Фото: Новости

Многи од наших министара се хвале да су или велике школе завршили у иностранству или су радили у установама од светског значаја. Монетарни фонд, Светска банка. А тек саветници који нашу владу саветују или су је саветовали били су: премијери, министри, финансијски чаробњаци, највештији рекламни стручњаци. Сви би се они на српском језику, да је стандардизован, могли звати продавцима магле. Да им је стало до Србије, а требало би, бар док су на радном месту у влади да прочитају нешто и из српских закона. Како је Сретење на прагу ваљало би прочитати Сретењски устав.

Министар финансија је могао да погледа Сретењски устав из 1835. глава 10, члан 104, где пише: „Финансија не може бацати народа Србског у дуг“.

Министар правосуђа би могао на евроунијатском саветовању о кривичном праву, где би били присутни представници Хашког трибунала, који иначе не дозвољавају представнику Србије ни да говори, и неко из концентрационог логора Гвантанамо, где нема адвоката и судија, али има затвореника, да прочита члан 113. Устава. У њему пише: „Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен и да се не узме на испит“. Све једноставно.

Данас је незаобилазан и члан 125. Њега би сви у Србији требало да прочитају.

Члан гласи: „Никакав Србин не може ступити у службу страних земаља ил примати плаће и знакова отличја от њи без допуштења Књаза свог“.

Устав је донео књаз Милош Обреновић, али је убрзо укинут. Највише због притиска Аустрије, која иначе устав није ни имала. Таква вам је онда била демократија у европским царевинама. Данас је демократија код евроунијата сазрела, па је свима много боље.

Чланак ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Сећање на Сретењe се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Господин Жан Кристоф Буисон, француски писац и шеф редакције „Фигаро магазина“, упутио је поводом терористичких напада у Паризу писмо српској јавности које је 18. новембра ове године објавила „Политика“ под насловом „Писмо „француског пријатеља“. На писмо је реаговао наш познати етнолог Драгомир Антонић, својим писмом, одговором „француском пријатељу“.

И једно и друго писмо преносима интегрално.

ПИСМО „ФРАНЦУСКОГ ПРИЈАТЕЉА“

Специјално за „Политику“

Да бисте схватили емотивни ударац задат Француској 13. новембра, покушајте да замислите следеће: тројица терориста желе да уђу на Маракану за време утакмице Србија-Русија и дигну се у ваздух на улазу; петорица других стрељају по Скадарлији пре него што оду да побију што је могуће више посетилаца концерта „Рибље чорбе“ у Дому омладине.

У „Батаклану“ сам пре неколико година био на концерту Емира Кустурице и „Забрањеног пушења“.

Пре неколико месеци сам био на фудбалској утакмици на Stad d’Frans.

У бару „Каријон“ сам пре неколико дана био на пиву са пријатељима.

Попут многих, могао сам бити жртва. Познајем људе који познају људе који су страдали. По томе се овај догађај разликује од оног у јануару, када су побијени новинари листа „Шарли ебдо“ и Јевреји. Овог пута циљеви су били Господин и Госпођа сви који отеловљују Француску, Запад, антитезу исламском фундаментализму, места на којим се пије, пуши, слуша музика.

Као прошлог јануара, плачемо, остављамо цвеће, склапамо примирја у нашим политичким или интелектуалним дебатама. Неки опет кажу да не треба бркати ствари, да је наш непријатељ сам страх. Али истина је да су наши непријатељи исламисти и Исламска држава. Ако прихватамо да смо у рату, онда себи морамо да пружимо услове за борбу. Ако треба, и против оних суграђана који су изабрали непријатељски табор.

Има у Француској оружја које долази из Босне и са Косова, где смо пре 25 година подржали погрешну страну. Преварили смо се у томе ко су нам непријатељи.

Има у Француској имама који проповедају уништење хришћанства и француске нације.

Има у Француској политичких личности које не траже полагање рачуна од оних заливских држава за које знамо да мање или више отворено подржавају Исламску државу.

Има у Француској стратешких мислилаца који цене да је Башар ел Асад опаснији од његових противника који шаљу младе људе, неке можда чак и тинејџере, да петком увече убијају невине грађане (Французе, Белгијанце, Португалце, Чилеанце, Јевреје, католике, муслимане, атеисте) у најлепшем граду на свету.

Има у Француској моралних ауторитета који траже да прихватамо десетине хиљада избеглица и кад са сигурношћу знамо да се међу њима можда крију будући терористи.

Постоји у Француској један проблем. Ми смо у рату али мислимо да се може ратовати цвећем, цртежима, солидарношћу, фразама, апелима на јединство. Удобно сакривени унутар наше демократске републике, хтели смо да заборавимо шта је насиље. Користили смо га с времена на време, али далеко од наших граница – у Африци, у Авганистану, на Блиском истоку, у Југославији.

Сада се насиље вратило у наше градове и наша села. Мораћемо убудуће да научимо да са њим живимо.

Фото: Новости

ОДГОВОР ФРАНЦУЗУ ЖАН КРИСТОФ БУИСОНУ

Не могу вас господине Буисон назвати пријатељем, јер то мени Србину православне вере нисте.

Нисте ни Албер Ками, нити су Срби Немци. Нисте ништа од тога.

Него, заиграла мечка пред вашим вратима и плачете.

Очекујете да ми плачемо с вама. Тражите од нас да замислимо Маракану, Скадарлију, Дом омладине. Нема потребе господине Буисон да било шта замишљамо.

Много горе ствари смо доживели од вас и ваших НАТО пријатеља.

Хиљаде нису преживели. Многи су доживотно обогаљени. Деца која нису била ни рођена кад сте бацали бомбе обољевају од рака. А вама је сад тешко!?

Шта мислите г. Буисон ко је покрио ваш дивни Париз великим паноима са две слике.

Једна је приказивала слику мршавог човека с друге стране бодљикаве жице, а у углу стражар у нацистичком логору са натписом: Зар вас заробљенички логор, у коме се врши етничко чишћење, не подсећа на нешто!

На другом паноу су биле слике Адолфа Хитлера и Слободана Милошевића.
Да, господине у вашем Паризу, а све у организацији вашег Бернара Кушнера, тад министра здравља. Затим је уследило бомбардовање Срба у Републици Српској.

Да ли сте тад упутили неко писмо Србима?

Кад је ваш председник Жак Ширак изјавио: Срби су народ без закона и вере.

То је народ разбојника и терориста – да ли сте тад писали писмо?

Или сте можда послали писмо кад је убијена Милица Ракић?

Или кад је Сања Миленковића убијена у Варварину на мосту док је шетала са друговима.

Могао бих овако у недоглед: Сурдулица, Алексинац, пијаца у Нишу, воз у Грделици, болница у Београду..

Да ли сте тад упутили било какво писмо?

Ни сад се не извињавате за злочине које сте направили, већ тражите сажаљење јер сте се преварили и пре 25 година изабрали погрешну страну?

Објасните ваш избор мајкама, сестрама, деци чије сте најрођеније вашим бомбама убили. Њима објасните како морални ауторитети које помињете у писму нису за убијеним у Србији рекли ни једну реч сажаљења, пустили сузу, запалили једну свећу, положили макар један цвет. Или се бар јавно извинили.

Ништа од тога нисте урадили, али сте зато кад је ђаво дошао код вас, написали писмо.

Срам вас било г. Буисон и не пишите више, бар нама Србима.

Чланак ЕТНОЛОГ ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Одговор „француском пријатељу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Многи ће рећи – касно је! Требало је почети раније. У праву су. Борба за Косово и Метохију морала се водити раније. Тачније: одувек! Живот јесте борба непрестана, певао је владика Петар Петровић Његош. Да ли због тога што се закаснило ваља одустати? Никако. Почети данас је боље, него почети сутра. Кад год се почне борба водити, даће резултат. Мора се бити упоран, трпељив и од борбе за државу Србију, за Косово и Метохију створити државни задатак. О Косову и Метохији, о православљу, духовности, историји, традицији, наслеђу мора се у школама учити, говорити, борити свуда и на сваком месту. Наслеђе се не заборавља.

Ми обични шаљемо писма пријатељима у иностранству и потписујемо петиције које кажу НЕ Косово у Унеско. Председник државе је послао писма свим председницима држава које су чланови Унеска. Тако би морали поступити сви председници: од пливачког савеза, олимпијског комитета, фудбалског савеза, новинарских удружења до струковних удружења љубитеља паса, невладиних организација и голубара. Заштитник грађана би требало да позове или упути писмо свом колеги, заштитнику грађана у Америци, Енглеској, Немачкој и замоли их да утичу на своје владе да не гласају за пријем Косовова у Унеско. Зашто се председници тих организација обрате јавности само кад им се смањи буџет или нешто њима треба? Могу ли и они помоћи сопственој држави кад јој је помоћ потребна? Морају, то је њихова обавеза. Власт је могла више да учини у заштиту државних интереса. Могла је да закупи билборде у Београду и другим градовима Србије и да на њима приказује филм о уништавању српске баштине. Могла је да закупи билборде у европским и светским престоницама и да на њима приказује исти филм. Кад се хоће увек се нешто може учинити. Питање је: да ли ми стварно желимо нешто да учинимо или само правимо представу којом ћемо засенити простоту.

Чланак ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Нема предаје се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Рођендан је нови обичај који се одомаћио у српској обичајној пракси. Рођендан се „прави“ (обратите пажњу на израз којим се објашњава организација рођендана) деци. Није реткост да га прослављају и старији.

Код деце је важан сваки рођендан. Старији воле округли број. Број педесет је омиљен. Доживети пола века многи сматрају успехом. Слављење рођендана је у реду. Свако има права да обележи датум за који сматра да је битан у његовом животу. Проблем се јавља кад морају да се изведу одређене обредне радње.

Без ритуала, уче нас етнографија, теологија, филозофија, нема ни обичаја. Нема славља без обредних елемената: музике, игре, одеће, послужења, сасуда…

Какав ритуал смислити кад је нов обичај у питању? Посегнете за нечим из традиције. Искуствене паметарнице. Песму смо смислили: „Данас нам је лепи дан“. За забаву је музика са ДВД, торта нам замењује исконски хлеб.

Ако ставимо свећу све ће личити на крсну славу, али ми славимо рођендан. Онда ставимо више свећица. Не смета, али како се понашамо према њима?

Чим смо је упалили, ми је дувањем гасимо, желећи дуг и срећан живот слављенику. Сами гасимо оно што у православној вери живот слави. Кад се неко роди свећа се упали, код крштења исто. Свећу за здравље палимо. За спокој душе такође. Кад се стан или кућа освештавају, прво се свећа упали. Славска свећа гори док има гостију. Ниједна од свећа се никад дувањем не гаси. Светлост свеће је животни путоказ. Кандило живота.

Мислите о овоме кад своју децу учите да дувају и гасе пламен свећице на сопственој рођенданској торти. Не морате у свему имитирати Холивуд. Ради се о здрављу вашег детета и ваших најмилијих.

Чланак ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Нека горе свећице! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Прошао је празник радости и васкрсења. Многи су се лепо провели.

Поједини су извели огледну наставу за невернике. Прво се, после великог поста, по Светој литургији у недељу на Васкрс до обамрлости опити и најести. До сумрака сте обамрли. Током ноћи васкрсли. У понедељак, као да ништа није било.

Било је мноштво таквих чуда по Србији. После васкрснућа долази пребрајање. По души и џеповима. Душа пуна, а џепови празни.
Слушао сам неке који одавно живе у Канади и Америци. Причају да се и тамо масовно троше новци на празнична весеља. Њих то не брине. Кад се истроше узму кредит у банци. На картицу или нешто слично. Па како то вратите – питам наивно? Узмемо нови кредит. Даље нисам питао…

Давно сам прочитао причу Бекри – Мујо. Била обавезна лектира. Знам и пословицу: Заиграј, засвирај и за појас задени.

Ми кад се истрошимо, ћутимо и дувамо у прсте док нешто не зарадимо или стигне пензија. Нисмо распикуће и у дуг не улазимо. У томе је разлика између нас и њих. Ми свако своје весеље сами платимо. Они наплате од других. Претворе у глобалну кризу. Онда дођу и деле савете. Узму паре, а ми се осећамо кривим.

Као, трошили смо више него што имамо.

Чланак ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Душа пунија од џепова се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Немачко тужилаштво је брзо утврдило ко је одговоран за авионску несрећу у Француској. Кривци за убиство Сање Миленковић на варваринском мосту 1999. године нису откривени.

Авион који је пао – механичком грешком, умишљајем пилота, поремећајем магнетских таласа или просто опоменом Божијом полетео је из Шпаније, срушио се над Француском, превозио путнике из Немачке, Турске, Велике Британије, САД.

Њихове државе су оргијале под именом НАТО над небом Србије шеснаест година раније.

Тужно је кад шеснаест младих гимназијалаца страда у једном дану. Бол и туга њихових породица су велики. Разумем и саучествујем у њиховој жалости. Искрено. Губитак је неизмеран, као што је погибија Сање Миленковић, ученице гимназије из Варварина, у доба кад је требало да напуни шеснаест година, за њене родитеље и суграђане ненадокнадива.

Сања Миленковић је убијена на мосту у центру града, кад је страдало и деветоро њених суграђана, у недељу на велики хришћански, православни празник, Духове. Славе га Срби и Немци. Убијена је, ни крива ни дужна, ракетом испаљеном из НАТО авиона. Ником нажао ништа није учинила. Ничију националну безбедност није угрозила. Хтела је да живи, студира математику. Животу да се радује. Бомба бачена из авиона по наредби неког суманутог официра из НАТО команде (зашто би само цивилни пилоти били депресивни и психијатријски збрињавани?) прекинула је у трену сва њена маштања.

Халтерн и Варварин су вароши сличне величине. Немачки градић се налази близу речног канала. Варварин је на обалама Велике Мораве. Оба града су доживела тешку трагедију. Изгубили су младост.

Немачко тужилаштво је брзо утврдило ко је одговоран за несрећу у Француској. Не сумњам, кад суд утврди кривца, да ће породице жртава добити сатисфакцију.

Кривци за убиство Сање Миленковић нису откривени. Немачки Уставни суд је одбацио тужбу Сањиних родитеља против државе Немачке као неосновану.

Драгомир Антонић, етнолог

Чланак ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Халтерн и Варварин се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Недеља. Младенци. После Литургије свратио сам на Бајлонијев пијац. По зелениш. Код једне тезге, где Радован продаје чајеве, окупила се неколицина људи. Један испија пиво, други мерка робу, трећи хвата зјале, а двојица, већ прешли педесету годину живота, али се нису примакли шездесетој, ушли у жучну расправу. Ослушнем, један запенушао. Објашњава да историја није важна, кога брига шта је радио цар Душан, кнез Лазар, Милош Обреновић, Степа Степановић на Церу, војвода Живојин Мишић на Сувобору и победоносно заврши реченицом: Кога брига за прошлост, коме је она потребна, важно је од чега се живи. То је једино исправано. Кад се променимо, заборавимо шта је некад било – биће нам много боље!

Наста тишина. Други, који дотле ни реч не прозбори упита: Кажеш прошлост није важна, није ни потребна? Ваља је заборавити? Тако је – одговори први. Кад је тако, настави други, што ти мене сла у Пожегу пре скоро тридесет година, кад си хтео да се са Миланком жениш. Рече ми тад: Иди, куме, молим те у њен крај. Распитај се, умеш ти, из какве је фамилије? Какви су јој преци? Питај до чукундеде ако можеш. Видидер да нема неког манитог у фамилији, неких болести. Да нису распикуће, коцкари или пијанице. Да неки од њених није у затвор заглавио.

Седох у воз, обиђох Бакионицу и Глумач с једне стране. Одох до села Висибабе. Стигох и до Узића. Свуд сам се распитивао. Дискретно. Све најбоље о њеној фамилији чух. Деда Миланкине мајке био сељак, велики домаћин, а деда Миланкиног оца, угледни трговац. Обојица била у Првом светском рату. Један се није вратио. Сви у фамилији здрави, коцкара нема, ал’ имала је једног ујака, који јест био вредан човек, троје добре деце подигао, ал’ волео је понекада мало више да потегне флашу. Кад сам се вратио, ти ме од радости изљуби и поштено си ме у „Видинцу“ частио. Кад се данас сетим те части, нека ме дрхтавица обузме. Сад причаш да прошлост није важна и да је ваља заборавити. Што си се онда о Миланки до деветог колена распитивао.

Нико реч да прозбори. Одох кући. Ваљало је унуку Дрену да сачекам.

Чланак ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Прошлост уз тезгу се појављује прво на ИСКРА.