Фото: Новости

Потпуковник Ђорђе Аничић имао је „ратну срећу“ да буде руковалац гађања у Трећем дивизиону 250. ракетне бригаде приликом обарања два „стелт“ авиона, Ф-117, 27 марта 1999. и Б-2, 20. маја исте године. Срећа га, ипак није служила после рата. У својој ракетној бригади, иако овенчан ратном славом, постављен је на формацијско место нижег чина (капетан прве класе – мајор), а потом је пензионисан у истом чину у коме је обарао понос америчке технологије.

Као припадник бригаде, Аничић је у пензију понео Орден народног хероја који је добила цела бригада, али и осећај да је понижен и преварен. Наиме, приликом обарања Ф-117, који је пао у Буђановце, појавила се верзија догађаја према којој је овај подухват заслуга пуковника Золтана Данија и његове модификације ракетног система „нева С-125 М-1“.

Ова верзија појавила се одмах по одласку пуковника Данија у пензију, али заиста никаве модификације на техници није било. Како прича Аничић, а то је и објављено је у ратном издању листа „Војска“ од 7. априла 1999, на положају његовог дивизиона појавио се и главни конструктор „неве“, у пратњи руских генерала, да ода почаст борбеном саставу који је оборио Ф-117. Главни конструктор се уверио да модификација није било.

Фото: Новости

Верзија да је Ф-117 оборио Золтан Дани потом је преточена у три филма. Први су снимили Американци и „вртели“ га на „Експлореру. У њему се до танчина објашњава непостојећа модификација, али и то колико је борбених дејстава Ф-117 извео пре но што су га Срби оборили. Према речима потпуковника, овај филм је настао по Данијевој верзији и био је „смоквин лист“ америчке ваздухопловне индустрије. Потом се појавио филм „21 секунд“ у коме су људи који су учествовали у обарању Ф-117 одбили да се појаве у остварењу јер нису у сценарију нашли себе. Филм су финансирали, по истој причи, „наши“ и Американци. Потпуно је трагично да су паре дале и поједине општине у Нишу које су биле засуте касетним бомбама. Трећи филм о помирењу Срба и Американаца, у ком су главни протагонисти Золтан Дани и Ден Зелко (пилот обореног Ф-117) такође је копродукција двеју страна, која поред порука помирења шаље и неистине о самом догађају. Крајње је сумњива и представа приликом премијере овог остварења у београдском Дому омладине (тада управо реновираном америчким парама), где је публика овацијама поздрављала америчког пилота који је имао, у најмању руку, „спорну“ улогу у бомбардовању 1999.

Зашто је истина о обарању Ф-117 отишла током којим је отишла, наш саговорник каже да нема сазнања. Чињеница је да после свега, када се припадници 250. бригаде окупљају да обележе дан обарања Ф-117, они који су учествовали у гађању славе на другом месту. Иронија је и да Трећи дивизион бригаде више ни формацијски не постоји, већ се „утопио“ у Други и тако је „реорганизацијом“ уништена још једна традиција. Много је питања, мало одговора.

– Тог 27. марта цело по подне био сам на задатку лажног озрачивања ваздушног простора које је имало за циљ да намами у заседу америчке авионе – сећа се Аничић. – На положај у бусијама у Шимановцима стигао сам десетак минута пре акције и тамо сам затекао пуковника Данија, команданта. Он није био стручњак за систем „нева“, непосредно пре рата дошао је из Загреба, где је радио на потпуно дугом систему, „влахов“. Заједно смо били када смо примили борбу. Талас авиона је наишао са југа, и чак три пута смо нишанили и због тајминга противрадарских ракета „харм“ морали да прекидамо борбене радње. Циљ смо захватили из трећег пута. Гађано је са две ракете, али је само једна ракета изашла и погодила. Борбеном послугом командовали смо пуковник и ја.

Наш саговорник прича даље како је, одмах након успеха, све чињено да се он као други руковалац гађања елиминише. Ишло се све дотле да се јавно негира да је у опште био члан борбене послуге. Официр са система „волхов“, пуковник Дани, према тврдњама потпуковника Аничића, није познавао нити је знао да да оцену исправности ракетног система „нева“ колико треба. Авион је осмотрен на 23 километара удаљености, а гађан је на 15 километара, и у 20.42 срушен захваљујући скраћеној процедури гађања коју је увежбала посада. Најчудније је да се војни врх никад није изјаснио по овом питању.

– У филму где се мире пилот Зелко и Золтан Дан, Американац прича како је видео прву ракету која га је промашила, али је схватио да мора да се катапултира јер иде друга – наставља Аничић. – Ми смо лансирали две ракете, али је само једна ракета дошла у рејон циља, и не знам шта Зелко крије. Можда је „подметнут“. Сумњиво је да је пореклом Словенац, да има исте инцијале као Золтан Дани па… Све то личи на америчку лимунаду. Најстрашније је када су у Дому омладине добијали френетичне аплаузе, да би се накнадно установило да су у публици пљескали „наши“ који су за то од мађарске државе добијали двојно држављанство. Један од ретких који није насео био је студент из Београда који је написао и поставио на интернет писмо под називом „Убијање као забава у граду“.

Потпуковник Аничић даље наводи како није против мирења и добрих односа са бившим непријатељима, али то је лични чин и није смео да доживи никакву медијску промоцију.

– Сви њихови авиони који су обарали наше у РС, Крајини или изнад Србије на реповима и на кабинама имају нацртане симболе наших летелица које су рушили – наставља он. – Ти авиони и даље лете и појављују се свугде у Европи на митинзима. То је поштено и истина, али није била фер борба јер су наши авиони били потпуно инфериорни. Ипак, истина је и да смо Ф-117 погодили једним пројектилом, а Б-2 са два.

А обарање Ф-117 има и поратну сторију, у коју је невољно умешан и Музеј ваздухопловства у Сурчину. Петар Недељковић кустос у музеју открива делове.

– Откада је авион Ф-117 пребачен код нас (два контејнера пуна делова у депо и кабина у оквиру сталне поставке, влада огромно интересовање за њега. Наиме, америчке делегације које су у више наврата долазиле нису криле да су незадовољни што је Ф-117 ту где јесте и то је било предмет многих „несугласица“. Неспоразуми су кулминирали када је негде 2007. неко из врха државе „договорио“ да се остаци Ф-117 из депоа предају Американцима. Реаговала је јавност и он је остао.

Према причи кустоса, већ прва посета америчка делегација Музеју после 1999. била је проблематична. Један од Американаца је констатовао како је штета што је Ф-117 имао механички квар те је пао.

Одговорено му је да је овај авион имао озбиљан квар, узрокован пројектилом са земље.

Приликом друге посете, делегације из Пентагона, Американци нису имали примедбе на то ко је авион приземљио, али је члан делегације надмено поставио кустосима „чудно“ питање поред олупине.

– И шта кажете, како је било ратовати против најјаче армије на свету? – запитао је.

Одговор га је, међутим шокирао.

– Не знамо, нисмо се никад тукли са Русима – рекли су кустоси.

Упркос непријатној ситуацији, појашњено је госту да су Американци против Србије имали још 17 савезника.

РУСИ ЗНАЈУ ИСТИНУ

КАДА је прошле године на Велики петак, пред Ускрс, у Ваздухопловсни музеј дошао актуелни командант ПВО Руске Федерације Виктор Васиљевич Гумениј, између осталог уручена му је и књига „Смена“, ратни дневник потпуковника Ђорђа Аничића, која је штампана у тиражу од 20.000 примерака и у којој се говори о ратном путу 3. ракетног дивизиона ПВО као и о обарању Б-2 и Ф-117.

Како сведочи кустос Недељковић, интересантно је да је Гумениј знао за књигу, и шта пише и да му је било изузетно драго што је добио књигу потписану од аутора.

У СРБИЈИ СЕ НЕГИРА ПОМОЋ САД

КАКО објашњава Недељковић, историју треба оставити историчарима. Покушаја да се она фалсификује и данас има превише.

– То не значи да на Американце гледамо као на непријатеље. Па њихови авиони које су нам дали да се бранимо у Другом рату и потом после судара са Стаљином такође стоје у главној поставци Музеја. У Србији се не заборавља помоћ САД у Првом и Другом рату, али исто тако ни оно што је било 1999. – закључује Недељковић.

Чланак Ф-117 И Б-2, ОБАРАЊА О КОЈИМА ЈЕ ВАЉАЛО ЋУТАТИ: Потпуковнику Аничићу за награду – пензија, отишао понижен и преварен се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Трећи дивизион 250. ракетне бригаде 1999. године ратовао је пуних 78 дана мењајући положаје по доњем Срему. За то време гађани су 22 пута ракетама „харм“, а најближа је пала на 30 метара од положаја. Током рата мењали су положаје 23 пута, а техника је прешла више од 100.000 километара. Губитака у људству нису имали.

Пошто су се борбене посаде крајем маја вратиле у касарну у Јакову, извршена је анализа борбених учинака у којој је заблежено да су 20. маја оборили и „стелт“ бомбардер Б-2. Међутим, убрзо су приметили да се „нерадо“ прича о томе, нарочито после промене власти.

Потпуковник Ђорђе Аничић је преко својих веза у том периоду ступио у контакт са човеком који је у време ратних дејстава радио у Тузли на комуникацијама и који је сведочио да је лично чуо како је посада Б-2 20. маја тражила дозволу за искакање, која им није дата. Наши официри из Одељења за ваздушно осматрање и јављање у дневнику од истог датума забележили су улазак два Б-2 у рејон дејства, пред ваздушни простор СРЈ, који су се легитимисали као „Стуб 1“ и „Стуб 2“. Долетели су из Новог Мексика и пре поготка, 35 тона бомби истоварили су по циљевима у Београду. Одлетео је само један „Стуб“. Успостављањем поново добрих односа са САД наше власти постале су незаинтересоване за истеривање ове мистерије начистац.

– Када је у Управу АРЈ ПВО 2001. стигло писмо са четири питања адресирано од стране тек постављеног америчког војног аташеа, да ракеташи објасне: како су препознавали овај авион при прелету преко СРЈ, како су их осмотрили на терену визуелни осматрачи, како су пратили и како су могли да идентификују тај авион, људима у 250. бригади је све било јасно – наставља потуковник Аничић. – Био сам позван у канцеларију команданта да се договоримо о одговорима и заузет је став да се одговори начелно.

Аничић још вели да је видео писмо и питања, али и да није учествовао у давању одговора. Убеђен је да су колеге „отписале“ онако како то захтева Правило службе.

Сви посредни докази након 1999. осветлили су истину да је стратешки бомбардер Б-2 заиста оборен над Србијом и да је погођен над Савом. Помогли су и Американци.

Наиме, авион Б-2, „Дух Мисурија“, појавио се у Другој ваздушној кампањи на Ирак 2003. и тада је (не)намерно сликан за глобалне ТВ мреже. За оне који знају обрасце понашања Пентагона када су у питању војни губици, ово је било најбољи сигнал да су невешто покушали да прикрију истину. Пракса америчке војске је да не приказује своје губитке, сем ако за то нема материјалних доказа, а како наводи кустос Музеја ваздухопловства у Београду Петар Недељковић, то није једина њихова стратегија у оваквим случајевима.

– Шокиран сам био када сам на Изложби ваздухоплова СИАД пре осам година у Братислави на стајанци видео амерички Ф-16 са ознаком „ФС 555“ на репу – прича Петар Недељковић. – Наиме, овај авион је оборио такође Трећи дивизион 1999, а реп тог авиона се чува у Сурчину. Пришао сам човеку код Ф-16 и питао га да ли има времена за разговор. Одговорио је потврдно, а дијалог се водио до мог питања да ли је овај Ф-16 „римејк“ авиона који ја „чувам“. Саговорнику је било непријатно и прекинуо је разговор.

Кустос из Сурчина објашњава да се исто догодило и са „Духом Мисурија“. Потврђено је да је изгубљен, али над Пацификом у вежби, и да је посада изгинула. Онда се поново појавио почетком новог миленијума, када је бесомучно сликан у другој америчкој офанзиви на Ирак. Према Недељковићевим наводима, током НАТО бомбардовања, у три месеца 1999. у њихове базе у Европи које служе за евакуацију пилота у неприлици, стигло је 49 извештаја о катапултирању пилота од Мађарске, Црне Горе, Албаније, Грчке, с Јадранског мора…

Наиме, овај систем је централизован, а податке НАТО о катапултирању у Србију је донео пријатељ из Грчке. Према процедурама НАТО, по сигнализацији да је пилот искочио из најближе базе се шаљу посаде да спасавају пилота.

– Посебно илустративан пример о прикривању губитака може да се види на аеродрому „Бигин хил“, поред Лондона где стоји зарђао и доста оштећен авион, херој са Фокланда, а испод којег пише да је завршио на дну Јадрана 1999. Овај „Си Харијер“ је извађен из мора и постављен у Музеј, а наравно, није заведен као губитак – завршава Недељковић.

СЕРТИФИКАТ 442

Како прича Аничић, он који је учествовао у обарању Ф-117, као доказ да је био актер подвига добио је сертификат и парченце „невидљивог“ означено под бројем 442. Пре њега и посаде, делове и сертификате „невидљивог“ од војног врха добијали су чак и, тврди он – фудбалери.

– Моје речи су речи човека који је 12 година у пензији и имају за циљ само да се не заборави и да се не износе неистине о догађајима из 1999. Ја ћу обарање Ф-117 и ове године обележити у другој колони у којој су они који су заиста били учесници рата.

Чланак ПОДВИГ О КОМЕ СЕ НЕРАДО ПРИЧА: Кад оборени опет полете се појављује прво на ИСКРА.