Десанка Максимовић

Трибина „Ријеч“ УКЦГ у оквиру рубрике „Славне српске песникиње“ обележава 120. годишњицу рођења Десанке Максимовић, најзначајније жене нашег доба и српске културе и најзначајније српске песникиње.

Десанка Максимовић која песмом и животoм припада свима нама, сматрала је да је песник најпотпуније људско биће које живи многоструким животом.

Изабраница између свих Српкиња, а истовремено и најједноставнија међу њима, била је и остала владарица српског језика у оном његовом најосетљивијем слоју који се зове поезија, штавише – у оној најспиритуалнијој дубини тог слоја названој лирика.

Дeсанка јe добила све награде које песници додељују и све награде које отаџбина додељује. Поводом додељивања Његошеве награде (1984) рекла је:
„Мени је збиља као и Његошу, мило што ми песме народ воли и разуме. Мени не би било довољно да сам блиска само једној групи људи. Ја бих волела да око мојих песама лебди ореол моје отаџбине. Право је да песник врати своме народу бар део онога што му дугује.“

Рођена је 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева. Написала је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и младе, а бавила се и превођењем поезије са руског, словеначког, француског и бугарског језика. Била је члан Српске академије наука и уметности. Умрла је 11. фебруара 1993. године.

У светској култури не постоји већи песник са дужим и плоднијим животом. Свуда где је коракнула била је примана с највишим почастима и топлином и љубављу које припадају само изузетним личностима. На свечан начин осетила је чар одушевљења и гостопримства; у туђем болу осетила је свој бол, у туђој радости видела је своју, у оку свом имала је заједничку сузу и истину.

О животу и поезији Десанке Максимовић говориће песници: Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, Новица Ђурић, председник УКЦГ и аутор драгоцене књиге о Десанки “Десанка Максимовић – жена која је само волела“ и Милица Краљ, уредница трибине, док ће чланови УКЦГ читати одабране Десанкине песме.

Вече ће се одржати у четвртак 31. маја у 19 часова у Манастиру Симеон Мироточиви на Немањиној обали, Предград 31.

Чланак ВЛАДАРКА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ: Трибина УКЦГ поводом 120 година од рођења Десанке Максимовић се појављује прво на ИСКРА.

Најзначајнија српска песникиња Десанка која песмом и животoм  припада свима нама, сматрала је да је песник  најпотпуније људско биће које живи многостурким животом.

У славу првоизворне опчињавајуће доброте и благотворне самилости, бездетна, затражила је помиловање за све недостојне:

Тражим помиловање, драги царе, / за оне које се од младости ране / приволеле царству поезије, / које трепере ваздан као брезе, / и месечином се заносе као барка, / за Јефимије, / за свете Терезе, / за сваку Сафо / и Јованку од Арка, / за све занете и недовршене, / и за мене. ( За нероткиње)

–  Шта је Десанка у држави?“ – питао је на неком књижевном скупу посвећеној највећој српској песникињи неки сељак.

– Песник и академик- одговорили су му. Сељак беше необично радостан и поносан „ што је она такву славу дочекала. „

„ Десанка је највећи песник љубави. Она је југословенски кандидат за Нобелову награду. Ако је не добије, то ће само значити да у Шведској више нема љубави – рекао је Јон Милош, преводилац њених песама на шведски.

– Срби своје највеће и највољеније песнике ословљавају само именом – рекао је Волфганг Ешер, преводилац њених песама на немачки.

Ђео Богза, румунски песник, написао је ове стихове: Зашто расту тако високо / јабланови у Србији? / Да би се дубоко, најдубље / Десанки поклонили. „

Пјотр Венгин : „ Ми смо вас заволели као српску песникињу, као руску песникињу, као пољску, као чехословачку, као бугарску песникињу и ми не можемо да замислимо живот без вас.“

О њеној поезији писали су Милан Кашанин, Антун Барац, Меша Селимовић, Зоран Гавриловић, Драган М. Јеремић, Никола Милошевић, Стеван Раичковић, Борислав Михајловић Михиз…и многи други.

Стихове Десанке Максимовић ваљало би једном уклесати на неком видном месту како би њихова опора мудрост макар само на један трен допрла чак и до неког случајног пролазника који тек само мутно и неодређено слути оно о чему песникиња пева.

Десанка Максимовић је прави рођени песник, топал, неизвештачен, жив, са изразитим особинама женске душе. У ње има заноса, мекоте, безазлених одушевљења, чисте радости и усхита, нечег што личи на јасност, бистрину и жубор потока, на чистоту младог снега, свежину росне траве. (… ) Већ сада би се могло рећи да је она најдаровитија песникиња што смо је имали у нашој књижевности.

Песме Десанке Максимовић су најбоље што је нашем језику дала жена, а иду без сумње у највредније, што се последњих година у нас створило. То су песме устрептале младости с њезиним бујним заносима и нејасним чежњама; дрхтаји нејасних слутњи, радост ужитка у младости, и бол пролажења. Осећај пролазности, немогућност да се обухвати све оно големо и неизрециво, што би човек у валу заноса хтео одједном, у исти мах да исцрпе и привуче к себи. У осећају младости има увек нешто болно – и тај бол младости избија из њених песама као неки мукли лајтмотив.

„ Она је од самог почетка ушла у књижевност као прави, велики песник, и увек је певала љубав и себе у тој љубави. А љубав је веома богата. Моја генерација је поносна што је као цар, имала свога песника. А и наш драги песник је сигурно срећан што је, као цар, имао своје верне песничке поданике. А стихове „ Крваве бајке“, које сматрам националним монументом, видео сам урезане у камену у аули крагујевачке гимназије. Убеђен сам да ће исто тако камено бити урезани у срцу народа до у далеку будућност“ –писао је Стеван Раичковић.

У веку песничких авантура и вртоглавих песничких комуникација српске поезије са европском, њена стишана лирска струја, попут оног њеног потока, милела је својим животом, следећи, као под заклетвом, искључиво лирски задатак, који се у потпуности поклапао са њеном природом. За разлику од многих, који су заједно са њом после првог светског рата кренули са нове песничке црте у неизвесни, брисани простор поезије, она је са мушком одлучношћу која се смогла у тој женској руци, одгурнула понуђени скалпер за песничко експериментисање и на сопствени начин се надовезала на своје старије песничке сроднике.

Ретко је у нашој књижевности да једно стваралаштво траје толико дуго, и то да траје тако што се непрестано исказује као истоветности и ако различитост у исти мах. Одавно је утврђено и речено да је Десанка Максимовић песник љубави и живота, природе и родољубља, представник аутентичен лиричности, (… ) распрострла је тако наша песникиња љубав над светом умирања и неспокојства; распростирући га у значење њеног песништва уткао се немир без којег, уосталом и нема правог стваралачког чина. У свом кругу, и у својој самоћи, лирика Десанке Максимовић је једна од великих лепота и радости наше књижевности.

Име Десанке Максимовић би свакако остало као име највеће српске песникиње, али не и као име једног од највећих српских песника да није написала збирку Тражим помиловање. Ова збирка је у ствари и психолошки и етички трактат писан узвишеном песничком реториком, којом се и парафразира и негира слово закона.

Десанка је с погачом и сољу, и сеоском дечицом око себе, на бранковинској капији од расушених храстових притки, дочекивала најмилије госте, дотле јој непознате, а толико присне, песнике са свих континената.

Млади немачки песник Минцбергер након присутвовања ораторијуму у крагујевачким Шумарицама, и читања Десанкине Крваве бајке, из пијетета према хиљадама недужних жртава фашистичког погрома, одбио је да узме иједан залогај на заједничком обеду песника.

Дeсанка јe добила све награде које песници додељују и све награде које отаџбина додељује.

Поводом додељивања Његошеве награде (1984) рекла је:

„ Мени је збиља као и Његошу, мило што ми песме народ воли и разуме.     Мени не би било довољно да сам блиска само једној групи људи. Ја бих волела да око мојих песама лебди ореол моје отаџбине. Право је да песник врати своме народу бар део онога што му дугује.“

Била је и први добитник Златног прстена:

„ Златни прстен који дајете песницима као одликовање – опипљива је поетска метафора – венчавате песника са поезијом. Дајући га мени потврђујете да сам заробљеник речи, заробљеник снова.“

У похвали стиховима : Земља јесмо, / остало све су привиди… Никола Милошевић истиче разлику између њиховог дејства и таквог филозофског исказа као што је , на пример, „ сви људи су смртни“. Милошевић ту разлику назива разликом у „ интензитету значења“ и показује какао је битност доживљаја пролазности овде комуницира неколиким изражајним средствима: издвајањем тврдње „ земља јесмо“ у засебан стих, његовим контрастирањем са речју „ привиди“ у наредном стиху, па и распоредом речи у стиху остало су привиди.

Рођена је 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева. Њен отац Михаило, учитељ добио је премештај одмах по њеном рођењу и породица се преселила у Бранковину, где је Десанка и провела детињство. Гимназију је завршила у Ваљеву. Студирала је на одељењу за светску књижевност , општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Радила је у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. Као стипендиста француске владе годину дана је провела на усавршавању у Паризу. Око годину дана радила је и у учитељској школи у Дубровнику, а затим у Првој женској гимназији у Београду. Августа 1933. године удала се за Руса Сергеја Сластикова. У браку нису имали деце.

Написала је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и младе, а бавила се и превођењем поезије са руског, словеначког, француског и бугарског језика.

Њени пријатељи су били Црњански, Андрић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић,  Густав Крклец, Мира Алечковић.

Била је члан Српске академије наука и уметности.

Умрла је 11. фебруара 1993. године.

Још за живота подигнут јој је споменик у Ваљеву, рад вајара Александра Зарина, лицем окренут према споменику војводе  Живојина Мишића. Споменик у Београду откривен је 23. августа 2007. у Ташмајданском парку.

Десанка Максимовић – најзначајнија жена нашег доба и српске културе, имала је ону најређу срећу песника: на љубав јој је узвраћено љубављу.

У светској култури не постоји већи песник са дужим и плоднијим животом.     Свуда где је коракнула била је примана с највишим почастима и топлином и љубављу које припадају само изузетним личностима. На свечан начин осетила је чар одушевљења и гостопримства; у туђем болу осетила је свој бол, у туђој радости видела је своју, у оку свом имала је заједничку сузу и истину.

Изабраница између свих Српкиња, а истовремено и најједноставнија међу њима, била је некрунисана владарица српског језика у оном његовом најосетљивијем слоју који се зове поезија, штавише – у оној најспиритуалнијој дубини тог слоја названој лирика.

Чланак ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ВЛАДАРКА ПОЕЗИЈЕ СРПСКЕ: У славу првоизворне опчињавајуће доброте и благотворне самилости се појављује прво на ИСКРА.

На данашњи дан рођена је она која је све своје споменике стекла и стицаће их за живота, јер никада није ни умирала! Њено рођење је једна од наших најзначајнијих слава, а вест о њеној наводној смрти једна од највећих лажи које су нам икада пласиране! Година у којој су нас слагали да је отишла била је она када се она нама указала још већом и значајнијом и тако је узвратила онима који су нас лагали!

Тражила је помиловање у времену када су сви заборавили да тако нешто и постоји!

Њени стихови били су довољни и онда када су се сводили на једну реч, а и та реч је била довољна. Да сви напишемо по милијарду страна, не бисмо достигли ни прво слово те њене речи!

Она је бака све деце овога света и само један осмех и један ум тако су сјајни! Тај један шешир штити све нас од јаког сунца и кише.

Десанка воли Србију више него што ју је ико икада волео, а због те њене љубави проплакала је много пута. Све те сузе су сузе мајке која бди над својом децом онако како она данас бди над нама. Али, како и она сама рече – Србија је мајка. Ако је тако, немам ништа против да нам Десанка свима буде бака!

Њени стихови који грме, пуцају и опомињу, а уједно пуни љубави и саосећања,  нека нам буду успаванка. Једино тако ћемо уснити ону праву Србију коју смо давно издали и протерали, па ће нас ти стихови покренути да је вратимо учинивши ову данашњу бољом и нашијом у време када смо се разнашили и разишли са собом и другима!

Десанка ће то гледати као што и сад гледа, па ће се насмејати и сунце ће нас огрејати јаче, али ће њен шешир бацати довољно сенке да ни пред чим и ни пред ким не морамо жмиркати и све ћемо видети јасно!

И док гори 119. свећица на торти, запалимо и ми неку, а најпре рођенданску, јер Десанки Максимовић смрти нема, осим ако њен 120. рођендан следеће године не прође као и овај – у тишини, као покушају њеног убиства, коју су изазвали они који је живу сахрањују већ 24 године!

Чланак НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕНА ЈЕ ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ: Тражила је помиловање у времену када су сви заборавили да тако нешто и постоји! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Да почива у порти храма Светог архангела Михаила у живописној Бранковини заслужила је својом приврженошћу за Цркву и народ српски.

-Била је велика част срести се са њом овде у Бранковини. Увек ћу је памтити, а о њеном животу и делу још студиозније сазнаваће нове генерације, беседио је Епископ шабачки г. Лаврентије на годишњем парастосу знаменитој песникињи и члану Српске академије наука и уметности Десанки Максимовић.

Као кћи сеоског учитеља Михаила, Десанка Максимовић дане детињства провела је у Бранковини, чији су предели, срдачност и доброта домаћина оставили траг у њеној песничкој природи. Стварала је неуморно до пресељења у вечност, 11. фебруара Лета Господњег 1993. Годишњи помен прилика је да још једном сви упутимо благодарје и молитве за душу најлепшем перу српске лирике. И ове 2016. године, крај гроба Десанке Максимовић сабрало се свештенство Шабачке и Ваљевске епархије, родбина, представници Задужбине „Десанка Максимовић“, Спомен – комплекса музеја у Бранковини, Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“ Ваљево, као и поштоваоци њеног дела.

Након парастоса, којим је началствовао Епископ шабачки г. Лаврентије, у старој школи где се налази и Десанкина спомен-соба приређене су агапе за учеснике сабрања у част знамените поетесе.

Чланак ПРИВРЖЕНА ЦРКВИ И НАРОДУ: Помен песникињи Десанки Максимовић у Бранковини се појављује прво на ИСКРА.

Руски писац и преводилац српске књижевности а и члан Удружења новинара Србије мр Сергеј Шчеглов пронашао је у једној од приватних колекција Санкт Петербурга књигу српске пјесникиње Десанке Максимовић са до сада непознатим аутографом и посветом.

На једном од путовања у СССР Десанка Максимовић је потписала петербуршком пјеснику Александру Решетову своју књигу „Деца постају одрасли“, објављеном у Москви. У посвети се каже „Драгом Решетову, са жељом да покаже један дио свог живота. Десанка“.

Оригинал књиге са аутографом најпознатије српске песникиње Десанке Максимовић у мају ове године купљена је од колекционара и сада се налази у Славјанском библиотекарском фонду Културног центра „Краснојарско воскресење“.

Чланак САНКТ ПЕТЕРБУРГ: Пронађен непознати аутограф Десанке Максимовић се појављује прво на ИСКРА.

Град Ваљево и оближње сеоце Бранковину прославила је необична жена, жена која је магијски покретала душу, највећа српска пјесникиња и приповједач , пјесникиња љубави ,младости и ведрине, професор књижевности као и члан Српске академије наука и умјетности, Десанка Максимовић.

Десанка је била од оних у којима се још у дјетињству зачне љубав које се до краја живота не одричу, јер је, заправо, све у њој, и ријеч и однос према свијету и филозофија било пјесничко.

Имала је тек четрнаест година када је написала своју прву пјесму, пјесму о заласку сунца. Неки би рекли да се са тако мало година не може створити чудо…И не може, али се може осјетити мирис земље, може се знати историја и упознати ратник, може се доживјети самоћа и осјетити надолазећи страх. Њена пјесма увијек је била заклон и уточиште свакоме ко је обиљежен осјећајношћу, ускраћен за нешто, угрожен, њена поезија саопштава о љубави, преноси импулсе младости. Њена биографија јесте књижевна, она нема другог порода сем пјесама.

Онај ко је читао њене пјесме упознао је не само њену чисту исконску душу и биће, већ и душу народа из којег је потекла и управо по томе је Десанка пјесникиња српског национа, она која је записала својеврсну лирску историју свога народа.

Вођена је тиме да до замућеног и скривеног језгра каква је људска беспомоћност пред тајном дође најједноставнијим и најпречим путем. Лирика Десанке Максимовић је као својеврсна религија срца, њено дјело се у корпусу српске књижевности мора сагледати као синтеза традиционалног али и пјесничког модерног сензибилитета.

Она је, свеукупном својом поезијом, била сва у животу, налазила се у његовом безнађу, и исповједала га до краја. Увијек, у свему, остала је лиричар, пјесник љубавне сјете и осамљења, љубавне радости и туге остављених. И због тога њена пјесма, искрена и топла, увијек значи љепоту, смисао и љубав живота. Њена пјесма о љубави, о земљи и прољећу биће вјечито присутна у свијету наше поезије, чиниће њену крв и суштину.

У касније дане лирика Десанке Максимовић добила је своју патину, њена поезија је добила оно што вријеме спонтано намеће, а пред крај свог живота, баш као што је природно и једноставно пјевала о животу, тако је пјевала и о смрти.

Десанка Максимовић је досегла највеће креативне могућности српског језика, а њено дјело јесте свједочанство најкреативнијих могућности истог. Срце Десанке Максимовић стало је непотрошено, широко и богато, нештедимице давано и поклањано свима. То срце, главни јунак њене поезије, отишло је у вјечност народног памћења и нашло се у средишту српскога језика.

“Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају и мени је жао да чују како у гласу нечијем има суза.”
(Говори тихо)

“Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговјештај да.” 
(Стрепња)

“Ако нисмо заједно по априлској газили трави, сачекаћемо заједно прве мирисе снега. Ја волим више зиме чистоту мирну, од болеснога дана пролећњега, кад руке без страсти не могу да се дирну.” 
(Утеха)

Чланак ПЈЕСНИКИЊА СРПСКОГ НАЦИОНА: На данашњи дан, 16. маја 1898. године рођена Десанка Максимовић се појављује прво на ИСКРА.

Породица Десанке Максимовић, Бранислав и Босиљка Милакара поклонили су Андрићевом институту репродукцију уникатне слике – портрет Десанке Максимовић, неколико њених рукописа и њена сабрана дела.

До сада јавности непознат портрет Десанке Максимовић, аутор Васа Поморишац 1938. године.

Песма „Грачаница“ Десанке Максимовић написана њеном руком на два листа формата А4, за потребе јавног наступа у Швајцарској 1973. године.

Песма „За песникињу“ из збирке „Тражим помиловање“ написана на полеђини пет позивница које је Десанка користила на јавним наступима и читањима. Једна од позивница је позивница за прославу 70 година од рођења Ива Андрића која се одржавала у Српској академији наука.

Чланак АНДРИЋГРАД: Поклон породице Десанке Максимовић Андрићевом институту се појављује прво на ИСКРА.