Фото: Политика

Колика је вероватноћа да у једној календарској години добијете четворо деце? У случају породице Милићев – целих сто одсто! Након што је у јануару 2005. Милина Милићев родила Јовану, Милицу и Мају, ове тројке су, како у шали каже њихова мама, у децембру добиле – четворку. На свет је стигла њихова сестра Вања.

Милина је једна од 10.000 мама код које су тројке зачете природним путем, а Милићеви су једна од 15.813 породица у нашој земљи која има четворо малишана.

Иако су четири девојчице унеле неописиву срећу и радост у ову породицу, Милићеви сваки дан воде борбу за пуку егзистенцију – с обзиром на то да су сестрице провеле 43 дана у породилишту како би достигле пуну тежинуморалесу да буду храњене вештачким млеком за које су родитељи издвајали око сто евра месечно. Исту суму морали су да дају и за три, односно четири паковања пелена. Данас само за најосновније потребе – гардеробу и исхрану, месечно издвајају између 50.000 и 60.000 динара.

„Дневно се попије три литре млека и три јогурта и поједе три килограма хлеба, меса, воћа и поврћа. Пошто девојчице не могу међусобно да наслеђују обућу и одећу, стално морамо да им купујемо нову гардеробу“, објашњава ова мама.

Од момента када су девојчице стигле на свет, суочени су са маћехинским односом државе. Осим родитељског додатка, који стиже на адресу свих мама и тата без обзира на висину примања, породица Милићев није добила никакву стимулацију за своју вишечлану породицу.

Иако Милина није била запослена када су бебе рођене, плата њеног мужа била је буквално неколико динара виша од предвиђеног цензуса за дечји додатак. Данас је збир њихових примања нешто већи од 80.000 динара, што их опет чини неконкурентним за добијање социјалне помоћи.

– Неко ће можда рећи да су то „фина примања“ али ако имате на уму да нам је школа недавно само за четири екскурзије тражила 100.000 динара, схватићете шта ми (не)можемо да приуштимо нашим девојчицама од плате – каже Милина Милићев. За десет година девојчице ниједном нису виделе море.

„Кад смо их уписивали у вртић, понудили су нам да их упишу у три различита вртића, иако је прописано да се деца, а нарочито близанци и тројке, никад не раздвајају. Након неколико месеци административне битке са Министарством просвете успела сам даобезбедим бесплатне уџбенике за девојчице. Недавно нас је саобраћајни полицајац казнио јер су на задњем седишту седеле четири девојчице, са образложењем да је ауто регистрован за пет особа. Када га је мој супруг, видно изнервиран и понижен, упитао: „Које дете желите да избацим из кола?“ униформисано лице кратко је одговорило: „По вашем избору“. Још увек памтим сличну мучну ситуацију са таксистом који нам је за вожњу до Дома здравља тражио дупли износ од уобичајене тарифе. Кад смо се побунили, дрско нам је одговорио: „Имали сте пара за вантелесну оплодњу, а немате за такси”, с горчином се сећа Милина.

Због чињенице да у животу вишечланих породица има и ружних епизода, родитељи ових малишана основали су пре три године Удружење близанаца и тројки. У њега је до данас учлањена 301 породица са троје деце, 76 породица са четворо деце и пет породица које имају петоро малишана. Подаци Републичког завода за статистику говоре да 99.368 породица у Србији гаји троје деце, њих 15.813 има четворо малишана, а петоро – 5.264 породица.

У удружење је учлањена и породица Костелник из Врбаса која има петоро деце и – стамбени кредит у швајцарцима. Ту су и Миленковићи, родитељи чувених четворки из Ниша, као и Ђорђе Станисављев, самохрани отац троје деце из Зрењанина. Сви се они надају да ће политичари испунити обећање које обично дају у предизборној кампањи – да ће држава коначно почети финансијски да помаже  породице са више деце.

————————————————————–

Најлепши рођендански поклон

„У почетку сам их разликовала по килажи, јер су моје девојчице тежиле између килограм и триста грама и два килограма. Онда сам почела да их разликујем по цртама лица – Јована је имала најпрћастији нос, Милица највеће образе, а Маја ситну, филигранску грађу. Међутим, врло брзо сам схватила да их никад нећу помешати због њихових различитих карактера и међусобних односа. Милица и Маја, које су у стомаку биле испреплетане, стално су тражиле загрљај оне друге, а Јована је од доласка на свет била индивидуалацкоме је пријала самоћа“, прича Милина и додаје да су тројке биле најлепши поклон за њен 24. рођендан, кога је прославила у – породилишту.

Катарина Ђорђевић

————————————————————–

Пето дете – шести прст

Када се европска склоност апсурду, од које су Кафкa и Бекет створили литерарне опусе, повеже са домаћом, нушићевском и домановићевском – то се зове имплементација.

А када се крене са „имплементацијом“ – нема чуда које није могуће.

Колико ли се пута само чула кукњава због тога што Србијом влада бела куга!? Чак се и Ненад Прокић, звани Прокус Максимус, иначе заклети непријатељ народа и територија – недавно сетио да се општенародном нарикању придружи.

Бела куга заиста јесте пошаст српског и не само српског него и већине других европских народа. Иначе је карактеристична за друштва благостања, као доказ да добро и зло најчешће иду заједно. Срби су, међутим, као и остали Словени, успели да сједине два зла – белу кугу и сиромаштво.

Како сиромашно друштво може да се бори против нечега са чим ни богато не може на крај да изађе?

Тешко.

Али, то нипошто не значи да се борити не треба.

Један од најлогичнијих и најједноставнијих начина борбејесте државна финансијска помоћ породицама које имају много деце.

И – шта се ту догађа?

Пре неки дан на телевизији гледам прилог о жени која је добила пето дете. Држава, која јој је за осталу децу барем мршаво помагала – за пето, каже, неће!?

Разлог заштонеће, она, то јест држава, оличена у својим муцавим портпаролима, није у стању да објасни.

Тачније – објашњава надуго и нашироко, као човек који не зна шта би рекао. И уместо једног, даје више различитих одговора, као човек који лаже, па невешто покушава да своју лаж забашури.

Један од одговора је, тако, да је неко светско правило, којеје, је ли, код нас „имплементирано“, како за жену није здраво да рађа више од четворо деце. Па је, пошто је већ здравље изложила опасности, изостанком финансијске помоћи, биће, треба додатно казнити!?

А други је како је наша држава сиромашна па више од четворо деце не може да помаже!?

Овај аргумент, који би, иако нехуман,имао смисла у многољудној Индији, у земљи са белом кугом превазилази логику надреалистичке поезије.

Или – хајде да будемо буквални, па да и државни портпароли могу да нас разумеју: Кад би већина српских породица имала по четворо деце, са тим аргументом би могло да се жестоко спори. Пошто није тако, него је двоје деце по породици идеал високог прираштаја, реч је о идиотизму са којим је свака разложна полемика немогућа.

Чланак БОРБА ПРОТИВ БЕЛЕ КУГЕ – ПРАЗНА ПРИЧА: Кад је држава маћеха породицама са више деце се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Наследници имовине, одузете и отете после Другог светског рата чекали су више од шест и по деценија да се донесе Закон о реституцији и враћању имовине.

Република Србија је била једна од последњих бивших комунистичких земаља која је донела тај закон. Када је реч о његовом спровођењу, још су то само пионирски кораци. Од њега се очекује да се спрече нове спекулације, односно продаја имовине, која већ има власнике.

Иначе, око 140.000 власника и наследника тражи од државе да им се врати имовина отета после Другог светског рата. Основни модел на ком се заснива Закон о реституцији је враћање одузете имовине у оним случајевима где је то могуће. То је најправичнији и уједно најјефтинији начин да се обештете прави власници.

Осим трошкова, држава од овог обимног посла очекују и бројне користи, иако је он веома компликован и подразумева задовољење историјских права изворних власника. Ово је подухват од великог политичког и државног значаја, јер ће се тако коначно уредити земљишне књиге и појаснити власнички односи, што су кључни захтеви страних инвеститора.

Иако донет са вишедеценијским закашњењем, и садашње власти, као и многе пре њих, обећавају да ће исправити неправду и свима поштено вратити имовину. Јер, како је једна држава одузела, тако друга, по истом критеријуму, може и да врати!

Законом о аграрној реформи из 1945. године Српској православној цркви одузето је око 70.000 хектара плодне земље и шума. Цркве су по том закону могле имати само по десет хектара, а цркве и манастири од изузетне историјске важности по 30 хектара земље и шуме.

Законом о национализацији из 1958. године црквена имовина поново је дошла под удар. Наиме, тада је Српска православна црква остала без 1.181 зграде. Оне су до тада углавном служиле за смештај свештеника и њихових породица или као пословни простор. У Београду је практично национализовано све осим зграде Патријаршије!

И за повраћај ове имовине донет је закон чије је спровођење у току. Црквеним преговарачима, све власти, па и председник Србије, 2013. године обећавале су враћање имовине. Имовину очекују све верске заједнице на територији некадашње Југославије и Србије. Али, и то засад иде „пужевим кораком“.

У Војводини је после Другог светског рата укупно национализовано 668.412 хектара пољопривредног земљишта, и то од 87.000 власника. Највише је отето од Подунавских Шваба, и то 389.250 хектара, од 1.193 велепоседника је одузето 84.000 хектара, од цркава 34.522 хектара, од неземљорадника 42.000 хектара, а од такозваних непријатеља, којима је имовина конфискована по пресуди, 22.951 хектара.

Засад, најтежа судбина је у задругарству. Јер у овој области се најмање одмакло у враћању имовине и доношењу закона. Већ три деценије се обећава враћање одузете задружне имовине, више од 200.000 хектара и неколико хиљада зграда. Само у Војводини задруге тренутно имају око 75.000 хектара такозваних задружних њива. Међутим, задругари тврде да је њихових ораница много више, јер су нека пољопривредна предузећа задружну имовину продавала као друштвену. Иако задружна имовина има титулара, они који су до ње лако долазили свесно су је и продавали како би олако дошли до богатства.

На крају 2015. године задругари чекају политичку вољу партијске олигархије да донесе одлуку о враћању имовине, али и нови закон о задругама. Јер, сад је на чекању десет верзија нацрта новог закона, али ниједна није стигла до Владе Србије и Парламента. У изради је нова 11. верзија нацрта тог закона уз ново обећање да ће закон угледати светло дана на крају 2015. године!

Дакле, услов уласка Србије у Европску унију је решавање проблема реституције, црквене и задружне имовине. Не на обећањима, већ у законима, пракси и – животу. Односно, да наследници постану власници дедовине!

Чланак БРАНИСЛАВ ГУЛАН: Држава споро враћа дедовину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Власник православног светилишта, манастира Острог, не може бити Српска православна црква – она може да буде само корисник! Ово је у уторак казао Михаило Бурић, председник савета комисије за израду ДУП-а Глава Зете-Манастир Острог, професор Универзитета Црне Горе, члан ДПС и бивши градоначелник Подгорице.

– Власник на кога би се могао водити овај манастирски комплекс може бити само Општина Даниловград, евентуално држава, јер су општина и држава по питању власништва суплементарни – рекао је Бурић порталу Аналитика.

Ова прича не изненађује др Будимира Алексића, професора на Цетињској богословији, јер то, како каже, траје још од времена титоизма и отимачине црквене имовине која ни до данас није враћена Митрополији црногорско-приморској.

– Закон о културним добрима је тако конципиран да држава има „одрешене руке“ па може чак да забрани и скуп код манастира ако процени да то треба урадити. Суштина свега је спровођење антисрпске идеологије и борба против српског идентитета и Српске православне цркве као њеног носиоца у Црној Гори – каже за „Новости“ Алексић. – Режим је агресивно кидисао на светилиште у коме почивају мошти Србина из Херцеговине, Светог Василија Острошког. Од мајског референдума 2006. године они „обликују“ идентитет новог црногорског човека преко форсирања стварања државе, нације и језика. Остало им је још недовршено питање цркве.

Алексић каже да узурпацију и девастацију црквене имовине, као и прогон свештеника из Црне Горе, данас настављају „исти они идеолози који су почетком деведесетих само пресвукли комунистички шињел и огрнули се у ДПС кабаницу“.

– На делу је државни и црногорски националистички пројекат. Сигуран сам да у Европи данас нема народа чија се права толико брутално газе као што је то случај са Србима у Црној Гори – тврди Алексић.

Прошле године је инспектор Управе за заштиту културних добара Црне Горе „због незаконитих интервенција на манастиру Острог“ поднео кривичну пријаву против Митрополије црногорско-приморске и митрополита Амфилохија. Разлог је како наводе тај што су урађени мозаици интензивног колорита са ликовима светитеља на различитим и неуобичајеним позицијама, подигнута Црква Светог новомученика Станка на платоу изнад доњег манастира Острог, направљена капија у порти горњег манастира, двориште поплочано каменим плочама… Митрополиту Амфилохију се судило и због изречене клетве: „Ко срушио тај храм, Бог га срушио, и њега и његово потомство и часни крст му судио!“

ЦРКВА ДА СЕ ПИТА

Још раније митрополит Амфилохије поручио је надлежнима у црногорској власти да градња храмова није државно, нити питање за министре, већ за поглаваре трију конфесија које постоје у Црној Гори.

Чланак БОРБА ПРОТИВ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА: СПЦ у Острогу само „корисник“, држава власник!?! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир, Ројтерс

Анализирајући збивања у савременом свету, политиколози су препознали и објавили шему по којој центри моћи мењају судбине читавих држава и стварају нов светски поредак.

1. Узми једну државу коју желиш за свој циљ – и назови је криминалном државом.

2. Подржавај локалне терористе (у тој истој држави држави) и говори о њима као о „борцима за слободу“.

3. Направи максималну штету међу цивилним становништвом – и захтевај што пре међународне санкције и међународне снаге за интервенцију!

4. Критикуј изборе у тој држави и захтевај контролу над њима. Говори да ти избори нису слободни, да су лажирани и да је тамошња влада диктаторска.
5. Шири циљане лажи – то се назива „међународни медијски одјек“.

6. Коначно умарширај у ту државу и успостави контролу над њом – назови то „мировна мисија“, „ослобађање“ или „хуманитарна интервенција“.

7. Изнеси све ресурсе те државе и присвој их – назови то „страним инвестицијама“ и „обнављањем“ (те исте државе).

Овако је још једна држава „ослобођена“ и „демократизована“. А сада понављај овај поступак толико често док све државе које се супротстављају „послушности“ не буду „ослобођене“.

Притом не треба водити рачуна о људским животима (осим о властитим), а за пропагирање свог доброчинства и „истинитог“ извештавања треба обилно користити медије. Када је мисија обављена, окончаш ову мисију, па ставиш цело светско становништво пред избор: или ћутите или ћете доживети „судбину терориста“.

Сада су мир, слобода и ултимативна способност деловања за слободно именоване чланове једне светске владе приведене крају – „за добробит целог човечанства“.

Чланак ОВАКО СЕ ПРАВИ НОВ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Узмеш једну државу и прогласиш је криминалном… се појављује прво на ИСКРА.