„Два велика догађаја у погледу ужасавајућих ратова у бившој Југославији одиграла су се 24. марта ове године: осуда бившег лидера Срба у Бих Радована Караџића на 40 година затвора и 17 година од почетка НАТО бомбардовања Србије“, почиње своју анализу Данијел Салваторе Шифер, француски новинар, филозоф и публициста.

Овај двоструки догађај одиграо се у вријеме када је међународна штампа с правом усмјерена на терористичке нападе у Бриселу, али није му истим правом ускраћена пажња, будући да је обавеза да се оба ова догађаја међусобно сагледају.

„Дозволите ми, прије него што кренем у анализу, коментар на пресуду Караџићу од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију, с обзиром на то да он наставља да пресуђује на високо селективан начин још од свог оснивања – затварање свих политички и војно одговорних Срба, и обрнуто, ослобађање готово сваког лидера босанских муслимана, Хрвата и косовских лидера – па се чини да пристрасан рад институције често нема никакве везе са његовим политичким смјерницама, нити је достојан имена објективне и непристрасне правде“, пише Шифер.

Далеко од тога да желим, наставља новинар, да минимализујем ратне злочине и злочине против човјечности које су починили Срби у БиХ од 1992. до 1995, и оне између 1998. и 1999. на Косову.

„Међутим, иза свега тога, неутралног посматрача не чуди како су званичници босанских муслимана, Хрвата и оних са Косова систематски ослобађани за исте злочине: ни бивши предсједник БиХ Алија Изетбеговић, аутор веома фундаменталистичке „Исламске декларације“, која се по свом фанатизму не разликује од идеологије Ал Каиде или Исламске државе, чак и од оних који данас просипају крв наше слободне и демократске Европе, ни бивши предсједник Хрватске Фрањо Туђман, познати ревизиониста и искусни антисемита, никада нису забринули овај суд. Напротив, они су умрли природном смрћу, прекривени чашћу, сахрањени као хероји, ако не и мученици!“ наставља француски публициста.

„Требало би још подсјетити, шта би било да је тај исти Изетбеговић, ове фаталне редове ‘Исламске декларације’ објављене 1990. објавио у Истанбулу, у Турској?“

– Својим редовима, он наводи, очигледно негирајући вриједности наших секуларних друштава, да „нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвено-политичких институција“. Овакве ријечи у складу су са најопаснијим вјерским фундаментализомом од којег покушавамо да заштитимо нашу демократију.

„Под тако адекватном и фер резолуцијом УН треба да осуђујемо и ратне злочине, злочине против човјечности и звјерства почињена од стране војних снага и паравојних јединица босанских муслимана тада под командом Насера Орића. Штавише, генерал Филип Моријон, тадашњи командант УНПРОФОР-а, изнео је непоколобљево ‘оптужујем’ слабо прихваћено од стране медијског конформизма и антисрпске околине: ‘У ноћи православног Божића, светој ноћи јануара 1993, Орић је повео нападе на српска села… Тамо је било одсејчених глава, грозних масакара који су починиле снаге Насера Орића у свим сусједним селима’, имао је храбрости да објави“.

– Та села босанских Срба сравњена су са земљом и спаљена, укључујући и она о којима говори Моријон, а у која сам путовао аутомобилом и описао у својој књизи „Реквијем за Европу – Загреб, Београд, Сарајево“, 21. маја 1993. Трагична села између Зворника и Братунца, у близини Сребренице: Текија, Милићи, Стаклар, Кравица, Нова Касаба, Коњевић Поље, Јежестица, Силијковићи, Кајићи, Ранца, Реповац и Церска. Насер Орић и његови људи отишли су тамо крвожедни и починили најгоре злочине над српским цивилима. Што више душа! Спаљена земља! Невјероватно! – пише Шифер.

Ипак, најгоре у овој тужној причи, напомње Шифер, јесте „неприхватљива и недостојна чињеница што је пред Хашким трибуналом, тај исти Насер Орић у међувремену ослобођен за безброј убистава!“

– Сада је јасно да су снаге босанских муслимана, они нарочито квролочни, инфилтрирани борци Ал Каиде који су пожурили у помоћ својим „муслиманима“ у Авганистану, Ирану, Пакистану и Саудијској Арабији. Алаху акбар, викали су када су одсијецали главе својим непријатељима Србима, а неријетко су тим главама и играли фудбал. Зато је чињеница да су се прва „одсјецања глава“, онога што је касније постала „Исламска држава“ што данас терорише Париз и Брисел, десила Србима у Босни – наводи се даље у Шиферовом тексту, уз констатацију да је „џихадизам тако, на тој територији, у вријеме рата у бившој Југосавији, рођен у Европи“.

„Нема сумње да је осећање праведности за Хашки трибунал остало само пуста жеља у свјетлу ове скандалозне некажњености босанских, хрватских и косовских криминалаца. Ова нефер правда већ дуго живи, од када је и један од главних хрватских генерала Анте Готовина 2012. ослобођен оптужби за операцију Олуја и пуштен на слободу. Олуја је војна акција етничког чишћења када је протјерано 250.000 Срба, и четири дана за редом бомбардована Крајина“, стоји у Шиферовом тексту.

„Што се тиче некадашњег команданта ОВК Хашима Тачија, он је данас предсједник тог истог Косова након што је претходно био и премијер и министар спољних послова, упркос томе што се оправдано вјерује да је у једном моменту био вођа банде која је трговала свим и свачим (дрогом, оружјем, проституцијом…), укључујући и људске органе повађене из српских затвореника“, пише француски публициста.

Те оптужбе, наставља он, изнијеле су и озбиљне, угледне политичке и правне личности попут Карле дел Понте и Дика Мартија. Упркос томе, НАТО је, чак и без мандата УН, бомбардовао само Србију узрокујући смрт међу цивилним становништвом, додаје он.

На крају свог опширног текста, Шифер закључује да је међу филозофима и историчарима неопходно вратити поштење у овој болној и важној теми, те да је неопходно доћи до суштинске истине и правде без које неће доћи до „трајног помирења у сувише тешкој и драматичној историји Балкана“.

Чланак ШИФЕР: Хашке пресуде примјер селективне правде се појављује прво на ИСКРА.