Драгомир Анђелковић (Фото: Novosti.rs)

Албанци на Косову и Метохији поново дивљају. На то смо већ скоро па навикли. Све ће се опасно трести а онда ће се на неко време смирити. За нас је сада битно да коначно озбиљније размислимо о широј позицији у којој се налазимо. Важно је да се не губимо у секундарним појавама, већ да се фокусирамо на суштину. У том смислу сврсисходно је да кренемо од бруталног факта – а не од актуелне албанске провокације којом се наши медији усиљено баве – да тек што је окончана битка у вези са пријемом наше сецесионистичке јужне покрајине у Интерпол, из Брисела су нам стигле поруке да дијалог између Београда и Приштине мора да се настави. Пoртпaрoл Eврoпскe кoмисиje Maja Кoциjaнчич пoзвaлa је – што је врло цинично – обе стране да што брже обезбеде потребне услове за то, уз својеврсну констатацију да је недопустиво да се неспоразум око чланства Косова у Интерполу пројектује на све оно што има везе за ЕУ интеграцијама тзв. Западног Балкана.

ИЗАЗОВИ И ДИЛЕМЕ

За Брисел није битно што косовско-албанска страна до сада није испунила ништа или готово ништа из свог пакета уступака у контексту дијалога који се одвија од 2013, док је Београд, чак и наглашено мазохистички, једнострано повукао низ договорених потеза себи на штету. Није од значаја за ЕУ ни последње, и сада актуелно, косовско драконско кршење Централноевропског уговора о слободној трговини (ЦЕФТА) из кога произлази функционисање зоне слободне трговине на простору Балкана који је ван ЕУ. Приштина га је бахато погазила већ и увођењем таксе од десет процената за производе из остатка Србије. И никоме ништа!

Тако ће, плашим се, бити и са најновијим драконским потезима Приштине које у светлу последица које производе можемо да назовемо „кристалним данима“, када се по узору на некадашње уништавање јеврејске имовине (али и прогањања људи) од стране нациста једне новембарске ноћи 1938. године, кренуло – после дизања такси са десет на 100 oдсто – у спаљивање српске робе јужно од Ибра. Ту је створена атмосфера погрома која, недајбоже, лако може да се са комерцијалних предмета прелије и на наш народ.

Сепаратистички албански лидери на Косову донели су одлуку да потпуно блокирају пословање српских фирми на простору наше земље који је по Резолуцији 1244 доспео под протекторат ОУН, након чега су га евроатлантски центри моћи у наредним корацима препустили контроли Албанаца. Можда ће у предстојећим сатима и данима отићи и много даље. Упорно провоцирају и крше договоре а онда Запад – тако је до сада било а не верујем да ће се ишта променити – од њих и нас, не улазећи у то ко је створио проблеме, тражи да их заједно превазилазимо (и тако се од Србије сукцесивно извлаче нове „концесије“).

Притом се са Приштином све ради у рукавицама и нападно уздржано, док се Србији на посредне и непосредне начине поручивало и поручује да ће она – уколико се у бирократско-политичким структурама ЕУ процени да није довољно посвећена дијалогу – имати низ проблема. Од кочења даљег тока европских интеграција до повлачења других потеза који би, за почетак овдашњим официјелним структурама, загорчали живот. Да ли све то треба да нас плаши? Уверен сам да је одговор – гле парадокса – не! Штавише, за нас може да буде само позитивно. Можда ће нас коначно натерати да уистину геополитички прогледамо.

БУМЕРАНГ САНКЦИЈА

Од дешавања у Сирији до Јужнокинеског мора, много тога нам показује колико се свет изменио. Надигравања око Интерпола али и низ повлачења признања Косова – од стране држава које су раније, по инерцији или услед директне принуде Запада, прихватиле приштински сецесионистички акт – демонстрира нам да се горе речено полако пројектује и на нас. Нисмо више заточеници западне хегемоније. То говоре чињенице, а не пуке жеље! Далеко од тога да Запад не може да нам направи проблеме, али не треба заборавити да они који су на линији антисрпске политике ионако већ раде против нас, од РС до Косова. Разлог што то не раде још више искључиво је резултат чињенице да су заокупљени другим стварима, као и тога да ми више немамо глобални значај као некада.

У таквим околностима, рационално гледано, нема смисла да се узнемиравамо што нам са Запада поручују да нас неће примити у ЕУ ако не будемо кооперативни и не наставимо – и то по било коју цену – преговоре са приштинским екстремистима. Ни тако нас неће примити у Унију. Уосталом, ни она није оно што је некада била. Тако је у многим аспектима, али сада говорим о потенцијалној користи коју од чланства могу да извуку нове сиромашне чланице. Са друге стране, могу да имају више штете него раније, због обавезе да своју спољну и безбедносну политику усагласе са ЕУ. Довољно је рећи да су чланице ЕУ, противно својим интересима, морале да уведу разне видове санкција Русији. Њихови ефекти су врло штетни, како за велике тако и за мале ЕУ земље.

Сaнкциje EУ прoтив Русиje и рeципрoчнe мeрe Москве, према одмереним проценама Аустриjскoг институтa зa eкoнoмскe студиje, проузроковале су привредама чланица Уније штету која се мери десетинама милијарди евра. Према неким, додуше пре новинарским него научно утемељеним оценама, штета је и знатно већа, те се мери стотинама милијарди евра. Али и да није тако, и први податак – као и са њим повезана чињеница да су санкције против Русије коштале ЕУ готово пола милиона радних места – врло је забрињавајући. Разне индустријске гране су озбиљно погођене, од ауто-индустрије до производње опреме за енергетски сектор.

О томе колико су негативне последице антируских санкција и за пољопривреду Европске уније видимо и по опсежним мерама које је усвојио Брисел како би колико-толико била надокнађена штета која је из тога проистекла по европске пољопривредне произвођаче. Те компензационе мере се продужавају на инсистирање Комитета за пољопривреду Европског парламента, али ипак имају привремени карактер, и велико је питање да ли ће у једном моменту изгубити садашњи обим, услед чега би европски фармери били препуштени сами себи, са великим цеховима које треба да плаћају због неодговорне политике бриселске администрације и својих националних влада, које, уз сво негодовање због нарушавања националних интереса, на крају послушно следе смернице које им задаје Вашингтон.

НУКЛЕРАНИ ПРОФИТ

Тако је било и биће и у безбедносној сфери. Да се не лажемо, ЕУ је ипак цивилно крило НАТО-а, иако све чланице Уније нису у његовим редовима. Ствари се на крају сведу на то да су на неки начин део Евроатлнантског блока. То је и те како опасно. НАТО се у интересу унутрашњег круга својих господара агресивно понаша према Русији и логично је да она на то тражи одговоре. Уз конвенционалну, то има и ону много опаснију димензију, нуклеарну. Под застором наивне лажи да се развија механизам одбране од иранских ракета, на границама некадашњег СССР-а инсталиран је амерички антибалистички систем. Да ствари буду горе, он сутра не мора да буде (дефанзиван), иако данас формално јесте. На исте ракете врло брзо могу да буду монтиране нуклеарне бојеве главе, чиме би одбрамбени систем постао офанзивни.

Руси то одлично знају и успешно изналазе ефикасне одговоре на ту претњу. То изазива фрустрације западних планера који као да су мислили да ће Кремљ аутистично седети скрштених руку. Пошто је покушај антибалистичке преваре неутралисан легитимним јачањем руских нуклеарних капацитета и размештањем конвенционалних система којима претња може да буде елиминисана, Вашингтон је повукао следећи потез. Притеран уз зид, наизглед је реаговао ирационално. Најавио је повлачење из Спoрaзумa o рaкeтaмa срeдњeг и крaткoг дoмeтa закљученог 1987. године.

Тако Европа преко ноћи може да се претвори у велику америчку нуклеарну базу. Наравно, као и са санкцијама Русији, уследиле би сурове узвратне мере Москве. Нема тог значајнијег ЕУ града који се не би нашао на мети руских ракета са нуклеарним бојевим главама. То Америка и хоће! До нуклеарне катаклизме вероватно неће доћи, али хоће до много већих војних трошкова. Из тог угла да се вратимо питању зашто САД повлаче потез који делује ирационално. Одговор није сложен: неће повећати своју војну моћ, али хоће профите свог војно-индустријског комплекса.

Не само да ће он добити нове наруџбине, већ ће њих, као и неке постојеће, други плаћати. Многе НАТО чланице биће принуђене да, наводно због своје одбране, издвајају новац за америчке ракете средњег домета. Нема везе што је Вашингтон без стварног разлога створио проблем чији они постају део. Ко ће о томе смети да говори а да не изазове бес Беле куће? Мало ко од лидера НАТО земаља и ЕУ држава које нису у том пакту али су му и те како подређене.

ХРВАТСКА УСЛУГА

Како је неко својевремено рекао, често испадне да је опасније бити амерички савезник него противник. Вашингтон неретко увлачи своје „партнере“ у игре из којих за њих настаје само штета. С обзиром на то, и да немамо проблем са Западом у вези са антисрпском политиком тамошњих водећих фактора када се ради о Косову и Републици Српској, ваљало би крајње хладно размислити да ли има смисла срљати у ЕУ. То је такође један – само мекши – вид евроатлантских интеграција. Такву димензију јој даје обавезна спољна и безбедносна политика која је плод европских интеграција.

Још када узмемо у обзир да се по питањима наших виталних националних интереса од стране низа западних чиниоца против нас и даље спроводи политика агресије – само овај пут мирнодопске, а не оружане – а да нам је Русија кључни фактор подршке у одбрани српске ствари (што се видело и у контексту одмеравања снага у Интерполу), логично је упитати се чему стерилне а оптерећујуће ЕУ интеграције? Стигли смо на том путу до неке тачке, и то је можда у реду, али зашто бисмо за ништа давали много како бисмо даље настављали ЕУ странпутицом?

Отуда, можда нам Хрвати, Бугари и други који су сада изнова од својих НАТО шефова добили задатак да коче наше ЕУ интеграције – као и хистерична Приштина која је мислила да ће волшебно од нас добити баш све што је пожелела па бесни кад чује да се то није десило – чине велику, веома велику услугу! Нека сви они плаћају рачуне за НАТО политику санкција према Русији и – много већег него до сада – увлачења ЕУ у финансијску и ширу нуклеарну арену, а ми ћемо остати по страни.

Чланак Драгомир Анђелковић: Прилика за геополитичко освешћење се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: Novosti.rs

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић истакао је да централистичке намјере Сарајева и његових западних ментора нису реализоване због снажног отпора Милорада Додика у Републици Српској и подршке коју је у вези с тим од средине прошле деценије овог вијека добијао од ојачале Русије Владимира Путина.

„Русија би подржавала и било кога другог ко би храбро бранио интересе Српске јер јој је важан њен опстанак како из сопствених интереса, тако и пријатељства према Србима. Но, околности су биле такве да се као кључни унутрашњи фактор одбране Републике Српске искристалисао Милорад Додик. И време је да кажем – није он руски фаворит већ реалност у одбрани српских и руских интереса, па се његов приоритетни статус за Русе сам намеће“, нагласио је Анђелковић.

У ауторском тексту за „Печат“ Анђелковић је појаснио да је Русија прихватила Додика као што би учинила и да је којим случајем чврсту националну политику водио или води Младен Иванић или неко од лидера Српске демократске странке.

„Међутим, они то нису чинили, нити чине. Можда и из страха због ранијег прогона СДС-а – што је могуће објашњење, али не и оправдање за национално штетне потезе и пре и после Босићевог вођења, они су сигурност потражили у загрљају западних неоколонијалних структура задужених за БиХ. Тако се понашају и партнери СДС“, навео је Анђелковић.

Он је подсјетио да је током посјете БиХ и Републици Српској, министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров по ко зна који пут поновио да његова земља подржава јединство БиХ, али не било како већ на изворним темељима какви су дефинисани у Дејтону.

„То значи, како истиче Лавров, да Русија подржава БиХ као сложену заједницу три народа и два ентитета. Равноправност се у оба случаја подразумева, а све што је нарушава, односно води сарајевској хегемонији, одбацује се. Република Српска ништа више од тога и не жели. Увек је доследно била на изворним дејтонским принципима који подразумевају да су БиХ ентитети државе, док је њихова заједница нешто између федерације и конфедерације, за превагом последњег“, нагласио је Анђелковић.

Он је констатовао да је „такво стање, у смислу централизације, десетак година послије окончања рата упорно нарушавано од западних самозваних протектора БиХ и њихових муслиманских љубимаца“.

Анђелковић је истакао да је за све њих Дејтон био само преокрет у примјени средстава, али не и у вези с промјеном циља – стварање готово унитарне државе.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Додик је реалност у одбрани српских и руских интереса се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: Novosti.rs

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је у изјави за Срну да радикализација протеста “Правда за Давида” ђелује као “припрема за нешто што треба да услиједи после избора”.

Напомињући да је право грађана да се буне, протестују и износе своје ставове, поготово када је у питању тежак случај као што је смрт младића Давида Драгичевића, Анђелковић је указао да је, међутим “једна ствар право грађана, а друга геополитичка злоупотреба”.

“Очито неки фактори из иностранства који желе да уруше Републику Српску, сада препознају њену полицију као последњу снажну институцију, која може и оружаним средствима да од агресије брани Републику Српску”, истакао је Анђелковић.

Он је оцијенио да је циљ да полиција буде урушена поготово у контексту припрема за изазивање разних немира, “јер стари је рецепт западних центара моћи да, када неку власт желе да ослабе или сруше, да одмах после избора тврде да нису били регуларни и да изазову уличне протесте”.

Анђелковић је оцијенио да људи који су незадовољни у Републици Српској, који око случаја “Драгичевић” имају другачије мишљење од званичног, имају право да га износе, али би морали да размисле да ли смију да допусте да буду инструментализовани с циљем рушења сопствене државе.

“Јер ако имају државу, сутра ће се изборити за правду ако мисле да постоји неправда, а ако немају државу биће обични поданици оних који су вековима владали Србима с намером да нас униште”, упозорио је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Припрема за нешто што треба да уследи после избора се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: vidovdan.org

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да спот под мотом „Ви сте свет“ америчке Амбасаде у Београду, који се емитује на српским медијима, представља перфидну поруку да није важна територија и да Срби много тога могу ако се не оптерећују територијом и националним интересима, као што је Косово и Метохија.

„То је смијешно, јер да је то тако САД не би водиле рачуна о својим националним интересима“, рекао је Анђелковић.

С друге стране, ако имају пријатељски однос према Србији, онда баш то треба да покажу на пољу одбране територијалног интегритета Србије, а не да „продају празне приче док подржавају сепаратизам“, истакао је Анђелковић.

Коментаришући то што у споту који показује културне и вјерске разноликости и насљеђе Србије, као и познате личности њене новије историје, нема ниједног сакралног нити културног споменика Косова и Метохије, које је српска колијевка, Анђелковић је истакао да је то доказ више да САД не виде Космет као дио Србије.

„У крајњој линији, САД су извршиле агресију на Србију да би окупирале Косово и Метохију и промовисале лажну независност“, указао је Анђелковић.

Он је поручио да Србија одмах треба да реагује са објашњењем грађанима о чему је ту ријеч, да спот не би био тумачен са симпатијама.

„Ми смо емоционалан народ и многи ће ту врсту преваре прихватити. Треба свима ставити до знања да нам није пријатељ онај ко ради против нашег територијалног интегритета“, рекао је Анђелковић.

У споту „Ви сте свет“ Амбасаде САД у Београду на питање „када се за државу може рећи да је велика“ даје се одговор да је то „када има много дрвећа и капи воде“. Све то се, поручује спот, узима од свијета, па би „можда величина државе требало да се мери оним што њени грађани дају свету“.

Спот је објављен поводом обиљежавања 100 година од подизања српске заставе на Бијелој кући.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Перфидна порука да није важна територија се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

Како чујемо од државног врха, водећи западни центри моћи изнова су поручили да је за њих Косово „независна држава“ чији се територијални интегритет мора поштовати. Његова подела, као наш потенцијални услов за дубинску нормализацију односа са преовлађујућим делом који би припао Албанцима, не долази у обзир. Ако Србија жели у ЕУ, мораће да стисне зубе и, макар без формалног признања, прихвати тзв. косовску независност у садашњим међама. То подразумева и улазак у ОУН.

Да ли је стварно тако? Уверен сам да није. Ради се о манипулативној стратегији „страх – олакшање“. Београду се јавно представља да неће добити ништа у вези са Косовом па му се онда закулисно наговештава његов северни део. И тако циклично док власт а тим пре грађани не буду довољно збуњени и омекшани. Онда ће се изаћи са „компромисним“ предлогом који се већ и сада повремено пушта у виду пробног балона. Ради се о „размени“ територија. Србија би од Косова добила његов северни део а Београд би му уступио Прешево и део општине Бујановац.

Нама би то пропагандно било представљено као да смо добро прошли. Као добијамо дупло већу територију насељену Србима од оне коју дајемо а на њој живе Албанци који, углавном, не прихватају Србију као своју државу. Ту смо код сржи преваре! Испало би да мењамо своје а отето (и то део који је само делимично отет) за оно што ем је такође наше, ем то и потпуно контролишемо. Уз то бисмо дали и све друго, од места у ОУН до формирања војске, што Албанци траже. И површно гледано, јасно је да би се радило о лошој погодби, а тим пре када се схвати да су ствари много комплексније.

Нећу сада говорити о чињеници да је Косово, да се не лажемо, окупиран део наше територије, а не ентитет који има право на самоопредељење. Реалност је да ми сада не можемо да учинимо ишта на терену јужно од Ибра а демографска кретања су по нас толико неповољна да нам, чак ако мере које сада усвајамо дају резултат, будућност не иде у прилог када се ради о односу снага са Албанцима. Када једног дана ослаби западна потпора коју они имају (у шта полажемо наду), питање је да ли ћемо и даље бити снажнији од њих. Зато сам за компромис око Косова, али прави а не лажни. И то у контексту целовитог решавања српског питања, што укључује и статус Републике Српске и положај српског народа у Црној Гори изложеног идентитетском геноциду. С друге стране спорно је да ли је компромис подела Косова без свега тога, а свакако то није размена територија. Штавише, она би представљала смртну пресуду за легитимне амбиције РС или интегритет остатка Србије.

Косово је посебан случај утолико што је део суверене државе за који је она прихватила да привремено постане протекторат ОУН. Пошто они који су нас насиљем присилили на то не пристају да се у духу начелног договора реши статус Косова (уз поштовање интегритета Србије), а због подршке коју нам пружа Русија нису у стању да једнострано заокруже његову тзв. независност, траже да је ми аминујемо. Ми заузврат нешто очекујемо и у вези са Косовом (као минимум север, екстериторијалност за кључне манастире), и то, бар се надам, у споменутом ширем контексту. Запад опет лукаво обрће ствар, намеравајући да нам уз помоћ Косова потпуно обесмисли тај контекст. Ако се нешто допушта Косову а Албанци су у Југославији били мањина, логично је да као минимум то добије и РС која је произашла из конститутивности Срба у БиХ и СФРЈ. Ако пристанемо на рамену територија онда то пада у воду.

На по себе негативан начин прихватили бисмо да Косово није специфичан случај а дефинисали би, пошто су Срби брутално протерани из Крајине и делова БиХ ван РС где су били већина, нови модел за решавање отворених националних питања на просторима бивше Југославије. Шта год да су нечија историјски утемељена права, ко жели промену граница морао би убудуће да нешто да како би друго добио. Тиме бисмо обесмислили право РС да у погодном тренутку, као државни ентитет пуноправног народа, одлучи о својој судбини. Можда и то буде могуће, али једино по принципима размене, тј. Рашка област (Санџак) за РС.

Тако ствари стоје са разменом територија. Што се севера Косова тиче, њега и сада Срби контролишу. Ако нисмо у стању да бар то формализујемо онда не треба да пристајемо на било какве нове договоре. Поступимо ли тако уз демонстрирање самоуверености, Запад ће нам – у околностима када постепено губи глобални примат а важно му је да затвори косовско питање – релативно брзо понудити север Косова без икакве размене. Друго питање је да ли је то само по себи компензација за прихватање независности остатка Косова. Мислим да није, али сада се примарно тиме не бавим, већ евроатлантском манипулацијом „страх – олакшање“ којом смо у последње време интензивно изложени како би у очају да ће нам измаћи ЕУ, пристали на размерну територија са кобним последицама које би то по нас имало.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Нова косовска превара се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

ТРАМПОВА ПАУЗА

После победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима, Бела кућа је изгубила интерес за Балкан. Нашим регионом су се углавном бавили представници тзв. „дубоке државе“. Они су настављали са старим антисрпским и антируским курсом, али за њега нису имали адекватну подршку са врха америчке државе.

Да би Вашингтон ефикасно наметао своју вољу на нашим просторима потребно му је (1) опредељење за тако нешто, (2) спољни механизам притиска (економске природе, војни фактори, политички капацитет за уцену), (3) идеолошки апарат у земљама региона који слободно можемо да назовемо наранџастом „петом колоном“ (мрежа медија, НВО, тзв. независних интелектуалаца) чији је задатак изазивање хаоса у њима и подривање непослушне власти (зато је чинилац подстицања владајућих да буду кооперативни) и (4) непостојање снажног геополитичког отпора од стране неке друге силе.

Вашингтон је после устоличења новог шефа државе постао прилично незаинтересован за наш сиромашни регион, његове спољне полуге притиска окренуте су ка другим, енергетски и на друге начине богатим просторима, док је овдашња „пета колона“ остала без великог дела средстава и подршке. То је искористила и наша власт да је делом купи (што је мач са две оштрице јер су многи који је чине остали инфилтрирани у систем са могућношћу да се поново активирају на страни старих господара). Што се тиче спољних фактора, Русија и Кина су постале много присутније и активније код нас. Русија политички а Кина економски.

ОЖИВЉАВАЊЕ СТАРЕ ПОЛИТИКЕ

Ствари су тако стајале до недавно. Сада се изгледа у многоме мењају. Док нам је Брајан Хојт Ји претио, то смо могли да багателишемо. Несумњиво се само радило о испадима „дубоке“ државе. Но, другачије ствари стоје када зaпoвeдник aмeричкe кoмaндe зa Eврoпу и глaвнoкoмaндуjући НATO снaгa у Eврoпи гeнeрaл Кeртис Скaпaрoти препознаје Србију као геополитички проблем. И није битно да ли начелно оптужује српски народ као што су наши медији пренели, или како Стејт департмент тврди само говори о тзв. негативном утицају Русије коме погодује политика Србије. Јасно је да се над нама надвијају тмурни облаци, што ипак не значи да ће уистину доћи до опасног геополитичког невремена. Али захтева обазривост и приправност.

Да за нас околности постају напетије види се и из порука које нам је током своје турнеје по нашем региону упутио за Евроазију задужени нови помоћник америчког државног секретара. Ако постоји недоумица да ли је он уистину донео некакав нови предлог САД за нормализацију односа Београда и Приштине, недвосмислено је јасно да му је намера да подржи нелегално формирање некакве војске Косова (тзв. ОВК у новом руху). То је већ велики гест непријатељства према Србима, а зар ико сумња да се иза тога крије и нови пакет притисака да прихватимо накарадну косовску војску, али и улазак наше сецесионистичке покрајине у УН? Нема везе ако предлог који води ка томе још евентуално није формализован. Биће!

РУСКИ ОДГОВОР

Оно што су нам поручили Скапароти и Мичел свакако није било могуће без зеленог светла Беле куће. И пре смене Рекса Тилерсона а камоли после инсталирања јастреба Мајкла Помпеа на његово место. Да се не заваравамо сада више немамо посла са тзв. „дубоком“ државом. Она је своје ставове наметнула државном врху. Друго питање је да ли је он спреман да иза њих стане онако како су то радиле америчке администрације крајем 90-их година прошлог века или када су кренуле у поход за наметање лажне независности Косова (2006-8). Можда јесте, можда није већ ће причати једно а радити друго, али не смемо да се препуштамо судбини. Ако то будемо радили лоше ћемо проћи. А не морамо. Свет се у последњих десетак година драстично изменио на начин који је по нас повољан.

Америка је 2000. имала вишеструко већи Бруто домаћи производ (БДП) према паритету куповне моћи од Русије, Кине и Индије заједно. Од прошле године сама Кина је у том погледу претекла САД. Са своје стране Москва је Вашингтону пуним опсегом стала на војно-политичку црту. Не само да је у том погледу дефанзивна па штити своје двориште већ је офанзивна. Видимо шта се дешава у Сирији. Са последицама које то има по цео Блиски исток Америка је несумњиво тамо већ поражена.

О обновљеној војно-политичкој моћи Руске федерације упечатљиво је недавно говоримо и Владимир Путин. И колико год да Американци настоје да делују арогантно и самоуверено, по реакцијама њихових медија видимо да су озбиљно заплашени новим руским арсеналом. Руски председник је сликовито представи супериорне руске балистичке и друге ракете какве нико други на свету нема, као и готово научнофантастична али и те како реална убојита руска нуклеарна торпеда. Већ и само део тога довољан је да анулира хиљаде милијарди долара америчких улагања у „антиракетни штит“. Он постаје превазиђен колико је пре нешто мање од тридесет година једне ноћи постао бесмислен чувени „Берлински зид“.

БПА – АМЕРИЧКИ КОШМАР

Клатно стратешке војне равнотеже озбиљно се помера у корист Русије. Војним питањима нећу много да се бавити јер то није мој фах, али да не би остао апстрактан ипак ћу поменути једну ноћну мору Америке – Беспилотни подводни апарат (БПА). То руско, назовимо га, нуклеарно торпедо део је комплексног руског океанског пројекта „Статус-б“. А његова разорна моћ је минимално 500 пута већа од америчке атомске бомбе бачене на Хирошиму.

Техничке карактеристике тог разорног средства – дубина на којој се креће, брзина, за противника непредвидљива путања – такве су да Америка нема начина да се од њега одбрани. А великим бројем таквих нуклеарних торпеда биће наоружане супермодерне руске подморнице пројекта 09851 и 09852 које ће ускоро бити поринуте и увршћене у састав ратне морнарице Руске Федерације. Можете да замислите шта само једна таква подморница које би свој арсенал испалила подред саме америчке обале, може да учини САД?

Уз огромна нуклеарна разарања која никакав антиракетни или неки други систем не може да спречи, уследио би и низ монструозних цунамија. Наравно, и Америка велико зло може учини Русији и другим државама. Али овде се не ради о томе, то сви знамо, већ о чињеници да је дуготрајно очувана равнотежа страха и то, недај боже ако би се догодило најгоре, са шансом Русије да из сукоба изађе као победник и како-тако настави да постоји док Америка ту могућност више нема.

РУШЕЊЕ ПЕНТАГОНОВИХ ПЛАНОВА

САД су желеле да поремете глобални однос снага и постану једина сила која ефикасно може другима да нанесе нуклеарни удар док би од одмазде великим делом била заштићена. Сада је јасно да је то илузија. Русија је превазишла изазов и остаје прворазредна нуклеарна сила. Евроатлантска империја није успела да наметне глобалну војно-политичку доминацију на чему је радила док је била на врхунцу моћи. А када није успела са послом којим се посвећено бавила пре и после пада Берлинског зида, у временима када дуго није имала војну и економску противтежу а располагала је богатством без премца, јасно је да тим пре то неће успети ни у будућности, с обзиром да сада већ нема ни војни ни економски примат.

Свет се драстично променио. НАТО лобисти дижу прашину и хистеришу како ми то не бисмо видели и разумели импликације тога. А све њихове глупости падају у воду са једним јединим освртом на неко од нових руских оружја као што је БАТ. Не да би она била коришћена већ да би се схватило да Америка и НАТО не могу више да нам раде оно што су чинили крајем прошлог и почетком овог века. Русија је искрени партнер Србији и подршка нашим националним интересима од одбране Републике Српске до Косова. И спремна је на разне начине да нас подржи.

СРПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Москва је више пута исказала да је задовољна нашим неутралним статусом, али исто тако је јасно да би нас прихватила као класичног војно-политичког савезника ако бисмо ми то затражили. Ако Запад жели да отвара нови фронт на Балкану, ми имамо истинску геополитички алтернативу његовим притисцима. Разни чврсторукаши који сада долазе на наша врата да нам прете и застрашују нас, само могу да изазову контраефекат и гурну нас на другу страну.

То наравно није ни у чијем интересу. И Русији и Западу је боље да на Балкану немају ново жариште. О нама и да не говорим јер није срећа бити Сирија. Доста смо пропатили. Али за мир су потребне две стране, а нико нормалан се не одриче себе ако баш не мора. Ми то рационално гледано не морамо. Зато се надам да ће Бела кућа са последицама које то има и по нас, схватити недавну снажну Путинову поруку да јој се неће исплатити „качење“ са Русијом, што укључује и покушаје потискивање те велике православно-словенске земље са простора где је добродошла.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Путиново нуклеарно упозорење: поуке за Србе се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

Политички аналитичар Драгољуб Анђелковић сматра да ће предсједник Србије Александар Вучић одбити амерички „косовски пакет“, који, како је оцијенио, није компромис већ само један вид љепше упаковане капитулације.

„Вечерње новости“ објавиле су да су САД припремиле специјални „косовски пакет“ којим предлажу шира извршна овлашћења за заједницу српских општина, Србији би био омогућен улазак у ЕУ, а заузврат би требало да омогући Косову пријем у УН и друге међународне организације.

Анђелковић каже да је увјерен да Србија има подршку Русије и да би морала да тражи много снажнију подршку Пекинга и Москве уколико је „косовски пакет“ пројекат иза кога стоји Америка.

„Исто тако треба да упутимо европским земљама свој став да, ако је ово услов за наставак евроинтеграција, онда и ми немамо разлога да наставимо тим путем“, рекао је Анђелковић за „Спутњик“.

Он каже да треба сачекати и видјети да ли је иза ове идеје стала Бијела кућа и на који начин, или се пак ради само о плану Стејт департмента и администрације.

„Питање је да ли је такозвана `дубока држава` све ово дефинисала и имају ли пуну подршку Беле куће? Ја не верујем да је то случај, макар не на начин да је Бела кућа спремна да се овде ангажује и да отвара нови фронт. Ако би то урадила, онда би имала фронт са Русима, јер сам уверен да би нас Русија подржала“, рекао је Анђелковић.

Уколико је то заиста амерички план, каже Анђелковић, онда је у питању покушај да се Србији наметне капитулација. „То је модификовани план Мартија Ахтисарија где нешто мање добијамо и нешто мање дајемо, али како год било, то је оно што смо пре дванаест или тринаест година одбили“, наводи Анђелковић.

Он каже да би било несхватљиво да Србија то данас прихвати, с обзиром на то да је прије 12 или 13 година Запад био много јачи него сада.

„Такође, 2005. и 2006. Америка је била неупоредиво снажнија у војном и економском погледу него што је то данас, а Русија је сада војно и политички потпуно стала у ранг са САД, док је са друге стране Кина економски превазишла Америку“, рекао је Анђелковић.

Он је оцијенио да је ово само прикривен захтјев Србији да капитулира и да све оно што су јој тражили и раније, уз неки фиктивни добитак попут уласка у ЕУ.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Амерички „косовски пакет“ – љепше упакована капитулација се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

Полазећи од наше пословичне заборавности, Драган Ђилас сада настоји да нам се представи као добра мајка Тереза са хиљаду лица. Ђилас је, наводно, и највећи заговорник борбе за људска права и демократију. Уједно је привржен и националним вредностима. Склон је Западу, али је и „пријатељ“ Русије. Последње је, у јеку београдске кампање, покушао да потврди и отвореношћу за руске медије, односно придавањем у овдашњим медијима који га подржавају великог значаја интервјуу који је дао једној тамошњој агенцији.

Широка коалиција која се окупила око Ђиласа, формално, како би га подржала на београдским изборима, неформално како би удруживањем слабих а претенциозних створила основ за јуриш на републичку власт – мора некако да објасни своје обједињавање. Ти, некада мање-више чланови јединствене Демократске странке, дуго су се делили, свађали, око разних питања спорили. Сада су заједно јер су појединачно сувише слаби. Али не могу да признају грађанима да их ништа друго не спаја осим жеља да стекну привилегије. Зато изговор траже у наводној нужности да се без обзира на разлике сви обједине против Вучића. Ипак, уз то морају да направе некакву фингирану програмску и идеолошку синтезу.

Зато им, условно речено, идеологија лични на пагански храм. Ту се убаци све и свашта, колико год било контрадикторно. Тако је у савезу са својим дојучерашњим непријатељем Јеремићем, Ђилас данас пун разумевања за потребу сарадње са Русијом. Но, да ли је стварно тако? Како наш народ каже: „ако лаже коза не лаже рог“. Присетимо се изузетног извора у вези са стварним деловањем и искреним ставовима наших политичара. Нама причају једно, али то врло често не мисле.

О ставу Драгана Ђиласа о Русији, односно руско-српским везама, упечатљиво говори америчка дипломатска депеша 09BELGRADE825 од 21. августа 2009. године. Она се односи на посету тог тада високог функционера Демократске странке амбасади САД где се сусрео са њеним високим функционером.

Из њиховог разговора сазнајемо да сам Ђилас признаје да „жути картел“ коме је припадао и припада ради све што може у прилог софистицираног – како грађани не би схватили шта се дешава – удаљавања Србије од Русије. Ђилас је истакао своју одбојност према руском амбасадору и свој чврст антируски став. Жалио се да га је такво опредељење довело у незгодан положај чак и оквиру своје, нема сумње, такође рускима ненаклоњене странке. Како Ђилас каже шеф Тадићевог кабинета Мики Ракић му је саветовао да ублажи негативну реторику о Русима.

То јасно показује колики је Ђилас, према сопственом признању, русофоб. У разговору са америчким дипломатом хвали се изразитим негативним ставом његове партије према Русији („Демократска странка чини све да не дође до зближавања између Србије и Русије“). Онда додаје да та иста, ваљда, умерено антируска странка, сматра да претерује са својом русофобијом. Био је, и по ДС стандардима, антируски јастреб. Додуше, можда им је његов екстремизам сметао само из маркетиншких разлога.

Сада тај исти Ђилас, загрљен са Вуком Јеремићем, са осмехом гледа у Русију. У поменутом интервјуу за руску новинску агенцију РЕГНУМ, он дрско каже: „Моја прва званична посета као градоначелника била је управо Москви. Та посета је била само један од мојих напора да развијам односе са Москвом, Русијом и руским народом“. Цинично нема шта! Додуше, када се анализирају америчка документа, видимо да уистину битно позитивнији став према Русији нема ни, наводно, проруска узданица изнова око Ђиласа окупљеног великог дела „жутог картела“, Јеремић.

Обележавање 180 година руско-српских дипломатских односа и актуелна посета министра спољних послова Руске Федерације Србији, прилика је да се присетимо русофобије оних који се данас лажно представљају као руски пријатељи. А као што зло мисле Русији, тако би и српски брод, себи и Русима на штету, усидрили у НАТО луци. Уз то би га још и додатно оштетили потпуним дизањем руку од Косова и Републике Српске. Но, то им не смета да се додворавају руским званичницима и новинарима, као што без срама лажу и српски народ. Уверен сам да је Лавров дошао у Београд добро обавештен о свему томе.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Ђилас против Русије се појављује прво на ИСКРА.

Милорад Додик и Александар Вучић (фото:Tanjug/ DRAGAN KUJUNDZIC)

У декларацији о опстанку српског народа нема ничег спорног, али добро је да Србија смирено и рационално представи нацрт тог документа и кључним свјетским силама, сматра политички аналитичар Драгомир Анђелковић.

Декларација, односно споразум о спрјечавању асимилације српског народа, требало је да буде представљена на Дан државности Србије, али је предсједник Александар Вучић затражио да се то одложи неколико седмица, како би добио ширу међународну подршку.

Разлог за овакав потез српског предсједника Анђелковић види у томе што је, како каже, већ почела кампања против усвајања ове декларације.

„У Сарајеву смо имали демонстрације са мртвачким главама, гдје се сваки потез Србије и Српске усмјерен ка очувању идентитета, третира као шовинизам и експанзионизам“, подсјећа Анђелковић.

Према његовим ријечима, с обзиром на „имиџ“ из ’90-тих и сатанизацију Срба у западним медијима, добро да Србија смирено и рационално, прије него што се званично објелодани, представи нацрт декларације и кључним свјетским силама, од западних до Русије и Кине.

„Напросто, да све информише да се ради о једном минималистичком приступу заштите права националних заједница ван матичних држава, који је у складу са европским стандардима, јер тако нешто уистину није ескспанзионистичко и добро је да Србија то свима покаже. На тај начин додатно демонстрирамо колико они, који нас нападају користе језик мржње, јер они, који нападају овакву декларацију, заправо нападају право Срба на егзистенцију. Одбијање декларације је исто као када бисте рекли — не желим да Срби постоје, јер када се једном народу одузме право на језик, писмо и културу, негира му се темељ идентитета, па се самим тим и његова егзистенција доводи под знак питања“, увјерен је Анђелковић.

На питање да ли у декларацији има нечег спорног па предсједник поводом њеног садржаја жели широки консензус политичких чинилаца у Србији, Анђелковић каже да не мисли да је било шта спорно, јер је ријеч о начелном акту.

„Декларација је нешто што је темељ будућег дјеловања, а на њу ће се сигурно надовезивати акциони планови и конкретни програми за поједине земље. На један начин ће се радити са Србима у Црној Гори, на други са Србима у Македонији и Румунији. У Румунији Срби имају скоро сва права и можда им треба нека мања подршка, док су у Црној Гори изложени идентитетском геноциду. Дакле, биће различитих приступа, који ће бити конкретизовани кроз акционе планове“, објашњава Анђелковић.

Да се декларација појавила пред београдске изборе, додаје Анђелковић, од дијела опозиције била би протумачена као предизборни потез и нешто што доноси дио национално опредјељених гласача.

„Мислим да је добро да се декларација објелодани након избора и да се свакако тражи консензус око тога од свих партија, јер би било нерационално не подржати тако нешто. Овдје се ради о правима Срба да користе свој језик, да се зову Србима и да се без страха тако изјашњавају од Црне Горе до других држава у региону где су Срби угрожени. Не ради се о политичком, већ о идентитетском програму, па би било нерационално не подржати га. Међутим, у предизборној кампањи свака ствар се користи, па би власт била оптужена да је то искористила ради добијања поена, а опозиција се не би са тим приједлогом солидарисала“, сматра Анђелковић.

Иначе, споразум би ускоро требало да усвоје парламенти Републике Српске и Србије, а Влада Српске већ је дала сагласност на предложени текст.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Београд излази пред велике силе са планом за заштиту Срба се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: Novosti.rs

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да су протести пред Амбасадом Србије у Сарајеву и плакат са мртвачком главом и натписом „четници“ на њеном улазу нешто много горе од провокације и значе поруку којом се српском народу пријети завршавањем геноцидног пројекта који је над њима отпочео 1941. године.

Он је рекао да протести који су на Дан државности Србије, наводно организовани против заједничке декларације о очувању српског народа /чија је презентација била најављена за данас/, говори у прилог да они који су Србе током деведесетих година /20. вијека/ и током Другог свјетског рата уништавали и учествовали у том уништавању и даље сматрају да нису завршили тај пројекат.

„Они поручују да је из њихове перспективе Републици Српској и српском народу у цјелини намијењена мртвачка лобања“, сматра Анђелковић.

Указао је да Срби том декларацијом не траже ништа него право на своју идентитетску егзистенцију.

„Срби једино траже да имају право и ван Србије и Републике Српске да имају право да буду Срби, да поштују своје обичаје, језик, културу и апсолутно ништа више од тога и оног што признају сви међународни стандарди. Они, који поводом тога демонстрирају и још истичу мртвачке главе поручују да Србима желе да ускрате право на егзистенцију. Ово је симбол шта они хоће – хоће нестанак српског народа“, истакао је Анђелковић.

Анђелковић је упозорио да ако се једном народу одузме право на културу и борбу за идентитетске темеље, онда се том народу заправо трасира пут за нестанак.

Предсједник Српске Милорад Додик изјавио је да су протести у Сарајеву и плакат са мртвачком главом на улазу Амбасаде Србије у том граду највећа провокација упућена Србима од завршетка рата до данас и још један доказ да Српска нема шта да тражи у БиХ, која је постала неодржива за српски народ који своју слободу мора тражити у другој форми, а никако у БиХ.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Из Сарајева се Србима пријети завршавањем геноцидног пројекта из 1941. године се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: РТРС, Novosti.rs

Покушаји министра безбједности у Савјету министара Драгана Мектића да демантује да је прихватио лаж о геноциду у Сребреници су неубједљиви и смијешни, оцијенио је у изјави за Срну политички аналитичар из Београда Драгомир Анђелковић.

Он истиче да је сваки српски политичар дужан да за хрватске медије подсјети јавност да је хрватски усташки покрет покушао да истријеби Србе током Другог свјетског рата, а да су оно што су усташе започеле тада, деведесетих година наставили њихови насљедници.

Анђелковић каже да Хрватска са тим мора да се суочи, као што су се се Нијемци, који су имали нацистичко насљеђе, суочили са Холокаустом.

„То Мектић није урадио. Уместо тога је додворички почео да се слаже са тврдњама да је у Сребреници извршен геноцид. Он можда директно није говорио о геноциду, али је снисходљиво прихватао ставове хрватских новинара да је геноцид извршен од стране Срба“, каже Анђелковић.

Како истиче Анђелковић, Срби знају да је то тешка лаж и оптужба за српски народ, а још болније је када такве оптужбе понављају они чији је народ извршио стварни геноцид над Србима.

„Мектићево понашање је срамно и покушаји да демантује читав контекст из кога је јасно да је прихватио лаж о геноциду у Сребреници су потпуно неубедљиви и смешни“, рекао је Анђелковић.

У вријеме модерних технологија када се ствари врло брзо могу доказати и провјерити, Анђелковић каже да Мектић својим наступом само показује до које је мјере бескрупулозно и без морала спреман да гази и сопствене ријечи, а о томе да је спреман да гази интересе сопственог народа, каже, не треба ни говорити.

Он је оцијенио да је срамна и Мектићева тврдња у истом интервјуу како из Србије долазе терористи у БиХ.

„Таква тврдња, без обзира да ли се ради о муслиманским терористима из Санџака или је мислио на нешто друго, је срамна, јер јасно је да је муслимански фактор у БиХ још деведесетих година био повезан са онима који су инспиратори и претече и Ал каиде и савремене буре исламског тероризма. И потпуно је смешно Србију стављати у тај контекст“, рекао је Анђелковић.

Када то уради један Бакир Изетбеговић, то је ратно-хушкачка пропаганда против Срба, а кад то уради један Србин, каже Анђелковић, то је онда одраз максималне политичке срамоте.

Мектић је за „Вечерњи лист“, издање за БиХ, рекао да „Срби морају да прођу катарзу и признају геноцид у Сребреници“, те да „постоје релевантни документи који доказују геноцид“, али је на данашњој конференцији за новинаре у Сарајеву демантовао писање овог листа да је то рекао и истакао да се у Сребреници десио стравичан злочин.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Мектић се додворички сагласио са тврдњом о геноциду се појављује прво на ИСКРА.

Драгомир Анђелковић (Фото: РТРС)

Аналитичар Драгомир Анђелковић рекао је Срни да је Хашки трибунал имао прљаву политичку улогу, те да као насљеђе оставља велику мрљу на правосуђу и на такозваним европским вриједностима.

„Он је формиран ради суђења због ратних злочина, формиран је ради помирења, како су говорили они који су стали иза тог трибунала, али показало се да он има само једну функцију – прање биографија и улоге водећих људи западних земаља које су започеле рат на Балкану, пребацивање кривице на друге и чишћење биографија кључних западних пиона на Балкану“, оцијенио је Анђелковић.

Анђелковић је, поводом звачничног затварања Хашког трибунала, рекао да је овај суд имао „пар екселанс“ политичку прљаву улогу једне институције која је требало да има узвишену правну улогу и да допринесе стабилизацији стања.

„Хаг ће у историју ући као негација свега онога на чему се гради постратна Европа која говори о демократији и људским правима“, рекао је он.

Анђелковић је рекао да је историја увијек интерпретирана из националног угла и субјективно.

„Наша историја ће према Хашком трибуналу и ономе што је он искривио увијек имати негативан однос, ма колико западни центри моћи покушавали да нам исперу мозгове“, каже он.

Анђелковић је оцијенио да ће, међутим, оним земљама које су и створиле Хашки трибунал, остати вјероватно увријежена представа о његовом раду и резулатима његовог рада.

„Сувише смо ми мали да би се неко озбиљно бавио исправљањем неправди које су повезане са нама. Сигурно ће бити оних који ће критиковати ту лаж која је наметнута, али доминатно у Америци, Немачкој и земљама тог типа остаће слика коју је створио Хашки трибунал. Код нас, с друге стране, сигурно то неће имати неког већег ефекта“, додао је он.

Када је ријеч о хашкој архиви, Анђелковић сматра да ће, с обзиром на то да је Хашки трибунал као институција злоупотребљавала право и служила политичким и геополитичким циљевима, сигурно тако бити настављено и са његовом архивом.

„Оно што је формирано на лош и антиправан начин, тако ће и функционисати пошто буде укинуто. Тако да мислим да ће његова архива и даље бити злоупотребљавана“, рекао је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Трибунал имао прљаву политичку улогу и прао биографије се појављује прво на ИСКРА.

Драгомир Анђелковић (Фото: РТРС)

Генерал Ратко Младић је симбол српског националног отпора и отуда је морао да буде осуђен у Хашком трибуналу који није никакав суд него политички инструмент западних сила које су изазвале рат на простору БиХ, рекао је Срни политички аналитичар из Београда Драгомир Анђелковић.“Те силе морају да осуде представнике српског народа на драстичне казне да би могли да оперу себе. Отуда се Србима суди лажно за злочине које нису починили или који су потпуно предимензионирани док се други, који су били пулени тих сила, врло често амнестирају“, рекао је Анђелковић.

Он је истакао да у контексту тога треба гледати пресуду генералу Ратку Младићу и да је „свако знао да ће се то десити да овај суд не ради по правди и праву већ геополитички и инструментализовано“.

„Што се тиче осуде, да ли би он добио доживотно или 40 година затвора њему је исто, а што се тиче нас као нације, морамо да будемо свесни да такве лажне осуде не треба да прихватамо, да део нашег националног колективног памћења треба да буде истина о људима који су бранили српску ствар“, поручио је Анђелковић.

Првостепено вијеће Хашког трибунала за злочине у бившој Југославији осудило је некадашњег команданта Главног штаба Војске Републике Српске генерала Ратка Младића на доживотну казну затвора.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Генерал је морао бити осуђен као симбол српског националног отпора се појављује прво на ИСКРА.

Драгомир Анђелковић (Фото: РТРС)

Аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да опозиција у Републици Српској има право да блокира парламент, али да „не може да руши државу, посебно када се има у виду `македонски сценарио`“.

„Опозиција има право да прибегава парламентарној опструкцији и блокади парламента, јер је све то део нормалне демократске праксе, али треба имати у виду да се Република Српска не налази у околностима као нормална држава“, рекао је Анђелковић Срни.

Он је истакао да је Република Српска изложена сталној мирнодопској агресији од разних западних центара моћи и сарајевских кругова с циљем централизације БиХ.

Анђелковић је оцијенио да свако слабљење Републике Српске значи призивање нереда и може да буде утирање пута онима који желе да раде на њеном укидању.

„Опозиција, и када има право нешто да ради, мора да размисли да ли је то добро за Републику Српску и да ли је борба за власт и то што се сада предузима вредно ризика по државу, посебно у околностима када се има пред очима `македонски сценарио` и оно што се недавно дешавало у Македонији, где су ствари на сличан начин отпочињале“, навео је Анђелковић.

Он је додао да су на македонској неслози профитирали само македонски непријатељи.

„Македонија је данас провизорна држава и питање је да ли ће опстати као македонска држава или ће се раздвојити у једну врсту македонско-албанске конфедерације“, каже Анђелковић.

Он је истакао да се Република Српска налази у сличној ситуацији и да над њом „стално виси мач“, те да због тога и опозиција и власт морају да буду много одговорнији и да не прихвате ову врсту игара.

„Опозиција има право да се бори за долазак на власт, али нема право да руши државу. Исто тако власт мора бити спремна на дијалог са опозицијом како би се налазила конструктивна, а не деструктивна решења“, рекао је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Опозиција нема право да руши Српску се појављује прво на ИСКРА.

(Београд) Фото: РТРС

Позивајући грађане на унутрашњи дијалог, Вучић је између осталог рекао: „Време је да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили“. Са тим се начелно слажем и усуђујем да у тим оквирима понудим оријентире за могућа решења. Но, пре тога, да видимо шта је реалност која нас ограничава али нам пружа и простор за деловање.

Како је Слободан Јовановић непобитно показао, Конференција мира која је уследила после капитулације Немачке и њених савезника, „везала је државу СХС за Краљевину Србију као њено продужење и њену трансформацију“. Другим речима, Краљевина Срба, Хрвата и Словенца (потом Југославија) није била нова држава, већ на основу доприноса победи Савезника проширена Србија под другим именом. По нас жалосна реалност је да су југословенски бољшевици, пошто су уз помоћ совјетских тенкова и британских геополитичких аранжмана, инсталирани на власт, ту државу са српским темељима преуредили на антисрпски начин. Наметнули су накарадне федералне границе, додатно ослабили Србију креирањем аутономних покрајина и, коначно, режимским етно-менаџментом стварали неколико нових „нација“ на рачун српске.

Полазећи од марксистичких догми али и на југословенским просторима доминантне српске улоге у антифашистичкој борби, ипак ни титоисти нису могли баш сва права да негирају нашем народу. Чак и по југословенском Уставу из 1974, важећем у време када је СФРЈ захватио сепаратистички пожар, српски народ је имао право на самоопределјење до отцеплјења. Ако су Хрвати као конститутивни народ могли да се издвоје из састава СФРЈ, неоспорно је да су и Срби смели тако да поступе када се радило о деловима СР Хрватске или СР БиХ где су били већина. Међутим, водеће силе запада су на основу пуког „права силе“ одлучиле другачије. Хрватска и БиХ су међународно признате, али не и Република Српска и Република Српска Крајина. Касније се отишло и корак даље па док је право на самоопредељење отето Србима у РС и РСК, даровано је Албанцима на Косову упркос чињеници да су у Југославији били национална мањина (народност) а не конститутивни народ.

Серијом агресија против Срба и Србије, Вашингтон и његови савезници наметнули су нову геополитичку реалност на југословенском простору. Знамо колико је она неправедна и неповољна за нас. Ипак, Срби су успели да одрже пуну контролу над две трећине изворне Републике Српске и севером Косова, као и местимично за косовске тзв. власти прилично ограничавајуће присуство јужно од Ибра. Државност РС као дела сложене БХ заједнице потврђена је Дејтонским споразумом (1995), а на северних десетак посто територије наше јужне покрајине Приштина је присутна слично колико и Београд на просторима где су Албанци већина. При томе од Београда у низу питања и те како зависи судбина југа Косова, док Приштина није фактор за Србију без КиМ. То све је такође реалност коју наши локални опоненти и поједине западне силе (које су их у разним периодима подржавале са већим или мањим интензитетом) до данас нису успеле да промене на нашу штету. Нити су у стању ни да у будућности то учине без новог рата.

Србија не жели рат и понаша се крајње мирољубиво. Реалност је и да смо биолошки и на друге начине исцрпљен народ. Но, било би нелогично да у случају да Срби на северу Косова или у Косовском Поморављу (које је такође надомак централне Србије) буду нападнути, Србија то мирно посматра. Тежња ка миру не подразумева самоуништење. Уједно, Србија је дужна да једнако брине и о будућности РС и Срба у региону колко и о „себи“. То произлази како из чињенице да је гарант Дејтонског споразума који је изложен сталним покушајима измене на штету Срба, тако и из 1. члана нашег Устава на основу кога је јасно да је Србија матична држава српског народа у целини те самим тим за њега одговорна. То су све – реалне а не имагинарне – полазне основе за предлог решења која би Србија требало да понуди међународној заједници у циљу мирног разрешења спорова у које је укључен наш национално-државни простор.

У том светлу, по мом мишљењу, минимум испод кога Србија не треба да иде морао би да буде вишеслојан. Прво, статус дела Косова и Метохије понуђеног Албанцима (који би после свестране дебате и анализе био прецизније дефинисан), потребно је повезати са статусом Републике Српске. Решење које Србија понуди или прихвати за КиМ, уз услов да се дефинише или усагласи са Бањалуком, може се имплементирати само ако буде и када буде аналогно решење издејствовано за Српску. Што се севера Косова тиче он би априори био третиран као ма који други део Србије под јурисдикцијом Београда. Реалност је да га Срби држе као што и сва три БХ конститутивна народа у пракси контролишу своје делове те сложене заједнице а Албанци већи део КиМ (али немају могућност да на међународном плану једнострано заокруже свој сепаратистички пројекат).

Друго, најважнији српски манастири који се налазе у албанском окружењу добили би екстериторијалан статус а монаси и други њихови житељи имунитет и највиши степен заштите. Није реално (иако би било примерено) да се у случају усвајања радикалног решења за већи део КиМ (и истог за РС), за њих издејствујемо статус по узору на Латерански уговор (1929) заклључен између Италије и тзв. Свете Столице, али не видим зашто у игри не би био, наравно коригован, пакет (персонално проширен, измењен и осавремењен, а без финансијских одредби) права који је Ватикан добио од Италије „Гарантним законом“ из 1871. Разуме се да подразумевам да иза тог сегмента решења, војно-политички и на друге начине, а у циљу његове неповредивости, свакако мора да стане „клуб“ великих сила. Коначно, трећи ниво предложеног решења се односи на права некада конститутивних југословенских народа у државама насталим распадом Југославије у којима су сада мањине или би раздруживањем БиХ и (ре)дефинисањем статуса КиМ то постали.

Сви ти народи би имали највиши могући степен мањинских права који постоји у некој од напредних земаља ЕУ, уз доследно поштовање права – а то ни у једној држави региона у сада потпуности није случај – на сразмерну заступлјеност у јавним службама, органима државне власти и локалне управе. Тако би било онемогућено дискриминисање (до својеврсног идентитетског геноцида) каква се, примера ради, сада спроводи над Србима у Црној Гори, али и све оно што припадници других народа сматрају да је евентуално негативно а погађа их у Србији. Штавише, ради избегавања осећања да су на било који начин грађани другог реда, али и у оквиру целовитог решења спорова, Србија би све речено требало да понуди албанској и другим националним мањинама на територији коју контролише (наравно инсистирајући на истоветним правима за Србе у матичним државама тих мањина).

Овај предлог за размишљање полази од стања на терену али и жеље да се избегну сукоби. Уједно, искључује национални мазохизам који се врло често, из неког разлога, очекује од Срба, па се предложена решења неретко заснивају на нашим једностраним жртвама. Зашто би их прихватали ради ЕУ или било чега другога? Реалност није синоним за капитулацију. Уосталом без договара са нама Брисел неће ни интегрисати, нити трајно смирити – што му у све турбулентнијим глобалним односима постаје битно због стабилности саме ЕУ – наш регион. А нама циљ мора да буде да узимајући у обзир и то, на цивилизован начин заштитимо своје интересе, а не да другима олашкамо да их угрозе.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Национални реализам а не национални мазохизам се појављује прво на ИСКРА.

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

И у нашим и у светским медијима све више се пише и говори о алтернативном моделу интеграције тзв. Западног Балкана. Кренуло се од дискретне приче о економској унији да би се готово стигло до разматрања стварања некакве нове Југославије, коју би чиниле Србија, Македонија, БиХ, Црна Гора, Албанија и Косово (наравно третирано, ако не као држава, онда свакако као парадржавни ентитет). При томе се не ради о обичним новинарским шпекулацијама, већ о систематској добро осмишљеној пропагандној припреми јавности у складу са геополитичким планом, који се свакако и путем снажних притиска споља намеће Београду. Уз то се од стране релевантних западних центара моћи од нас захтева да у духу тог плана делујемо полетно, иницијативно и са ентузијазмом уместо да рационално и из свог угла интересно одмеравамо ствари.

ЕУ МИНУС ЗОНА
Оне се ради свега наведеног нашој јавности приказују искључиво позитивно иако, уз ту страну, несумњиво постоји и друга итекако негативна, а доминантна. Колико су нас некад убеђивали да би требало да будемо срећни што ћемо, као, живети у идиличној наднационалној заједници са Немцима из Минхена или Хановера, сада нас још агресивније препарирају да се одушевљавамо што ће нам бити „боље“ када доспемо у загрљај Албанаца из Тиране и Елбасана. Да би то лакше прогутали, истиче се да је то нужна етапа на путу ка правој ЕУ. Ипак, хтели то они који нам кроје такву будућност или не, из свега реченог провејава да се ради о немачком пројекту, који има за циљ да се Европска унија растерети од директног уласка нових чланица, а да опет део Балкана ван ЕУ не само остане под садашњим већ дође под још снажнији патронат Берлина. С друге стране, и да буде удаљен од његових геополитичких конкурената, како руских и турских тако и англосаксонских.

Не само да Немачка и друге њој блиске, а битне ЕУ земље раде на вишезонској трансформацији постојеће Уније, већ очито припремају и своју зону периферних – наводно за ЕУ припремних – интеграција. Назовимо ту зону „ЕУ минус“ или „Балкан плус“ подручје. Није битно. Важно је сагледати ствари реално, дефинисати зашто то Немци намећу и констатовати да се ту свакако не ради само о заједничком тржишту већ о посредном или непосредном много опсежнијем повезивању нас и нашег окружења усмереног ка ЕУ, али једнако као и ми блокираног на тзв. европском путу. Намера је, да се не лажемо, да се формира немачка југоисточна Европа, повезана са ЕУ као што су источнопруске земље од 15. до 19. века биле са Светим римским царством немачке народности, а да су при томе остали од њега формално одвојени пруски (бранденбуршки) посед. Доминантном геополитичком фактору то даје додатне могућности а смањује обавезе.

ЦРНО-БЕЛЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ
Поменути интегративни процес, као што је већ речено, свакако има низ предности, а не само мана. Не делују ми нереално приче о економској користи која из њега проистиче. Уосталом, као евроскептик свестан наше наметнуте упућености на ЕУ, лично сматрам позитивним аранжман који би нам омогућио да задржимо достигнуто а не идемо даље нити револтирамо јаче од нас да нам праве проблеме. Србија која би била део регионалног тржишта и уједно упоредо повољним трговинским споразумима повезана са ЕУ, Русијом, Турском, Кином, делује ми као много боља опција од ограничења која произлазе из пуноправног чланства у ЕУ. Разуме се, под условом да се све уреди у нашем интересу, а не њему науштрб.

Нажалост, изгледа ми да од првог нема ништа. Могуће економске перспективе нису компензација за оно мрачно што се крије иза застора нове Југославије или тачније Балканије, коју је још пре четврт века заговарао албански дисидент, политичар и писац а потом и политички представник терористичке ОВК – Адем Демаћи. Како је својевремено један италијански геополитички мислилац констатовао, дугорочно је кључни фактор државне моћи демографија.

Економија и војна сила, имају много краћи рок трајања и мањи домет деловања. Тако је када се ради о спољној пројекцији моћи, али и њеној унутрашњој манифестацији. Из тог потпуно запостављеног угла, вратимо се причи о економској и несумњивој (иако прикривеној) политичкој интеграцији Србије са целом БиХ, Албанијом, Македонијом, Црном Гором и Косовом (које није укључено у наш систем и под контролом Београда). У крајњој линији, довољно је да заједничко тржиште буде пропраћено – а уверен сам да хоће – слободним кретањем радне снаге, и у великом смо проблему.

ЕУ БАЛКАНСКИ КАЛИФАТ
У Србији без Косова и Метохије сада има нешто преко три посто декларисаних муслимана. У државама, државним заједницама и ентитетима са којима срљамо у интеграције удео исламске популације је знатно већи. Процентуално, он је тренутно следећи: Црна Гора – 17, Македонија – 33, БиХ – 50, Албанија – 70 (са атеистима пореклом из исламског културног круга), Косово и Метохија – преко 90. Простор замишљене тзв. Западнобалканске уније сада има око 18 милиона становника, од тога је приближно 35 процената муслимана.

Ситуација ће се битно променити до 2050. године. Око тога се слажу све процене, од националних држава региона, ЕУ, америчких (које се баве разним деловима света посматрајући све из угла глобалних миграционих токова), до оних иза којих стоје Уједињене нације. До средине 21. века ће, како тврде УН, Србија без Косова и Метохије спасти на 5,9 милиона становника (са 7,2 колико је имала на попису 2011), сличан али блажи ток депопулације имаће и друге државе региона (незнатно чак и Албанија), док ће на наша јужна покрајина скоро дуплирати број становника.

Укупно гледано, популација тзв. Западног Балкана ће се релативно мало умањити, тј. са 18 на нешто изнад 17 милиона. Међутим, с обзиром на чињеницу да је муслиманско становништво балканских земаља, већ како где, нешто или драстично млађе од хришћанског, те да и даље има виши наталитет – његов удео у свакој од држава, односно ентитета региона, знатно ће се повећати. На нивоу читаве тзв. Западнобалканске уније коју нам немећу, реално је да већ 2050. муслимани чине преко 50 посто становништва.

ДЕМОГРАФСКА МИНА
То је за само 33 године а, подсетимо се, од формалног распада Југославије (1992), што нам често делује као да се догодило јуче, прошло је већ 25 година. Време лети. Може да нам се догоди да се и не „окренемо“, а нађемо се у некој балканској „муслиманији“. С обзиром на негативно искуство које смо имали у вези са вековним животом под отоманском влашћу, не верујем да већини Срба, ако реално сагледају ствари, то делује као привлачна будућност. А, понављам ради наглашавања – и без свеобухватнијих директних политички интеграција региона, дубље његово економско повезивање, уз прихватање тзв. ЕУ стандарда – то води значајнијем кретању становништва. Другачије би било када би наша држава имала суверене могућности да развија економску сарадњу са окружењем тако да задржава полуге којима може да спречи оно што јој не одговара. Но, најблаже речено, не делује ми да ствари иду у том смеру.

При томе ми ћемо имати све већи мањак становништва, уз бројне проблеме које то подразумева – од кризе пензионог фонда какав данас имамо, до недостатака радне снаге у многим привредним областима – док ће у неким деловима нашег региона бујати муслиманска младост. Додуше, недостатак радне снаге и слаба насељеност представљаће магнет и за мигранте из Азије и Африке. Ко не буде могао да се докопа Немачке или Шведске пре ће се одлучити да остане код нас него да се врати кући. Тим пре ће бити тако ако се, иако од стране Запада осуђен на релативно нископродуктивну производњу, регион како тако економски стабилизује уз његову помоћ и под његовом контролом. Многима мигрантима ће тада деловати привлачније да за подношљиву плату нешто шију и у Србији него да без икаквог посла таворе на граници глади у Авганистану или некој другој сиромашној земљи ван европског круга.

Верујем да се један од разлога што Немци гурају локалну интеграцију преосталих Балканских земаља које су ван ЕУ, те су спремни да у некој мери помогну да оне економски стану на ноге, крије у жељи да добију полу ЕУ зону, која би представљала бафер или, ако пробију баријере, прибежиште за нове мигранте, али и погодно место за сукцесивну релокацију дела оних који су већ доспели на Запад. Полазећи од тога и демографског карактера нашег окружења, замислите Србију за тридесетак година, са на пример десет посто овдашњих и из региона досељених муслимана и са ко зна колико миграната са Блиског и Средњег истока у прихватним центрима и ван њих. Све то у доминантно муслиманском региону са којим смо институционално овако или онако интегрисани.

ДЕКАДЕНЦИЈА И ЕКОНОМИЈА
Мени речено делује као поглед на несрећно острво које ће већ до краја века бити преплављено. О томе сада треба да мислимо а не да – када се ради о нашем националном и верском идентитету те биолошкој супстанци – такав развој догађаја кротко дочекамо. Не кажем да Србија не би требало да тежи и изналажењу неког додатног модела регионалне економске сарадње како би олакшала привредни опоравак, али не сме се на њега стављати акценат, нити деловати национално контрапродуктивно на други начин. Туђа рука свраб не чеше. Немци ово о чему смо причали не осмишљавају да би нама било боље, већ да би они извукли неку корист за себе макар нас дугорочно и жртвовали.

Када смо већ код економије, Србија мора да мења економску политику у циљу јачања националних капацитета. Нема сумње да је економија од огромног значаја и за демографски опоравак. Међутим, сама по себи ту ће мало тога урадити. Богате земље често имају и нижи наталитет од нас. Много већи проблеми од сиромаштва су декаденција и егоизам које генерише вулгарно материјалистички систем вредности где год он нема адекватну традиционалистичку или државну противтежу (а још кад узмемо у обзир да у многи земљама и систем ради њему у прилог).

Важно је, отуда, повести много активнију политику демографске обнове, од оне која је то у ужем смислу, до одговарајуће културно-идентитетске политике. То мора да буде приоритет наше државе, а не фанатично кретање ЕУ путем или док нас држе на некој прилазној капији ка тој Унији, разним регионално-интегративним стазама и богазама. Тако ћемо постепено постати мањина и у крњој Србији, а о целовитом решавању српског питања да и не говоримо. Крајње је време да се пробудимо из опијености и те ствари схватимо, односно почнемо да делујемо како би црну судбину избегли. Још нешто за крај.

ЧАСОВНИК ПРОПАСТИ
Ствари су горе него што делују на основу наведених демографских процена. Оне не узимају у обзир, упоредо са нашим фазним ЕУ интеграцијама, повећане могућности за исељавање одређених категорија радно способног становништва у развијене европске земље. Њима одговара да добијају квалификоване српске електричаре, медицинске сестре и лекаре (али не и слабије квалификоване и клановски увезане Албанце) – које би ми и даље школовали за њихове потребе – док би код нас налазили прибежиште неквалификовани радници из Азијке и Африке али и региона. Да је тако, макар када се ради о првом делу, потврђује нам вишемилионско смањивање броја становника нама суседних Румуније и Бугарске.

Ко год је то хтео, а имао одговарајуће квалификације, кренуо је да тражи боље плаћени посао на Западу. Што се другог дела приче тиче тј. масовног насељавања миграната – који покушавају да доспеју у богате земље ЕУ или ће их одатле враћати – доћи ће и за то време. Историја нас учи да никада за живот погодне територије које немају војно-политичке потенцијале да се заштите, нису дуго остајале слабо насељене. Неко се већ постара да их запоседне. Па наставимо онда да лакомислено своје државне механизме деинсталирамо путем тзв. интегративног (ЕУ и локалног) одрицања од суверенитета и на друге начине. Тако ћемо себи науштрб постићи и оно што Турци вековима нису успели да окончају. А имајте у виду да ово нису геополитичке и демографске хорор фантазије, већ чињенице, те да нам, док се понашамо аутистично, сат откуцава и без некаквих западнобалканских унијатских интеграција а камоли са њима.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ ЗАПАДНИ БАЛКАН БУДУЋА „МУСЛИМАНИЈА“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

НАТО је прогутао Црну Гору, спрема се да то уради са Македонијом. Упоредо, а претходно речено је део и тога, стеже обруч око Србије и БиХ. Међутим, то не значи да је, док у ширем луку око Русије гради своје војно-политичке плацдарме, дигао руке и од директног руског окружења, које је увелико у сфери њеног утицаја. Итекако и ту на разне начине НАТО покушава да се инфилтрира. Недавно је, што наша јавност није ни приметила, направио известан продор у Јерменији.

„ПРИЈАТЕЉСКИ“ МАСКЕНБАЛ

Првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се претерано није мешао у послове тамошњих држава. Заступао је став да је Руска Федерација „гарант стабилности на том огромном простору“. Али далеко је било од тога да су Американци то стварно мислили. Само су деловали лукаво, систематски и фазно.

Прво су се посветили учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе, а на постсовјетском простору су га тек дискретно ширили. Циљ је био и да се не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године почели су из Вашингтона да се чују другачији гласови. И пре него што је кренула путем државног јачања и препорода националне самосвести, Русија је почињала да бива третирана као непријатељ.

За Америку је било важно и то што су се до тада бивше совјетске републике – гле парадокса, уз помоћ Москве која је у фази робовања илузијама о прихватању од стране Запада и тако хтела да демонстрира свој демократски и толерантан карактер – у државном погледу већ биле консолидовале. Постале су праве независне земље са пуним капацитетом да воде сопствену политику (изградиле су армије, политички систем, дипломатску мрежу).

Узимајући све речено у обзир, 1994. године, заменик државног секретара Ворена Кристофера Питер Тарноф изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“

ПРОДОР НА ИСТОК

„Пријатељски“ однос према Москви није трајао, као што се код нас неретко а нетачно мисли, ни док је Јељцин био на власт. Ни руска снисходљивост према САД није водила позитивном ставу те силе према Руској Федерацији. Америци је био и остао циљ да драстично ослаби ту велику државу која има потенцијал да јој се одупре. Да је после Јелцина 1 дошао неки Јељцин 2, а не Путин, Вашингтон би, тек уз нешто другачији приступ, такође настојао да дотуче Русију. По њега је наступио проблем што су Руси то схватили и кренули путем, прво врло одмереног и прикривеног, затим све снажније демонстрираног, одбрамбеног деловања. Тако су стигли и у Сирију.

Да је Русија на мети, јасно се видело и пре отпочињана великог ширења НАТО на исток те агресије на Србију. Друга страна медаље је што су тек ти велики догађаји пробудили Русију. Међутим, већ крајем прве половине декаде о којој причамо Америка је и званично – а пре тога већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија, бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору.

Политика према државама Закавказја, тј. Јерменији, Грузији, Азербејџану, у пуној мери је постала активна и свеобухватна 1997. године. Тада је дефинисана „Стратегија пут свиле“ (коју ће нешто касније потврдити и Сенат), а чија суштина је била следећа: циљ је да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тих земаља, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради саобраћајна и енергетска инфраструктура у складу са интересима САД, односно да се подрже америчке приватне инвестиције. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона увуку у америчку војно-политичку орбиту. Грузија, па донекле и Азербејџан, показаће се пријемчивим за такву политику.

После су на те темеље надграђени и други елементи експанзије на постсовјетском простору. Ту су НАТО Партнерство за мир, ЕУ Источно партнерство итд. А све то служи поменутом циљу, који је с временом добијао агресивније рухо. Приближавање Западу је пало у други план у односу на покушаје дистанцирања па и конфронтирања држава из окружења Русије са њом. Наравно, ни Русија није седела скрштених руку. Чак и пре него што је Запад почео да је подбада у њеном суседству па и на њеној територији.

ОПАСНА НАТО УПОРНОСТ

После шока и парализе насталих после распада СССР коме је из личних интереса тадашњих властодржаца допринела, Москва се прибрала и почела одмерено али енергично да делује на постсовјетском простору. Русија је настојала да на новим основама око себе окупи што већи број бивших република Совјетског Савеза. Већ и Јељцин је кренуо тим путем, да би Путин ствари динамизовао. Из тога је произашла мрежа привредних, безбедносних и других интеграција већег дела простора који је некад чинио Руско царство и СССР. Поменућу само његове стубове као што су Евроазијски економски савез и војни пакт ОДКБ.

Неке земље из руског окружења, као што је нпр. Грузија, Запад је успео да завади са Москвом и извуче из сфере њеног утицаја. Друге, као што је Јерменија, укључене су у, условно речено, руске интегративне процесе разних врста. Међутим, то не значи да је НАТО дигао од њих руке. Без много буке и беса због претходних пораза, упорно и плански делује како би и ту бар мало нарушио руске позиције, односно побољшао своје.

НАТО се не љути и не деморалише када из прве не добије оно што жели. Упорно кидише како би некад стигао до тога. Тако, да се сада ограничимо на пример Јерменије, око ње ствара геополитичке тензије, а с друге стране јој пружа руку. Нема сумње да су евроатлантски центри моћи умешани у одржавање тињајућег пожара на јерменско-азербејџанској релацији. Намера им је да свима буде јасно да је лако ту изазвати рат те да је Запад битан и када делује да је изгубио примат. Ради тога понешто пружа и позитивно.

ФОНД РАЗДОРА

НАТО је тако пре неколико месеци за потребе Јерменије формирао Фонд поверења, из кога ће бити финансирани разни пројекти који би требало наводно да допринесу миру и безбедности. Чак и када је формално тако, јасно је да се иза мировног застора крије оно што је јавно дефинисано као циљ још 1994. године: јачање веза са Западом и следствено томе удаљавање од Русије. А све то по систему тиха вода брег рони.

Што се тиче Јерменије, она рационално настоји да гради стратешке односе са Русијом, у чијој је орбити, али и да у мери у којој је то могуће развија блиске везе са Западом. Но увек се нађу (исто као и код нас) агенти западног утицаја који покушавају да Јерменију гурну даље од онога што јој је интерес, тј. да покваре односе са Москвом, која има витални значај за просперитет и стабилност Јемреније те да ту државу на контрапродуктиван начин преусмере ка Западу.

Већински део јерменске политичке и шире јавности је свестан такве опасности и онога шта је јерменски национални интерес. Уз то и Москва није пасивна, већ контрира западним покушајима продора. Ипак, увек постоји опасност да се ствари искомпликују и отргну контроли. Док је Русија заинтересована за стабилност у свом окружењу, Западу посао обавља и нестабилност. Добро знамо да је последњу лакше генерисати него прво одржати.

СТРАТШКЕ ПОУКЕ

То видимо и у сопственом окружењу, где разни западни фактори стварају контролисани хаос како би заокружили НАТО доминацију над Балканом. Што се Русије тиче, ваљало би да она изведе одговарајуће закључке и редефнише своје понашање на основу онога што Запад чини.

Као што НАТО, ЕУ и САД непоколебљиво раде у њеном дворишту, чак и онда када делује да је Москва ту успоставила свој поредак, и Русија би морала слично да чини на нашем простору. Путин је вратио Руску Федерацију у врх геополитичке лиге. Кремљ се храбро опире евроалантској немани, али, да би његово деловало добило пуни замах, крајње је време да се пређе на виши степен софистицираности.

Разумем разочарење Москве због тога што је Црна Гора ушла у НАТО. Схватам и њену бучну реакцију. Међутим, тиме Русија неће много постићи. Трешће се гора, а родиће се миш. Другачије ће бити ако Кремљ, по узору на оно што Америка ради у Јерменији, буде деловала и тамо где је сада формално западни „атар“. Тим пре што је православно становништво и оних земаља Балкана као што су Црна Гора и Бугарска, које су ушле у НАТО, према Русима много топлије настројено, него житељи руских савезница типа Јерменије и Казахстана у односу на САД.

Русија је ојачала глобалне елементе своје меке моћи, од медијских до НВО, али они су пре свега усмерени према великим западним државама те чланицама ЕУ где јачају суверенистичке снаге. Намера Москве је очито била и остала да помогне да ту на власт дођу политичари са којима ће моћи да нађе заједнички језик. Нажалост, низ изборних резултата показује да је то био рачун без крчмара.

ГЕОПОЛИТИЧКА КОНДИЦИЈА

Русија ће морати да води дуготрајну битку, срачунату не на то да се извојује нека велика победа, већ да се противницима промишљено, упорно и лукаво праве проблеми. Шта ће на крају параде бити, видећемо, али већ и такав тактичко-офанзивни приступ Москве нама ће дати више простора да се до даљњег копрцамо.

Крајње је време да то Руси на адекватан начин схвате и активирају се на Балкану, где су и даље врло пасивни или пак активни само на мах, док су уверени да нешто велико могу брзо да постигну. Епилог дешавања у Македонији и Црној Гори показују да је то погрешан приступ. Фатално би било и за патриотске кругове у Србији али и интересе Москве да се он не промени сада када нам предстоји нова НАТО офанзива усмерена према Србији и БиХ.

Уверен сам да руски државни врх схвата проблем, али је битно да се на прагматичан начин, полазећи од реалполитичких могућности, али опет и проактивног приступа, редефинишу балканске трансмисије меке моћи Кремља и стратегија на основу које би се успешно радило. Ако се буде робовало мегаломанским пројектима, идејама одсудне битке и сличном – руске позиције ће додатно бити пољуљане и у Јерменији, а камоли на Балкану.

ДУХ ДРЖАВНОГ ПРАГМАТИЗМА

Геополитичка надметања имају сличности са маратоном, а не трком на сто метара. Русија је данас ојачала и изашла Западу на црту. У Сирији је показала своју војну моћ на начин као што то није чинио ни Совјетски Савез. Много тога је научила о мекој моћи. Све то је за похвалу. Оно што је проблем то је да је и даље оптерећена црно-белим формама. Услед тога се онда испод капија рационалне политике увлачи дух еуфорије или дух нихилизма. Оба су подједнако штетна.

Док рат траје – а сада је, ваљда је свакоме то јасно, у току је, условно речено, западно-руски Хладни рат 2 (да сада не улазим у разлике и сличности између руског и совјетског) – ни једна геополитичка зона није дефинитивно изгубљена или задобијена. Американци то добро знају и зато посвећено роваре у Јерменији, али и Руси би још потпуније ваљало да разумеју и да не дижу руке од Црне Горе или Македоније. Тада ће бити много лакша, да то још једном нагласим, и одбрана Србије или РС (БиХ), али и руских позиција у Молдавији, Јеременији или Узбекистану.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ИЗГУБИЛА ЦРНУ ГОРУ И МАКЕДОНИЈУ? А СРБИЈУ? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Док се хипнотисано бавимо собом, на геополитичкој берзи одвија се закулисна трговина нашим акцијама.

Ко ће бити кандидат власти? Да ли ће она ићи у једној или више колона? Обједињавање или разједињавање опозиције? Појава Белог? Први или други круг? Све друго, ма колико било важно, било је у сенци пред(изборних) прича. Прошли су избори, али наша заокупљеност дневнополитичким поделама остала је егзалтирано изборна. За или против протеста? Њихов смисао! Колико је људи јуче шетало а колико ће данас? И тако од јутра до мрака. Но то не значи да су и глобални „каравани“ стали. Док се ми бавимо трицама и кучинама, они пролазе обликујући нашу судбину. Можда је баш то – тј. да се препустимо да нас носе туђи таласи – циљ агената страног утицаја у нашој власти и опозицији. Замајавају нас небитним како би пропустили да штитимо своје интересе у вези са битним а политичари могли њима да тргују. Део опозиције ради тога покушава да направи хаос. Власт опет не покреће неку праву националну иницијативу. Битну саму по себи, али и као њој користан основ за националну мобилизацију против дестабилизације.

Црна Гора улази у НАТО са свим негативним последицама које то за Србе има, а ми то готово не примећујемо као да је некадашња „српска Спарта“ острво поред Исланда. Опскурни режим у Подгорици интензивира прогон српских политичких лидера у Црној Гори док се наша (о)позициона политичка елита у (ван)институционалним сокацима игра каубоја и Индијанаца. Негде у закулисним политичким кухињама се, слутим, крчка неки нови устав Србије, а о спољном и унутрашњем заокруживању наше тек начелне војне неутралности (утемељене на обичној скупштинској резолуцији) и не говори се. Приштина озбиљно ради на формирању војске а ми се томе позерски супротстављамо. Албански јуришници већ почињу да дивљају у Северној Косовској Митровици док Србија допушта да се то своди на локални безбедносни проблем у домену јурисдикције „косовске полиције“.

Приближава се септембар када на снагу стуба погубан закон о продаји земље странцима. Ми -то констатујемо, али дубински игноришемо као да се ради о Уганди. Власт о томе говори на начин који је тешко разумљив, а опозиција углавном бежи од врућег кромпира који би озбиљно могла да закотрља. Баш ту има сјајну прилику да поентира. Шетачи, несумњиво тесно повезани са делом опозиционих структура, постављају разне захтеве које већина грађана сматра бесмисленим, а могли би да поступе другачије и покупе ловорике. Могли би да затраже од власти да хитно нађе начин да онемогући лаку продају српске земље странцима и, примера ради, уз то да је притисну да се заузме за прогоњени српски корпус у Црној Гори. Но све то би наљутило моћне странце, којима је до нашег демократског и сваког другог амбијента стало колико и до права вијетнамских радника у халама западних неоколонијалних компанија. Зар ће онда њихови овдашњи наранџасти центуриони у национално конструктивном смеру да покрећу легије које сада окупљају инструментализујући незадовољнике разних врста?

ВАРАЊЕ СРБИЈЕ

Америка, Кина и Русија почињу нову партију глобалног покера. Хајде, то можда и морамо збуњено да посматрамо. Сувише смо слаби. Но идиотски је што пропуштамо да нешто урадимо за себе тамо где можемо и где смо ми у центру дешавања као што је прагматично (ре)позиционирање у вези са нашим ЕУ путем. Европска унија се убрзано трансформише на начин који ставља тачку на ЕУ интегративне илузије. Већ је јасно да сигурно нећемо постати део Уније у какву су ушли Бугари, Румуни и Хрвати. Камоли Чеси и Мађари. ЕУ постаје вишезонска или асиметрична, а фондови за развој нових а неразвијених чланица Уније – који су за просечног Србина били и остали главни ЕУ мамац – нестају. У таквим околностима једино имамо шансу да уђемо у некакво предворје зоне (и то чак и спољне) озбиљнијих европских интеграција.

То можда и није лоше (о том потом), али о модалитетима односа Београда и Брисела мора се озбиљно разговарати. Увелико смо то већ морали да почнемо да радимо, а не да и даље пристајемо да будемо објекат у туђим комбинацијама. Свет и Европа су се битно променили од када смо кренули путем ЕУ интеграција, односно потписали Споразум о стабилизацији и придруживању. То су чињенице које се не смеју игнорисати, односно пропустити да буду предмет озбиљних системских анализа, јавних дебата и са тим скопчаних макар тананих (гео)политичких заокрета и да којим случајем немамо проблем Косова и Метохије – са свим уступцима који се ту од нас изнуђују на конто ЕУ интеграција – а камоли када га у болном виду имамо.

Да би тако и даље било, односно како би већински национално заинтересован део Србије био преусмераван од битног ка небитном, можда и служе интензивирана политичка шибицарења. Циљ је да неприметно – од председничких преко градских до ванредних парламентарних избора, а све зачињено протесним тензијама – дочекамо да упаднемо у неки ЕУ подрум, при томе не добивши ништа, а давши много тога што се од нас тражи. Стигли смо тако до онога што је централи сегмент овог текста, али је тек једно од битних дрвећа (поменута су и друга) шуме којом лутамо не увиђајући њен прави карактер. Од нечег морамо да кренемо а еврофанатици су нас довели у ситуацију да је најзгодније да то буде ЕУ.

АНАЛИЗА РИЗИКА

Наша јавност је тек једним оком пропратила да се у јеку изборне трке – и то наводно на предлог Београда – на недавном сарајевском састанку лидера држава региона иза затворених врата разговарало о економској будућности тзв. Западног Балкана. Како смо обавештени, о новом нивоу (знатно опсежнијих) привредних интеграција Србије са земљама нашег окружења које нису у ЕУ, говорио је Вучић. Он је ЕУ (нпр. аустријским) и регионалним политичарима представио свој план који се на то односи. Толико знамо. Остаје нам само да нагађамо о његовим детаљима и томе да ли се радио о аутентичној иницијативи Београда или нечему што смо представили као своје, а добили од Немаца. Можда и као део изборног аранжмана, тј. плаћања какве-такве немачке подршке властима на изборима.

Немцима је интерес да Балкан остане миран. Прво, они директно или преко Аустрије на нашем простору имају велике економске интересе. Друго, преко Балкана је могућа даља дестабилизације ЕУ, како генерално тако и зоне коју Берлин доживљава као свој империјални простор (опстала Унија или не). Њега, уз очување одговарајућих мостова за економски и политички уплив у неке друге делове Европе, Немцима је важно да обезбеде за будућност. Зато су заинтересовани да у околностима када нестају ЕУ илузије Балкан сачува стабилност, односно да се дефинише модел регионалних односа који би одговарао немачким интересима.

Да погледамо сада на све то из угла наших интереса. Ми смо тесно повезани са ЕУ. Једнострано смо после 5. октобра 2000. усмеравани на ту страну како би изгубили геополитичку и геоекономску алтернативу те тако били покорни и када прође „наранџасто-револуционарни“ занос. Тако смо дошли до тога да на ЕУ долази 62-63 одсто наше спољнотрговинске размене. Да би се ту нешто променило, потребно је доста времена, али и да нас (гео)политички у том погледу не ометају велики играчи. То, макар симетрично, није реално. Отуда, свакако је рационално да покушамо да избегнемо негативне привредне и друге последице ЕУ ломова. Наравно, у контексту тога и да сачувамо мир. Међутим, ни стабилност, ма које врсте, ни мир – нису највеће вредности. Да јесу, Србија би и даље била провинција Отоманске империје. И лош систем из доба османлијске декаденције свакако је, краткорочно гледано, био бољи од патњи изазваних ослободилачким устанцима. Ипак, наши преци су кренули трновитим путем обнављања српске државности.

НОВИ ЕУ ПУТ

Данас, када велике геополитичке олује мењају ЕУ, на нама је да учинимо бар понешто од онога што су урадили очеви оснивачи модерне Србије. А за то је – гле парадокса – за почетак добра и иницијатива за економске интеграције тзв. Западног Балкана. Али не било каква, већ национално одговорна. Дужни смо да скупимо макар толико храбрости да са њом наступимо. Дошло је време да мање мислимо о томе да ли ће госпођа Меркел да нам се осмехује, већ да изађемо из приступних преговора са Бриселом или, ако нам је још сувише рискантно да на тај начин провоцирамо реакцију, не журимо са њима. Поготово је сулудо да чинимо било шта што је за нас штетно. Упоредо, битно је да понудимо своју визију регионалне сарадње и односа са ЕУ без директних интеграција.

Ако искорачимо ту из економске сфере, Србија мора да тежи пуној не само војној већ и политичкој неутралности. За оне који са циничним осмехом говоре да им није јасно о чему се ту ради ево тек једног од многих могућих објашњења. Преговарачко поглавље са ЕУ 31 предвиђа да Србија мора да усагласи своју спољну и безбедносну политику са Бриселом (Берлином). То мора да се догоди пре уласка у Унију, односно пре затварања поменутог поглавља, али треба имати у виду да се поглавља, по избору Брисела, некада затварају и више година пре очекиваног ступања у ЕУ. Када се ради о том, као и другим поглављима, постоји опасност да Србија направи велике уступке на путу ка ЕУ који се никада неће окончати уласком у њу. Тако нешто, понављам ко зна који пут, Берлин заправо и хоће. Србију и регион без ЕУ бенефиција, али оптерећене свим обавезама.

Манипулативно се то представља – по принципу не можете све да урадите одједном, те морате да покажете добру вољу – као плаћање карте за ЕУ у ратама. На страну то што би било национално мазохистички да се одричемо себе и да је ЕУ перспективна у старом виду. Јер, дистанцирањем од Русије – а о томе се ради – Србија би се одрекла РС и КиМ. Зар би било нормално да се Москва бори за наше интересе ако би ми, усагласивши своју политику са Бриселом, њој увели санкције и на други начин се (макар невољно) поставили непријатељски?

(ГЕО)ПОЛИТИЧКИ РАЧУН

Када све то сагледамо, али и економске користи које већ имамо, а тим пре ћемо у будућности имати од бесцаринских аранжмана са Русијом који би престали да постоје уласком у ЕУ, за нас је добро да (1) не постанемо њен део нити прихватимо бриселску спољну, безбедносну, мигрантску политику, а да при томе, уз извесне модификације, (2) задржимо садашњи ниво економских односа са чланицама Уније као и балканским партнерима који као и ми у контексту европских интеграција унапређују и регионалне односе. Од свега тога и ми, и ЕУ, и наше комшије – имамо корист. Злоупотреба не укида употребу, како су говорили Латини. Само акценат треба ставити на решења која умањују простор за геополитичке злоупотребе. Ако је то, разуме се, могуће. Лично мислим да јесте; пошто у Берлину схвате да нећемо пристати на његове игре мислим да ће бити прагматични јер се тамо сваки евро узима у обзир. Но, ако се покаже да није тако, онда се враћамо на наше претке који су преузели велики ризик ради светлије националне будућности. Немамо куд. Ризик или сигурна пропаст.

Како год било, добро је да Београд понуди неки модел балканских интеграција – али аутентичан – који би обезбедио политички неутралне, економски утемељене, везе са ЕУ и нама омогућио да развијамо исте са Руском Федерацијом (уз могућност да и то чине остале чланице тзв. западнобаоканске зоне економских интеграција). Међутим, није прихватљиво да будемо гласноговорници неког немачког плана за обезбеђивање неоколонијалне доминације Берлина. О чему се радило у Сарајеву сазнаћемо пре или касније. Али битно је да тај тренутак не чекамо пасивно већ да се – мислим на национално свестан део друштва – већ данас активно боримо за оно што нам одговара. Баш то не желе они који нам праве политички хаос или на друге начине скрећу поглед са битних ствари.

Ако лаже коза не лаже рог. У вези са протестима који су у току у Београду, док англосаксонски медији почињу да сатанизују Вучића како су некада Милошевића, у немачким медијима тога нема. Ту су присутни неутрално-аналитичке коментари да Берлин ставља стабилност изнад демократије. Не улазимо сада у то шта подразумевају под демократијом; битно је истаћи идеју да је немачкој официјелној политици сада најбитније да у Србији и на Балкану обезбеде континуитет поретка који им одговара. А ово што сада имамо им очито одговара. Само би хтели да добију још понешто. Наравно, то не значи да оно што се тренутно представља као алтернатива ономе што Немци прихватају, за нас није много горе.

КЛАЦКАЛИЦА МОЋИ

Вучић настој да анимира и Берлин и Москву. И Немачка и Русија су тим донекле задовољни. Не желе да отварају нови фронт на Балкану схватајући да од ширег развоја догађаја зависи шта ће бити у нашем региону. Опет, сорошовске структуре и екстремно прозападна (у англосаксонској варијанти) опозиција – која има централно место у актуелним комешањима – раде на креирању нестабилности. Али не оне која би била у нашем интересу ако не будемо могли да нађемо неки modus vivendi са Немцима у вези са стабилношћу која би нама гарантовала заштиту макар минимума националних интереса (Република Српска, бар север КиМ, мир у Рашкој и на југу централне Србије, гаранција права српског народа у Црној Гори). У актуелној евроатлантској (наранџастој) интерпретацији нестабилности ради се о удару Лондона како на Берлин и његов поредак, тако и на Русију.

Што се Срба тиче, нас и не рачунају. За Британце и овдашњу MI-6 пету колону ми смо само топовско месо. Мада, ако то и даље будемо допуштали, слично ће бити и са Немцима. И њима су згодни протести и други генератори хаоса у Србији – под условом да се не отргну контроли – како би уцењивали власт и сакривали процесе који воде редефинисању њиховог балканског поретка. Но само је разлика у томе што Берлину не одговара да Балкан експлодира, а Лондону, стиче се утисак, одговара. Само бира време за то. Када се о нама ради, свакако – да поновим – нама пре одговара прво ако можемо да нађемо по себе прихватљив компромис, а ако не, боље је и друго. Али тако што би ствари пукле око Србије а не у њој, те бисмо били активни учесници у креирању своје будућности, а не енглеске овце. А, да би српско становиште добило шансу, потребно нам је муњевито буђење патриотске Србије, уз свест да нешто једино можемо да урадимо на крилима руске геополитике. Сигурно и Москви много тога можемо да замеримо (као и она нама), али бољег пријатеља и партнера немамо.

СРПСКИ ОДГОВОР

Патриотска Србија мора да врши што јачи притисак на власт у вези са свим важним а на почетку текста поменутим питањима која се сада маргинализују (од идентитетског геноцида над Србима у Црној Гори до потребе да поништимо све по нас негативне делове тзв. Бриселског споразума). Мора бити спремна и да аутентично уђе у процесе уличне трке за жезлом, ако ствари дотле стигну. Али никако не смемо да прихватимо да нас они који под велом борбе за демократију – исто као и 2000. године – наведу да рушимо националне интересе.

Садашњу владајућу екипу треба критиковати и по потреби већ селективно данас (а сутра можда и тотално) ударати што српске позиције недовољно брани на битним пољима о којима је било речи, але њу је погубно рушити тако да би се државног кормила докопали они који су сорошевска негација свега српског а у своје коло увлаче и квазипатриоте. У светлу тога време је да се уистину национално оријентисани медији, политичари, представници невладиног сектора, интелектуалци – систематски позабаве положајем Срба у региону, шансама и опасностима са којима се суочавамо, али и спољном политиком Србије и економским интеграцијама у околностима када досадашњи ЕУ пројекат убрзано пропада.

Ко гура главу у земљу или аутистично гледа звезде док се важне ствари догађају око њега, пушта друге да му одреде судбину. С друге стране, ако програмски (у вези са појединим набројаним питањима) почнемо да делујемо и повезујемо се, иако, с обзиром на уситњеност и неповезаност патриотских кругова то сада делује нереално, можда после неког времена створимо делотворан друштвено-политички блок који би био противтежа разноврсним национално нихилистичким трендовима.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: (Гео)политичко замајавање Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да је поглавар Исламске заједнице БиХ Хусеин Кавазовић симбол најрадилакнијег исламског екстремизма који може мирне душе да функционише са екстремистима „Исламске државе“ и са Блиског истока и да је свако његово позивање на европске вриједности и демократске принципе иронично.

Коментаришући позив Кавазовића америчкој администрацији да „оснажи присуство у БиХ“, те да „посебну пажњу посвети Сребреници“, Анђелковић је рекао да је то покушај очајника да се ухвати за сламку у тренутку када почиње да тоне, а то му није јасно.

„Јасно је да су они на које се Кавазовић до сада ослањао под ударом нове америчке администрације у САД почели губити позиције“, рекао је Анђелковић Срни.

Према његовим ријечима, Кавазовић је вјероватно у Стејт департменту и Бијелој кући наишао на разумјевање дијела администрације која се још одржала, али ће, како се предсједник САД Доналд Трамп буде учвршћивао на својој позицији и улазио у систем, имати све мање прилике да се тамо са било ким састане, а посебно да нађе разумијевање у САД.

Анђелковић сматра да се у томе крије дугорочна опасност јер кад Кавазовић и бошњачки екстеремисти попут њега схвате да су их САД отписале, можда покушају да у БиХ изазову неку нову несрећу премс сценарију са почетка 90-тих.

„Није искључено да ће да покушају да узму ствар у своје руке и да поново крену путем ратно-хушкачке политике“, рекао је Анђелковић.

За оптужбу коју је Кавазовић недавно упутио Српској православној цркви да својим дјеловањем подстиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ, Анђелковић је рекао да је иронична, посебно ако се зна ко је и шта представља Кавазовић.

„Када се екстремисти попут Кавазовића, лоцирани у БиХ, позивају на неке европске вредности и на неке демократске принципе, а при томе оптужују Србе и СПЦ који су у ствари све ово време били генератори стабилности да они подижу тензије, онда је то иронија“, закључио је Анђелковић.

Ријасет Исламске заједнице у БиХ саопштио је данас да је Кавазовић током састанака у Стејт департменту и Бјелој кући затражио од америчке администрације да „оснажи присуство у БиХ“ и да посебну пажњу посвети Сребреници.

Наведено је да су сви саговорници са којима је Кавазовић разговарао изразили спремност да раде на томе да се „у БиХ види одлучност Сједињених Америчких Држава“.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Кавазовић је симбол најрадикалнијег екстремизма се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Балкан кључа. Политичке, међунационалне и верске тензије су поново – упркос деценијском наметању толико хваљених ЕУ стандарда – попримиле забрињавајуће размере. У таквим околностима висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност кренула је у тзв. западнобалканску „турнеју“. У Бриселу су, изгледа, били уверени да је довољно да се она појави па да се ситуација смири. Умислили су да су својеврсни богови са бриселског Олимпа те ће бити довољно – као у античком позоришту када се ствари толико искомпликују да се не види рационално решење – да неко од њих ступи на сцену и тако сви проблеми волшебно нестану. Међутим, показало се да је илузија да у геополитици постоји „Deus ex machina“ („божанство из машине“ тј. глумац који се тако представља а лебди изнад позорнице и на крају трагедије муњевито доноси спас). Једино неко време публика може да се претвара да је супротно, али то доба је, ваљда је коначно свима јасно, за Брисел прошло. Отуда, како нам из средишта ЕУ ових дана поручују, Могеринијева се вратила јако разочарана и фрустрирана. Стиче се утисак да је почела да схвата да лажни богови ништа не вреде ако нема више оних који су спремни да у њих верују.

ЕУ КОЛОНИЈАЛНА ИЛУЗИЈА

ЕУ се према источноевропским, а поготово балканским кандидатима за чланство у Унији, пословично понаша арогантно. Слично како су британски вицекраљеви Индије у 19. и првој половини 20. века поступали са владарима вазалних (номинално независних) државица које су биле у њеном саставу. Воља Лондона и његових опуномоћеника за Индију, била је све, док су „права“ тамошњих локалних владајућих структура (о народу и да не говоримо) била врло ограничена и изведена из њихове спремности да служе страним господарима. Само тако су могли да остану део вазалне „елите“.

Док је Британија била моћна могла је да уклања владаре, прекраја границе, укида подређене државе и претвара их у директно потчињене територије, пресељава становништво, намеће економске односе какве жели, гази локалну традицију. Ако је то и изазивало отпоре, релативно лако их је у првој фази своје консолидоване индијске владавине сламала. Када је постало јасно да је тако, већ и претња силом или сам страх од ње, обављали су посао (друга колонијална фаза). Систем је функционисао на начин како су Енглези желели уз минимално њихово ангажовање. Но, како је Британија губила империјални престиж, отпор је поново постајао снажнији (трећа фаза). Лондон је морао да користи све веће ресурсе док их је, с друге стране, већ после исцрпљујућег Првог а тим пре Другог светског рата, имао све мање. Тако се енглеска власт над Индијом урушила (четврта колонијална фаза), а и годину-две дана пре таквог епилога, Лондон је умногоме изгубио контролу над тереном и деловао немоћно.

Слично се дешава са позицијом Брисела у односу на модерне ЕУ протекторате и колоније. Унија је сада слаба као исцрпљена и маргинализована Енглеска на крају Другог светског рата. Штавише, за бриселске самозване господаре Европе ствари вероватно стоје горе. Колонијална Британија је била реална војно-политичка сила која је постепено губила дах. ЕУ то никада није била. Иако је у неким раздобљима имала глобално респектабилну економску улогу, када се ради о оружаној моћи, била је и остала патуљак спрам великих светских играча. То важи како за капацитете Брисела, тако и националне потенцијале водећих чланица ЕУ. Ниједна од њих није у стању иоле ефикасно да интервенише (уз потребну кондицију да се у томе истраје), ако би то пожелеле, ни у Македонији, а камоли да учине нешто више од тога. ЕУ је свој војно-политички престиж базирала на снази Америке. А та сила више није расположена да у пракси своје мишиће ставља у функцију ЕУ.

ОД АМЕРИКЕ ДО БАЛКАНА

Трамп, уз све повремено тактички помирљиве потезе, суштински не одустаје од својих суверенистичких намера, али још није успео да радикланије промени америчку политику. Уз наду да хоће, питање је да ли ће у томе успети. Међутим, видљиви и закулисни сукоби између Беле куће и „система“ – умногоме су паралисали ту велесилу. Бар више нема потребни замах да на многим пољима ефикасно настави по старом. Нови председник није успео да се избори ни за именовање 10 посто функционера који су му неопходни да би стварно управљао земљом. Чак и многи од оних који су прошли системски филтер, налазе се под баражном ватром Трампових противника. Но, и они су у проблему. Многима се љуљају позиције и ако за сада успевају да их одрже. Делују из разних пора система или ван њега, али немају подршку са највишег врха државе и са тим скопчану одговарајућу логистку на коју су навикли. Све у свему, „бију Срби ал’ бију и Турци“. Вашингтон је у пламену; стреле одапињу и из Трамповог табора и на оне који су у њему.

Како ће се и када све то разрешити – видећемо. Али оно што је већ сада јасно то је да САД, између осталог, више нису активне на Балкану. Ни директно, ни индиректно путем асистирања ЕУ. У таквим околностима је госпођа Могерини кренула у оно што су неки у Бриселу замишљали као „казнену“, а испала је „комична“ експедиција. Ауторитарно, или бар са таквим намерама, прохујала је кроз административне центре балканских држава и ентитета типа Косова. И шта је постигла? Ништа! Нико код нас и у нашем региону није опчињен аморфним „ЕУ вредностима“ о којима се толико прича, већ штампом и шаргарепом које су – већ како за кога асиметрично – толико пута ЕУ колонизатори потезали. Но, сада је ЕУ у све већој политичкој кризи те има све мање економских добробити да понуди и својим новим чланицама а камоли кандидатима. За штап смо већ видели да је увек био туђ! А како се каже: „колико пара толико и музике“ (исто важи и за батине).

Зато је Брисел фрустриран. Његови пулени, пре свега они у Сарајеву, Приштини и Тирани, који су се до јуче, готово са сузама у очима, патетично заклињали у лојалност, данас када виде да евроатлантска империја све мање може да им помогне, почињу да наступају самостално. Уплашени су што остају без подршке а још нису реализовали своје максималистичке захтеве. Централизација БиХ није ни на видику. Великоалбански пројекат је тек половично остварен. Стога се БХ муслимански и албански екстремисти сада понашају хистерично, рескирајући да изазову нову серију експлозија на Балкану. Плаше се да ћемо временом, пре свега ми Срби, доћи у повољнију позицију, док ће се њихова ситуација пропорционално томе погоршавати. Уосталом, већ и сада, без мешања екстерних фактора, ми смо најснажнији у региону. Штавише, ако дође до значајнијих политичких промена у низу чланица ЕУ, односно даљег слабљења Уније уз упоредо учвршћивање Трампа у Америци – што је све у целини или делимично реално – могућ је на активан (а не као сада пасиван) начин другачији однос Запада према нама, односно да ментори наших регионалних опонената постану наши коректни партнери (ако не и више од тога).

ГУБИТНИЧКЕ ЗАМКЕ

У светлу реченог, споменуо бих анализу која се пре месец дана појавила (а код нас тек пре пар дана примећена) у магазину „Форбс“, једном од, у глобалним размерама, најугледнијих америчких часописа. У њему се сагледава америчка балканска политика у протеклим деценијама и констатује да је била крајње непринципијелна тј. утемељена на двојним стандардима на начин који је увек био антисрпски. Самоопредељење је подржавано на штету Срба а у сличним случајевима негирано када се ради о нашем народу. Исто важи и за однос према појавама етничког чишћења и још много чему другом. После осуде такве америчке политике – и то не само са моралног већ и практичног становишта јер кризни потенцијал Балкана није умањен већ је чак и повећан, поготово у контексту увоза исламског радикализма – аутор текста, угледни спољнополитички коментатор Даг Бандоу, препоручује Вашингтону да активно промени балкански курс своје политике.

Једино мирно решење су фер преговори, у којима САД и ЕУ неће више априори бити на страни српских непријатеља. Расплет је могућ само уз суштинско уважавање српских интереса, а то подразумева, имлицитно ако не и експлицитно, и извесну подршку од стране Запада нама а не Албанцима или БХ муслимана. Напросто, ми наступамо већ сада са компромисних позиција, док они и даље имају максималистичке амбиције. Вашингтон и Брисел то морају да промене тј. да их ставе на место које им припада, да би мирно и компромисно могао да се расплете балкански чвор. У противном, ствари ће се, нажалост, у неком тренутку свакако решити уз, макар и ограничене, сукобе или бар озбиљне тензије пропраћене извесним насиљем.

Албанци и други народ са којима имамо супротстављене интересе то добро знају, па зато данас форсирано иду и нас вуку ивицом провалије. Понашају се провокативно, од албанског звецкања оружјем на Косову уз покушаје да преко ноћи праве војску, преко најава да ће узети ствар у своје руке у Македонији, до покушаја новог узурпирања заједничких институција БиХ од стране Б. Изетбеговића и његових присталица. Свима им је циљ да заплаше збуњени Запад, пре него што се на неки начин стабилизује и преоријентише, избијањем неконтролисане кризе на Балкану, те га тако присиле да их подржи као што је то чинио раније, тј. на начин да се пожар гаси на српски рачун. У томе је овдашњи албански и БХ башибозук спреман да иде толико далеко да покуша да испровоцира сукобе којим би, уз асистенцију старих снага у америчкој администрацији, НАТО и САД били увучени у интервенцију против Срба и Македонаца.

НАША ОДМЕРЕНА СНАГА

Све то је теоријски могуће, али је ипак мало вероватно. САД и ЕУ имају сувише својих проблема а Београд и Бањалука, макар посматрани синергетски, вешто балансирају. Постављамо важна национална питања али се трудимо да делујемо кооперативно, односно не допустимо да се конопац толико затегне да већ данас пукне. Време ради за нас и добро је да кулминацију кризе, ако до ње и мора да дође, одложимо. Срби ће за годину-две дана бити у бољем положају у геополитичком, војном и сваком другом погледу. Приштина и Сарајево, напротив, у горем. Наравно, то не значи да смемо да дајемо било какве уступке, већ да је потребно да смирено бранимо своје позиције, не упадајући у замку да непромишљено реагујемо. Добро је да већ и сада психолошки делујемо и изазивамо панику код противника истицањем наших легитимних стремљења. Но, у њихову реализацију, и по питању КиМ и РС, радикалније треба кренути тек у наредном периоду. Сада би још то могло да буде опасно јер се на Западу није довољно променио однос мондијалистичких, антинационалних и национално-одговорних те аутентично хришћанских снага.

Ми треба да се трудимо да свестрано ојачамо наше државне капацитете док чекамо праву прилику да их на овај или онај начин применио. И, наравно, да на активан начин будемо свесни да оваква ЕУ каква је данас, односно тамошња и даље владајућа „елита“ која је деценијама саучествовала у класичној и мирнодопској агресији против Срба, нема шта да нам понуди. Добро нам не мисли, а лоше није у стању да нам озбиљније учини. Празне приче, које нам је Могеринијева изрецитовала, типа оне да су врата ЕУ за нас отворена – можемо окачити „мачку о реп“. Нити је ЕУ до сада према нама била искрена када је говорила да нас жели у својим редовима, нити је јасно шта ће бити са Унијом. Још мање стоји да нам нешто позитивно већ данас нуди. Своје позерске „ЕУ вредности“ слободно нека бриселске евро-унијате задрже. По толерисању свестраног испољавања неонацизма у „европској“ Хрватској најбоље се да закључити какве су оне!

СУЗБИЈАЊЕ СРПСКЕ НЕСЛОГЕ

Укратко, не наседајмо ни на празна обећања из Брисела, нити на претње из региона оних који су навикли да други за њих обављају посао. Само је битно да им не допустимо да те, одлазеће или малаксале „друге“, још неко време, док је то могуће на начин који је лош за нас, увуку у балканске (пред)ратне игре. Ако промишљено будемо деловали нико нам ништа неће моћи. Далеко је од тога да смо ми нарочито јаки и способни, већ ови око нас су много рањивији. Ради се о разним вештачким, од пачворака скрпљеним, без икакве традиције и дубинског утемељења, тзв. „нацијама“. Државе или квазидржаве су им провизоријуми, док су им елите, по правилу, потпуно безвредне а скоројевићевски умишљене (чак и спрам наше). Од таквих непријатеља, ако иза њих не стоје туђе фаланге, немамо разлога да се плашимо. Опасна једино може да нам буде наша неслога, на коју ме опако подсећају разни наши политичари типа Драгана Мектића – министра БиХ из редова СДС-а – који, гле парадокса, са позиције шефа сарајевских безбедносних структура, призива немире у РС и покушава да свађа Београд и Бањалуку или некакав функционер ДС Бранимир Кузмановић који прижељкује да се у Србији запуца као у Македонији (наравно пуцали би Срби на Србе).

Уместо да доприносе националној снази у околностима када се – полако али сигурно – слаже по нас повољнији геополитички мозаик, они неодговорно раде на томе да изнутра будемо паралисани. Поред таквих Срба ни непријатељи нам не требају. Срећом, такви наши „сународници“ су за сада маргинални али не безначајни. Плаши ме то што нам је менталитет такав да у неким ситуацијама лако можемо у ширим размерама да се „запалимо“ и опасно поларизујемо. То никакво не смемо да допустимо сада када нам се коначно отварају повољније карте! Власт и опозиција, не треба ни рећи, нормално је да се надигравају, али око виталних националних интереса и основа за њихову реализацију морају да теже слози. Сетимо се само паклених подела из деведесетих година које су нам, уз асистирање непријатеља, исисале велики део националне енергије. Немамо право да понављамо такве фаталне грешке!

Мислим на добронамерне грађане и политичаре, који су обично већина у подељеним националним таборима, у које их увуку наше „запаљиве главе“ које злоупотребе до крајности неодговорни политичари. Хладимо их на време да разни злонамерници и петоколонаши, који граде своју срећу на несрећи сопственог народа, поново не успеју, сада када се приближава какав-такав наш „тренутак“, да паралишу, па и испумпају, наше националне капацитете. А ако тако будемо поступали, онда ћемо са бриселским бирократама (од Могеринијеве па надаље), приштинским терористима, сарајевским исламистима, загребачким неоусташама и подгоричким криминогеним србофобима – већ некако изаћи на крај.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Срби ће за годину дана бити у бољем, а Приштина и Сарајево у горем положају се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Директор Центра за развој међународне сарадње из Београда Драгомир Анђелковић сматра да је Руска Федерација послала поруку Бањалуци да нема разлога да се било кога плаши, да није сама и да званична Москва искрено демонстрира да је пријатељ српског народа како у Србији тако и у Републици Српској.

Анђелковић је рекао Срни да је предсједник Републике Српске Милорад Додик управо завршеном вишедневном посјетом Русији потврдио односе Републике Српске и Руске Федерације.

„Русија је врло јасно рекла да је забринута због дуготрајних покушаја подривања Дејтона и тихе централизације БиХ, а сада кад неки хистерично покушавају да делују у том правцу, чак претећи да БиХ поново гурну у озбиљне тензије, па можда и сукобе, Русија свима поручује да то неће моћи да се догоди као што је било 90-тих, када су сви били против Срба и то уз подршку моћних“, рекао је Анђелковић.

Он је оцијенио да је званична Москва увијек уз Србе када су у тешкој ситуацији.

„И најновијим гестом, а то је да је Додик примљен на највишем нивоу од министра спољних послова Сергеја Лаврова, Русија демонстрира да никоме неће допустити да врши мирнодопску или чак и класичну агресију на Србе и српски народ“, рекао је Анђелковић.

Он је додао да да је једна ствар када је 90-тих година Русија била слаба под Борисом Јељцином, а друга је ствар данас, када је под Путином најмоћнија земља свијета, уз САД“.

„Русија ће стати уз Републику Српску и Србију и наћи ће начин да заштити српски народ“, закључио је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Москва послала поруку Бањалуци да није сама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Већ недељама поједини „наши“ медији воде кампању против Русије у смислу да је она на корак од тога да призна Косово да би заузврат обезбедила прихватање од стране САД уласка Крима у састав Руске Федерације. Паметнији пропагандисти, као што је амбасадор једне велике источноевропске државе који се пре неки дан огласио по том питању, ипак остају у хипотетичким оквирима, тврдећи да би Путин радо прихватио такву погодбу ако би му она била понуђена. Глупљи манипулатори, по Србе неповољну комбинацију великих, представљају као готово свршену ствар. Сагледајмо вишеслојно – о чему се све ту ради?

РЕАЛПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА

Већ сам писао о томе да ће у наредном периоду, у контексту обостране тежње ка свестраном позитивном рестартовању односа, отпочети преговори између Вашингтона и Москве о решавању проблема у вези са будућношћу неколико самопроглашених (квази)државних ентитета или неуспелих државних творевина, односно о новим територијалним разграничењаима у вези са њима али и у неким другим случајевима. Но, ту се свакако неће разговарати о жељама појединих кругова да Калифорнија или Нови Мексико стекну независност, нити о евентуалној корекцији границе између САД и Канаде. Запад је тај који је – умногоме услед идеолошког аутизма неких совјетских и руских лидера у не тако давној прошлости – пружио пипке у руско двориште.

Није било обрнуто. Отуда, причаће се о санирању проблема насталих на простору тзв. „историјске Русије“ тј. у окружењу савремене Руске Федерације и у вези са Кримом. Ту ће бити засигурно отворене разне теме, од оних абхаско-јужноосетских, придњестровскиих, кримских до доњецких и других из домена украјинске проблематике. У ширим размерама свакако ће се стићи и до Косова и Метохије генерално, и понаособ северног дела наше јужне покрајине, као и до Босне и Херцеговине тј. РС, Македоније, Црне Горе. Негде ће се радити о тежњи ка темељном договору две велике силе о позицијама које ће заузети у вези са правом на самоопредељење појединих народа или ентитета, негде ће пак у питању бити (не)ширење Атлантског пакта.

И то није све, али свакако је речено кључно. Посматрано реалнполитички неки од поменутих  ентитета за Русију имају виталан значај, док га за САД немају ни у једном случају. Другачије ствари стоје ако се наведени проблеми посматрају из идеолошке перспективе, али Трамп је победио и са места председника почео да делује као неко ко мисли о Америци а не о мондијалистичкој и неолиберално-екстремистичкој експанзији (идеологији).

ПРИОРИТЕТИ ВЕЛИКИХ

Из угла новог америчког председника – да то експлицитно поновим – све горе наведено има секундарни значај осим као улог у другим играма.  За Вашингтон то су „монете за поткусуривање“. Трампу није намера да води хладни рат против Русије и ради тога да око ње распаљује пожаре. Његова оштрица је уперена против исламског тероризма, Ирана и Кине, те му је битно да што више појача позиције Израела и оног дела америчког бизниса који у матичној земљи генерише радна места и реинвестира профите стечене у иностранству.

У вези са оним што му је битно, покушаће да добије руске уступке. Биће спреман да их плаћа извесним аранжманима на пољима на која се директно односе, али и индиректно уступцима тамо где су Руси у свом ближем и даљем окружењу заинтересовани. Узгред, толико помињано укидање санкција Русији у свему томе има најмањи значај (мада се подразумева), а када је цена фосилних горива у питању, што је Русима суштински важно, Трампово оркужење је ништа мање од Путиновог заинтересовано да се оне опораве.

Вратимо се у светлу реченог о руским и америчким монетама за геополитички обрачун Косову и Републици Српској. Ту су присутни наши витални интереси. Штавише, уз Црну Гору све то чини срж „српског питања“. Када се ради о Русима они свакако имају како интерес да ту подрже историјског српског партнера, тако и рачун да се одупру политици стезања обруча око себе (а никада се не зна када ће то поново постати приоритет неке америчке администрације), чији важни симболички и практични елементи су смештени на Балкану. Што се тиче Американаца који размишљају рационално, за њихове националне интересу су КиМ, БиХ, Црна Гора – битни као „лањски снег“. У питању су (гео)политички постулати клинтонистичко-сорошевске политике, поражене у САД. Ту се умногоме рађала њихова анационална империја чија је Америка била ударна песница и из тога произлази сакрални значај Косова и Босне за кругове који су били инспиратори поменуте политике. Јасно је да са Трампом ствари стоје супротно!

ГЛОБАЛНА ИГРА

Вашингтон ће настојати да што више удаљи Москву од Пекинга и Техерана, односно да по себе што погодније локализује спорна питања са Кином и Ираном. Опет, Русија свакако неће рескирати да угрози своје везе са те две силе. Као што је Кина знала да ће пре или касније она доћи на ред за одстрел уколико би Русија била сломљена, те јој је индиректно у некој мери и помагала док је била главна мета, и Москва схвата да јој се дугорочно не исплати да Пекинг доживи бродолом. Ипак, неће због њега ни срљати у сукобе са Америком или пропустити шансу да са њом поправи односе.

Слично као што је Кина са Обамином администрацијом одржавала добре односе док их је упоредо развијала са Русијом, поступаће и Путин. Кина је успешно налазила соломонску перспективну посматрања украјинске па у некој мери и сиријске кризе, пуштајући Русију да се носи са западном екпанзијом. Москва има довољно простора и памети да се налик томе лукаво постави у вези са пацифичким неуралгичним тачкама. Не улазећи у шкакљиве детаље, Кина је софистицирано подржавала опстанак Русије као глобалног фактора моћи али је настојала да што више повећа своју економску и политичку моћ кроз максималну сарадњу са руским непријатељима (макар они тако добијали већи замах да делују против РФ). Русија има капацитет да у случају заоштравања америчко-кинеских односа игра сличну геополитичку игру. На другим основама исто важи и за њен став према Ирану.

Успешна спољна политика великих држава подразумева висок степен креативности и флексибилности, а од када није оптерећен идеологијом и постхладноратовским фрустрацијама, Кремљ је демонстрирао своје квалитете на том пољу. Са Трампом изгледа да добија одговарајућег партнера. Њему ће свакако већ много значити да нема против себе хомогени руско-кинески па и шири блок, а да споровима приступа асиметрично. Стога, за очекивати је да убрзо успешно почне да се тргује на руско-америчкој берзи геополитичким артиклима разних врста. И то на широком простору од Европе до Пацифика.

ТРАМП И КОСОВО

Први конкретни резултати из тога неће произаћи баш преко ноћи. Тим пре не значи да ће бити повезани са нашим регионом. Но, можда баш и буду! Русија је свакако много заинтерсованија за судбину Крима него Косова. То знају и у Вашингтону па ће тежиште ценкања око онога до чега је њима много стало, ставити на то и нека друга питања из домена постсовјетског простора. Следствено ту ће можда брзо бити постигнут неки договор, али можда ствари и потрају због кинеских и иранских оптерећења тј. условљености уступака великих сила међусобним приоритетима. Када се ради о Косову и БиХ, они Русима нису небитни али нису ни зенице у оку. Но, показаће се да и САД ту имају неке интересе који произлазе из Трампових приоритета. Ако ни њему још није јасно да је тако (пошто је за њега Балкан другоразредна тема), постаће то када озбиљније уђе у реализацију нове политике. Када се отвори Пандорина кутија америчког претходног шуровања са исламизмом, из ње ће изађи и балкански зли духови. То нама, гле парадокса, иде у прилог, а не иде Албанцима који су навикли да буду миљеници Беле куће.

Трамп упорно понавља да је исламски радикализам највећа опасност за његову земљу. Добро знамо да су његова велика европска упоришта у муслиманском делу БиХ и на Косову. Они против којих су се Срби од Бихаћа до Шар-планине борили 90-их година прошлог века, сабраћа су екстремиста који секу главе у Сирији и врше терористичке нападе од Француске до САД. Стара америчка администрација је преко тога прелазила јер би у противном морала да призна да су њени балкански савезници – које је пропагандно представљала као напаћене борце за правду и демократију – заправо оличење исламистичког мрака. На то су се надовезивале и деценијске лобистичке везе. Трампа све то не обавезује те је логично да Америка – која прекида са политиком која подразумева раскорак између номиналне борбе са исламизмом а са друге стране сарадњу са његовим значајним фракцијама (терористичким и државним) – релативно брзо промени однос према Приштини и Сарајеву.

И то није све. Унутрашња политика се увек пројектује у некој мери на инострану. Тако спољни пријатељи унутрашњих политичких непријатеља, лако постају чак и мете. Поготово када су објективно негативци, као што албански и босанско-муслимански екстремисти јесу. Отуда, Трампово разграђивање клинтонистичког наслеђа које је донело много зла самој Америци, врло вероватно ће се одразити и на однос према његовом босанском и косовском наслеђу. Ту се најбоље виде бројне грешке оних који су и саме Американце третирали као топовско месо својих идеолошких илузија. Не верујем да ће Трамп, без обзира на постојање албанских лобиста и у редовима његових сарадника, пропустити да то у наредном периоду искористи, на нашу срећу а несрећу наших регионалних опонената. А да би тако што пре и било, Београд не сме да због регионалних односа као услова за ЕУ, седи скрштених руку, већ је дужан да се потруди да новој америчкој администрацији упорно доставља адекватне доказе о исламистичким везама Сарајева и Приштине.

ЛОБИСТИЧКЕ КОМБИНАЦИЈЕ

Укратко, могуће је да баш на Балкану Русија и САД најлакше нађу заједнички језик. И то на начин који нама иде у прилог! А рационално гледано искључено је да ће се договорити на нашу штету. То добро знају и Албанци, односно сарајевске владајуће структуре са БХ хегемонистичким претензијама. Зато сада, преко својих лобиста у Србији али и овдашњих мондијалистичких јуришника под контролом евроатлантских центара моћи (и даље владајућих у моћним европским земљама), покушавају да деморалишу Србе.

Ради тога пласирају лажи да се ништа неће променити у америчкој балканској политици без обзира на победу Трампа или пак шире неистине да ће Русија од нас дићи руке како би тако компензовала Американцима то што ће је она подржати у вези са Кримом или нечим другим до чега је Кремљу приоритетно стало.  Јасно је да су то глупости. Путину је много више стало до српске позиције на КиМ и БиХ, него Трампу до БХ муслиманске или албанске. Штавише, као што смо видели, и из својих рачуна Вашингтон сада има разлоге да се окрене против њих па да и њему српске позиције постану ближа.

Реално је да у том правцу крену ствари од краја ове или почетка следеће године. Најбоља потврда да је тако је то што албански лобисти у Америци – а има их много, то не смемо заборавити, у републиканској странци па и делу припадника нове администрације из редова партијског мејнстрима без кога у некој мери не може ни нови председник – почињу поново да причају о подели Косова уз размену територија са централном Србијом. При томе су Албанци спремни да добију макар и пар села уз градић Прешево јер знају да су њихови амерички заштитници данас много мање моћни макар неки од њих и опстали у америчкој админситрацији (и нервирали нас својим изјавама).

СТРПЉИВ СПАШЕН

Шта год Трамп мислио о НАТО, он тај пакт неће одбацити (само ће тражити другу врсту односа у његовим оквирима). Али Косово није НАТО. Из њега Америка не може да извуче иоле значајнију корист, чега су свесни Албанци па не желе да неповољну судбину чекају пасивно. Обавештени амерички дипломатски кругово сведоче да је Приштина спремна за српско-албанско разграничење и вољна да размена буде у пропорцији 3:1 тј. север Косова за само део општина Прешево и Бујановац (раније су тражене те општине у целини заједно са Медвеђом а сада од ње као и града Бујановац одустају). Ради се о томе да Приштини и Тирани треба да у ширим размерама албанско питање буде отворено као територијално а не да се решава само у косовским оквирима.

Ради се о стратегији одвајања великог дела Македоније и дела Црне Горе у следећем кораку. О томе нека размисле режими у Подгорици и Скопљу а за нас је битно да исто као што Алабанци поступају утилитарно отимајући туђе, ми поступамо прагматично бранећи и повезујући своје. Српско питање је неприхватљиво решавати парцијално, нити је нормално правити накарадне комбинације (типа југ централне Србије за север Косова или подела КиМ којом се априори ограничавамо само на северни део наше покрајине). Морамо чекати тренутак да српско питање отворимо интегрално или бар у размерама које се могу без великих жртава остварити.

То подразумева оно о чему сам већ причао – евентуалну (комплексну) поделу КиМ уз упоредно признавања права на самоопредљење РС (и преговоре са Црном Гором о неком виду повезивања). Међутим, много повољније околности по нас, уверен сам, настаће у наредном периоду и тек тада треба ући у процес прављења нових територијално-државних аранжмане. А Русија нас сигурно неће издати. Нити ће хтети, нити ће имати за то разлоге, док ће САД Албанце и БХ муслимане, пре или касније, свакако пустити низ воду. Рационални рачун а не фантазија, указује да ће тако бити, док ће Срби поново лоше проћи само у мрачним илузијама и пропагандним пројекцијама локалних и осталих србофобних заточеника глобално владајућег духа из 90-их.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Мирис великих промена се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да је пропао план Сарајева и Приштине да сломе Србе, те сада очајничком стратегијом дизања тензија покушавају да испровоцирају Србе и постигну за себе одређена рјешења, прије него што нова америчка администрација потпуно преузме власт.

„Кључна ствар, када је реч и о Косову и о БиХ, је да су Приштина и Сарајево у претходним деценијама били убеђени да ће добити све што желе и да је само питање времена када ће Срби бити сломљени, било Београд што се тиче Косова, било Бањалука када је реч о централизацији БиХ“, изјавио је Анђелковић.

Анђелковић каже да се сада види да се тај план није остварио, да је Бањалука успјела да се одбрани, односно да Београд није капитулирао по питању Косова, макар када је ријеч о контроли Приштине над сјевером.

Он је оцијенио да екстремистички кругови у Приштини и Сарајеву очајнички покушавају да испровоцирају одређена рјешења прије него што нова америчка администрација преузме власт, јер су свјесни да послије тога неће моћи да то ураде, односно преговарачки контекст ће се промијенити у корист Срба.

„Зато сада покушавају да нас испровоцирају, да звецкају оружјем и да стварају представу да ће напасти Србе било јужно од Ибра, било северно, и да тако испровоцирају Србију да прва реагује, односно Србе на Косову да сами почну да почну радикално да се понашају“, рекао је Анђелковић.

Када је ријеч о Републици Српској, Анђелковић истиче да исти ти фактори врше страшан притисак на Бањалуку и предсједника Републике Српске Милорада Додика, рачунајући да и њих натјерају да изгубе нерве.

„То је стратегија очајника, који зна да им пешчани сат истиче и да сутра неће добити оно што су мислили да је за њих готово и да је сигурно“, рекао је он.

Анђелковић је нагласио да Срби треба да буду смирени, а у случају да буду директно нападнути било гдје – да се бране, али да не насједају на провокације.

Што се тиче директних напада на Србе, Анђелкоивћ оцјењује да њих неће бити, јер су косовски и муслимански екстремисти у БиХ свјесни да не смију то да ураде, да их Запад неће бранити ако они први крену у било какву авантуру.

Он каже да америчка администрација још није промијенила политику, али да ће је промијенити сигурно, само то треба сачекати.

Говорећи о новој америчкој администрацији, Анђелковић истиче да је јасно да предсједник САД Доналд Трамп има другачији приступ и да ће се послије извјесног времена тај приступ пројектовати и на Балкан.

„Али, у Трамповом окружењу постоје одређени људи из старог републиканског естаблишмента, који је близак оним идејама из претходних деценија“, напоменуо је Анђелковић.

Он је додао да ти људи, који су често лобисти Албанаца, па некада и неких европских структура повезаних са Сарајевом, такође сада покушавају да деморалишу Србе, стварајући представу да Трамп ништа неће промијенити.

„Све су то лажи. Трамп ће променити. Ми то треба да сачекамо и много боље и повољније да решимо своје национално питање већ крајем ове године. Само је важно да до тада не наседамо на провокације“, закључио је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Сарајево и Приштина очајнички покушавају да испровоцирају Србе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да то што је нови амерички предсједник Доналд Трамп у инаугурационом говору поновио да је за њега радикални исламизам највећа опасност, представља гаранцију да ће Срби постати врло брзо савезници са Американцима.

„Јер, и нама је то највећа опасност. Ми се већ више од 20 година боримо против тог зла, док је Америка у том периоду, нажалост, била често савезник онима који су расадници исламизма. Трамп ће прекинути са том политиком и природно је да онда можемо да градимо савезничке односе“, рекао је Анђелковић Срни.

Он је додао да Срби, поготово у Републици Српској, веома добро знају шта значи исламистичка опасност и како да се против ње боре, па могу бити корисни савезници и подршка америчкој политици.

„Још једна важна ствар код Трампа је нешто што није садржано у његовом говору, а потврђује његове намјере – а то је састанак шефа његовог кабинета Рејнса Прибуса са шефом Представништва Републике Српске у Вашингтону Обрадом Кесићем, када је Прибус рекао:`Ми волимо Србе`“, напоменуо је Анђелковић.

Јасно је, каже он, да је Трамп прагматик који води политику на основу рационалних резона, али с обзиром на то да у његовом окружењу постоје многи који су и емотивно просрпски настројени, тим прије Трампови рационални резони сигурно ће бити пријатељски према Србији, јер имају заједнички интерес.

Анђелковић је рекао да ће врло брзо сви они у Сарајеву који су агресивни и сада хистерично реагују и према Републици Српској и према новој америчкој администрацији видјети да ће се наћи под ударом те администрације и да су с разлогом нервозни.

„Они то добро знају и осећају. Јер, америчка политика ће врло брзо препознати велики део бошњачке елите као савезнике екстремних исламистичких терориста, који су у БиХ имали и имају базе и у крајњој линији у БиХ су тренирали оно што данас раде широм света“, каже Анђелковић.

Он додаје да Сарајево, у таквим околностима, има разлога да буде забринуто, јер они који су сада тамо „у првој линији“, неће моћи тако да наставе.

„Наравно, ово може да буде порука и умереним бошњачким круговима да је време за прави компромис са Србима и за окретање од екстремног исламизма“, рекао је Анђелковић.

Када је ријеч о Балкану и Србима, Анђелковић је истакао да порука Трампа да уважава право другима да воле своје земље и да Америка више неће наметати другима режиме, представља за Србе сјајну вијест.

Он је навео да су Срби, исто као и Трамп, жељели у претходне двије деценије да ураде нешто за свој народ, али да то нису дозвољавали они исти који су Америку изнутра окупирали и тјерали је да ради против својих интереса.

„Окретањем од такве политике, Трамп се заправо окреће и нама и даје нам шансу да се боримо за себе“, оцијенио је Анђелковић.

Анализирајући Трампов инаугурациони говор, он каже да су сви који су говорили да Трамп прича једно у кампањи, а друго послије, сада демантовани и добили су потврду да ће Трамп водити политику коју је и најавио.

„Та политика ће бити окретање Америке себи и сопственим интересима у смислу заштите интереса америчких грађана и привреде, јачања те државе, а не, као што је до сада било, да Америка буде само средство за реализацију интереса анационалног капитала и разних неолибералних кругова који су се борили за ширење своје идеологије“, навео је Анђелковић.

Према његовим ријечима, Трамп у складу са својим принципом, пошто је либерални националиста који воли своју земљу, али уважава и право других да воле своје земље и боре се за њих, поручује свима да Америка неће више бити та која ће било коме наметати идеологије, режиме или нешто друго.

„Америка ће се борити рационално за своје привредне интересе и прихватаће да то раде и други“, навео је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Срби и Американци ће убрзо постати савезници се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Аналитичар Драгомир Анђелковић је оцијенио да су бесмислене и застрашујуће тврдње министра безбједности БиХ Драгана Мектића да аналитичар Џевад Галијашевић, уз координацију кабинета предсједника Републике Српске, потковапа односе Србије и БиХ и ради на дестабилизацији српског премијера Александра Вучића.

Анђелковић је изразио мишљење да је то „Мектићев индивидуални чин, који се можда може тумачити његовим везама са Загребом и Сарајевом или неким другим круговима који желе да угуше Републику Српску, изазивањем сукоба између Београда и Бањалуке“.

„Такве тврдње делују, на неки начин, наивне. Као да је рекао да римски папа поткопава кинеског председника и настоји да сузбије модел трговине који одговара Пекингу. Значи, потпуна бесмислица“, рекао је Анђелковић.

Он је додао да та бесмислица може да дјелује некоме занимљиво, јер „у тој цијелој причи се убацију неки живи људи, који реално постоје, неки стварни догађаји као што су избори /у Србији/, а све остало је, по свему судећи, измишљено“.

„Такве ствари су веома лоше када се дешавају међу Србима. Када тако нешто раде бошњачки и хрватски политичари, то се може разумети, али када српски политичари на тај начин покушавају да покваре односе Бањалуке и Београда, због лично-партијских интереса, то је застрашујуће“, констатовао је Анђелковић.

Он је истакао да је Република Српска јака само онолико колико је ослоњена на Србију, а да се свађањем Бањалуке и Београда директно ради против Републике Српске.

Анђелковић је оцијенио да тако нешто може да ради само онај ко у интересу страног фактора жели да нанесе што већу штету Републици Српској.

Чак ни унутрашње подјеле у Републици Српској, јаке емоције које постоје међу партијским лидерима власти и опозиције, не могу, каже Анђелковић, бити довољан разлог да се тако нешто ради.

Он је додао да не вјерује да би ико други од опозиционих политичара на нивоу Републике Српске био спреман тако нешто да уради.

Коментаришући чињеницу да оваква Мектићева изјава долази у моменту америчких санкција против предсједника Републике Српске Милорада Додика, Анђелковић је рекао да је могуће да су неки кругови у Републици Српској, односно у БиХ, чак и спрски кругови, допринијели томе, да су хушкали одлазећу америчку администрацију да покрене акцију.

„Из простог разлога што ти кругови знају да без подршке, коју су имали, неће моћи да опстану и сада пробају да изазову максимални хаос, како би се у том хаосу спасили од губитка политичког значаја“, рекао је Анђелковић.

Мектић је данас изјавио да аналитичар Џевад Галијашевић „поткопава односе између Србије и БиХ“, те да „ради на дестабилизацији предсједника Владе Србије Александра Вучића“.

„Имам доказе да се то координира из кабинета Додик путем Пере Симића. Подривају Вучића да не би био кандидат за предсједника Србије јер подржавају Вука Јеремића. Они раде на дестабилизацији региона“, устврдио је Мектић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Мектићеве тврдње из лично-партијских интереса су застрашујуће се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Увођење санкција предсједнику Републике Српске Милораду Додику потез је одлазеће америчке администрације који је уперен можда и више против нове америчке администрације него против Додика и неће имати дуг вијек трајања, оцијенио је аналитичар Драгомир Анђелковић.

Он је истакао да је потпуно јасно да политика коју је одлазећа америчка администрација заступала јесте политика изазивања турбуленција на Балкану и подршке екстремистичким снагама које су изазвале рат у БиХ, а које и данас праве хаос на Блиском истоку.

„То је једна исламистичка интернационала повезана са неким круговима у Вашингтону. Та политика са победом /новог предсједника САД/ Доналда Трампа доживљава потпуни пораз, а заговорници тог хаоса и на Балкану и у Украјини, као и на Блиском истоку, покушавају да што више отежају положај Трампу, да му направе што више проблема и да га гурну у конфронтацију са Русијом и земљама Блиског истока и на Балкану“, рекао је Анђелковић Срни.

Анђелковић каже да је ова администрација повукла потез „који је потпуно у складу са свим оним што су радили, а то је доливање уља на ватру и прављење штете и себи и другима“ и закључио да ће нови амерички предсједник Доналд Трамп са таквом политиком престати.

„Најважније је да је Додик добро схватио геополитичке трендове, ко ће у Америци победити и да је највећа опасност и за Републику Српску и за Балкан и Европу исламски екстремизам, који има подршку међу неким круговима у Сарајеву и да се томе свему одупрео“, рекао је Анђелковић.

Он је истакао да је јасно да је Додик принципијелно бранио Републику Српску и српске националне интересе, али и европску цивилизацију јер интерес Европе је да се сузбије исламистичка опасност која притишће Европу, Америку и Балкан.

„Екстремистичке исламистичке организације имају вероватно најснажнија упоришта у Европи – у БиХ и на Косову, где имају подршку великих делова локалних муслиманских елита“, навео је Анђелковић.

Он је подсјетио да су у БиХ муслимански лидери попут Алије Изетбеговића били тијесно повезани са радикалним исламизмом током ратова 1990-их година, те да та спона постоји и данас.

Према његовим ријечима, на тај начин они које су одређени кругови у Вашингтону дуго подржавали, заправо сарађују са непријатељима и Америке и Европе.

„Верујем да ће Трампова администрација то брзо схватити и почети енергично да делује против таквих центара екстремистичког деловања и у БиХ и на Косову и Метохији, односно против њихових политичких покровитеља који су, готово сам сигуран, повезани са људима као што је Бакир Изетбеговић“, додао је Анђелковић.

Он каже да је примијетио да је Додик све то схватао на вријеме и енергично се борио против тога, чиме је радио не само у интересу Републике Српске него и у интересу Европе и Америке.

„Цинично је да га Америка данас кажњава и сигурно је да нова америчка администрација то неће дуго толерисати“, закључио је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Санкције Додику – потез против нове америчке администрације се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић рекао је да је интерес Срба стварање складне заједнице у којој ће се сваки државни чинилац осјећати комотно и да нико не говори о великодржавном пројекту, већ о демократском обједињавању преосталих српских земаља.

„Да тражимо и више, била би ријеч само о враћању отетог. Но, жељни мира, чак и наши национално надахнути прваци су одмјерени. Да се радикалније поставимо могу да нас наведу само они који нам негирају минимум неспорно нашег“, истакао је Анђелковић.

Он је у ауторском тексту за београдски недељник „Печат“ подсјетио да је српски народ брутално раскомадан деведесетих година, његови дијелови су етнички очишћени и новоуспостављеним границама одвојени од Србије.

„Србима је негирано уставно право конститутивног народа на самоопредјељење до отцјепљења. Опстали су као државни фактор само на простору на коме се, без обзира на НАТО агресију, одржала Република Српска. На великом дијелу нове независне државе Хрватске буквално су сатрти. Исто важи и за значајне области БиХ. У Црној Гори, која историјски јесте српска земља али је данас антисрпска држава, изложени су покушајима идентитетског геноцида. А на нашем окупираном Косову опстали су само на сјеверу које Албанци нису успјели да ставе под своју власт и у по којој енклави јужно од Ибра гдје су успјели да се одбране од албанског терора“, навео је Анђелковић.

Он је оцијенио да „Срби сада имају једну државу без спољњег суверенитета али недвосмислено национално опредијељену и борбену и другу која је држава на међународно признат начин али је, чини се, претерано обазрива у националном дјеловању а знатан дио њене такозване елите је у најмању руку идентитетски збуњен – у распону од преминулог југословенства до аморфног евроунијатства“.

„О српском питању у Србији се или не прича, то јесте правимо се као да оно не постоји, или се дискретно има у виду укључивање Републике Српске, прије или касније, у састав Републике Србије. Оба приступа су погрешна. Српско питање постоји и оно се може рјешавати само уз уважавање нашег државног полицентризма. Прошло је вријеме за феудалне погледе на политику, поготово свесрпску. Тим прије када смо за друге пуни политичке коректности а о Србима ван Србије и њиховим властима причамо као да су нам млађа браћа по средњовјековним схватањима. Није тако“, нагласио је Анђелковић.

Он је оцијенио да је Република Српска држава и да се то мора уважавати, те да она може бити у савезу са Србијом а не њен дио.

„У крајњој линији, како сада ствари стоје више је Република Српска српски Пијемонт него Србија. Говорим то метафорично јер Србија, ипак, једина има потребне државне капацитете за потенцијално обједињавање српских земаља, али оно што је недвосмислено јасно нема више мјеста за централистичке концепте. Олако смо пристајали на њихово анулирање када смо били у заједници са онима који су само гледали како да њу напусте уз дио мираза који смо директно или индиректно /као оно што би нам у својству побједника у свјетским ратовима припало/ ми Срби унели. Зашто бисмо онда у Србији на њима инсистирали када буде ријечи о заједници са нашом истинском браћом који њу више желе од многих код нас утонулих у дубине националне апатије“, упитао је Анђелковић.

Он је нагласио да се зато потпуно слаже са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком да треба тежити српском савезу на основама равноправности наших држава, а без штетних илузија о хијерархији међу њима и њиховим носиоцима власти.

„Интерес свих нас Срба је стварање складне заједнице у којој ће се сваки наш државни чинилац осјећати комотно. То је сан који треба да сањамо и на прагматичан начин да се за њега залажемо. Не у смислу бучног али испразног такозваног ‘ура’ патриотизма нити ирационалног срљања у сукобе. Опет, не треба ни да пристајемо на окупационе стеге које нас спречавају да желимо национално јединство и рационално дјелујемо њему у прилог“, додао је Анђелковић.

Он је рекао да се већ чују, чак и од добронамјерних људи, уплашени коментари да поново рескирамо да се, како каже, на нас обруше муње и громови зато што обзнањујемо намјере, макар за сада на званичан начин само са западне стране Дрине, да стремимо српском уједињену.

Он је истакао да је ту ријеч о несхватању свјетских токова. „Прошло је вријеме када су глобални агресори могли да нас ракетама и санкцијама ломе. Данас једино сами себе можемо да држимо у ропству услед ЕУ испраних мозгова и паралишућих војно-политичких страхова, које антисрпски пропагандисти експлоатишу како би пристајали на окупацију и онда када су постмодерни окупатори сјенка онога што су били. Крајње је вријеме да прекинемо са тим“, поручио је Анђелковић.

У тексту под насловом „Полицентричне српске интеграције“ Анђелковић је цитирао редитеља Емира Кустурицу који је рекао да је куцнуо час да се „заустави мазохистичко понашање највећег дијела наше интелектуалне и политичке елите која избјегава да се супротстави понижавању и да напусти политику кретања испод радара и клечања пред политичким непријатељима“.

„Не смијемо више да оклијевамо да нашу политичку великодушност преусмјеримо са других ка нама… Позиви из национално свјеснијег дијела нашег државног простора на прагматично дјеловање у правцу националног јединства, не смију остати без одјека у Србији. То би било срамно и национално нихилистички“, поручио је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Интерес Срба је стварање складне заједнице, а не великодржавни пројекат се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Логично је да Србија, као гарант Дејтонског споразума, подржи његове изворне принципе, што подразумијева и присуство предсједника и премијера Србије на прослави Дана Републике Српске у Бањалуци, 9. јануара, оцијенио је за Срну политички аналитичар Драгомир Анђелковић.

Коментаришући позив члана Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића предсједнику Србије Томиславу Николићу да не иде у Бањалуку на прославу Дана Републике и Николићев одговор да ће ићи, Анђелковић каже да Бањалука и Београд добро схватају Изетбеговићеве намјере и да неће дозволити ту врсту конфликта коју користе он и Бошњаци.

„Београд и Бањалука ће наставити оно што су радили до сада – да штите изворни Дејтон и у контексту тога треба гледати и обиљежавање Дана Републике Српске“, рекао је Анђелковић.

Он је нагласио да су Бошњаци у БиХ свјесни да је њихова политика поражена, да се свијет мијења и да је све што су радили у посљедње двије деценије пало у воду, те стога неки од њих, попут Бакира Изетбеговића, настављају своје екстремистичко дјеловање, јер би, у супротном, били скоњени са политичке сцене, а њихов концепт банкротирао.

„То што ради Изетбеговић није усмерено против Срба, јер они немају никакву штету од тога. Срби чак добијају додатну снагу јер се хомогенизују. Таква политика је усмерена против муслимана јер је циљ да они буду што екстремнији и гурани у аутизам, да не виде да је све то погрешно и да им ништа не доноси“, сматра Анђелковић.

Он је истакао да Изетбеговић и кругови око њега настављају да се понашају као да се ништа у свијету није десило.

„Настављају екстремистички да делују како би на неки начин своје бирачко тело – муслиманско, гурали што дубље у сукоб и не би им дозволили да размишљају да ли је та политика коју су им наметали више од двије деценије исправна или погрешна. Када би размислили, видели би да их то никуда не води и да треба да мењају те политичаре“, рекао је Анђелковић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Логично да руководство Србије буде на прослави у Бањалуци се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да је крајње цинична и дрска изјава министра безбједности БиХ Драгана Мектића да велики број „такозваних експерата за безбједност у Бањалуци“ ради на дестабилизацији Србије.

Анђелковић је истакао да је управо Мектић одговоран за функционисање безбједносних структура БиХ и да он покушава да свађа Београд и Бањалуку, умјесто да пружи одговоре на многа важна питања.

„Уместо да пружи одговор у вези са афером прислушкивања и деловања против органа државе Србије, уместо да објасни како то да до данашњег дана није разјашњен покушај атентата на премијера Србије Александра Вучића у Сребреници, где је обустављена истрага, он покушава да свађа Београд и Бањалуку“, рекао је Анђелковић Срни.

Он каже да није Бањалука, односно савјетник предсједника Републике Српске за медије Перо Симић, којег је Мектић директно оптужио да дестабилизује односе Српске и Србије, ни на који начин одговоран за функционисање безбједносних структура у БиХ, које су евидентно дјеловале и против Србије и премијера Вучића.

„Тако да је његово деловање покушај скидања кривице са онога ко је несумњиво одговоран и пребацивања на оне који немају везе са целим случајем“, навео је Анђелковић.

Он је додао да се овако нешто може очекивати од људи који не воде рачуна о српским националним интересима, већ сједе у сарајевској власти на начин који је директно против интереса Републике Српске и одржавају Бакира Изетбеговића у околностима када је изгубио подршку и међу муслиманским бирачким тијелом.

„Од таквих људи се може и очекивати да овако безочно покушавају да свађају званичну Бањалуку и Београд, искључиво у свом интересу и интересу својих муслиманских савезника“, каже Анђелковић.

Када је ријеч о прислушкивању званичника Србије које спроводи ОБА, Анђелковић је рекао да је евидентно да ОБА не може озбиљно да угрози Србију и да Србија има много озбиљније службе од ОБА-е и може да се заштити.

„Међутим, овде је о нечему другом реч. То што се српски кадрови из БиХ, односно Републике Српске, увлаче у тако прљаве игре, то је очито неки циљ да се покушају посвађати Срби у БиХ и Србији“, упозорио је Анђелковић.

Према његовим ријечима, они који то раде неће у томе успјети јер је јасно да ти Срби немају никакав легитимитет и подршку грађана Републике Српске.

„Покушај да се посредством њих дискредитују односи Београда и Бањалуке неће дати резултат јер је јасно да ти људи никога не представљају и раде само у свом интересу“, закључио је Анђелковић.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Бањалуку и Београд свађа Мектић, а не експерти се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Извршни директор Центра за развој међународне сарадње из Београда Драгомир Анђелковић оцијенио је да препорука да се на факултетима Сарајевског универзитета не одржавају предавања и испити петком због клањања џума намаза представља процес претварања муслиманског дијела БиХ у једну врсту „муслиманије“.

Извршни директор Центра за развој међународне сарадње из Београда Драгомир Анђелковић оцијенио је да препорука да се на факултетима Сарајевског универзитета не одржавају предавања и испити петком због клањања џума намаза представља процес претварања муслиманског дијела БиХ у једну врсту „муслиманије“.

„На ово бих пре свега гледао као на политичку поруку. Ово јесте порука Србима и Хрватима, да један велики до бошњачке елите доживљава БиХ као муслиманску и искључиво своју земљу“, рекао је Анђелковић Срни.

Он је навео да то што се Србима и Хрватима нуди право да имају и своје празнике или да прилагоде својим вјерским обичајима наставни процес, постоји и у Ирану.

„И у Ирану власт, која је изразито исламистичка, допушта верским мањинама да у истом духу верског фундаментализма поштују неке своје норме. Како год било, мислим да је то један процес претварања муслиманског дела БиХ у једну врсту муслиманије, једну врсту муслиманске заједнице, која ће све више тежити и шеријату и верској ортодоксији“, рекао је он.

Анђелковић је навео да је то, прије свега, питање за бошњачко јавно мњење да ли они желе исламизацију свога друштва или не.

Он је додао да је то порука и Србима, за које је једино рјешење јачање Републике Српске и пуна афирмација њене државности у духу Дејтона.

„А, онда у будућности у складу са вољом народа, видећемо шта даље радити“, рекао је Анђелковић.

Он је додао је да српски народ таква препорука, коју је усвојио Сенат Универзитета у Сарајеву, на иницијативу Студентског парламента, не треба много да забрињава.

„То треба да нам буде порука из које треба да извучемо закључке шта да радимо. А треба да радимо све у циљу јачања Републике Српске, како не би допустили да нам неко сутра силом исламизује и намеће такве норме понашања“, рекао је он.

Сенат Универзитета Сарајево усвојио је јуче иницијативу Студентског парламента /СПУС/ о неодржавању предавања и испитних рокова на факултетима УНСА петком због клањања џума-намаза.

У препоруци се наводи да ће се при планирању академске године водити рачуна и о терминима централних седмичних молитви припадника католичке и православне вјероисповијести, као и осталих вјерских заједница.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Џума намаз на факултетима је увођење „муслиманије“ се појављује прво на ИСКРА.