Фото: in4s.net

На двогодишњицу смрти Добрице Ћосића, једног од највећих српских књижевника, његово дјело остаје или неишчитано или ишчитано погрешно, тј. сервирано у контексту манипулаторских написа прозападних културтрегера и „криптотитоиста“, како их је Ћосић називао у својим дневничким записима.

Огроман допринос који је овај писац имао у борби против свјетске србофобије, сразмјеран је нападима и мржњи евроатланских структура и њихових сатрапа који, нажалост, и дан-данас активно роваре српским земљама и продужавају оно што је наш писац још давно назвао „мали светски рат против Србије“.

У име сјећања на пишчево дјело, преносимо у цјелости текст „Између искључивости и компромиса“, који је Ћосић написао на захтјев италијанског дипломате, а који је објављен у римском листу Република 28. маја 1999. године.

„Историјски разум налаже да се рат Америке и Европске уније против Србије и Црне Горе, који је започет с неразумним мотивима и хипократским изговорима, одмах оконча с неким разумним исходом, ако тај рат може имати било какав разуман исход. То је изузетно тешко постићи, јер је ‘косовска криза’ паклено чвориште разноразних спољних интереса и многобројних антагонизованих чинилаца којима је тешко овладати, ако нема спремности на компромис и жртве. Један предлог компромиса и жртава изложићу и ја, свестан тежине његове реализације.

Агресијом НАТО на Србију и Црну Гору не само да није спречена ‘хуманитарна катастрофа’ косовских Албанаца, него је та несрећа вишеструко увећана. Нису Срби извршили ‘етничко чишћење Косова’, јер за тај криминал немају толико снаге и толико безумља у свом очајању. Косово је расељено, разорено, спаљено, опустошено дејством ратних фактора: сепаратистичким устанком и терором ОВК и злоупотребом свог народа у поразу и повлачењу у Албанију, борбеним дејствима српске полиције и војске на територијама које су биле ратна база албанских сепаратиста и терориста; и највише ‒ бомбардовањем авијације НАТО-а, која је масакрима ‘паметних бомби’ изазвала општу панику и бежанију и Албанаца и Срба са Косова и Метохије.

У именовању чинилаца расељавања, манипулације и милитаризације албанског становништва, не сме се заборавити кобна улога пропаганде медија земаља НАТО, ‘логистика’ ОВК коју су извршили верификатори ОЕБС-а и Вилијема Вокера и друге ‘хуманитарне мисије’ на Косову.

Са упропашћавањем народа Косова, овим тоталним ратом, упропашћена је и Србија са хиљадама побијених цивила и војника, порушеним градовима и селима, фабрикама, школама, болницама, мостовима, комуникацијама, телевизијским станицама… У XX веку, после холокауса, нема бесмисленијег и свирепијег чина од овог рата Америке и Европске уније против Србије и Црне Горе. Страдање албанског и српског народа мора се одмах зауставити, ако на овом свету још увек има памети и егзистенцијалне одговорности за судбину два балканска и европска народа, и не само њих.

Потписник овог текста носи несрећну славу у српском народу; у српској политици први је указао на сепаратистичке тежње Албанаца на Косову (1968) и први је (1981) увидео историјску неминовност националног уједињења албанског народа у једну државу и миротворног територијалног разграничења између Срба и Албанаца на Косову и Метохији, као рационалног компромиса два супротстављена национална интереса. Предлог о територијалном разграничењу, једином трајном решењу косовске кризе, и изласку из политичке агоније и српског и албанског народа, поновио сам у апелу француској јавности у париском Фигароу, написаном 8. априла године.

Мој предлог нема пуно присталица у Србији, јер се српски народ не одриче колевке своје државности, своје ‘Свете земље’, свог ‘златног средњег века’, великих манастирских и приватних имања које је експропирисала комунистичка власт, изграђених модерних градова, индустрије, термоцентрала, инфраструктуре, у коју је од Другог светског рата уложено око 18 милијарди долара само српског капитала. Српска и југословенска влада не прихватају предлог о територијалном разграничења и подели Косова, јер желе легитимно да одбране државни интегритет Србије и Југославије.

Албанске политичке вође одбацују разговор о подели Косова и Метохије зато што теже освајању читавог Косова, стварању ‘велике Албаније’ и анексији српске територије, у чему их данас издашно помажу инострани фактори и армада НАТО.

Од 1966. године Албанци се нису борили за људска права, него за етнички чисту албанску територију и републику Косово. Покрајина Косово све до 1989. имала је садржаје државности и била конститутивни члан југословенске федерације – конфедерације, с правима које није имала ‘ужа Србија’, па су Албанци и 1981.и 1983. дизали побуне за отцепљење Косова и уједињење с Албанијом. Албанске вође добро знају да су се после толико међусобног убијања и прогањања распламсале међуетничке мржње, које заједнички живот реално чине немогућим. Албанске вође знају да ће српска мањина побећи од албанске већине и њене власти, и да јој никаква жандармерија Уједињених нација и НАТО не може трајно осигурати спокојан живот.

Под протекторатом Америке и Европске уније, Косово ће брзо и коначно постати етнички чисто, то јест албанско. А то је за будућност оба народа и њихову коегзистенцију – најгори исход.

Америка и Европска унија противе се територијалном разграничењу на Косову у име принципа ‘неповредивости државних граница’, што после распада Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке и неуспелог стварања дејтонске Босне и Херцеговине, најблаже речено, представља демократско лицемерје. Ултимативност с којом у решавању ‘косовске кризе’ наступају Америка и Европска унија јесте језик и средство силе, а не мира и демократије.

Територијално разграничење Срба и Албанаца на Косову и Метохији није лако изводиво, али је много лакше и хуманије од убијања, рушења и међусобних прогањања, која остављају мотиве за нова ратовања на Балкану. То разграничење не треба да води ‘етнички чистим територијама’, које би обухватиле све Србе и све Албанце. Подела Косова и Метохије може се извршити глобалним разграничењем и стварањем малих државно-правних субјеката око највећих српских манастира и српских енклава – попут Монака, Андоре, Сан Марина, Лихтенштајна, Ватикана, као и образовањем аутономија попут Аланда у Финској. Европа има само позитивна искуства с малим државним облицима и њиховом аутономном демократијом.

Тешко је разумети зашто таква искуства не би била примењена на југословенском простору, на Косову и Метохији, и тако албанском и српском народу био решен вековни проблем њихових борби за животни простор, обезбеђен мир и услови за међународну сарадњу и цивилизацијски развој.“

Чланак ГОДИШЊИЦА СМРТИ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА: „Мали светски рат против Србије“ и даље траје се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У књизи „Ко је био Меша Селимовић“, аутор Сеад Зубановић тврди да је два чувена романа великог писца Мехмедалије Селимовића у ствари написао Иво Андрић, а целим пројектом је управљао Добрица Ћосић.

Том књигом, која је у оквиру прославе Дана државности БиХ промовисана 24. новембра у Сарајеву у Гази Хусрев-беговој библиотеци, у присуству више од 300 егзалтираних посетилаца, „откривена је највећа великосрпска подвала Бошњацима“, јер је „Дервишом“ у ствари нацртан и наметнут нови идентитет Бошњака-муслимана.

Меша је на све то пристао јер је био и уцењен и подмићен, тврди Зубановић. Њиме су управљали његова жена Дарка и Добрица Ћосић, а намамљен је обећањем да ће добити Нобелову награду. Све друге његове књиге су просечне и не наликују стилски „Дервишу“ и „Тврђави“. Он је био искомплексиран и склон лажима и пристао је да буде великосрпски идеолошки производ, који треба да афирмише србистичко читање Бошњака и врати их прадедовској вери. Умро је у кућном притвору, а само дан након другог можданог удара освануо је његов тестаментарни текст у САНУ, где он тврди да је Србин – рекао је Зубановић.

Из тих романа се, тврди даље Зубановић, иначе песник и писац патриотско-верских „састава и стихова“, „цеди гној самомржње и лукаво камуфлиране Андрићеве одвратности према свему што се додирује са бошњаштвом и исламом“.

Умирући у кућном притвору, наставља даље аутор, Меша је хтео рећи истину о себи, али му то „нису дозволили супруга Дариславка, познатија као Дарка, Добрица Ћосић и одабрани, уски круг људи из САНУ, која му није одржала ни комеморативну седницу, али је дозволила да на сахрани Меши партизану говори четнички син Матија Бећковић“.

За српску ствар Мешу је заврбовао Добрица Ћосић још 1944. године, када се с њим срео у партизанима. Он је велики део свога живота и провео у Ћосићевој и Дариславкиној „септичкој јами смрада, лажи и мржње према народу коме и он, нажалост, припада“.

Давајући даље маха својој комоцији мозга, а представљен као „први писац алтернативне бошњачке повијести и трагач за великосрпским подвалама које у бошњачкој (не)свести живе као важне истине“, Зубановић поставља још низ других питања: зашто је Меша рекао да за њега „постоји живот пре и после Андрића“, а зашто га је Андрић избегавао и никада није хтео да присуствује додељивању награда Меши? Зашто га је Никола Кољевић назвао „највећим нерођеним Србином“, зашто је Меша покупио све државне и књижевне награде, а Мак Диздар за „Каменог спавача“, у коме слави „тисућљетну Босну“, није добио ништа?

Објашњавајући даље Мешу, аутор те пашквила-књиге каже да је Селимовића савршено описао сам Андрић, као стварни аутор и „Тврђаве“, у само три реченице из тог романа, којима портретише неки литерарни, а у ствари Мешин лик: „Њега није требало ломити, он се савијао прије додира. Сличан је води, нема свог облика, прилагођава се суду у који га наспу. Ништа му није гадно, ако му је корисно.“

Иначе, острашћени бошњачки интелектуалци из њиховог првога „сафа“ (реда) одавно се и на разне начине заскакују на Мешу и његовог „Дервиша“. Те, не може то написати неко ко ништа ни пре ни после није ни приближно тако вредно створио, те Срби су то прогласили својим најбољим романом свих времена, а он почиње муслиманском верском молитвом и у њему нема ниједан лик хришћанин. То је превелика цена којом су Срби платили Мешу.

А поводом ове књиге огласили су се академик Мухамед Филиповић, те писци Јерговић и Шехић, тврдећи да је то што Зубановић тврди и лудост и глупост и да је Меша аутор својих романа, а да је „Дервиш и смрт“, по Јерговићу, највећи роман „нашег језика“, ма како га ми звали.

У Босни је проблем што се најмање чују и читају речи најумнијих, а верује се одвајкада више оваквим попут Зубановића. То је та необјашњива Босна Меше и Андрића, која је као таква, препливала векове, и у њима потоке и реке крви, сатирући се у међусобним мржњама, ратовима и убијањима.

Чланак МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: Кад Андрићу приписију „Дервиша“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Иако је Министарство просвете још у мају дало сагласност да Основна школа „Велика Дренова“ понесе име писца Добрице Ћосића, отпор овој идеји обелоданио је ове недеље Радош Петронијевић (СПО), председник истоимене Месне заједнице, који тврди да се 80 одсто књижевниковог родног села противи преименовању ове образовне установе. Он истиче да се то мишљење чуло и на седници Скупштине општине, када је цела одборничка група СПО сматрала да школа не сме да мења име.

– Не бих ни реаговао сада да школа није заказала прославу преименовања за 1. септембар – каже за „Новости“ Радош Петронијевић, истичући да никада није рекао да је Ћосић ратни злочинац јер за то нема доказе. – Питам их шта славе, што склањају име села из назива школе и стављају име појединца. Испада да смо сви ми Дреновци мање важни од једног Добрице.

Петронијевић наводи да Дреновчани не воле познатог писца, јер „никада ништа није учинио за село“, да је ново име школе жеља људи које је за живота аутор приватно задужио, те да је његово учешће у догађајима око НОБ спорно. Најављује референдум по овом питању на јесен, где ће се мештани између осталог питати да ли су за то да школа носи име Радоја Ратајца, који је помогао изградњу ове установе.

– Ми ћемо да идемо од куће до куће и децу не пуштамо у школу ако се име не врати – закључује Петронијевић.

Мештанин Сава Ступљанин, бивши члан Школског одбора, истиче да има личне разлоге што се противи преименовању, а Зоран Ђурић, одборник СДС, сматра да писац то не заслужује. Иницијатива за преименовање је, иначе, потекла од Наставно-научног већа школе јула 2014. године после чега је добијена сагласност Школске управе Министарства просвете, као и сагласност Скупштине општине Трстеник у марту. Овог пролећа стигла је и сагласност из Владе.

– Процедура је максимално испоштована, радило се транспарентно, а позивали смо представнике Месне заједнице на седницу Школског одбора када се о томе одлучивало и нико се није појавио – објашњава за „Новости“ Бориша Радић, секретар школе, додајући да је одлука школског одбора била једногласна. – Констултовали смо и породицу, која је идеју прихватила. Ћосић је својевремено ставио у аманет својој ћерки да увек када пише о њему никада не заборави да је рођен у Великој Дренови, где је завршио и школу.

Заговорници идеје о преименовању истичу да је Ћосић долазио у село тајно у време када је био дисидент, те да је и тада имао противнике у редовима Удбе. Никада, поручују, није доказана ниједно његово лоше дело науштрб појединаца, те да постоје судске инстанце који тиме и данас могу да се баве уколико се то питање покрене.

– Ружно је да се тако пише о Великој Дренови – каже за „Новости“ Невенка Коларевић, мајка четири ђака. – Могуће је да има противника тој идеји, али искључујем да је то 80 одсто села. Није тренутно ни пресудно да ли је помогао месту, чињеница је да је био велики писац и то треба испоштовати. О Дренови се преко њега и чуло.

ОПШТИНСКА ВЛАСТ ИЗНЕНАЂЕНА ОТПОРИМА

У ОПШТИНИ Трстеник су непријатно изненађени отпорима.

– Када је један одборник из Дренове рекао својевремено „па зашто треба да се школа зове по Ћосићу када није дошао ни три пута у село“, један одборник из Стопање му је одговорио да он, лично, никада није видео Јована Јовановића Змаја, а да је завршио ту школу у свом селу – каже Мирослав Алексић, председник општине Трстеник. – Локални парламент је био јасан: одборници (НПС, СНС, СПС, СДС) гласали су за ту идеју, поштујући чињеницу да је Ћосић био књижевник и академик и да се по томе памти.

Чланак ВЕЛИКА ДРЕНОВА: Неће да дају школи име Добице Ћосића се појављује прво на ИСКРА.