Пети Српски Филмски Фестивал у Чикагу почео је пројекцијом документарног филма „Обећање“, редитеља Жељка Мирковића и аутора и копродуцента Душана Гајића.

Документарац „Обећање“ приказан је почетком ове године и на Радио телевизији Србије, а доноси причу о несвакидашњем подухвату једне француске породице која се настанила у селу Рогљеву код Неготина, како би заједно са мјештанима производила органско вино за међународно тржиште.

Почетком прошлог вијека, село Рогљево је било необично просперитетно за једно удаљено село у источној Србији а вина из Неготинске крајине била су присутна на изложбама у Паризу, Лондону и Бордоу, трговина са Европом је цвјетала, али сто година касније главна одлика овог краја су сиромаштво и напуштеност.

Филм „Обећање“ приказан је ове године и на Међународном филмском фестивалу „Red Dirt“ у Охају, САД, као и у оквиру седмог издања Филмског фестивала „Queens world“, који се одржава на више локација. Чикашка публика прихватила је овај филм са одушевљењем и великим интересовањем.

Након „Обећања“ приказан је и нови филм Емира Кустурице „На Млечном Путу“ у којем главне улоге тумаче поред Емира Кустурице, Слобода Мићаловић и Моника Белучи. Филм је оставио снажан утисак код гледалаца, изненадио публику и изазвао доста емоција. Кустурицино дјело премијерно је приказано на филмском платну у оквиру 73. Међународног филмског фестивала у Венецији, на којем је освојио и признање „Млади златни лав“, а на нашим просторима премијерно је приказан почетком ове године на 10том Кустендорфу.

Поред ова два филма током наредних дана у оквиру Српског Филмског Фестивала у Чикагу ће се приказивати филмови: „Лутајућа Срца – архив емоција“, документарац о музичкој групи из Ниша која је била популарна 70тих година прошлог вијека, затим „Слепи Путник на Броду Лудака“, телевизијски филм у продукцији РТС-а и режији Горана Марковића, чија је радња смјештена у периоду Првог свјетског рата, односно у болници у којој последње дане живота проводи чувени српски књижевник Петар Кочић, а биће приказан и последњи филм Љубише Самарџића „Панта Реи“, који је прослављени српски глумац назвао „сажетим дијелом своје филмске и животне приче“.

У завршници биће приказано и овогодишње остварење режисера Бојана Вулетића „Реквијем за Госпођу Ј“ са Мирјаном Карановић у главној улози, који је свјетску премијеру имао на Берлинском филмском фестивалу а премијеру у Србији на овогодишњем ФЕСТ-у.

Филм „Реквијем за госпођу Ј“ је српски кандидат за Оскара у категорији „Дугометражни играни филм на страном језику“. Гледаоци у Чикагу имаће прилике да погледају и филмове „Војна Академија 3“ и „Јесен Самураја“ романтична комедија за који сценарио потписује Димитрије Војнов а у режији Данила Бећковића.

Овогодишњи фестивал посвећен је великану српског глумишта Љубиши Самарџићу, саопштила је Српска Телевизија из Америке.

Чланак „НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“ У ЧИКАГУ: Филм оставио снажан утисак код гледалаца, изненадио публику и изазвао доста емоција се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Градоначелник Чикага Рам Емануел прогласио је 27. јануар Даном Академије „Свети Сава“ у Чикагу као признање за рад ове школе, која носи име српског светитеља и заштитника просвјетних и културних установа, и њен допринос широј заједници.

У градоначелниковој одлуци је констатовано да је Академија „Свети Сава“ једина основна школа у Чикагу која нуди цјелодневно двојезично образовање на српском и руском језику и да нуди сигурно заједништво гдје дјеца могу да изразе своју културу и вјеру, саопштила је Српска православна црква /СПЦ/.

Наведено је да ова школа одржава програм образовања утемељен на православљу који дјеци даје чврст духовни оријентир како у учионици, тако и ван ње.

Представници чикашког Саборног храма и Академије „Свети Сава“ топло су поздравили одлуку градоначелника Чикага.

„Градоначелниково проглашење Дана Академије `Свети Сава` је веома важно и заслужено признање за нашу школу и част за нашу целу заједницу и волео бих да се захвалим администрацији и управи Академије за сав њихов рад који је довео до те одлуке,“ рекао је протојереј Дарко Спасојевић, старјешина Саборног храма.

Директор Академије „Свети Сава“ Марко Бојовић захвалио је градоначелнику Емануелу због проглашења 27. јануара Даном Академије „Свети Сава“ у Чикагу, као и свештенству Саборног храма, школској управи, наставницима и особљу на заједничком раду ради остварења мисије ове академије.

„Наши ђаци имају још један разлог да буду поносни на своју школу“, додао је он.

Свештеник задужен за надзор образовних програма Саборног храма јереј Василије Вранић истакао је важност проглашења у историјском контексту те подсјетио да су свети Севастијан Џексонски, Мардарије Либертвилски и Николај Жички организовали парохије Српске православне цркве у Чикагу као црквено-школске општине.

„Угледајући се на пример Светог Саве, првог архиепископа српског, препознали су незамењиву улогу које би правословно образовање, укорењено у нашој култури и традицији, требало да има у животима наших заједница на овом континенту“, навео је он.

Вранић је рекао да је ово проглашење потврда и свједочанство да заиста напори у одржавању насљеђа великих духовних предака кроз ову парохијску школу, и друге образовне програме, рађају значајан плод.

Основана 2001. године, Академија „Свети Сава“ је двојезична парохијска школа при Саборном храму Светог Васкрсења Христовог у Чикагу која нуди динамичан васпитно-образовни програм од предшколског до осмог разреда.

Чланак ПРИЗНАЊЕ ШКОЛИ КОЈА НОСИ ИМЕ СРПСКОГ СВЕТИТЕЉА: Градоначелник Чикага прогласио 27. јануар Даном академије „Свети Сава“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Видовдан у Вишеграду 2015. године памтиће се по откривању споменика у Андрићграду највећем српском научнику и проналазачу Николи Тесли.

Поред Ива Андрића, Петра Петровића Његоша и Тесла је добио заслужено мјесто у ово чаробном граду од камена.

Како је Тесла дубоко у себи скривао жал за родним крајем, док је највећи дио свога живота проводио у Америци, тако и данасњи Срби, који насељавају ту многљудну земљу, чувају од заборава свој језик, традицију и културу.

У част Николе Тесле а на позив домаћина Андрићграда Емира Кустурице, на Видовдан су млади чланови КУД-а „Грачаница“ из Чикага својим наступом обрадовали све посјетиоце и показали да и „тамо далеко“ његују и баштине своје поријекло.

Увесељавајући свечани тренутак откривања споменика нашем највећем научнику испред пословне зграде „ХЕ на Дрини“, одиграли су традиционалне српске игре са Косова, Шумадије, Лике и Крајине а највише емоција код публике изазвли су хорским пјевањем „српске марсељезе“ ТАМО ДАЛЕКО…..

Питали смо ту младу момчад и дјевојке на који начин се боре да остану Срби у Америци?

Дмитра Ковачевић: „Отац ми је из Гацка а мајка из Лике. Најбитније ми је да знам свој српски језик који ћу пренијети и својој дјеци. Најтеже нам је у школи јер тамо морамо говорити само енглески. Зато сваке године долазимо у Србију и РС-у и буде нам лакше. Овдје научимо много више и обогатимо свој ријечник“.

Марко Бићанин: „Мајка ми је из Краљева а отац из Пећи са Косова. Српски говоримо када смо у кући и када се међусобно дружимо. Ми Срби, често мијешамо српски и енглески али углавном разговарамо више на свом језику. Често се окупљамо око цркве, тамо се дружимо, учимо наше пјесме, играмо фолклор. И кад буде дошло вријеме да се женим бираћу Српкињу“.

Сара Стојковић: „Мајка ми је из Славонског Брода у Хрватској а тата из Босанског Брода из Републике Српске. Сваке године на школском распусту одлазим тамо. Желим да останем Српкиња у Америци. Борим се на разне начине да сачувам свој национални идентитет, своју вјеру православну. Идем у цркву скоро сваке недеље са другарима. То ми је најбитније у животу да знам говорити српски језик. Када одлазим из отадзбине увијек одлазим са сузама. Овдје је најљепше“.

Срећни, што се налазе у отадзбини донијели су и захвалницу домаћину Андрићграда професору Емиру Кустурици коју је прије уручења са најдубљим емоцијама прочитала Дмитра Ковачевић.

Фото: С. Гарић

“Драга браћо и сестре, Срби и Српкиње! Припала ми је изузетна част и радост да вас у име фолклорне групе „Грачаница“ из Чикага у име родитеља и дјеце и свих који се окупљају око српске православне цркве а посебно у манастиру Нова Грачаница, поздравим и захвалим на вашем гостопримству, пажњи и љубави.

Наша радост је већа јер смо се састали данас на велики празник Видовдан, сјећајући се давног догађаја када су се Срби састали и показали своје вјечно опредијељење за Богом и за Христом. Показали су, као што пјесник каже, да ће се у српском народу догодити јеванђеље. Показали су да је данашњи празник одредио српску прошлост а одређује и садашњост и будућност. КУД „Грачаница“ дјелује око 40 година чувајући оно највредније благо које краси српски народ. Игром, пјесмом у народним ношњама из свих српских земаља у којима је уткана суза мајке Југовића, косовске девојке и мале Милице, ми свједочимо и исповиједамо светосавски и косовски завјет који је једини пут рода нашега. Срећан празник драга браћо и сестре!“

Инструктор фолклориста Драгана Карадзић-Ждрале, родом из Чајнича, каже да на пропутовању кроз Србију, РС и Црну Гору, млади обилазе древне манастире, цркве и музеје и на тај начин се упознају са највјернијим чуварима православља.

Посебна част им је била учешће на видовданским свечаностима у Андрићграду.

„Дјеца су имала велику трему. Они су доживјели долазак у РС-у са посебним емоцијама јер су доста слушали у Америци од својих родитеља о свему шта се овдје догађало у недавној прошлости и шта су људи преживљавали. Андрићград је за њих величина у којем се не смију обрукати ако би заборавили ријечи пјесме током извођења пред публиком. Примили су то као велику одговорност и ево, показали су да могу наступати упоредо са дјецом из ових крајева“, казала је Драгана.

Она истиче велику пожртвованост њихових родитеља који настоје да им потомство сачува национални идентитет кроз очување српског језика и његовање традиционалних обичаја. „Они возаре и по 80 километара у једном правцу да би вјежбали фолклор.То чине из велике жеље да дјеци усаде да је јако битно знати ко су и коме припадају? Има толико талентоване дјеце да и сами долазе на пробе које се одржавају једном седмично и то само док траје школа“, наводи Ждрале.

Уз КУД „Грачаница“ допутовао је и Александар Жигић,новинар и уредник Радио Авале у Чикагу и „Српске разгледнице из Америке“ која се емитује на сателитском програму РТСа. Одушевљен природним љепотама Златибора, Мокре Горе и Вишеграда, каже да ће његова наредна репортажа почети из Андрићграда коју ће гледати Срби у Чикагу. „Процјене су да на том простору Америке живи око 300.000 Срба. Биће ми задовољство пренијети све утиске са ових простора, јер наше људе тамо вуче јака носталгија за отадзбином“, казао је Жигић истичући да су и дјеца имала прилику да оду на екскурзију на Флориду или Хаваје али не, они су жељели у Србију.

Чланак КУД „ГРАЧАНИЦА“ ИЗ ЧИКАГА У АНДРИЋГРАДУ: Чувају од заборава свој језик, традицију и културу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир/Википедија

Свети владика Николај (Велимировић) одржао је беседу о генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у Чикагу, 18. јула 1954. године, а обзиром да је дошло до рехабилитације генерала Михаиловића, те да се чују различите оцене оваквог акта, добро је чути шта је о лику и делу „ђенерала Драже“ говорио за време свог живота један од највећих српских светитеља. Текст беседе који се у данима рехабилитације генерала Михалиовића све више шири српским интернетом преносимо у целини:

БЕСЕДА О ДРАЖИ

(Свети владика Николај у цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954.)

Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.” (Јован, XВ, 13)

Поштована Господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.

Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога…

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и напотпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој.

Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?

Фото: Курир

Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?

Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“.

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?

Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим.

Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се! Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења.

То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика.

Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији.

Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви.

Имена оних првих на Небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством: док ће имена оних других на Небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!

Чланак БЕСЕДА О ДРАЖИ: Ево како је владика Николај Велимировић предвидео рехабилитацију команданта четника! се појављује прво на ИСКРА.