Фото: intermagazin.rs

Да би дошло до помирења, починиоци злочина морају бити кажњени – каже Кнут Флувик Торесен, мајор норвешког батаљона који је 2004. зауставио Албанце код Чаглавице.

Кнут Флувик Торесен је норвешки историчар и мајор са дугим службовањем у иностранству. Две године био је норвешкој мировној мисији у Републици Српској и Сарајеву, а потом две године и на Косову. На Косову је лично био укључен у акцију малог норвешког батаљона од 250 војника који је 17. марта 2004. зауставио 10.000 Албанаца, намерених да униште српско село Чаглавицу, крај Приштине. Тачно је, истиче Торесен, да су друге војске у неким местима добиле наређење да не реагују у случају сукоба, али подвлачи до то није био случај са Норвежанима.

– У ратовима постоје жртве на свим странама. Срби су такође жртве, то сам спознао када сам први пут дошао у Сарајево крајем рата, а поготово када сам служио као официр у Модричи – каже за наш лист Кнут Флувик Торесен. – Тамо сам чуо за логор у Оџаку где су Хрвати и босански муслимани заточили српске цивиле, укључујући и жене и децу. Чули смо сведочења од стране бивших логораша о стравичним злочинима почињеним над српским женама које су биле заточене у овом логору, који укључују силовање и друге облике сексуалног злостављања. Да би могло да дође до помирења, свету се мора рећи цела истина, а починиоци злочина морају бити изведени пред лице правде – каже Торесен.

Овом историчару, истраживачу из области мировних студија, који је радио у Центру „Симон Визентал” у Тел Авиву, постао је морални изазов да штити српски интерес и да проговори о обешчашћеним и омаловаженим историјским чињеницама о нашем народу.

Срели смо се са њим у Републици Српској, у Вишеграду, где се у Андрићевом институту окупило више историчара из света да разговарају о холокаусту, а Торесен је изразио жељу да напише текст за изложбу о Јасеновцу која ће бити у Њујорку 2017. године.

У Андрићграду је представио и своју књигу „У Норвешку, у смрт – српски интернирци у нацистичким логорима смрти на северу Норвешке”, у издању „Катене мунди”, и преводу Ратке Крсмановић Исаиловић, која је део ширег пројекта Савеза српских удружења Норвешке, на челу са госпођом Добрилом Радуловић, који чува сећање на страдале Србе у Другом светском рату.

А све је почело тако што је на полици библиотеке, међу књигама припремљеним за продају љубитељима старијих издања, која се више не штампају, Торесен наишао на наслов „Југославија – моја земља” аутора Николе Рокића из Сремске Митровице, у издању куће „Франк Хогеруд”.

– Рокић се борио на страни антифашистичког покрета у Србији, када је ухапшен за време Другог светског рата и одведен на робовски рад у Норвешку, заједно са још 4.060 људи из Југославије (93 одсто Срби). По закључењу мира 8. маја 1945, изашао је из логора, стекао образовање за типографа, отпочео нови живот у Норвешкој, где је и преминуо 1980. године. Рокићева књига штампана је 1961. у малом тиражу, па сам одлучио да већи део из тих сећања укључим у своју књигу и напишем историјски контекст и поговор. Прича о српским интернирцима можда је најмрачније поглавље норвешке ратне историје. Ђаци данас путују у Аушвиц како би учили о историји, без обзира на то што и ми, у Норвешкој, имамо подједнако мучну историју са којом су малобројни упознати – истиче Кнут Торесен.

Каже да је био изненађен што у књизи нису изнета сведочења о тортурама за које се зна да су депортовани доживљавали под ес-есовским режимом на северу Норвешке.

– Из тог разлога сам приложио и Рокићеве исказе са саслушања против стражара, из 1947, у којима су представљене бруталности спровођене над заточеницима. Неки од чувара логора били су суровији од немачких војника. Вероватноћа да логораш умре у логорима смрти у Норвешкој била је већа од оне да умре у Аушвицу. Норвешки народ, пак, помагао је заробљеницима и на путу где је требало да пролазе и граде путеве, испод камена остављао им је храну – износи Торесен.

У Норвешкој је било 30 мањих и већих логора у којима су за време рата боравили интернирани из тадашње Југославије.

– Постојали су норвешки логори смрти, који су били под командом ес-ес јединица, у којима су службовали норвешки стражари; потом радни логори са строгим режимом и присилним радом, у централном делу Норвешке, под командом специјалних јединица организације Тот и Вермахт, и логори на југоистоку са присилним радницима и добровољцима, у којима је режим био блажи, под руководством тотоваца. Битно је не мешати заробљенике са слободним радницима који су долазили из НДХ, јер је ова категорија радила за новац и представљала је допринос Независне Државе Хрватске немачкој ратној машинерији у Норвешкој – каже историчар и додаје да посебну захвалност дугује Микаелу Стокеу који ради на докторској тези о српским интернирцима.

Наш саговорник касније је склопио брак са Српкињом и има свој лични разлог да пише о холокаусту. Милица Јагодић, бака његове супруге, као четрнаестогодишњакиња била је заробљена у Јасеновцу, где је изгубила велики део своје породице. У Јасеновцу су усташе прибегавале морбидним методамa, а једна од њих била је прављење сапуна од скуваних лешева. Тешко је замислити да су овакве монструозне идеје некоме уопште пале на памет, а посебно је несхватљиво да та мучења нису извршена у средњем веку, него у блиској прошлости, пре само 75 година.

Данас, када у званичном немачком речнику Дуден, који се штампа у милион примерака, на 1.102. страни стоји да реч „усташа” означава: „хрватски националистички покрет против српског централизма од 1941. до 1945”, није ни чудо што се истина тешко пробија у свет. Зато је важно сећање на српске жртве, сматра Торесен, као упозорење будућим генерацијама да буду на опрезу и да се боре против сваког облика ревизионизма, ради исказивања одлучности да се такве ствари више не понове. Видевши страдање Срба, Торесен на сваком кораку настоји да укаже на српску голготу, а о његовој преданости да у томе успе довољно говори податак да је пре неколико година примио православну веру.

Чланак НОРВЕШКИ МАЈОР КОЈИ ЈЕ 2004. ЗАУСТАВИО АЛБАНЦЕ КОД ЧАГЛАВИЦЕ: „Свету се мора рећи истина о Србима!“ се појављује прво на ИСКРА.