Фото: РТРС

Професорка Даница Поповић написала је, образлажући приједлог, да је српској јавности потребан „вриједан и паметан новинар који ће ископати вијест и у најбољој намјери је пласирати јавности”

Новинарка „Политике“ Јелена Попадић прва је добитница награде „Александар Тијанић“ коју Удружење новинара Србије (УНС) додјељује за борбеност у новинарском изражавању, саопштено је данас на представљању књиге „Јесмо ли преварени?“ Александра Тијанића у Прес-центру УНС-а.
Како је жири образложио, ова тридесетчетворогодишња новинарка је на страницама „Политике“ „демистификовала значење синтагме истраживачко новинарство, откривајући како то изгледа када се истраживањем чињеница и њихове позадине баве репортери који не иду у лов на људе и којим није задатак да покрећу хајке“.

– Велика ми је част што сам добила награду која носи име једног од најбољих српских новинара. Уједно она представља подстицај и обавезу како за мене тако и за моју медијску кућу да наставимо да се бавимо истраживачким темама упркос свеопштој таблоидизацији медија и друштва – каже Јелена Попадић.

Професорка Економског факултета у Београду Даница Поповић написала је, образлажући приједлог да Јелена Попадић добије награду „Александар Тијанић”, да је српској јавности потребан „вриједан и паметан новинар који ће ископати вијест и у најбољој намјери је пласирати јавности”.

– То што ниједна неспорна неправда након њених текстова неће бити санкционисана, вјероватно јој подједнако тешко пада као и свима нама. Она је, барем, урадила све што је до ње – навела је Даница Поповић.
Јелена Попадић је, између осталог, ове године истраживала начине финансирања невладиних организација. Једина је новинарка која је поставила питање, а затим кроз три текста објаснила на којим принципима функционише и како се финансира организација НАЛЕД.

До Јелене Попадић о фестивалу „Егзит” у медијима је увијек и једино писано као о најзначајнијем музичком догађају у Европи. Међутим, Попадићева је једина која је истражила и „другу страну медаље” – колико он кошта државу.

Упозоравала је и на опасност од еколошке катастрофе у Бору, указивала на неодговорност државе у том случају, откривала ко су подстанари у вилама ДИПОС-а, случај једне америчке школе са дипломатским привилегијама…
Током и након писања ових текстова трпјела је огроман притисак оних којима није одговарало да ти подаци изађу у јавност. Њено истраживачко новинарство се не ослања на мистериозне изворе. Ни за један написани текст није добила тужбу, што је резултат чињенице да све податке прима са резервом и да их провјерава из више извора.
Јелена Попадић је, не само у професионалном, већ и у приватном животу борац. Чињеница да је мајка троје деце никада се није испријечила да одустане од истине ма колико она била опасна.

На конкурс за награду „Александар Тијанић” стигло је 17 приједлога из 15 редакција. Жири, који су чинили новинари Славољуб Ђукић, Ненад Љ. Стефановић, предсједница УНС-а Љиљана Смајловић и кћерка Александра Тијанића Зара Тијанић Јевтовић, одлуку о добитнику је донио једногласно.
Награда се састоји од дипломе и новчаног износа од 2.000 евра у динарској противвредности, а биће уручена 22. децембра на додјели годишњих награда УНС-а.

Чланак БЕОГРАД: Награда „Александар Тијанић“ новинарки „Политике“ Јелени Попадић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: frontal.rs

Има један предуслов да поверујем у приче о полиграфском доказивању истине: да министар Стефановић на полиграф прикључи самог себе и да постави питање: јесам ли плагирао свој докторат? И још да нам каже шта је одговорио. Није ли можда рекао „да, плагирао сам”, па прошао? Или је рекао: „Нисам ја то уопште ни писао”, па опет – прошао?

Без тог полиграфа (све са видео-снимком испитивања) сви министрови извештаји о истинитости било ког полиграфског испитивања обична су фарса. Или, како би он сам рекао (а није на себе мислио): „Било би људски и човечански да су људи који су то тада писали изашли и рекли: погрешили смо, а нису се чак ни извинили него су прешли на следећу лаж.” Стварно како да се човек не сети Зорана Радмиловића и његовог Радована Трећег, кад каже: „Станиславе, човечански те питам…”

Много је лакше кад људи говоре истину. Као она Маја Даниловић (из краљевачког одбора СНС), кад је на прес-конференцији изјавила да СНС никога не запошљава преко странке, да би на констатацију да је управо она тако добила посао, сталожено, гледајући равно у камеру, рекла: „Јесам, добила сам посао преко странке.” Шта фали? Је ли изгубила посао? Није, наравно. Куд би онда Стефановићу зафалила длака с главе кад би људски и човечански признао плагијат?

Мада, кад боље размислим, не би то било паметно. Паметније је направити све нас лудима, као што је урадио јавности непознати Новак Недић, генерални секретар српске владе, кад је одбио да објави које је то школе завршио Никола Петровић (премијеров кум и директор ЈП Електромрежа Србије). Медији су куму ставили на душу да нема завршен факултет, те, дакле, по закону не може да буде директор. Па је онда тај генерални секретар написао и пeчат ставио на документ којим одбија да достави јавности тражене податке, јер би откривање Петровићевих квалификација „могло да му угрози право на углед”!

Е сад, то право на углед, то одавно немају посланици СНС-а, а најмање од свих га има њихов шеф, од чијих ћемо бисера до краја мандата, боже здравље, саставити и објавити „Речник бесловесних појмова и израза”, где ће неки од њих, као, рецимо, „ваздуплохови”, „свемирске године” или „насловно право” (где је, несрећник, требало да каже „наследно право”), сигурно постати трајно обележје српске некултуре, неписмености и пропадања. Сви преостали бечићи, ђукановићи, министри и директори никад га неће надрасти: могу до сутра да саде „панчевачке оморике”, телепронтују мортаделе, да се позивају на „синеопсисе” скупштинских заседања, узалуд: један је Бабић!

И ту полиграф нема шта да тражи, ови људи ништа не крију. Као што ништа није крио ни (сада већ бивши) министар одбране када је унизио новинарку Б92, па сутрадан експресно излетео из владе. Не само да је ту све јасно, него је сада постао јасан и образац по коме се лети из владе: тек кад неки високи функционер разљути народ до те мере да премијер процени да је боље да га отера, него да и сам извуче дебљи крај – тад ће тај да одлети. Није Гашић одлетео ни због афере „Хеликоптер”, ни због незаконитог ускраћивања података и истеривања омбудсмана из зграде министарства. Не, напротив, то спада у Гашићеве „одличне резултате”, које је премијер похвалио у говору поводом Гашићевог телепронтовања из владе!

Само, ко нам гарантује да се Гашић неће вратити? Да не буде као прошле године, кад је премијер, уз оду о својој моралности и доследности, најпре укинуо ТВ претплату – па је пре неки дан вратио. Тако да, размишљам, можда није ни добро што је Гашић отишао, као што не би било добро ни то да сутра, због плагијата или неписмености, одлети неко други. Можда је боље да сви лепо остану ту где јесу, а не да их, као ТВ претплату, премијер данас укида, а сутра враћа. То би тек било неподношљиво.

Као што би било неподношљиво и то да премијер данас телепронтује, а сутра врати Бајатовића на место директора „Србијагаса”, па да, као летос, наредног лета опет у новинама читамо вест: „Бајатовић купује 12 џипова, фул, клима, кожа…”, и то тако што „на кварно” послуша наредбу премијера да смањи број службених аутомобила, па прода 16 „шкода суперб“ и „застава”, а онда објави тендер за куповину 12 луксузних џипова. То се двапут сигурно не би лако поднело.

А тако ће бити – или неће бити – све док институције система не функционишу, и док неке више силе и неки виши закони управљају нашим животима. Од институција овде ради само полиграф. Па бирај, народе: да поверујеш – или да те прикључе.

Што рече Цане из „Партибрејкерса” (почетком ове године, и кандидујем га за изјаву године): „Победило је све против чега сам био.”

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

Чланак ДАНИЦА ПОПОВИЋ: Ако полиграф потврди, ово ће бити најбоља година се појављује прво на ИСКРА.

Фото: frontal.rs

Ево шта ме буни: шта ће им купац и ватромет, кад и без тога железара Србији прави раст?

Чланак ДАНИЦА ПОПОВИЋ: Високе пећи потпаљујем ја се појављује прво на ИСКРА.

Чланак ДАНИЦА ПОПОВИЋ: Синеопсис наше кризе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: frontal.rs

Сигурно сте видели писмо премијера Вучића под насловом „Мој одговор Њима” („Блиц”, 2. март), у коме Вучић резигнирано указује на то да његова влада нема подршку елите. Ствар је лична, објаснио је касније премијер. „Када сам говорио о елити, мислио сам на део људи који подржавају овакав курс Србије, али који због нетрпељивости према мени лично и странци коју водим имају другачији однос и према држави.”

Имам утисак да би се елита сложила са премијером у томе да му ускраћује подршку, мада не из оних разлога које премијер наводи. Ево како ја то видим.

Први проблем видим у владином односу према прошлости. И наравно, у мање-више јасно саопштеној забрани да се у медијима помиње Вучићева радикалска прошлост. Уз ваљано образложење, одмах да додам: тема је, кажу, будућност, доста је било оптужби и јалових прича, гледајте, људи, једном унапред! И таман ми почнемо да гледамо унапред, кад оно, не прође дан да неко од њих не подсети народ да су за све јаде у овој земљи криви жути. Који су – шта? Прошлост.

Кад се неко одрекне своје прошлости, не може непрестано да копа по туђој. То јест, може, али онда ствар постане још гора. Кад год, рецимо, Зорана Михајловић гневно проговори о жутима, угледам је у централи Г 17 плус, где заједно са Динкићем и жутима кроји политике које су нам дошле главе. Док Вулина, и кад ћути, видим код Мире Марковић. Одмах ту, са стране, видим и Ћурувију. А видим и Дачића који тера косу на горе, као Слоба Милошевић, па је после шиша на кратко, као Ђинђић. Што не би било тако страшно да нам баш они, окупаних биографија, не тумаче туђе грехе. Е, не бива. Или oтварамо Пандорину кутију – или је не отварамо. Мислим, ако хоћете да вас елита озбиљно схвати.

Некада прошлост и не спомену, као пре неколико недеља, када је долазио Тони Блер, а ми – згранути: па зар није тај човек бомбардовао Србију, зар му Шешељ (аутор) и Вучић (рецензент) не написаше књигу, чији ме наслов срамота овде да поновим? И ко је онда крив што елита шкргуће зубима? Онај ко је Блера довео – или они који памте?

Други проблем видим у плагијаторима. Министар унутрашњих послова и градоначелник плагирали су своје докторске дисертације. Доказа о плагијату довољно за пет, а не за два докторска рада. Градоначелнику, чак, инострани издавач избацио плагирани рад из часописа. За владу то није вест – али за елиту јесте. Па на ком смо ми то истом реформском курсу и како се тај курс зове?

Како год да се зове, омладина добро разуме поруку коју шаље влада: српска децо, постаните плагијатори! А потом – министри и градоначелници. Ако се неко усуди да изнесе доказе о плагијату, шта вас брига, премијер ће стати на вашу страну. Подвикнуће на професоре, гласно, да цела Србија чује како им поручује: „Ништа глупље од вашег образложења нисам чуо!”

Са тим се слажем од првог дана, пошто ми је јасно да је паметније образложење могло да стигне једино из централе СНС-а. Можда баш из оног ћошка где се Зоран Бабић, шеф Вучићеве посланичке групе, пре неки дан поверио новинару „Курира” да би волео хируршки да уклони подбрадак (то му је генетски, каже), а да нема ништа против ни да ћеркама, кад порасту и ако то пожеле, плати силиконе. Зар то није памет која Србији треба – ташна, машна, силикони, па место у странци… Докторат? Плагијат? Кога то занима?

Али, хајдемо даље. Све ово да нестане, остао би трећи проблем: партијска држава, мајка ботова, буразера, сецикеса и полусвета. Што не само да није проблем, него су проблем они који о томе говоре. Ево шта поручује премијер: „Пошто стално причају о партијској држави, желим да кажем да у Србији знам само једног партијског директора јавног предузећа, то је директор ЕПС-а.” Како да не, размишљам. Пошто Бајатовић у „Србијагасу” ради као часна сестра, а не као директор. Док је онај власник печењаре „Фантазија” сасвим случајно директор „Колубаре” и члан СНС-а. Кркобабића нећу ни да помињем, ево, нећу, престала сам.

А престала сам зато што партијска држава није изум овог премијера, неће њега историја по томе памтити. Ту се он од жутих нимало не разликује. Оно по чему се овај премијер разликује и по чему ћемо га памтити јесте то што је укинуо „Утисак недеље” и започео озбиљно ућуткивање медија. То је новина. И то новина опасна баш за њега, јер се може десити да остане упамћен као премијер који није укинуо партијску државу само зато што је није ни приметио, а нико из медија није смео то да му каже.

Он ради, ми памтимо.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

Чланак Слонови и елита имају нешто заједничко се појављује прво на ИСКРА.