поразила јасним циљевима и снажном политичком визијом предсједника Додика.

На крају свега ипак остаје ружна слика БиХ као политичке мочваре коју су за себе изградили Изетбеговићи, понашајући се као крокодили који су успјели прогутати властити народ али су изневјерили обећање дато радикализираној бошњачкој сиротињи, да ће њихова жртва бити уграђена у темеље нове Босне и Херцеговине: Без Срба, без Хрвата… и без било које друштвене групе способне да поквари хармонију стварања Исламске државе. Тај опасни пројекат је пропао; то виде разумни, али још увијек не признају злонамјерни.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Династија Изетбеговић и Бошњаци на странпутици мржње, исламизма и тероризма се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

2. ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Право на стварање исламског поретка Алија Изетбеговић у ИД тумачи обавезом коју открива чепркајући по мање важним порукама појединих Кур’анских ајета, желећи увјерити читаоце ИД да је његова Исламска декларација само елаборирање хиљадугодишње тежње муслимана за јединственом државом и јединственим поретком – те да то од муслимана не само очекује, него и захтијева Аллах који се муслиманима обратио кроз Кур’ан. Политичко трагање за оваквом визијом новог поретка аутор наставља износећи погледе на нека општа и нимало спорна питања. На тај начин, баш у своме стилу, долази до закључка да муслимани нису баш ни за капитализам – ни за социјализам, ни за – ни против тржишта, него онако, све нешто између, ни лијево ни десно, ни горе ни доле…

Говорећи о исламском поретку, аутор га види као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Наравно да некакав однос између ових јасних али опречних, дијаметрално супротних појмова мора постојати, али је илузија да се може остварити јединство крајности.

Одређени однос између екстрема јесте могућ, али јединство – није. Између ових јалових компарација, тешко је открити прави облик тог новог поретка.

Зато је пуно јаснија слиједећа теза: “Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“ (ИД – стр. 22, 3. пасус).

То је само још једна у низу заблуда Алије Изетбеговића: он у исламу види идеологију и средство владања државом и свијешћу народа. Ислам није идеологија, ислам је вјера („Код Бога је права вјера само Ислам“ (Кур’ан 3/19. стр. 73. Панџа–Чаушевић).

Ставови из Исламске декларације нису ни нови ни једини – они су израз мишљења да је, у судару са временом, исламска порука постала застарјела и склеротична и да је то главни разлог свеопштег муслиманског заостајања, зато та порука тражи ревидирање. Редефинисање исламских циљева тумачи ислам као идеологију, даје исламу облик прагматске политичке линије и негира оно најплеменитије што је ислам дао човјечанству.

Којој цивилизацији и којој идеологији, уосталом, припада идеја по којој „са џамије и телевизијског торња не смију долазити опречне поруке“ (ИД, стр. 32 – 2. пасус) – односно ако тако изгледа тај „тотални ислам“, сам за себе и сам против свега – ко ће гласати за тај пут?! Из ставова турског јунака Алије Изетбеговића произилази да ту неће бити баш превише гласања ни слободног опредјељивања:

СИЛА прије успостављања и СИЛА након успостављања Исламског поретка. Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли рат требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!

Теза из ИД да су муслимани непросвијећени је тачна, али није тачно да су непросвијећени зато што су добри или лоши муслимани. Цијела Азија, Африка – цијели Балкан, живе у том добу племенске свијести, која каткад и није непросвијећеност али је увијек нецивилизираност. Она је чињеница и данас, као што је била и 1970. године, али њени коријени нису у нашем односу према било којој религији, чак ни у нашем односу према раду. Много је међународних околности и збивања на које не утичу муслимани, у којима не учествују и који од њих не зависе. Много је политичких игара и утицаја глобалних сила – много је планова по којима муслимани представљају само бројку, неважну за статистику свјетског интереса, модерних колонијалних сила. Има ту и пословичне инертности, вјековима старе, која муслимане спријечава да науче како у Европи живјети и дјеловати европски а како на земаљској кугли живјети животом грађанина свијета. Дефинитивно: „Пут рада, борбе и жртве! „ (ИД, стр. 60 – 4. пасус) може бити пут напретка – једино без жртава.

Тотални ислам – ислам као сила и духовност – ислам као насиље над човјеком – то је у ствари визија исламског поретка Алије Изетбеговића. „Он треба да се оствари у земљама у којима муслимани представљају већину становништва“ ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави „исламско друштво и исламска власт“ (ИД, стр. 19).

Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу у земљама у којима су муслимани само већина и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје, а она је слиједећа:

„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ ( ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:

„Морамо, дакле, бити прво проповједници а затим војници“! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто!?“

За све идеологе таквог поретка, попут Алије Изетбеговића, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће Алија у ИД муслиманску интелигенцију (тзв. напредњаке) назвати „правом несрећом за народ“.

„Те, тзв. напредњаке, западњаке, модернисте, и како се све не зову, препознат ћете по томе што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе“ (Исламска декларација, стр. 7. први пасус).

„Сви ти силни муслимански реформатори нанесоше само штету муслиманским народима, преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса“ ( ИД, стр. 7 други пасус).

ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.

По Алији Изетбеговићу, Турска је класичан примјер напуштања стазе правог ислама. Турска реформа коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће у ИД – да би послије двије деценије, као „предсједник“ квази државе настале распадом Југославије, велики дио међународне активности и политике усмјерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.

„Турска као исламска земља владала је свијетом, Турска као еуропски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свијету“. (ИД. стр. 4 први пасус).

Та несвакидашња огорченост аутора ИД турским реформама највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, „који је очито већи војсковођа него реформатор“ (Исламска Декларације, стр. 8) те је нужно „да се заслуге Кемал-паше за Турску сведу на праву мјеру“, нарочито због тога што је једним својим декретом забранио ношење феса у Турској. То површно поимање врло значајног периода турске историје свједочи о непознавању улогеи Кемал-паше, и не само њега, већ и у ИД апострофираних и анатемисаних Ахмеда Сукарна и Хабиба Бургибе. Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је узрок напуштање арапског писма као званичног писма, те да би од тога „…требали и слијепци прогледати“ (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује чињеницу опште неписмености муслимана, нарочито у земљама гдје латиница никада није ни уведена. Промјена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се да је то ипак успио покушај да се она побиједи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтио бити писмен, могао се описменити и по вјерском моделу, унутар вјерских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру Објаве, вјерског промишљања и дјеловања. Само злонамјерни тумачи, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу у томе видјети „ново добровољно поробљавање“ (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).

Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког светоназора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процјењујући улогу цркве, која се „у свом повијесном живљењу стално клатила између Кристове науке и инквизиције“ ( ИД, стр. 53 први пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осјећаја одговорности за људе који су изабрали други пут – у другој вјери или мимо икакве вјере, једнак степену неразумијевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, занимљива је сукобљеност аутора ИД са самим собом док говори о фактору поробљености муслиманског свијета. С једне стране ИД дискредитује и омаловажава највеће муслиманске борце за слободу, са друге стране оптужује и политички запад и политички исток, због вјековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:

«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога» ( ИД, стр. 12 – трећи пасус).

Тај жал за старом Турском као оличењем исламске моћи и ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919. годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД. Јер, занимљива је чињеница да је тај несретни муслимански свијет много више био поробљен прије 1919. године, само што аутор ИД турску окупацију тих земаља доживљава као њихово ослобађање. Друго, нетачан је податак да 1919. године није било независне муслиманске земље. Заблуда свих заблуда и темељ цјелој конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно јединство духовног и државног поретка наћи у исламу, је у незнању и пропаганди, створено мишљење, по коме:

„Све што је у повијести муслиманског народа велико и вриједно спомена, створено је под знамењем ислама!“ ( ИД, стр. 3. четврти пасус).

За Алију је само оно што је створено у рату и ратом вриједно, зато пропагира силу:

„Наша средства су особни примјер, књига ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити“ (ИД, – Исламска власт 3/2).

Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свијести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и свијетом у цјелини. Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о кршћанству и жидовству, о Турској и Тунису, о небу и земљи. Само зато, седамдесетих година, он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вриједности – «Сувише је много ствари, које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми у Исламској декларацији. Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког ислама, за не-муслимана је бесмислена и непотребна. «Нема хуманог ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намијењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.

„Исламски поредак – што значи ова ријеч преведена на језик којим мисли, говори и осјећа наша генерација? Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Као синтеза ових компоненти исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка“ ( ИД – Алија Изетбеговић).

За творца Исламске декларације исламско друштво представља организовану заједницу вјерника а основна јединица тог друштва је џемаат. У Исламској декларацији манифестована је ригидна спознаја само једног (од мноштва) друштвено-хисторијских конфликата. У визији аутора постоји вјечни и најважнији сукоб ислама са самим собом и са цијелим свијетом – идентификован са невјером. У настојању да докаже неопходност успоставе новог поретка аутор ИД потеже час вјерску, час политичку аргументацију. Само вјера је извор утицаја на појединачну свијест, која мора прихватити неразумно и неправедно „јер иза тога стоји божански ауторитет“. Политичка аргументација не познаје личност, она је упућена народима, и она не слиједи Објаву у лоцирању одговорности на појединца – личност, него се бави искључиво одговорношћу колективитета.

Како би изгледала та нова заједница: муслиман – џемаат – исламско друштво – исламска власт. Све заједно представља исламски поредак. Ријеч је дакле о држави као највишем стадију морално-правног поретка. У промишљању државе европска цивилизација почиње од појединца: појединац има право само у систему објективног морала, јер услови за стварањем различитих облика заједнице настају на нивоу објективног морала.

Први степен објективног морала је породица – мноштво породица чини грађанско друштво а највиши стадиј (баш у складу са Хегеловим учењем објективног морала и заједнице) је држава. По Хегелу, та три стадија самокретања објективног морала обухватају све што се обично назива друштвени живот.

У поимању исламског поретка мјесто породице заузима џемаат, у коме по логици ствари и нема мјеста за друге вјерске заједнице, које остају изван љествице објективног морала, осуђени на стварање изоловане заједнице без политичког значаја.

Коме у ствари припадају босански муслимани: изгледа никоме – вјерска матица им је далеко од ока, у Турској или у арапским земљама, а цивилизацијска матица Европа им је далеко од срца, иако њој и припадају: ето контекста у коме улогу свога народа промишљају радикали блиски Алији Изетбеговићу. Тај умишљени сукоб унутар подвојене личности муслимана на овим просторима вуче коријене из Другог свјетског рата.

Покрет коме властиту припадност са поносом истиче Алија Изетбеговић основан је 1941. године. Из књиге Дервиша Сушића „Парергон“ може се видјети да је тај покрет наступио са „радикалном, фашисоидном, панисламистичком идеологијом“.

Књига истиче да „…они шире образовање, првенствено у познавању ислама. Прихватају окупацију земље са радошћу… Међутим, усташка власт у почетку одбија да одобри правила Младих муслимана јер сматра да је и муслиманској омладини мјесто искључиво у усташкој младежи… У прољеће 1942. године долази до споразума… Крај рата руководство Младих муслимана дочекује прилично поцијепано. Ипак, остала је једна сложна језгра илегалне руководне групе. Назвала је саму себе „Група А“. На илегалним састанцима жустро расправљају шта све да се учини да се спријечи утицај КП и СКОЈ-а на муслиманску омладину. Године 1949. имају у Босни и Херцеговини неколико стотина чланова… У једном слагалишту већ имају и тешки митраљез, 2 аутомата, 6 пушака, динамит…ЦИЉ ОСТАЈЕ ИСТИ: ПРИКЉУЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БУДУЋОЈ ПАНИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ И С Л А М И С Т А Н.“

Тако је то видио Дервиш Сушић, у вријеме када су фундаменталисти имали само један митраљез и када је то представљало стилску фигуру или метафору више него објективну стварност. У рату је ситуација била много гора: армија, полиција и школе постале су мјеста нове радикалне подуке. Из Армије БиХ су уклањани, смјењивани и кажњавани команданти који су ношени визијом секуларне Босне и Херцеговине, којом неће управљати сусједне земље али ни хоџе и хаџије, ушли у тешку борбу за опстанак и слободу. Политичко образовање и оспособљавање након смјене првог команданта (генерала Сефера Халиловића) је у војсци идентификовано са молитвом и учењем о вјери.

„У питању односа према кршћанству, ми разликујемо Кристову науку од цркве. У првој гледамо Божју објаву, у извјесним тачкама деформирану, а у другој, организацију која је својом неизбјежном хијерархијом, политиком, богатством и интересима, постала нешто не само неисламско, него и антикристовско…“ (ИД).

Овакве оцјене, паушалне и пуне мржње, изазивају код немуслимана осјећај који је познати канадски исламист W.C. Smith назвао „осјећајем повијесне нелагоде“.

Пишући о теократској држави проф. Џемал Соколовић је описује као негацију Бога и божанске концепције човјека: „Држава у којој би владали људи на сасвим божански начин, теократски, апсолутно, није ништа друго него довођење у питање Бога и успостављање човјека као Бога“.

То је оно што програм успостављања новог исламског поретка и чини програмом свеопштег ропства – не само ропства за немуслимане али за њих поготово, и због чега немуслиман уопште не поставља питања мјеста и територије на коме би се успостављао тај поредак. То уопште није битно, јер у сваком дијелу свијета (а поготово у БиХ) исламски поредак је увијек и само исламски поредак – а то значи апсолутно непожељан. Не постоји ни питање: какав исламски поредак? Јер ниједан није добар и није прихватљив за онога ко није муслиман и ко има услове да га одбије. Можда се из те урођене аверзије и развила мисао да исламски поредак не треба ни проучавати, што је апсолутно погрешно: приступ по коме се одређеним проблемом треба бавити онда када то и постане стварни проблем и дио свакодневне „главобоље“ може бити промашен и неозбиљан – може, у ствари, дати простора развоју једне негативне друштвено-историјске и политичке свијести, са несагледивим посљедицама. Јер и у Европи, од 01.03.1991. године, након уводника у листу «Препород», све чешће су се јављали памфлети који попут Алије величају идеју остварења јединственог исламског поретка:

„Муслимански свијет све више постаје свјестан да му је будућност у поновном оживљавању власти утемељене на Аллаховој ријечи а не у секуларизованим друштвено-политичким системима…“ (Лист ИВЗ БиХ, «Препород», страна 1).

Деведесетих година био је то стидљивиј почетак (у добу пада комунизма) и Исламска декларација, као и укупна филозофија активног исламизма, нису били тако агресивни. Било је то класично испитивање прага друштвене толеранције према таквим идејама. Алегорије и пјесничке метафоре, симболике и рурална филозофија религије представљали су само прву фазу у неопходном помјерању муслимана БиХ ка радикалном и ратничком поимању властите вјере. Зато је потцјењивачки став како Исламска декларација представља неку благу варијанту покушаја да се муслимани доведу до потпуног препорода те да промијену свој укупни однос према вјери, науци, држави и друштву.

Њен циљ је да искораче у „муслимански повијесни круг“ , како је то формулисано у програму Странке демократске акције, да напусте властиту традицију и начин живота, и да своју мржњу усмјере према свему што није исламско, на овај начин схваћено.

„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“ (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13).

Многи муслимани не прихватају учење по коме је „право“ и „држава“ основни смисао исламске вјере која је таквим схватањем оријентисана и лоцирана на „овоземаљски“ свијет, утемељена као политичка идеологија, те нема дубљег смисла. Још мање је прихваћено тумачење по коме је дужност џихада важнија од цјелокупног Имана и Дина тј. цјелокупног вјеровања и свих прописаних исламских дужности.

У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици претенциозно названој Исламска декларација, онда је неоспорно да је та писанија програм вјерске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком вјерском и многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм једне, за ове просторе нове вјерске обнове. Наравно, овдје појам вјере не значи ништа више од једног искривљеног погледа на ислам, приказан у декларацији. С правом се може рећи да су тих седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнославенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вјере тврђаву националне самобитности.

Рађено је то на погрешан начин, вршене су криве и неаргументоване идентификације, али све се то у том времену могло оправдати потрагом за властитим субјективитетом. И тај субјективитет тражен је на погрешном мјесту у синтагми „муслимански народ“, а муслимански народ не постоји никако другачије осим као вјерска творевина.

Очито је бесмислено искуство Исламске Републике Иран, или Пакистан (на коју се ослања теорија ИД) пресликавати на другачији историјски простор и на неке друге народе. Предрасуда о постојању једне униформне исламске културе и свијести подразумијева: или да се сав исламски свијет, у било којој држави, на било којој страни земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања, или да тај степен није битан и да је ислам, тј. вјера, оно најбитније што одређује сваки народ.

Ипак, сигурно постоје увјерљивији и важнији разлози турског ангажмана око прикривања злочиначке и криминалне улоге коју је Алија Изетбеговић имао у протеклих четврт вијека.

Колико је новца династије Изетбеговић депоновано у Турској и каква је улога Ердогана у томе те штра је сатисфакција диктаторском и исламистичком режиму изван идеолошких постулата и блиских друштвених вриједности, показаће вријеме које је пред нама. Нешто што припада свим грађанима БиХ, било да је ријеч о БХ Телекому или електро-енергетским постројењима и дистрибутивној мрежи – већ је кренуло на свој лоповски, приватизацијски пут према Ердогану и његовим интересима.

Бошњаци ће наставити плаћати скупу цијену слијепог покоравања једном безобразном и бескрупулозном фанатику и његовом политичком и биолошком наслијеђу. Истина, раније је то плаћано људским животима а у будуће ће имовином и будућношћу.

Босну и Херцеговину и саме Бошњаке ће тек да кошта Ердоганов политички загрљај.

У стварности, можда Бошњаци вјерују да ће овакви, заједно са Ердогановом Турском ући у Европску унију и бити дио европске породице народа и држава.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Алија Изетбеговић као национални херој Ердоганове Турске (2) се појављује прво на ИСКРА.

Џевад Галијашевић / Фото: intermagazin.rs

Босна и Херцеговина, заједно са „Косовом“ (шта год оно у политичком и правном смислу покушавало да буде) представља неуређени, радикално исламистички и криминализовани простор, који извози нестабилност, сукобе и тероризам а за све то има подршку западних и исламистичких држава – има отворену подршку у Европи и ван ње.

У извјештају западне дипломатије и безбједносних агенција Њемачке, Француске, Аустрије… објављеном у форми интерактивне мапе на страници Радио Слободна Европа (мапа – линк: www.rferl.org/a/foreign-fighters-syria-iraq-is-isis-isil-infographic/26584940.html), Босна и Херцеговина је уврштена међу муслиманске земље које учествују на ратишту у Сирији и Ираку, са 92 џихад ратника на милион становника, а Косово са 83 џихадиста на милион становника. Процјена је да су заједно дали око 500 бораца за Исламску државу и Нусра Фронт.

Босанскохерцеговачки муџахедини и вехабије су као мисионари изградили исламистички фронт на Косову. Међутим те везе нису само у сфери сарадње исламистичког елемента него и у сфери државне, обавјештајне, институционалне и персоналне сарадње.

Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи имају заједничког политичког оца и покровитеља: Реџепа Таипа Ердогана и турску обавјештајну заједницу, која усклађује њихово дјеловање и наступ према српском етничком простору и народу. Тај наступ је непријатељски према Србији и Републици Српској као и према српским интересима у Македонији и Црној Гори.

За то вријеме, исламистичко Министарство безбједности које води Драган Мектић, Државна агенција за истраге и заштиту – СИПА (као права хоботница), у сарадњи са Обавјештајно безбједносном агенцијом ОБА/ОСА, преко криминализованог руководства које представљају Осман „Осмица“ Мехмедагић и Перица Станић, надзире, шпијунира и прислушкује све јавне и политичке личности које наступају према српским националним интересима пријатељски. Та тројица безбједносних злотвора штите терористе и забрањују упирање прстом у њих; они криминализују јавне личности, најодговорније и најважније функционере Републике Српске, монтирају им оптужнице и шире пропагандне лажи које, по правилу, преносе бивши командири Одреда Ел Муџахедин Езхер Бегановић и Абдулсамед Бушатлић у свом исламистичком часопису САФФ, уз подршку Слободне Босне и СДА-овско-турског „Фактора“ те портала НАП – Новинске агенције Патриа, у власништву Алијиног директора полиције Бакира Алиспахића, присиљеног да поднесе оставку у фебруару 1996. након откривања терористичког кампа „Погорелица“ који је лично са тајном полицијом АИД организовао.

То су портали на којима наведени носиоци безбједносних овлаштења јесу радо виђени гости, похваљивани и уважавани. По потреби и брањени. Када функционера из Републике Српске у Сарајеву константно и агресивно хвали исламистички часопис „САФФ“, треба ли он да се замисли о себи и о ономе што ради и треба ли му неко скренути пажњу на то?!

У начелу, ови људи су дио субверзивне и криминогене мреже која прислушкује владине званичнике и најважније личности у Србији али и кроз Оперативно-обавјештајни продор „УШЋЕ“ изводи сложене операције тајних претреса појединих локација на које често или повремено долазе одговорне политичке личности у Србији те их тајно прате, снимају и анализирају њихово кретање, и на територији Србије и ван ње.

Ти подаци се размијењују са Тајном службом Хашима Тачија на Косову и са Средишњом обавијештајном агенцијом – СОА, Републике Хрватске.

Овакву БиХ и Косово везује Ердоган и неоосмански пројекат „Зелене трансверзале“ – везује их исти политички циљ и непријатељство према Србима – везују исти западни ментори и НАТО, који Србију и Републику Српску желе уништити – везује их вјерски циљ да, на крају политичког пута, већ изграђено исламско друштво на БиХ и Косову и изабрана исламска власт обзнане постојање исламских држава по угледу на (шиитску) Исламску Републику Иран или (сунитску) Ердоганову Турску – ауторитарне државе које потврђују специфични дуализам теократске државе републиканског уређења: ИСЛАМ и РЕПУБЛИКА!

У Босни и Херцеговини дјелује организована, бројна и фанатична мрежа насилних екстремиста и терориста. Ова мрежа је организована кроз разне облике привидно хуманитарних, образовних и вјерских организација. Та мрежа формирала је своја антиуставна насеља, класичне терористичке кампове у којима обавља разне специјалистичке обуке, проводи програм вјерске радикализације, и организује слање бошњачких младића и цијелих породица на најгора ратишта у историји ратовања. На ратишта на којима не постоје Женевске и друге конвенције, на ратишта на којима се дрогирана дјеца користе као бомбаши самоубице, на којима се брутално и пред камерама врше ритуална одрубљивања глава цивилима и војницима и од тероризма прави класична естрада која путем западних медија допире до сваке земље, народа, сваке породице и сваког човјека. Све ово што се дешава у Босни и Херцеговини као највећој бази и јединственом терористичком кампу Ал Каиде у Европи, као дубока антицивилизацијска појава, је превасходно безбједносни проблем на који држава не реагује ниједном – баш ниједном адекватном безбједносном мјером. То се више не може сакрити али и не жели.

Ипак – то су познате чињенице – Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи, баш као и Осмица, Џаферовић, Харадинај и слични…су и у Србији и Републици Српској, „прочитане књиге“, радикални монструми чије је непријатељство, антисрпска оријентација и мржња, видљива, очигледна и препозната. Јасно је да постојање познатог непријатеља и сазнање о њему, значај тог непријатеља и његове могућности представљају мањи проблем од полтронског односа и издајничке политике те одсуства јасне националне политике у појединим странкама у РС (прије свега СДС који предводи један Говедарица).

Стварни проблем српског народа Републике Српске и Србије је постојање националних издајника на највишем политичком нивоу и завјера ћутања од стране њихових партијских колега, прозападних медија, невладиних организација и необавијештених грађана о природи активности које су видљиве.

Али, о Србији – у Србији.

Највећи проблем Републике Српске и српског народа представљају такви домаћи издајници и истурени појединци као Драган Мектић, Министар безбједности, и Мирко Шаровић, Министар вањске трговине, у Савјету министара БиХ, као и директор Сипе, Перица Станић, који својим акцијама, кроз политичке и безбједносне структуре, институционалне и медијске комуникације на међународном нивоу, агресивно одвлаче пажњу од овог дубоког историјског сукоба чији резултат може бити погубан за Србију и Републику Српску.

Драган Мектић, некомпетентни и неартикулисани министар безбједности, интерно образован у Образовном Центру МУП-а Хрватске задњих дана новембра 1989. године, је особа која о области разних видова координације и креирања безбједносних политика и прилагођавања новим безбједносним изазовима не схвата ништа и која је способна само за отворену издају мира, безбједности и положаја Републике Српске.

Он то и ради, одвлачећи пажњу од терористичке пријетње и џихад ратника, забавља јавност темама које немају везе са безбједности и нису у опису његових компетенција.

Толико глупости иза говорнице институција БиХ за двије и по године мандата никада нико није изговорио. Његови говори о јахтама у Порторожу, килограмима злата, банкама, аутопутевима, криминализованим тужиоцима и судијама, корумпираним политичарима и слично…. његова комуникација са Суваром и пријетње упућене новинаркама и тужитељицама, на најгори начин су представљали Босну и Херцеговину у свијету. Вријеђање образованих жена, судија и тужилаца, руководилаца Високог судског и тужилачког савјета, које су преузеле врући кромпир правосудних институција огрезлих у криминалу и корупцији; које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овој неуређеној држави те пљување по институцијама Републике Српске и посланицима из Бањалуке представљају крунски доказ да је овако неспособан политичар попут Мектића доведен да шири нестабилност и пружи подршку муџахединима и терористима.

Драган Мектић има неку Потврду Хрватске полиције на којој пише да је то Диплома; са тим безвриједним документом он је пљачкао ову државу незаслуженим платама двије деценије. Он није дипломирао на „Факултету Правних знаности у Загребу“ – тај факултет није ни видјео (иако је то још увијек објављено на сајту Министарства безбједности БиХ).

Управо зато је његова политика подршке исламском тероризму резултат школе и обуке коју је, непосредно пред рат, прошао у МУП-у Хрватске. Његове расправе о „умјереном исламу“ и „исламу који уважава све принципе“ су гомила бесмислених, ничим изазваних и непотребних изјава безвриједне особе, које га требају представити као корисног и умјереног. Неко ће га морати обавјестити да оно што му је лично аустријски Министар унутрашњих послова Соботка рекао представља оптужницу њему и земљи у којој је он министар безбједности. И Предсједница сусједне Хрватске Колинда Грабар Китаровић као и главни полицајци те земље уз полицајце комшијске Србије су исто рекли: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ ИЗВОР ПРОБЛЕМА ЗА ЦЈЕЛИ РЕГИОН, ЧАК И ШИРЕ ОД ТОГА!!!

Ал Каида из БиХ, под покровитељством Сарајева, прави безбједносне проблеме у Европи, државама и народима. И ту се коначно, нешто мора урадити.

А прије свега смијенити овог криминализованог министра безбједности са безвриједном дипломом и ухапсити га за примјер другим криминалцима и фалсификаторима. О Мектићу, као таквом, прије или касније, хладне главе мораће расправљати и СДС и српски народ у цјелини без лажних спинова активиста наранџастих револуција о нужности борбе против корупције и криминала, која служи само политици Бакира Изетбеговића као модел и оправдање за уништење положаја Републике Српске и разарање њених институција.

Ако неко мисли да постоји могућност компромиса и да је због српског јединства потребно разговарати са овим снагама, онда се тај заиста налази у трагичном безизлазу и неразумијевању стварних прилика. Те снаге треба поразити јасном националном идејом и државотворном политиком заснованом на националном интересу очувања мира и функционалности државе. Може ли било који народ правити компромисе на рачун ових, дубоко историјско оправданих стремљења која представљају смисао највишег народног интереса? Поразити те снаге значило би одсјећи крила исламском фанатику, Алијином сину, насљеднику идеје и политичког циља стварања исламске државе на тлу Босне и Херцеговине.

Јер, још увијек нису кажњене бруталне убице и муџахедини – ни за Средњу Босну ни за Озрен. Фанатизам и лажни вјерски кодекс, који је међу Бошњаке дошао из вјекова заосталости и примитивизма једног поднебља и групе народа, доминантан је израз стања духа у Сарајеву. Тај фанатизам подржава насиље ако од њега „вјера има користи“, оправдава убијање жена и дјеце а ратним метама сматра цивиле, ненаоружане, болесне и немоћне – старе и нејаке. Штитећи те бруталне убице и главосјече на јавној сцени, Бакир Изетбеговић уз помоћ издајника попут Мектића, Станића и Шаровића, наставља лажима провоцирати сукобе међу Србима. Неодмјерене, ничим изазване увреде којима Изетбеговић упорно блати и вријеђа Републику Српску и српски народ само су наставак политике конфликта, деструкције и дестабилизације као наслијеђе политике Алије Изетбеговића, а коју води његов бескрупулозни син, корумпирани политичар из Сарајева, а дјеловање српских издајника је само слуганска рефлексија те политике.

Приче о опструкцијама које „долазе из Републике Српске“ на европском путу у виду: „спречавања објављивања пописа становништва“, „одбијања закона о банкарској супервизији“, блокирање „транспортне заједнице балканских земаља“ у настанку – за Бакира представљају „сталне прјетње суверенитету и територијалном интегритету БиХ“, баш као што и „константна заговарања референдума“, „сталне блокаде државних институција“ представљају алиби Изетбеговићу да захтијева од Валентина Инцка да казни Републику Српску а од западних лидера да утичу на руководство Српске да се пут према Изетбеговићевој визији Европе коначно настави.

А терористи, бивши муџахедини и вехабије, а повратници са сиријског и ирачког ратишта, а политичка убиства за која Бакира отворено оптужује Сефер Халиловић, која је помињао и Фахрудин Радончић; скривање ратних злочина за које га је оптужио бивши потпредсједник СДА и Потпредсједник Федерације Мирсад Кебо; а фалсификати чињеница о Сребреници на које указују Ибран Мустафић и Хакија Мехољић; терористичке акције у ул. Васе Мискина, на Маркалама, убијање тузланске дјеце на капији, затим, ракетирање Ријасета Исламске заједнице, снајперско дјеловање и убијање грађана Сарајева… убиства властитих команданата: Нурифа Ризвановића, Мушана Топаловића Цаце, Јусуфа Јуке Празине, покушај убиства Исмета Бајрамовића Ћеле и убиство Рамиза Делалића Ћеле; па корупција и криминал за који Бакира оптужују дојучерашњи сарадници, крађа хуманитарне помоћи и пљачка донација преко агенције TWRA – то ваљда није проблем на тако схваћеном европском путу. И не баш европском – тачније путу у безвриједну, антисрпску„нову Југосферу“ са несређеним националним положајем – управо Срба.

Сада, након цјелог вијека, западне владе очекују од српског народа да понови грешку у тренутку када су Срби протјерани из Хрватске, понижени у Црној Гори – када је Косово пред потпуном правном и политичком легализацијом за Шиптаре..

Ништа од тога не би било тешко и неријешиво да не постоје снаге које руше земљу изнутра са позиције политичке моћи, која је већа од њихове памети и њиховог морала. Само зато Бакир Изетбеговић није највећи проблем Босне и Херцеговине, изградње њених институција, поштивања уставних права, обавеза и наравно „европског пута“.

Одвратна политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, била би закључена да се многи полтрони и издајници нису са њим ухватили у исто коло, те као слуге помажу реализацију те политике. Свједочи то и о нама самима, времену у коме живимо, нашем општем моралном паду, политичком бесмислу договорне политике у којој злочиначке идеологије и злочиначке странке воде БиХ на путу ка ЕУ.

Сигурно би Бакиру одговарао „сребренички сценарио“ и за Предсједника Додика, какав је, лично, организовао Александру Вучићу али, пошто то не може, мора реаговати на сваку стратешку политичку одлуку и изјаву која долази из Бања Луке. Инсистирање на међународној правној дефиницији злочина у Сребреници има јасан циљ – маргинализовање стварног геноцида и неспремност да се поклони јасеновачким жртвама – жртвама политике злочина у којим је са Младим муслиманима, кроз покрет и муслиманску милицију „Мухамеда Панџе“ и часопис „Ел Хидаје“, дјеловао његов отац Алија Изетбеговић. То је његов начин, да жртве злочина оптужи да праве опструкције на „европском путу“ који је он пројектовао а који води преко Истамбула до Анкаре. Од Ердогана до Сирије.

Од 1991. преко 2001. до 2017. године – више од четврт вијека Босна и Херцеговина је представљала најважнији центар свјетског тероризма. У другом мјесецу 1996, најважнија Ал Каидина војна формација на планети – одред Ел Муџахедин бројао је 1774 војника, и не само војника него и проповједника. Послије рата у БиХ, плански и уз подршку западних обавјештајних служби, некажњени након масовних злочина, раширили су се по Балкану, Европи, и цијелом свијету, чинећи терористичке акције у: Дахрану,Најробију, Дар ес Саламу, Њујорку, Мадриду, Лондону, Паризу, Бриселу…

Бакир Изетбеговић лаже када тврди да Република Српска прави опструкције и руши БиХ или да Предсједник Додик води политику сукоба или да најава референдума представља објаву рата Босни и Херцеговини, њеном јединству и уставном уређењу. У ствари, то јесте објава рата неосуђеним ратним злочинцима из Другог свјетског рата, усташама и Ханџар дивизионарима, ДАЕШ-у и Ал Каиди, Ердогану и саудијским вехабијама, али није објава рата Дејтонској БиХ.

Наше друштво у Федерацији и у Републици Српској – судска, извршна и законодавна власт, морају кроз муџахедине у рату препознати војно и организационо јачање исламиста и терориста у Босни и Херцеговини – кроз однос према њиховим злочинима – њиховим некажњеним злочинима – мора се видјети снажна политичка подршка коју имају, а према упорности и ширењу и попримању опште-исламских обиљежја и на овим просторима схватити опасност са којом се сви заједно суочавамо.

И да је тренутак када, кроз општи став, јавност мора увјерити неспособне и корумпиране издајнике да су превршили мјеру и да ће због својих недјела кад-тад одговарати.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: На реду је Република Српска се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

“Боже, очисти ме од потајних гријеха и опрости ми гријехе других!” – (Псалам 58)

Крвави Дан младости, 25.мај 1995. године у Тузли, ноћу, у 20 сати и 55 минута, познат као „Злочин на Тузланској капији“, означио је крај живота за 71 особу од 3–27 година старости и лакше или теже рањавање око 240 лица. Непозната експлозивна направа, коју су „стручњаци“ Унпрофора препознали као ТФ гранату ОФ-482 са тренутним (контактним) упаљачем, руске производње, наводно је била испаљена из топа 130 мм М-46 са удаљености веће од 17 километара, а ту гранату је испалио непостојећи артиљерац и непостојећи човјек, Арсић Момчило. Убрзо је, због командне одговорности и немогућности да се суди измишљеном лицу, окривљен генерал војске РС Новак Ђукић и осуђен за ово дјело, искључиво због „сарајевског експерта“, чаршијског олоша по имену Берко Зечевић (који је поред овог имена користио и: Борислав, Берислав и Суљага).

Иако је у духу чаршијског, подрепашког менталитета Берко истицао част и углед Новака Ђукића а суд констатовао да није доказано да је, било усмено или писмено, генерал наредио гранатирање Тузле (јер то никада ни прије ни послије није чинио), ипак је изречена казна од 25 година затвора, јер би „…по свим правилима…“, како каже Берко Зечевић, „…генерал Ђукић морао знати ко стоји иза такве наредбе и те гранате“.

Сваки разговор о жртвама специјалне операције, о убијању невине дјеце на Тузланској капији, вишеструко је болан; у Тузли такве разговоре одбијају са индигнацијом али, баш због тога што сви осуђују тај злочин, он се мора истражити а кривац за њега мора бити кажњен. Новак Ђукић очигледно није тај кривац.

У књизи „Диверзија на Тузланском тргу ‘Капија’“ аутора Илије Бранковића, уз рад многих научника и експерата, објашњено је то и доказано на такав начин, детаљно, прецизно и јасно, да ова књига, просто, захтијева одговор.

Само не од квази стручњака попут Берка, у виду наручених конструкција које долазе из сарајевске касабе, а не познају и не прихватају неизбјежне законе балистике.

Многа важна питања у Босни и Херцеговини захтијевају одговоре, а потребу за њима, као никада до сада, захтијева и овај јединствени стручни али и научни рад.

Истина, у цивилизацијском, културном, вјерском и моралном смислу, Босна и Херцеговина не постоји; ни као друштво а још мање као држава. Простор подијељен различитим духовним вриједностима и концептима не показује ниједну заједничку вриједност за коју би неко дао живот и пред историјом отворио процесе одбране и жртвовања за њу.

Сваки поглед на Босну и Херцеговину, па и на Западни Балкан у цјелини, представљао би поглед у празно, да не постоји, да не штрчи и да не пружа отпор – Република Српска.

Видљива је та борба Републике Српске и њеног предсједника Милорада Додика са аветима западне, неолибералне тираније и очигледан је избор српског народа са ове стране Дрине да избрише, заувијек, са геополитичке карте подијелу свијетова и цивилизација – Истока и Запада, на ријеци Дрини; лажну границу која би у стварности представљала раздвајање српског народа и његово цјепање. Нову фрагментацију, уситњавање и одвајање. Западни лидери су за ову битку мобилисали и дојучерашње Србе, насилно покатоличене Хрвате и исламизиране Бошњаке, криминализоване Црногорце, подијељене Македонце и мржњом задојене Шиптаре. Тај митски рат Давида и Голијата, у коме је Давид у ствари Крајишник и Бањалучанин, градио је медијску слику савршене природе коју убица, Франкенштајн и неолиберални Квазимодо са запада посједује док упорно убјеђује свијет да је национални отпор, борба за вјеру и слободу – најгора ствар на планети, пуна гада.

Силна моћ Запада, политичка, медијска и војна, сручила се на Републику Српску а њу су пратиле лажи о највећим злочинима које је жртва починила, о геноцидима као пројекту и недјелима саме жртве, док се одржавао манир изнуривања и убијања народа.

Присиљавани су на лажна признања злочина, мучени су и убијани у Хагу представници политичке и војне елите из Републике Српске како би се исконска борба добра и зла, кроз сукоб Истока и Запада, представила у обрнутој моралној пројекцији.

Упркос магли медијске и идеолошке прашине бачене са Запада на Балкан, на површину су испливале многе дилеме и неке јасне истине. Кроз њих и једно важно питање које је посебно освјетљено кроз борбу генерала Новака Ђукића: да ли је Алија Изетбеговић, испуњавајући налоге са запада, био одлучан и спреман подметнути и обући Бошњацима „прслуке бомбаша самоубица“, само да би комшијама било теже?

Из тог питања развила су се многа друга, важна, питања за све актере и народе: да ли је, тај творац „Исламске декларације“ заиста био спреман послати разбојнике и убице из специјалне јединице СДБ – „Шеве“, да са Унисових небодера „Моме и Узеира“ снајперски пуцају на Тузланске рударе у посљедњем протесту те 1992. године?!

А у септембру те исте године, да ли је баш послао Јуку Празину да зољама разара Ријасет Исламске заједнице како би истјерао из њега и земље Реис ул улему Хаџи Јакуба еф. Селимовског, убијајући при томе пет људи, међу њима и унука и зета некадашњег реиса Наима Хаџиабдића док је секретар Омердић том приликом рањен?

Да ли је Шеки, због прикривања тог недјела, морао убити Јуку Празину код Лијежа?

И да ли је он одобрио убиство Мушана Топаловића Цаце и повјерио га министру полиције Авди Хебибу, у име „праведне освете“ за убијеног сина како пишу и сарајевски медији?

Да ли је Алија у борби за влас, наредио убиство команданта властите војске Сефера Халиловића, убијајући му жену и брата њеног, како тврди сам Сефер а у књигама пише и његов син (и син жртве) Семир Халиловић?

Да ли је Алија наредио „Шевама“ да, код Врбања моста, убију Бошка и Адмиру јер, ето, дају „лош примјер“ и васкрсавају заједништво Срба и Бошњака?

А убиства у улици Васе Мискина Црног за које у Уједињеним нацијама и Хашком трибуналу, постоје апсолутни докази о убијању свога народа…а тек Маркале?!

Или рат у „Цазинској крајини“, јер је политички противник, Фикрет Абдић Бабо, прогласио „Аутономну Област Западна Босна“, што је политички еквивалент данашњем „Унско-Санском кантону“, некадашњем Бихаћком округу, и није ни република ни држава него је назван, како никада раније није – „Западна Босна“, само зато да потврди своју припадност земљи и истакне своје право на малу мрвицу аутономије.

Е то је ипак био рат са готово 5.000 међусобно убијаних муслимана, баш онако како данас те двије стране различитог муслиманског разумијевања себства и вјере своје ратују широм свијета: од Авганистана, Ирака, Сирије, Либије, Пакистана, Нигерије…!

Ипак је то Алија прије њих урадио, остављајући касније многе дилеме о сумњивим договорима и личној улози и у сребреничком масакру, уз америчко и француско покриће.

И тако дођосмо, опет, до неприхватљивог „Дана младости“ у Тузли 1995. године и црној тачки на којој је домаћин и јунак – часни генерал рекао „доста“ и употребио своје војничко знање и образовање, као и морал стицан вјековима у крилу свога народа.

Генерал Новак Ђукић није желио прихватити улогу жртве, која би значила обесчашћивање властитог народа и протеклог рата, као највећег изазова који му је историја неметнула.

Јер та измишљена српска кривица, поред општих геополитичких форми има и оне ситносопственичке, себичне, регионалне, комшијске разлоге, интересе и облике: јединствена Босна и Херцеговина, унитарна Босна, једна адреса.

Држава која би требала бити уједињена на демонизацији и анатеми цјелог народа што ју је створио и ослобађао некада, баш као и данас. Што год учинила, прошлост јој се враћа као симптом болести, посебно у оваквом тренутку у коме сваки изузетак може постати ружно правило.

Како се уопште, у оваквој земљи без државе, неко усуђује доносити суд о различитиим злочинима што тиште друштво, када је не тако давно и сам историји нудио многе примјере “никад виђеног дивљаштва“?! Ова земља на себи носи неизбрисиву и незаборавну љагу ретроактивне одговорности за ужасе које су починили наши преци или неки други људи.

Јер родити се као Босанац или Херцеговац (тачније Бошњак, Србин или Хрват) значи носити терет порока и грдобе који нас обиљежавају као стигме, то значи признати да смо кроз историју вијековима сијали сузе и рушевине, гдје год смо ногом предака ступили.

Свакако је ријеч о неправедно импутираном моралном недостатку и непоправљивој љази, која открива нашу земљу као лице самог ђавола и шејтана, чија злокобна присутност квари све, будући да му је средиште посвуда и настањује једнако главу папуанскога ратника из Прњавора – лажног Србина; баш као и главу принца исламизма сарајевске чаршије, султановог слуге са женском прегачом око паса, те радикалних имама из џамије Краља Фахда или екстремиста из вехабијских параџемата; на исти нашин, као и главу цвијетне усташке сабраће и било којег спекуланта на херцеговачкој идеоошкој берзи или националног бојовника, некад из Сокола а данас са Рондоа.

Данас када смо суочени с пријетњом која притишће и живе и мртве, сарајевска чаршија је понудила јасан одговор: револуционарни ислам!

Сви мушкарци и све жене, наоружани потпуном вјером у темељне вриједности Божије ријечи, Божије истине и исламског братства, бит ће у стању повести борбу и „избавити нацију из царства лажи“, дочаравају нам један од најнеобичнијих феномена посљедњих неколико година: потпуно стапање крајње, титовске, атеистичке љевице и вјерског радикализма.

Та лажна, привидно тврдокорна љевица, која прихвата сваки компромис с буржоаским друштвом, која, када је ријеч о нападима на “мале зелене”, активно сарађује с најреакционарнијим елементима муслиманске вјере и тако постојано се додворава тоталитарној теократији. Нажалост, сада је видљива дилема да све то можда чини мање из опортунизма, а више због стварних афинитета и прихватања истих, заједничких, вриједности.

Тај крути и недвосмислени идеолошки концепт не дијели само Босну и Херцеговину него, врло сличан, пролази кроз линије раздвајања у цијелој бившој Југославији, исцртавајући нову границу која сада одваја Хрватску и Словенију од остатка бвше Југославије.

Наравно, на Балкану се ова црта подудара са историјскомом границом Хабсбуршког. Османског и Римског царства. Народи сјеверно и западно од ове црте су протестантски или католички; они су дијелили заједничка искуства европске историје и традиције – феудализам, Ренесансу, Реформацију, Просвјетљење, Француску и Индустријску Револуцију; они су углавном економски развијенији од народа са источне стране и могу се надати све већој укључености у заједничку европску економију.

Народи источно и јужно од ове црте су православни или муслимански; они су историјски припадали Османском или Аустро-угарском царству те су били само незнатно додирнути обликујућим догађајима у остатку Еуропе; они су мање-више економски слабије развијени. Као најзначајнија црта подјеле у Еуропи, жељезну идеолошку завјесу замијенила је Жељезна завјеса вјере и културе. А како су догађања у Југославији показала, то није само црта разлика; повремено то је и линија фронта и крвавих сукоба.

У тим сукобима све је дозвољено, свим странама – и сви су били некад жртве а некад злочинци. Од прилике до прилике.

Зато не чуди универзално питање, које сваком секундом егзистенције одјекује у цјелом друштву: „Како је могуће да људи, толико достојанствени, поносни и храбри у протеклом рату, прихвате у миру живот пун покорности и понижења“!?

И како то да велики историјски догађаји и познате историјске личности у општој свијести живе као митови или као чисте идеолошке садржине а да се стварне људске драме, борбе и побиједе, одвијају у свијести привидно обичних људи, попут генерала Новака Ђукића.

Његов живот и његова судбина је поприште опште борбе добра и зла – борбе појединца са периферије на великим теренима цивилизацијске мржње и подјеле. Његов живот данас представља ту тачку у којој се укрстила судбина поштеног домаћина и часног генерала, који не прихвата лажљивом пропагандом прописану колективну кривицу, него се бори тражећи за себе више и другачије, правду којом спашава част властитом народу.

Мали, безначајни, чаршијски и режимски експерти попут Берка Зечевића, каткад због лењости, понекад због самоувјерености, занемарују стварност и чињенице, пишући оптужнице као најгоре експертизе међу најгорим теоријама, описујући увијек само једну страну идеолошки утврђене истине. Фалсификују се факти, злочини се представљају као херојски чин националне одбране: убијена дјеца, жене и немоћни сликају се квази-умјетничким сликама и боје бојама националних непријатеља, чије је убијање не само оправдано него и нужни херојски чин. И ту нема разлике: сарајевски вјерници и прикривени атеисти, радници и интелектуалци, политичари, пјесници и болесници подржавају ту варљиву илузију властите чистоте и храбрости у преломним историјским тренуцима, а у бити, пред огледалом вјечности, ето их, малих, сиромашних, мржњом испуњених како батргају у блату стварности, коју сами за себе створише а коју славе. Далеко од Европе, далеко од памети, у грчу – посвађани са моралним вриједностима и са Богом, видно пропадају.

Убиство српског свата, злочини у Добровољачкој, Тузланска колона, Казани, Озрен и Возућа, Мркоњић град, Јајце, Дрвар, Гламоч… цјела Српска крајина у Хрватској, откривају масовне злочине без казне и умртвљену савјест саучесника – цјелог народа.

Глухе уши „драгог народа“ не желе чути, јер никада нису били способни поднијети превише истине. А довољно је знати само нужне чињенице и бити способан сагледати истину изнад чињеница али и без њих. Развој идеје о једном босанско-херцеговачком друштву и политичком поретку стигао је до стања потпуног бесмисла протеклог рата: ко је ту побиједио кога и зашто је сто хиљада људи убијено – коме је требао такав рат и које су то снаге довеле ову земљу и народе у њој до потпуног идеолошког, економског и цивилизацијског слома, у коме је лаж, постала друштвена и лична природа – обавеза која се као мантра рецитује и емитује свакодневно из медија, са политичких говорница и памфлетске вјерске и националистичке литературе, језиком самозаваравања и самообмане – у коме је слика стварности која се гради за себе и друге, потпуно лажна и измишљена.

Слика људске патње и националне трагедије у Сарајеву је идеолошка – блиједа, немоћна и неувјерљива имагинација просјечних тумача прошлости, скривених под идеолошким кишобраном своје вјерске и националне олигархије. За протеклих двадесетак година, у том граду је написано брдо лоше, квази националне литературе, док о срамотама и грешкама властитог народа, о злочинима чињеним у име властитог етноса мало је књига написано уопште, а ниједна вриједна у естетском смислу.

У ствари, о рату се у БиХ увијек писало идеолошки, утилитарно. Као да осим тих друштвених реалности и колективне патње није постојала индивидуална патња и лично страдање.

Али у књизи „Диверзија на Тузланском тргу ‘Капија’“ аутора Илије Бранковића, ево свједочанства о трагедији младих људи, њих више од седамдесет, и неправедном кажњавању појединца да би се избјегла истина и прикриле стварне убице.

Бранковић у књизи указује на лаички приступ Берка Зечевића и Суда Босне и Херцеговине, начин на који Берко мјења већ утврђене чињенице о даљини и положају артиљеријског оруђа из кога је испаљена наводна граната, промијера 130 мм.

Послије је и даљина промијењена за 10 километара а ватрени положај премјештен из „села Врбак“ у „рејон насеља Пањик“, чак и даље него што је крајњи домет самог пројектила.

У књизи су стручно анализирани услови растурања пројектила; распоред на површини; разлике у елевацијама и брзинама, условима лета, хемијским својствима барута и његова температура у одређеним условима, случајне грешке, падне тачке, средња вјероватноћа одступања и много чега другог.

Тумачећи законе балистике, Бранковић истиче да „…сваки испаљени пројектил слиједи своју властиту путању која се разликује од путање неког другог, истородног пројектила, по даљини, по правцу и по висини. Растурање пројектила (поготка) је неравномјерно, симетрично и просторно ограничено, што је веома важно у случају Тузланска капија“.

Изражена је упечатљива, онтолошка доказаност свих грешака у налазу Берка Зечевића.

У анализи тренутног дејства, радијуса дејства, димензије лијевка, снаге неутралисања живе силе, успјешности дејства и другог, непобитно је утврђено да такве ефекте и посљедице, никада и ни у који условима не може изазвати артиљеријски пројектил 130 мм.

Чак и број фрагмената у тијелима жртава је више од 9 пута већи од могућег броја погодака и доказује да су жртве страдале од оруђа мање снаге, са више мјеста експлозије, што показују гелери који су погађали жртве са више страна и у доње дијелове екстремитета, па је јасно да ниједна жртва није страдала од гелера пројектила 130 мм.

Први пут, кроз дјело и анализу Илије Бранковића, евидентно је направљен рад који представља нешто озбиљно и систематично, што не даје само одговор на питање „ко постави експлозивне направе на Тузланској капији и поби онолику дјецу“, него даје потпуно и јасне одговоре о шовинистичкој и разбојничкој природи режима Алије Изетбеговића. Одговара и на друга постављена питања о његовим налозима за ликвидацију и убијање, чак и властитог народа.

Од овог првог корака коначних објашњења једног злочиначког акта разјасниће се на исти начин и многи други злочини приписани српском народу.

Зато одговор на ову књигу не може дати Суљага – Берко Зечевић; сваки одговор отвара јасно питање нужности промијене става о суштини протеклог рата, улози западних земаља у њему и улози Алије Изетбеговића. Послије тога, биће једноставно судити све друге злочинце и извршиоце и пронаћи путеве помирења међу народима. А пошто то никоме на Западу и у Сарајеву није циљ, зацртано је убијање још једног у мору невино убијених људи – генерала Новака Ђукића.

И на западу и у чаршији вјерују да је то ипак лакше него признати колико је рат био прљав посао, ко је у њему кога убијао и на који начин те зашто је цјели један народ, онај бошњачки, готово четврт вијека слиједио убице, вјерске фанатике и прихватао њихову лаж за истину а њихове злочине за легитимну одбрану.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: КАКО И ЗАШТО УБИТИ ЧАСНОГ ГЕНЕРАЛА НОВАКА ЂУКИЋА? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Палестинско питање, Иранско-ирачки рат, подјеле унутар муслиманског свијета везано за подршку Заливском рату из 1991. године, сукоби међу муслиманским земљама, а посебно, идентификација са самопрокламованим „исламским“ државама и републикама (као што су Саудијска Арабија, Иран и Турска), те сукоби међу исламским покретима, доводе у питање постојање Хантингтонове монолитне пријетње исламске цивилизације.

Посматрајући блок држава, од Африке до Централне Азије и сукобе између муслимана и православних Срба на Балкану, хиндуса у Индији, јевреја у Израелу и католика на Филипинима, Хантингтон је закључио да „ислам има крваве границе“. Његова каснија књига, „Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка“, пружила му је прилику да прошири тезу из свога чланка, као и да је поправи или измијени. Међутим, он је одабрао да једној секцији да поднаслов „Крваве границе ислама“, као и да изјави да „границе ислама су крваве, као и његово двориште“. Тако је устрајао на провокативној и непрецизној фрази „ислам има крваве границе“, умјесто да каже да муслимани имају крваве границе или да земље у муслиманском свијету имају крваве границе. Фраза експлицитно приписује пролијевање крви религији ислама, а не само поступцима неких муслимана.

Док гледамо начин на који се у Сирији, Либији и Ираку међусобно убијају муслимани (јер су Шиити, Сунити или Курди) или припадају различитим племенима – док у појасу Газе гину муслимани, Палестинци заједно од Израелских граната или једни од других (јер су за Фатах или за Хамас) – док у Авганистану НАТО убија муслимане у свеопштем хаосу који траје више од двадесет година али се и они сами убијају (јер су Талибани или Паштуни) – док се међусобно убијају муслимани Либије, Судана, Туниса, Алжира, Пакистана или док Хезболах у Либану мало убија јевреје а мало муслимане који су сунити – или док се на улицама Лондона, Санкт Петербурга, Хелсинкија, Берлина или Париза убијају случајни пролазници, невини људи, … ми можемо ове процесе и злочине, посматрати као израз примитивне свјести, коју је колонијална управа зауставила у развоју и наметнула јој технологију, начин живота и друштвене односе које не разумије или не прихвата.

Наравно, можемо и повјеровати „Халифи Исламске државе“, Ебу Бекр ел Багдадију, да је то џихад – да је то „врхунаравни“ НАЈСВЕТИЈИ СВЕТИ РАТ, који је сваки муслиман дужан водити и у њему учествовати, ако жели џенет (рај).

Ипак, питање које је поставио Хантингтон у виду дефиниције остаје без јасног одговора у случају готово цијелог Балкана и саме Босне и Херцеговине.

Када ће „крваве границе у Босни“ постати крваве границе „у исламском дворишту“ тј. када ће муслимани у БиХ испољити степен нетолеранције и мржње и када ће покренути процес унутрашњих подјела, својствен готово свим исламским друштвима и државама, те колико су подјеле у политичким странкама и џамијама реална пријетња јединству муслиманске заједнице у БиХ, те да ли су узроци подијела и сукоба, у самом Исламу?!

Политичке подјеле у привидно грађанској Социјалдемократској партији које су довеле до одвајања већег дјела чланства према концепту наглашене пробошњачке и унитарне политике коју је заступао „привидни Хрват“ Жељко Комшић, а затим подјела и његовог „Народног фронта“ уз одступање Реуфа Бајровића и Емира Суљагића у правцу формирања новог „Грађанског савеза“, тешко би се могле приписати исламу.

На плану међунационалних односа и уређења државе, разлике између политичких опција на бошњачкој политичкој сцени, су толико минорне да је потпуно свеједно хоће ли Бошњаке представљати Бакир Изетбеговић, Нермин Никшић, Фахрудин Радончић или Жељко Комшић и Миро Лазовић – у начелу, то је једна политика у којој је само избор личности она мала и примјетна нијанса разлике. Све друго је исто.

Свакако су ове подјеле на тзв. грађанској сцени у Сарајеву биле у сјени сукоба који су у Републици Српској, преко „Савеза за промијене“, организовали, контролисали и интензивирали ситни обавјештајци из америчке, њемачке и британске амбасаде у Сарајеву. Тај сукоб који је предводила Српска демократска странка наставио је да заокупља и међународну јавност, јер је било видљиво како СДС и ПДП желе потпуну деструкцију и разарање Републике Српске, рушење њене уставне позиције, слабљење економске способности да кроз јавне финансије подржава инвестиције, социјалне програме, образовне, пензијске, борачке и здравствене фондове… Инсистирање на „једно-ентитетској корупцији“ и стално компромитовање руководства Српске, криминализација појединаца али и институција претворилки су овај сукоб у рат без граница.

Истовремено у Сарајеву, на потпуно исти начин, Фахрудин Радончић и његов „Савез за бољу будућност“ су користећи моћну медијску машинерију, а посебно „Аваз“ као најснажније средство притиска и уцијене, упорно и агресивно говорили о Странци демократске акције а посебно о њеном лидеру, Бакиру Изетбеговићу.

Све што су „опозициона“ прозападна гласила објављивала непосредно послије рата у БиХ о династији Изетбеговић, о корупцији и политички мотивисаним убиствима, „Аваз“ је отворио поново и прежвакавао мјесецима. Не бирајући средства, нападана је породица Бакира Изетбеговића а посебно његова супруга Себија звана Сека. Универзитетски професор и самосвјесна, ауторитативна особа, као жена, Себија је представљала потпуну негацију традиционалног положаја жене у исламском друштву. Поједини медијски полтрони попут Неџада Латића замјерили су Себији именовање на мјесто директора Клиничког универзитетског центра, оптужујући је да је диктатор и да баш она „командује и управља Бакиром Изетбеговићем“, откривајући бесмисленост тих напада: ако је Себија способна управљати државом, манипулишући чланом Предсједништва земље, зашто, као љекар и доктор наука, не би могла водити један клинички центар?

Али, напади на породицу Изетбеговић покренули су процесе подијеле унутар саме Странке демократске акције. Утицај и способност ове странке се смањила када су многи њени кадрови одбацили кадровску политику органа странке и сами се кандидовали за начелнике општина и градоначелнике у важним и великим центрима: Зеници, Бихаћу, Живиницама, Горажду, Високом, Бугојну, Старом граду… итд. И на крају побиједили и освојили власт. Фрагментација СДА се наставила и у Парламентарној скупштини БиХ, у којој је пола посланика формирало самостални клуб и одвојило се од странке, ступајући у преговоре са „независним“ начелницима и градоначелницима, под покровитељством западних амбасада у Сарајеву, уз подршку представника ОХР, ОСЦЕ и ЕУ.

У неизбјежном и планираном конфликту на Балкану, Бошњаци ће очигледно (као и Срби), бити дубоко подјељени по свим основама. Данас је тај процес дошао на врло ризичну тачку подјела и сукоба унутар Исламске заједнице, а инспирисан је и осмишљен на западу.

Реис ул улема Хусејин еф. Кавазовић је очито припремао овај сукоб пуно раније, након што је у потпуности завршио реорганизацију Исламске заједнице, њених органа и тијела, претворивши њену управу у својеврсни економско-политички менаџмент, способан да управља вјерницима на начин на који се у предузећима и фирмама управља радницима.

Алтернативну вјерску сцену Кавазовић је покушао интегрисати са циљем остваривања потпуне контроле над имовином заједнице вјерника, над финансијама и кадровима.

Та активност није ни имала амбицију да рјешава безбједносна питања и неутралише пријетњу која је долазила из тих заједница али је изостао и резултат на плану циљева интеграције: најмање 22 заједнице вјерника, које су именоване вјерским еуфемизмом „пара-џемати“, одбило је интеграцију и уплив Исламске заједнице у њихове послове и њихово функционисање. Послије овог неуспјеха у одмјеравању са вехабијским заједницама, Реис Кавазовић је кренуо у обрачун са иранским утицајем на вјернике, апострофирајући фондацију „Мула Садра“ као извор негативног притиска на традиционално учење босанских муслимана, дефинисано Ханефијским мезхебом (правним и догматичким правцем) и Матуридијским акаидом (учење о спознаји Бога – концепт вјеровања). Иако је стријелу одапео према Техерану, јасно је било да је мета предсједник Сабора Исламске заједнице Хасан Ченгић, утицајни исламиста, пријатељ Алије Изетбеговића, ухапшен и осуђен заједно са њим 1983. године због Исламске декларације, каснији шеф свих логистичких структура и активности у рату и под америчким притиском смјењени министар одбране 1996. године – управо због веза са Ираном.

Хасан Ченгић, без сумње корумпирани и ауторитарни исламиста, једнако крут као и Кавазовић, припремљен је за одстрел након што је Реис Кавазовић пропутовао Америком и на том путу покупио прецизне и јасне упуте шта мора учинити.

Ових дана, захтијев за смјеном Хасана Ченгића потписало је 58 чланова Сабора Исламске заједнице – од укупно 87, што треба да значи да је његова смјена неизбјежна. Истовремено, саборници траже смјену и Јусуфа Захирагића, предсједника Уставне комисије Сабора и блиског Ченгићевог сарадника и пријатеља.

Стављајући потпис на документ под називом „Изјава саборника“, експлицитно је наведено и потврђено да потписници: „дају пуну подршку за сазивање и одржавање ванредне сједнице Сабора ИЗБиХ, с циљем смјењивања, односно разрјешења дужности предсједника Сабора и Уставне комисије тог тијела“.

„Сматрамо да начин рада предсједника Сабора и предсједника Уставне комисије битно отежавају рад члановима Сабора, до те мјере, да није могуће оптимално пратити, разматрати и одређивати се о материјалима који долазе или требају да дођу пред Сабор“, наведено је у образложењу иницијативе за Ченгићеву смјену.

„Такав приступ, отежава рад Ријасета и реису-л-улеме, а његове посљедице осјећају скоро све организационе јединице у Исламској заједници. Изнимно важни документи које је Сабор требао донијети много раније се не разматрају и не усвајају на Сабору иако су оптимално припремљени од предлагача, првенствено због начина рада предсједника Сабора и предсједника Уставне комисије. Све наведено штети угледу ИЗ и онемогућава њено оптимално функционирање“, закључују саборници у својој изјави.

Иницијатива за Ченгићеву смјену требала би бити упућена у процедуру крајем јуна.

Према Уставу ИЗБиХ и Пословнику о раду, Ченгићева обавеза је да у року од десет дана након пријема захтјева сазове ванредну сједницу, тако да се засједање очекује у јулу. Сабор доноси одлуке већином гласова, што значи да су 44 гласа довољна за његову смјену. Ченгић неће моћи гласати о својој судбини на позицији предсједника, јер Пословник о раду прописује да предсједник и чланови Сабора не могу гласати о питањима која се односе на њих лично. Али, Хасан Ченгић није било тко!

Рођен је 1957. године, у селу Оџак, општина Фоча, син Халида и мајке Мејре, по занимању, имам – хоџа, који је прије хапшења 1983. радио свега 50 дана и примио само једну плату; војску није служио јер је ослобођен, као трајно неспособан. Са тридесетак година, постао је човјек број 3 код Бошњака и први по значају у илегалним војним припремама босанских муслимана. Већ у првој години рата, он је незванични министар одбране у Ратној влади Алије Изетбеговића. Као „главни логистичар у линији снабдијевања Армије БиХ“ преузео је кључну улогу у финансирању Армије босанских муслимана. Логистичка улога на терену припала је Хасановом оцу, Халиду Ченгићу.

Хасан Ченгић је у новембру 1992. године на Главном одбору СДА дао најзначајнију подршку једном страначком, програмском документу, који је одбацио различите позиве да и босански муслимани одустану од државног организовања кроз структуре Републике БиХ, као државно-правног насљедника СРБиХ. Својим политичким ауторитетом одбио је и позиве на муслиманско војно и политичко организовање, те се заложио за концепт „државне војске у којој се вјера мора поштовати“.

На питања о токовима помоћи, новца и оружја, уобичајен одговор, чији је аутор његов отац Халид Ченгић, био је, једноставно: „То би и непријатељ хтио да зна!“. Због тога што то могу сазнати непријатељи, ни народ, у чије име је прикупљена помоћ, никада није сазнао готово ништа. Нису познати ни донатори, износи, ни намјене или мотиви помоћи.

Због тога су настали бројни неспоразуми и сукоби унутар самог бошњачког народа.

Када је понестало оружја и хране, за многе борце, идеологија је постајала пресудни мотив за снагу отпора и борбе. Знање које су доносили војни инструктори није прелазило стандарде бивше ЈНА. Једина вањска помоћ која је преостајала и на којој је било могуће изградити снагу која може отворити енклаве била је војна и финансијска помоћ из исламског свијета. Један страни муџахид из зеничког насеља Црквице, у тексту објављеном 1996. у Италији и Кувајту, дао је за право западним тврдњама:

„Разлог опстанка муслимана Босне и Херцеговине и њихове снаге, овај пут, је чврст став исламског свијета, влада и народа који су били с њима… Мислим да ниједан народ који се нашао у кризи није добио такву подршку и помоћ као босански и његова влада. Током ове године дошло је на милијарде долара хуманитарном уреду за разне аспекте живота за босанску владу, као што су званичници и представници Владе или вјерских организација навикли да током сваке посјете иностранству добију бројне поклоне и значајну помоћ… Исто тако је истина да се многима не свиђа да емири и краљеви исламских држава тајно додјељују велике суме новца које не можемо утврдити ни описати, биле оне огромне или скромне, али су оне чињеница коју спомињемо. Овај разговор о новцу који је Аллах тајно доставио становницима Босне од њихове браће у свијету, разговор је у којем појашњавамо његову важност у свијету који је почео бљештати златом које управља животом и мишљењем… јер новцем је оружје долазило у унутрашњост Босне, за новац су Срби у току рата продавали оружје муслиманима, помоћу новца се отворила Хрватска и хрватска царина је затварала очи пред пошиљкама оружја упућеним у Босну… и помоћу новца су неке снаге УН-а играле улогу посредника у набавки оружја путем кријумчарења особља…“.

Обрачун са њим у Сабору исламске заједнице избацује на површину одсуство спремности на дијалог унутар најважније институције Исламске заједнице и политичку себичност људи који воде муслимане у БиХ. Хасан Ченгић је неоспорно вјерник и његову приврженост исламу нико никада није довео у питање. Тим прије изненађује одлучност представника у Сабору да сукобе отворе јавно у мјесецу Рамазану, у вријеме поста и у вријеме у коме се не препоручују никакви сукоби и забрањују ратови.

Пораз Хасана Ченгића у Исламској заједници и фрагментација Странке демократске акције представљају јединствени процес рушења наслијеђа Алије Изетбеговића и Младих муслимана међу Бошњацима и то уопште није негативно. Чак се, прилично, закаснило.

Ове штеточине под именом „Младих муслимана“ гурнули су Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровали их вјерском мржњом. У раним почецима њиховог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини, нису успјели пуно учинити, изостао је минималан али важан напор у културолошком и одгојном прочишћењу народа. У многим случајевима исламска мисао је погријешила или није успјела процијенити шта су приоритети, не успјевајући осигурати ни оно што је било неопходно. На крају је то морало имати најгоре посљедице које ће исцрпљивати снагу друштва, искривљивати његова гледања а у насљедство му оставити мржњу, екстремизам, расцјепканост, смутње и девијације у организационом устројству. То је довело до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима давао особеност, специфчност и способност обнове и корекције правца кретања државе те омогућавао му организациона побољшања.

Жалосно је да ренесансу муслиманске заједнице отежава то што већина сарајевских владајућих кругова и оних који имају утицаја своје идеје и погледе на заједницу, њен идентитет и историју, црпи из виђења колонизаторског Запада, вехабијске Саудијске Арабије, османске Турске и њихове литературе. Зато је дошло до урушавања институција и немогућности остваривања права и потреба, па се свако понаша као посматрач кога не занима шта се дешава, док Срби и Хрвати отворено поручују да не желе бити дио друштва и неорганизоване државе која гуши њихова колективна и појединачна права.

Само у таквом, хаотичном друштву, Бакир Изетбеговић је некажњено могао отворити све фронтове према Хрватима и Србима, ширити мржњу и подузимати политичке акције које неповратно руше стабилност земље и доводе у питање опстанак државе у Дејтонском формату. Изетбеговићеве акције су биле највећа подршка екстремним групама и идеологијама, које су на дијелу настањеном искључиво Бошњацима могли радити шта хоће, организовати се како хоће, бити дио свјетске терористичке интернационале и некажњено учествовати у ратовима за „браћу“ хиљадама километара далеко од БиХ и Балкана. А управо су радикални исламисти, насиље и тероризам који користе за остварење циљева разлог зашто се цјели исламски свијет у оквиру савремених политичких процеса приказује као униформан, монолитан покрет, несклон миру и пријетећи, док се у њему „вјерски институт џихада“ јавља искључиво као функционални израз тероризма. Џихад, као један од најчесће кориштених појмова, после 11. септембра 2001. године је схваћен је као „гола сила“. Рушење Свјетског трговинског центра и напад на Пентагон повезивани су са тако схваћеним појмом џихада. Додуше, и истрага извршена од стране ФБИ је утврдила да су сви „учесници у акцији муслимани“ и да су ту акцију извршили позивајући се на вјеру и вјерске циљеве. Зато се показало погрешно настојање владе САД да одузме сваки исламски легитимитет политичким и оружаним акцијама које су извршили нападачи на САД, те да то представи као акте насиља који су неспојиви са исламом. Тако нпр. објашњавајући да је Бин Ладен одговоран за „11. септембар“, Стејт департмент га цитира: „Бог је благословио групу селефија (авангардних муслимана), узданицу ислама да униште Америку“! Влада САД овим ставља до знања да разумије како је акција у Њујорку и Вашингтону од Бин Ладена схваћена као вјерски задатак у име ислама. Али одмах послије тога, говорећи о тој терористичкој операцији и великој трагедији, влада САД на све могуће начине покушава да покаже како та тврдња Бин Ладена није тачна: „САД не признају такву ствар каква је исламски тероризам, чланови Ал Каиде су просто терористи и криминалци, ништа више. Они цинично настоје да искористе ислам да би прикрили свој убилачки програм, који није ништа мање него напад на вриједности цивилизације и само човјечанство“.

Исламска наука тврди: „истински циљ, крајња суштина џихада јесте мир, дефинитивни мир, читавог човечанства којим би господарила правила искључиво једне религије“.

Тачније, међународно право мира, према исламској концепцији је привремено средство за регулисање односа муслимана са спољним свијетом, за вријеме привременог укидања џихада (непријатељства) до момента кад ће „дар ал ислам“ (земља ислама) обухватити читав свијет и то на начин разумијевања свијета као куће рата – „дар ал харб“. Основно питање јесте: која је ту разлика између концепције ДАЕШ-а, Ал каиде, Нусра фронта… и на вјери заснованог учења? Јасно, само начин на који се остварује исти циљ.

Очигледно је рат, ипак, једино ефикасно средство џихада, ако се жели стварање јединствене исламске државе. Џихадом који је мирољубив може се преобратити неки појединац, мања група људи, али се не може поразити држава као САД.

Алија Изетбеговић и радикални исламски учењаци се слажу у једном: ислам на Балкану не треба да буде вјерски центар већ центар политичке моћи, и да се као политичка моћ тј. исламска држава, прелије по читавој Европи. Мирним али и насилним акцијама.

Изненађена оним што се у БиХ дешава, једна муслиманка, која је отишла у избјеглиштво пише: „Као Босанка и Бошњакиња … читам све што се из штампе може набавити … И читајући сазнајем о својим Бошњацима и о својој Босни … много што живећи тамо нисам знала … је ли могуће да сам била слијепа до очију или је можда господин Латић покупио сву нашу бошњачку памет па је свих ових ратних и поратних година просипа у име нас… Поред толико паметних и толерантних Бошњака, ко њему даде толико власти да изиграва идеолога цијелог једног народа, кад осим самохвалисања да је истински муслиман и Бошњак, не видјесмо у њему ништа што такве тврдње доказује. Напротив, никада толико крутости, нетолерантности, ограничености и ускогрудости не видјех ни код једног Бошњака са којим проживјех свој вијек“.

Радило се, у овом писму јавности, о реакцији на полемику коју је Џемалудин Латић муслимански фанатик и ситни корумпирани „Млади муслиман“ водио са Алијиним, у чаршији подобним, Србином-Црногорцем Марком Вешовићем, гдје му Латић вели: „Наравно, ја сам пјесник своје културе, не разумијем какав бих могао другачије бити, и Вешовић о тој поезији нема што рећи. Онај ко базди ракијом, крметином и бијелим луком нема способности читати поезију насталу из хумуса исламске културе“.

У то име, један новинар сличан Латићу, у разговару са арапским добровољцима тзв. муџахединима, питао је: „Може ли се бити муслиман на босански начин, гдје већина жена није покривена, а мушкарци не одлазе редовно на намазе“, одговор је био:

„Куран је један. Прописи су јасни. Ко жели да припада исламу мора да прихвата начела ислама. Зна се шта је дозвољено и зна се шта је забрањено. Ја не могу судити је ли неко вјерник или невјерник. Не могу нити имам право, јер Алах зна шта је у срцима. Али ко жели да припада исламу мора се држати Курана и Сунета. Ислам је једна вјера, нема десет вјера. Куран је једна књига, нема десет књига“.

Све те чињенице морају бити узете у обзир жели ли се разумијети позиција ислама у односу на тероризам ИСИЛ-а, Ал Каиде, Боко Харама, Ал Шабаба и Нусра фронта, и жели ли се правити концепт сарадње са дезоријентисаним, конфликтним друштвом и радикалним вођама чије су позиције значајно ослабљене због изостанка резултата њихове политике и нереалних амбиција које су код свог народа стално будили и подстицали.

Државотворни народи који су кроз историју градили властиту државност, стварали институције и унапређивали прописе, не користе вјечни живот и Бога као алиби за своју неспособност договарања са другим и другачијим. Сукоби и конфликти одавно су постали пракса у БиХ и на плану микро разлика унутар муслиманске заједнице, о чему говори стање у Сабору Исламске заједнице БиХ. Као вјерници, муслимани и њихове вође морају већ једном схватити да је крајње вријеме да одбаце политику сукоба и крену другим, бољим, путем.

Свакако и тонови који се чују у Загребу и Београду, када се говори о монструозној мрежи насталој у БиХ, а који сваку унутрашњу критику схватају као непотребну и неоправдану „ауто-виктимизацију“, доприносе одсуству адекватне реакције институција државе на очигледну терористичку пријетњу. Ти нестручни кадрови и новинари не схватају да отпор радикалном исламизму мора јасно и одлучно долазити из муслиманских заједница и од оних муслимана који се уопште не идентификују са терористима.

Највеће жртве исламистичког тероризма су секуларни муслимани, њих 5 милиона је убијено у задње двије деценије од стране фанатика ДАЕШ-а, Ал каиде, Нусре… Само лудаци се могу идентификовати са акцијама ових организација, па критика која долази из муслиманских извора никада није ауто-виктимизација, јер не постоји идентификација.

Зашто су исламистима највећи противници, чак и мртви, симболично: Садам Хусејин, Моамер ел Гадафи и Гамал Абдел Насер, или живи Хосни Мубарак, Бен Али, Абдулах Салех, Башар ал Асад… а нису Хилари Клинтон, Ангела Меркел или Тереза Меј?!

Када из западних влада крене критика исламистичког екстремизма и тероризма, онда ту појаву треба тумачити као ауто-виктимизацију. А критику тероризма из извора хуманистичког ислама треба подржати и схватити као одмјеравање два непомирљиво, сукобљена свијета. Некако на тај начин разумијем и свој скромни допринос овој борби.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Сарајевски политички сукоби и крваве границе ислама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић тврди да је терористички акт у Манчестеру дјело оперативаца повезаних са БиХ и инструисаних од британских обавјештајних служби, међу којима је Рамадан Абеди из Либије отац терористе Салмана Абедија.

„Нема терористичког напада у Европи, а да БиХ није на одређени начин уплетена у њега или да траг терориста извршилаца, мреже која га организује и наоружања не указује на БиХ“, рекао је Галијашевић.

Он сматра да терористички акт у Манчестеру има печат британских обавјештајних служби, њихових грешака и одређене организације и режије.

„Рамадан Абеди, отац терористе из Манчестера Салмана Абедија, је 1993. године дошао у Велику Британију и одмах ангажован за рад у обавјештајним службама ове земље. Већ 1993. године је био на пропутовању кроз БиХ, а 1994. на подручје средње Босне долази у једном британском конвоју“, додао је Галијашевић.

Галијашевић наводи да је Абеди 1995. године, под именом Абдела, био у одреду „Ел муџахедин“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Напад у Манчестеру има печат британских обавјештајних служби се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Александар Милачић

Одлука Савета министара БиХ да је за стављање на „црну листу“, коју прави Савет безбедности УН за фирме и лица повезане са терористичким организацијама, потребна сагласност Председништва БиХ била би не само противуставна, него и безбедносно опасна, упозорава експерт за питања безбедности Џевад Галијашевић.

Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је да има информацију да је Савет министара БиХ донео управо овакву одлуку и оцењује да је то велеиздаја Српске и преношење надлежности које угрожава безбедност.

Галијашевић објашњава да су досад о томе ко треба да се нађе на „црној листи“ СБ УН, на основу података које припрема Обавештајно-безбедносна агенција, одлучивала ентитетска министарстава унутрашњих послова и Агенција за истраге и заштиту.

„Сада би о томе могло да одлучује Председништво, што је незаконита и антиуставна одлука, али пре свега опасна за мир у региону и Европи“, каже за Спутњик Галијашевић.

То би, упозорава он, отворило врата да лица са терористичком прошлошћу могу да оперу биографије и слободно се крећу по БиХ, региону и свету, што носи велику безбедносну претњу.

„У БиХ се већ неко време перу биографије. Прво смо примили шест лица из Гвантанама над којима не постоји адекватан безбедносни надзор. Примили смо највећег специјалисту за минско-експлозиван средства Тарика Махмуда Ахмед ел Саваха, који је код нас на ресоцијализацији. Примили смо и припаднике ’алжирске групе‘ којим такође немају надзор. Ослободили су из имиграционог центра Абу Хамзу који представља претњу националној безбедности БиХ, који је као држављанин Сирије после седам година пуштен из имиграционог центра“, наводи Галијашевић.

Он подсећа да је пре седам-осам година министар безбедности Тарик Садовић експресно смењен када је покушао да уклони са листе извесног Сафета Дургутија, директора терористичке организације Везир из Травника, а онда су ове власти скинуле с листе и Дургутија и организације попут „Беневоленс интернешенел фондејшен“, којој је „избрисано“ опасно поглавље из биографије тиме што је преименована у „Босанска идеална футура“.

Према његовим речима, многим терористима који се и данас налазе на листи СБ УН као што су Лахгар Бумедијен, Бенбел Касем уклоњена је „босанска биографија“, чиме се стварају услови да се настави брисање терористичких досијеа таквих лица која добијајући нова документа могу без оптерећења да прелазе границе.

„Само је листа СБ УН релевантна. Сада нам кажу да се на ту листу не може ставити нико док Председништво БиХ не да сагласност. И то у време кад се са сиријског ратишта враћају припадници Нусра фронта и Исламске државе. На овај начин се потпуно уклања било каква препрека да се они несметано крећу по Европи и угрожавају друге земље“, оцењује наш саговорник.

Коментаришући реаговање председника Додика, Галијашевић каже да Република Српска ову одлуку Савета министара третира као пренос надлежности на заједничке институције, чиме се умањује улога МУП-а Српске. Притом, додаје он, Српска се једина бори против терористичке претње због чега је имала и жртве: полицајца убијеног у Зворнику, два убијена војника, а никад није утврђено која је група стајала у позадини тих терористичких аката.

„С друге стране, измишљено је да неко прети ликвидацијом министру Драгану Мектићу. Прашином која се дигла око приче о могућем атентату на њега у ствари се прикрива ова одлука које је практично већ донесена“, сматра Галијашевић.

Саговорник Спутњика критикује и западне земље које, по његовом мишљењу, не желе искрено да униште терористичку мрежу и њене пипке у БиХ.

„Они не желе обрачун са терористичким групама него њихово даље усмеравање и инструментализовање у сврху својих геополитичких интереса. Зато ми видимо убијање појединих команданта али не и промену политике која би одлучно уништила и војнички поразила терористичке организације“, каже Галијашевић.

Кад је реч о БиХ, како упозорава, није испоштована ниједна безбедносна процедура.

„Нити се онемогућавају такве организације, нити њихово финансирање, прање новца, нити се ометају људи који воде те организације, нити је заробљен неко ко је отишао или се вратио из Сирије. Постоје сталне нагодбе таквих појединаца и група и са тужилаштвом и са владом у Сарајеву, и са Бакиром Изетбеговићем“, са жаљењем констатује Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Прети ли велеиздаја Српске — прање биографије терористима? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић рекао је да су опомене које долазе из Србије увијек биле добронамјерне, па тако и најновије о постојању плана „Посљедња шанса“ који предвиђа одлучујући удар на актуелну власт и дестабилизацију Српске, а што је објавио београдски портал „Ослобођење“.

„Србија има институције способне да препозају специјалне операције које се воде против и Србије и Републике Српске. Управо зато Република Српска и добија ту врсту помоћи јер је Србија заинтересована да сачува стабилност држава српског етничког простора. Нестабилна Република Српска неизбјежно би изазивала и нестабилност Србије и на то непријатељи Српске рачунају“, истакао је Галијашевић, коментаришући текст који је објавио београдски портал „Ослобођење“ да је у Републици Српској у току спровођење новог одлучујућег удара на актуелну власт и дестабилизацију Српске под називом „Посљедња шанса“, који је процурио у јавност упркос строгој тајности.

Он сматра да је Србија прејака на Балкану и зато се не иде директно на њу, него се покушава утицати на њену стабилност преко Републике Српске.

„Република Српска је једини правни, политички и државотворни субјекат у БиХ који функционише и испољава стабилност и способност да рјешава проблеме из реалног живота својих грађана. На Западном Балкану само још Србија показује колико је важно државно уређење и способност политичке власти у смислу унутрашње стабилности и регионалне стабилности“, оцијенио је Галијашевић.

Он тврди да је план „Посљедња шанса“ реалан и да га посједују обавјештајне службе.

Према његовим ријечима, „штафетну палицу за спровођење планова појединих страних медијатора с циљем дестабилизације Републике Српске и њеног урушавања преузео је кадар СДС-а и Савеза за промјене“ с обзиром на то да се Бакир Изетбеговић „умирио“ под теретом проблема у заједничким институцијама БиХ, Федерацији БиХ и СДА.

„Кадар СДС-а, односно Савеза за промјене у Сарајеву отворено спроводи операцију урушавања Републике Српске и подјела у српском народу. Иницијатор тих акција су поједине западне владе уз оправдање да се боре против ‘руског утицаја’. Ипак, најпрљавији дио посла – уништење Српске, препустили су кадру Савеза за промјене у Сарајеву“, сматра Галијашевић.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: ОПОМЕНЕ КОЈЕ ДОЛАЗЕ ИЗ СРБИЈЕ УВИЈЕК СУ БИЛЕ ДОБРОНАМЈЕРНЕ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Чак и у доба владавине Кемал Паше Ататурка, за чије реформе је тадашњи политички запад имао разумијевање, демократија је била најмање битна и најмање уочљива. Питање улоге државе Турске увијек је постављано у односу на питање њене способности да спријечи излазак Русије на Средоземље и повратак митске Византије на Босфор. Зато Ататурк није доживљаван као крвник или диктатор иако је за себе, већ у имену, присвојио традиционалну, војну и политичку, османску титулу „паша“ и појачао је са двије ријечи које се на западу пишу као једна, Ататурк или „Отац Турака“.

Турска држава никада у својој историји није припадала, нити била, дио Европе.

Културно, религијски, етногенетски и антрополошки, Турска је била и остала у Азији.

Турско опонашање западне демократије развијало се након значајног привредног раста, из времена војне управе раних ’80-их година, када је Тургут Öзал увео низ либералних реформи. Посљедица овог повезаног и несумњиво позитивног тренда, био је наступ исламистичких странака. Оне су, од манифеста Millî Görüş (Национална визија), што га је од 1969. заступао Неџметин Ербакан, прихватале раст и модернизацију, али никада искрено и западни секуларизам, у коме су били видљиве мјере деисламизације. Кемалистичка секуларна полудемократија нашла је своју полудемократску, исламистичку алтернативу. Од Ербаканове Странке националног реда (МНП, 1970-1971) и Странке националног спаса (МСП, 1972-1981) до његове Странке благостања (Рефах, 1983-1998), у којој је међу оснивачима био и Ердоган, па онда преко Странке врлине (Фазилет, 1998-2001) до Ердоганове Странке правде и развоја (АКП – основане 2001) прошло је готово пола вијека и четири велике забране, уз напомену да је АКП, ипак, реформисана верзија Ербакановог политичког исламизма. Циљ АКП није био стварање исламске државе уз примјену шеријата, него борба за власт и утицај унутар кемалистичке националне државе. Ердоганова привидна умјереност, његов проамерички и проевропски став, подршка тржишном капитализму, дијелом објашњава и суздржаност војних и судских власти према АКП, као и успјехе АКП-а и Ердогана на изборима: парламентарним, предсједничким и локалним, од 2002. до 2016.

Као дијете истамбулских радничких четврти, Ердоган је покренуо својеврсни класни напредак у крутој турској управи. Политичка администрација и војни врх, до превласти АКП-а, били су затворени за утицај исламистичке структуре турског друштва док су привидно стремили демократизацији. У првим годинама власти, Ердоган је распустио судове државне безбједности, смањио тортуру у истрагама и покренуо преговоре с Курдима. У овим акцијама Ердоган је до 2013. године, имао подршку покрета Хизмет (Служба), који предводи Фетхуллах Гулен, исламски учитељ с адресом у Пенсилванији.

Неоспорно су, у одређеном времену, Турска геополитичка улога, стратегија и циљеви били идентични или усаглашени са циљевима и улогом западних сила (САД, Енглеска, Израел, Њемачка и Француска) али и са утицајним сусједима (Русија, Грчка и Иран). Данас такве Турске више нема: нова, Ердоганова Турска, не одговара, као некад, САД, Енглеској ни Израелу – осим у контексту краткорочне, епизодне улоге дестабилизације стања у Сирији и улоге у свргавању Асада ограничене тренутном и привидном сарадњом са Русијом; провоцира Њемачку, омаловажава и потцјењује улогу Француске а при томе је врло непоуздана као партнер (Русији, Ирану, Кини…), свакоме осим Катару. Способност Ердоганове Турске да на било какав обиљнији начин отежа Русији или јој нанесе непоправљиву штету, више не постоји. Таква Турска не крије своје неоосманске амбиције и тежње да одлучује о балканским политичким приликама, чак концептом солидарности их уцјењује у смислу њиховог односа према Гулену, али, Турска више не посједује ниједан механизам ни инструмент који би могла употребити као властити адут у обликовању Балкана.

Нарочито, због тога, Ердоганова „побједа“ на референдуму и увођење предсједничког система уз привидну консолидацију власти, у геополитичком смислу, не значи ништа. Турска је данас бијесни пас који је превише гризао и остао без зуба.

Ердоган као метафора „Нове Турске“ може галамити и лајати – може испољавати бијес и може такав беззуб, гристи око себе и само изазивати подсмијех.

Баш као и нови амерички предсједник Доналд Трамп.

Ако погледамо ширу слику, уочићемо, да је америчка, јужњачка и наводно поражена свијест о ропству као легитимном односу међу расама, супериорној бјелој и инфериорној црној, своју негацију демонстрирала побједом првог, црног предсједника Барака Обаме. И ништа се није промијенило. На вањскополитичком плану САД су наставили уништавати државе и убијати, технолошки (и само тако) заостале народе Азије и Африке. Отворени су нови ратови, прављени су послови и уништавана колективна безбједност. Уједињене нације су бачене под ноге: када се нешто може урадити преко њих – то се и уради али ако не може тако – може и без Уједињених нација.

На унутрашњем политичком плану расни сукоби су се продубили а бијели полицајци и потомци Кју Клукс Клана наставили су убијати црнце и разарати црначке квартове.

Сједињене Америчке Државе представљају земљу која је настала на најстрашнијем геноциду, етничком чишћењу и криминалу. Амерички домородци су истребљени и та свијест битно је одредила правце америчке политике и у двадесет првом вијеку. Уосталом, свака од ових дефиниција САД блиједи пред дубоком социјалном и политичком анализом коју је изложио предсједник Русије Владимир Путин, у свом интервјуу за РТ из 2014. године.

Управо наше погрешно увјерење да је САД демократска држава увело нас је у заблуду потврде тог увјерења након побједе Доналда Трампа – за нас је то био доказ да је могуће да у тој држави, иза које остају страшни трагови злочина, животињске острашћености и бјеснила, као израз протеста, побиједи идеја сарадње са другим државама и да представља потврду намјере САД да одустане од рушења влада и држава и спремности да се буде задовољан властитом земљом.

Посебно порука „Америка Американцима“ требала је да нас увјери да грађанима Америке и њиховим елитама не треба ништа више ни вредније од њихове земље и да су, желећи контролу над цијелим свијетом, изгубили власништво над својом земљом.

А онда смо видјели лудило: амерички естаблишмент, дубока држава и војно-обавештајне елите суштински нису подијељени и за ту сиву еминенцију у тој земљи на прошлим предсједничким изборима није постојала дилема, нити су постојала два пута, на начин како смо ми схватили САД.

Како задржати исти пут – како наставити ратове и отворити нова жаришта: чак, како направити прави „Велики рат“, о томе се одлучивало. Тачније, о избору најбољег начина да се настави и заоштри познати амерички геополитички пут насиља и рата.

Практично, побједио је политичар који је имао подршку индустријског комплекса, са мањим бројем гласова и без подршке властите странке. Управо та рачуница о одсуству потпуне, неподјељене подршке матичне странке увјерио је ту парадржавну структуру да ће са Трампом бити лакше остварити све планове – чак лакше него са Хилари.

Тако некако изгледа и овај референдум у Турској: Од стратегије „Нула проблема са сусједима“ Турска је дошла у ситуацију „Нула мира са сусједима“ и „Нула мира у земљи“. Запад се није баш ни противио овом развоју ситуације али ће га користити да продуби унутрашње друштвене конфликте у самој Турској и доведе до њеног распада или дјелимичне сецесије неког њеног дјела.

Ердоган је себи прибавио много ауторитарних механизама који на међународној политичкој сцени не значе ништа а на унутрашњој само продубљују конфликте.

Зато је побједа Ердогана баш као и побједа Трампа бесмислена холограмска политичка пројекција неких могућности, које се никада неће моћи реализовати. Обмана.

Мислим да је то и добра вијест за Балкан, који је уморан од изјава турских политичара и њихових полтрона у Сарајеву, Тирани и Приштини. Понекад и Новом Пазару и у Београду.

Ердоган је својим плановима и тежњама недвосмислено узнемиравао Балкан – његове изјаве никада нису производиле равнодушност али он постаје, све више, политички мртвац, који се пред политичку смрт, само снажно бацака рукама и ногама, док се цјела Турска гуши у клинчу Ататуркових присталица и исламиста, Курда, шиита и сунита… али и богатих и сиромашних. Опада бруто национални доходак, вањскотрговинска размјена је на најнижем нивоу, индустријска производња слаби: у Турској права криза тек куца на врата. Умјесто државничког одговора Ердоган и АКП гањају Гуленове духове по Турској и настављају репресивну кампању према сарадницима и симпатизерима „турског Сороша“ и његовој „терористичкој организацији ФЕТО“, која дјели књиге и отвара исламистичке школе али баш не баца бомбе и не шаље бомбаше самоубице у акцију.

Готово је потпуно сигурно да иза неуспјешног војног удара, који је ојачао Ердогана у унуташњем политичком животу Турске, стоји управо амерички и европски миљеник Фетулах Гулен и његова мрежа, потпуно идентична Сорошевим организацијама. Зато се и не поставља питање улоге америчке и европске администрације (Њемачке, Француске и Британске) у догађајима. Не треба заборавити да је три дана прије удара Француска из безбједносних разлога затворила своју Амбасаду у Анкари, а САД су поступно, три мјесеца, смањивале своје дипломатско особље у Турској.

Улога западних служби у покушају свргавања Ердогана представља стварни алиби самом режиму у Анкари, да отворено и снажно настави изградњу ауторитарног политичког система, способног да слабости у реализацији неоосманске платформе на међународном плану неутралише досљедном и отвореном исламизацијом друштва, кроз наметање и промовисање Турске као покровитеља, разних диктаторских исламистичких режима и исламистичких организација, које отворено подржавају и примјењују тероризам.

Крах државног удара омогућио је Ердогану потпуну превагу на унутрашњем плану.

Сви његови противници осудили су покушај преврата и подржали га у оцијени да је одбранио демократију. Што је још важније, Ердоган је искористио прилику да демократски поредак редефинише у свјетлу побједе над пучистима. Ту није само ријеч о чишћењу војске и администрације. Преломна раздобља у турској политици увијек су била праћена великим чисткама. Овај пут побједник је, међутим, у прилици редефинисати саму природу државе, њене организације и односа према „свом народу“ (Ердоган за суграђане углавном користи термин „мој народ“), привидно и другим народима.

Ердоган је, прилично лукаво, искористио ту јединствену прилику како би себе представио Кемалом Ататурком „Нове Турске“, државе која симболизује јединство исламске побожности и турског национализма, укоријењеног у османској прошлости (Вол стрит журнал, 25. септембра). Умјесто кемалистичке државе – националистичке и секуларне, која је у рату за независност (1919-1923) заштитила турске границе од западног империјализма, „Нова Турска“ је замишљена као снажна национална држава у којој је исламизам заштитио демократију од „домаћих издајника“.

У пракси у реалном животу, то изгледа сасвим другачије. Команда турског ваздухопловства, полиција и све јавне службе настављају са дјељењем отказа и избацивањем са посла људи који имају било какву везу са Гуленом. Расписане су многе потјернице, похапшени бизнисмени, учитељи и хоџе а преко 20.000 људи је затворено под оптужбом да су подржавали или помагали покушај државног удара.

У југоисточној Анадолији, на подручјима Мардина, Дијарбакира, Сирта и Газиантепа те у Хакари, (подрегији источне Анадолије), проводе се непрекидно велике и бруталне војно-полицијске акције против бораца Радничке партије Курдистана. Ердоган је сам потврдио да су те операције највеће у историји државе. Практично, на линији тог курса је уведена принудна управа у 28 локалних административних јединица на југоистоку земље, гдје компактно живи курдско становништво. Деструктивна улога Ердогана, војске и тајне службе у властитој земљи зауставили су притисак на државе које се граниче са Турском.

Одмах након смјене премијера Ахмета Давутоглуа постало је јасно да се турска политика на Балкану и Блиском истоку, заснована на тзв. доктрини „стратешке дубине“ и обнове турског утицаја, какав је постојао у доба Османског царства – нашла у слијепој улици. Пред очима Ердогана – Истамбула и Анкаре – уз сав труд промовисања неоосманске визије према Балкану и блискоисточним просторима, уз турску јужну границу, на сјеверу Сирије, уз помоћ САД, незаустављиво се формира територијално компактан териториј под надзором Курда, који све више поприма елементе државности.

У Анкари су схватили поруку да ту баш и није проблем само Гулен: смјена Давутоглуа, која уопште није била тако прозаична како је медијски приказана, кроз сукоб два политичка карактера и њихово надметање за доминацију у врховима власти – потврдила је и маркирала слом турске вањске политике и великих геополитичких амбиција.

Од самог је почетка било је јасно да је ријеч о сукобу на стратешком нивоу. Давоутоглу, близак америчкој и европској политици, био је упоран у провођењу политике “стратешке дубине”, али и спреман на прилагођавање америчким и европским интересима. Ердоган је, са друге стране, на стратешком нивоу упорно одбацивао могућност компромиса агенде „стратешке дубине“ и америчких регионалних опција. Ердоган се у ствари трудио и покушавао да игра по америчким правилима али слиједећи турске интересе, који су били у дубоком конфликту са формулисаним и јасним америчким плановима.

Без Давутоглуа, као стратега и оца савремене турске вањске политике, Ердоган је наставио тврдо провођење доктрине „стратешке дубине“, супротстављајући се америчким и европским интересима – посебно по питању односа с Курдима – све док није ударио у зид и његова вањска политика доживјела потпуни слом. Покушаји Анкаре да промијени курс и успостави стабилност турске геополитичке доктрине, склапајући примирја са свим „непријатељима“ које су сами направили непријатељима, укључујући Русе и Израелце, као и привидно мирољубиве поруке према сиријском режиму и предсједнику Башару ал-Асаду показали су привидну одлучност да се са свима измири и разумије, изузев Курда, са којима се наставило ратовати интезивно, на подручју Сирије као и на југоистоку Турске.
Ердоган је свјестан смјене историјских епоха и да се вољом моћних политичких центара руши геополитичко наслијеђе Првог свјетског рата а са њим и концепт нација типа државе.

Овај процес означава и најављује динамично прекрајање граница у Азији, Африци па и Европи, а Турска у њега, баш као и прије стотину година, улази бременита унутрашњим проблемима и сукобима у властитом окружењу, које је сама изазивала.

Данас не постоји ниједан геополитички партнер Турске који би помогао Турској да из ових процеса изађе као какав-такав побједник и да заузме бољу позицију и ојача.

Та прича је углавном завршена, партнерства су изграђена: с једне стране САД, Велика Британија и Израел, са друге Русија, Иран и Кина, а на трећој њемачко-француска коалиција и Европска унија. Сви приоритети у оквиру ових савеза су давно формулисани а у реализацији њих Турска је више сметња него што је потребна.

Запад ће наставити са подстицањем немира и сукоба у самој Турској, а тиме нове Ердоганове овласти не значе ништа осим могућности контролисане и ничим ограничене репресије на унутрашњем плану која неће ријешити ниједан стварни проблем Турске у овом историјском времену, и она сама ће бити жртва прекрајања граница а не добитник.

Да је свијестан ове чињенице Ердоган је показао у свом познатом обраћању породицама погинулих у покушају државног удара, тврдњом: „…како је ‘препород’ од 15. јула показао да Турци не могу очекивати ни правду, ни помоћ, ни подршку или разумијевање ни од кога… што год радили, морамо сами направити“ (лондонски Гардијан, 31. августа).

Наравно, пут у изолацију који је сам изабрао за себе и Турску потпуно је усамљенички.

Турски змај од папира коначно су поцијепали истамбулски исламисти и њихова политичка звијезда Ердоган, рушећи Ататурково наслијеђе и секуларни политички систем парламентаризма, којим се управљало из Анкаре читав вијек.

Као у пуно већем огледалу, Сједињене Америчке Државе могу, анализирајући положај Турске данас, погледати свој пут и своју судбину – унутрашње проблеме и чињеницу да су свијет учинили несигурним за живот, доводећи га на ивицу глобалног сукоба.

У обрнутој политичкој пројекцији, нови амерички предсједник Трамп, намеђународном плану покушава голом, ирационалном и тешко предвидљивом силом стећи значај док на унутрашњем плану представља само змаја од папира којим се на америчком вјетру играју тајне службе и утицајни медији као креатори америчког става о свијету и политици.

Трамп и Ердоган представљају слику и прилику носилаца самоубилачке политике, уочљиве кроз велике амбиције, малу памет, разорну мржњу и потпуну непоузданост.

Баш као геополитичка пјешадија исламистичке бруталности – њихови фанатизовани војници и самоубице постројени у одредима Ал Каиде, Исламске државе, Нусра фронта, ССА…

„Све се човјек брука са човјеком, гледа мајмун себе у зрцало“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: „Побједе“ Ердогана и Трампа као побједе папирнатих змајева се појављује прво на ИСКРА.