О томе ко је био Арчибалд Рајс, како је видео Србе и шта им је поручио у том својеврсном политичком тестаменту разговарамо са Тадићем.

„Чујте Срби!“ је Рајсов политички тестамент. Како је било радити на једном таквом спису?

— „Чујте Срби!“ је једна врста извештаја који нема никаквих могућности за сценско приказивање. Ово је трећа верзија представе коју радим. Када сам се бавио првом верзијом, на питање једног сарадника како мислим да играм Рајса, рекао сам да немам појма. Морао сам да нађем особине за које сам мислио да су примерене њему. У свим сценским верзијама бавио сам се пре свега личношћу Арчибалда Рајса, а тек онда његовим сећањима на рат и политичким порукама које је имао да пренесе. „Чујте Срби!“ представља једну врсту родољубиве опомене српском народу.

Можемо ли да повучемо некакву паралелу са данашњим временом?

— За разлику од дела „Шта сам видео и проживео у великим данима“, које је објавио 1928. године, Рајс је у опоруци завештао да се „Чујте Срби!“ објави после његове смрти. Он није знао да ће бити објављена тек 1994. године, скоро седамдесет година пошто је умро. „Чујте Срби!“ представља незаобилазно и опште место болести српског друштва у последњих сто година. Одмах после Великог рата, та болест је почела да се шири. На други начин се ширила после Другог светског рата, на трећи после увођења демократије и вишестраначја. После 2000. године поново се проширила и захватила је све области друштва. Ни за друштво данас не можемо да кажемо да је постављено на здравим темељима. Од високе политике до једно осам хиљада рупа којих има на београдским улицама, од пољопривреде до производње, културе, науке, здравства или било које области нису постављене на здраве основе. То, наравно, није ни полиција којој се Рајс посветио и од које је желео да створи најмодернију полицију на свету.

Ко је био Арчибалд Рајс?

— Арчибалд Рајс је био највећи полицајац свог времена; професор на више универзитета, од Бразила до Русије. Зачетник је онога што се звало техничка полиција, односно данашња криминалистика. Његово најзначајније дело из те области је студија о улози фотографије при увиђају на месту злочина. Зачетник је форензике и многих других метода које користи савремена криминалистика; раздвојио улоге техничког и истражног полицајца. Као тако славан полицајац дошао је у Србију 1914. године на позив српске владе да изврши независну истрагу о злочинима аустроугарске војске у Мачви и Подрињу. Рајс је био резервисан према свакој врсти пропаганде. Има једна његова реченица: „У почетку нисам веровао у лектиру српских тужби“. Онда се уверио да су злочини стравичнији него што је очекивао.

По чему је значајан за Србију и српски народ?

— Он је сачинио први, како га је назвао, „Биланс рада Аустронемаца у Мачви и Подрињу“, извео прве истраге заробљених аустроугарских и немачких војника у Крагујевцу, Нишу и Ваљеву; на основу свог извештаја од 25. септембра 1914. године, сачинио је извештај који је јавно представио у Паризу почетком 1915. године. Тај извештај, како је Рајс записао, „оставио је без даха“ све учеснике на конференцији. Друго, његов значај је што је обећао пријатељима, а касније саборцима из Моравске и Дринске дивизије, да ће се, после конференције, вратити у Србију. Они му нису веровали. Међутим, одушевљен успесима српске војске и моралом и карактером српских официра и војника, за које се одмах везао, обећање је испунио. Вратио се у Србију 1915, са српском војском прешао Албанију, отишао на Крф, био две године на првој линији фронта… Он није био војник, али је био на првој линији фронта у великим биткама на Горничеву и Кајмакчалану и у бици за ослобођење Битоља. Он је био међу првом петорицом војника који су ушли у ослобођени Београд 1918. године.

Шта Рајс види међу Србима када долази на Крф? Како сведочи о односима међу Србима на Крфу?

— Ту је први пут видео оно што је назвао „политичке свађе и пљачку народа“. Имао је прилике да се упозна са превртљивим политичарима који не деле судбину народа, већ се понашају према својим интересима. Каже на једном месту да је имао наивна очекивања да ће се ти политичари и крадљивци после Великог рата наћи пред судом. Али они су се нашли у влади, у скупштини и на берзи. С друге стране, имао је прилике да види велико херојство српских војника, поготово јунаштво српских сељака који су изнели рат на својим леђима. Уверио се како су они од отаџбине за коју су гинули, били, како каже, исмејани и отерани у пензију, остављени без икаквих могућности за живот и често били принуђени да просе по улицама; поготово највећи хероји, рањеници и инвалиди. Имао је прилике да види две стране — једну коју зове народом, и другу, мању, политички и трговачки врх и интелигенцију које назива корупционашима, мутиводама, профитерима и зеленашима.

Које особине су красиле Арчибалда Рајса и због чега је остао у Србији?

— Красиле су га особине које је и сам ценио код српског човека — скромност, родољубље, он је постао велики српски родољуб, милосрђе, храброст, понос, бистрина, моралност… Он је те особине препознао код Срба, а оне су красиле и њега самог. Један од разлога његовог останка у Србији после рата био је тај што је хтео да помогне стварање модерне полиције. Могао је да се врати у Лозану и да се мирно бави науком. Имао је и личне и професионалне мотиве. Везао се за одређене људе са којима је провео рат; сматрао их је саборцима и пријатељима које не може да остави. Са друге стране, хтео је да постави темеље модерне српске полиције и модерне српске државе. Он је био први начелник техничке полиције у Краљевини СХС. Ту дужност обављао је неколико година, све док није прешао границу, док није изашао са конкретним именима починилаца кривичних дела. Тада је Пашић, како Рајс каже, мирно узео пенкало и прецртао га. Истина није била потребна, између осталог, он је у бављењу полицијским и стручним позивом инсистирао пре свега на истини. Последњих неколико година живота провео је ван дужности, уз почасти и поштовање, али у једној врсти осамљености у својој кући Добро поље на Топчидеру, где је примао посете пријатеља из рата, али није имао удела у јавном животу.

Шта желите да поручите овом представом?

— Пре свега, хоћу да проучим да је та болест хронична, да оно што представља мисао и поруку Арчибалда Рајса важи и данас, и да, на одређени начин, неке од његових порука, да се дух народа мора пробудити, остане на крају. Следеће би била чувена мисао — чувајте се себе! Ви сте сами себи највећи непријатељи, не треба вам нико други да вам буде непријатељ. Он, наравно ту издваја већи део народа који само жели да мирно живи, да може да ради и да зарађује за живот. С друге стране, Рајс не критикује само власт, већ и опозицију. Има одијум према странкама и људима који су створили систем јединствен у свету, систем лажова, лопова и забушаната. Такође је замерао и оном делу интелигенције који се надао да ће добити неки део колача. Био је апсолутни противник интелигенције која је била поткупљива, као што је и данас. Окретала се час на једну, час на другу страну — помиње оне који имају више партијских књижица у џепићима својих сакоа. Помиње све оно што се догађало у једнопартијском и вишепартијском периоду савремене српске историје, чак и недавне прошлости, а и данашње стварности.