Фото: edukacija.rs

Пре 80 година, тачно на празник Богојављења 1938.године, умро је велики српски књижевник Бранислав Нушић, највећи драмски писац, и свесавремен – најигранији и најпопуларнији.

Бранислав Нушић, најпопуларнији комедиограф до дана данашњих, записао је:

– Ја знам само за један хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота.

Када је сводио резултате властитог књижевног рада, Нушић је разложно, али и с мером, може се чак рећи и скромно истакао:

« … Моја дела у целокупности посматрана дају као резултат овај утисак:

а) ја сам, после Стерије и Трифковића, трећи по реду комедограф у нашој литератури;

б) ја сам од пре четрдесет година па све до данас једини комедиограф у српској литератури;

в) ја сам први у нашој драмској литератури учинио, без обзира на то колико срећан, покушај да пишем друштвену драму. Ти моји покушаји запаженису и оцењени и успели су бити преведени и приказани на страним позорницама;

г) у историјској драми биће да сам такође учинио корак један унапред.

Нушићево више него обимно позоришно дело ( у светском позоришту има, додуше, плоднијих аутора, али по броју сценских дела у српској књижевности оно нема премца), присутно је и данас у нашем театру. И не само у театру, већ и на телевизији и филмском платну.

Аутобиографија

Нушић је рођен у Београду 8. октобра 1864. године, у цинцарској породици, као четврто дете оца Георгијеса – Ђорђа Нуше и мајке Љубице. Те ноћи када се родио, бабица је прво казала да је женско. После се извињавала, јер се каже, слабо видело према свећи. Тада у Београду још није било струје.

Нушић је на крштењу добио име Алкибијадес, које ће касније променити у Бранислав. Основну школу учио је у Смедереву. ( « Кроз четири године основне школе ревносно сам хватао муве, правио по прописима огромне крмаче, резао перорезом школске клупе и враћао се сваког дана кући тако убрљаних прстију од мастила као да сам изучавао фарбарски занат. «), гимназију у Беграду, права у Грацу и Београду.

Чиновничку каријеру почео је као нижи службеник Министарства иностраних послова. Десет година провео је при конзулатима у Македонији и Старој Србији. При крају био је вицеконзул у Приштини.

Био је министар културе у Пашићевој влади, оснивач позоришта у Скопљу и у Приштини, оснивач и покретач Позоришних новина Српског народног позоришта из Новог Сада, редовни професор на Војној академији, писац уџбеника Реторика.

    Оснивач је Друштва уједињене омладине, учесник као каплар првог позива у Српско – бугарском рату 1887.године. Поводом анексије Босне и Херцеговине,октобра 1908.године, колону демонстраната у Београду предводио је Нушић, одржао је и ватрени патриотски  говорпред спомеником Кнезу Михаилу, а затим на белом коњу покушао да уђе у зграду Министраства иностраних дела.

Косово – опис земље и народа

Још у време свог првог боравка у Приштини и на Косову(јануар – март 1890.године) Нушић је успео да успостави контакте не само са Србима већ и са Турцима и Албанцима и стиче низ пријатеља. Хафиз паша, тадашњи мутесариф() у Приштини изузетно је ценио Нушића, и када Нушић буде постављен као стални  вицеконзул Краљевине Србије у Приштини , његов углед ће још више порасти код месног становништва.

Он почиње да путује Косовом и скупља грађу за своје опширно дело Косово – опис земље и народа, које је замишљао као друштевнополитичку, етнографску и етнолошку историју овог краја.     Говорио је да је та студија требало да буде“најобјективнија и најпотпунија од свих дела дотадашњих која су описивала прилике под којима је тада живео наш живаљ под Турском.“

Извод из тог материјала објављен је већ 1901.године уБосанској вили, па је из ње „просто разграбљен“ и прештампан скоро у свим листовима и часописима који су тада излазили на српском језику .

O Koсову Нушић пише да су то“најлепше земље које су Арнаути притиснули“, а о проблемима тамошњег живља српског, један од унесрећених Срба одговара на  питање“на кога му то срце плаче?“

Нушић пише још два рада на ову тему Косово(фолклористички спис) и С Косова на сиње море(путопис), као и збирку приповедака Рамазанске вечери.

Године 1900. постаје драматург Народног позоришта у Београду. Касније је пензионисан, па убрзо враћен у државну службу, а и на друге дужности, па опет пензионисан. Једно време био је управник Народног позоришта у Новом Саду. Такође повремено је уређивао разне листове и био је стални фељтониста  « Политике», под псеудонимом Бен Акиба.

За време Првог светског рата повлачи се војском преко Албаније, затим борави у Италији, Швајцарској и Француској.

После рата био је начелник Уметничког одељења, касније управник народног позоришта у Сарајеву, и, најзад, библиоткеар Народне скупштине.

Књижевни рад почео је поезијом али се убрзо сасвим посветио прози, поглавито позоришним комадима, достигавши у комедији врхунац. Неке комедије постале су класична дела још за његова живота и већ тада је било сигурно да ће имати трајну вредост.

Нушићева дела превођена су и преводе се на многе стране језке.

Током педестогодишњег рада написао је огроман број дела: комедије(Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција, Госпођа министарка, Обичан човек, Свет, Мистер Долар, Београд некад и сад, Ожалошћена породица, Ујеж, Покојник,  Др,П ут око света, Власт ( недовршена); краће комаде ( Аналфабета, Шопенхауер, Наша деца, Кирија, Мува, Миш, Кијавица, Светски рат, Свиња); драме(Тако је морало бити, Кнез Иво од Семберије, Наход,  Књегиња од Трибала, Хаџи Лоја, Туђинче, Иза божјих леђа, Жена без срца, Пучина, јесења киша, Томаида, Данак у крви, Растко Немањић, Опасна игра, Велика недеља; проза (Приповетке једног каплара, Лиситћи, Рамазанске вечери, Ташула, Општинско  ете, Бен Акиба I, II, III; Деветстопетнаеста ; приповетке ( I, II, Аутобиографија, Хајдуци);  путописи (С Косова на сиње море, Крај обала Охридског језера, Косово).

Милица Краљ

Први члан Српске академије

Приступна беседа коју је почитао на дан избора за члана Српске краљевске академије, 26. децембра 1933. године, била је есеј о његовом великом претечи Јовану Стерију Поповићу.

Уводећи Нушића у Академију, Богдан Гавриловић, му се обратио:

« Господине, академиче, ваша се дела читају више од четрдесет година. Читају их сви, у свима слојевима нашег друштва и у свима крајевима наше земље.

Ваше многобројне приповетке и новеле, ваша хумористичка аутобиографија, ваш дивни опис народне трагедије, затим ваше драме у којима је ваш познати хумористички дар умео и да изазове и да расплете толике комичне ситуације – све је то познато целоме нашем свету и све је то учинило да се Бранислав Нушић – приповедач, хуморист и драматичар, у свима круговима сматра за најпопуларнијег нашег писца. У Академији су специјално истицане ваше драме.

У вредности њиховој Академија је видела и лепоту вашег хумора и вашег драмског дара, као сценограф и драмски уметник, стојите у првоме реду наших драмских писаца, као достојни споредник ономе великом вашем претечи чији сте унутрашњи лик у вашој приступној академској беседи малочас тако лепо оцртали.

С ретким задовољством ја вас проглашавам за првог члана Српске академије.»

Цела дворана устаје и дуго аплаудира Нушићу.

Нушић је говорио о своме претходнику Јовану Поповићу Стерији:

„Најстарија Академија наука коју је Ришеље основао почетком 17.века однеговала је једну лепу традицију. Нови академик ступајући у редове бесмртника, својом приступном беседом одаје пошту и признање своме претходнику, ономе чију упражњену фотељу он заузима. Ако би овој лепој традицији следовали, ма и без бесмртничких претензија, ја бих се овом приликом морао зауставити пред оном фотељом  која већ од оснивања Академије стоји упражњена, а коју би, да је то временски било могућно достојно заузимао итац наше драм, велики писац комедија Јован Поповић – Стерија“  .(…)

Он је творац српске комедије и највећи наш комедиграф…Као писац комедија он је далеко изнад оних који су му претходили, оних који ће доћи за њим, те представља једну усамљену, велику фигуру, високу пирамиду на равној и необделаној пустари.“

На плодном тлу народног духа

Нушићев хумор и смисао за карикатуру у пародију изникли су на плодном тлу духа. У време када се формирао као млад писац, хумор и сатира су животна потреба уметничке Србије. То је време када се сатира у српској књижевности уврстила равноправно у њене родове и до данас није превазиђена. Нушић се као млад писац нашао у кругу духом веома обдарених писаца: Војислава Илића, Стевана Сремца, Милована Глишића, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, Антуна Густава Матоша.

За време читавог књижевног стварања и делања желео је да буде увек актуелан, да буде дејствујући у своме времену, у друштву и његовим менама. Живео је у позоришту и за позориште и живот је доживљавао као позоришну сцену којом влада слојевит хумор и безлобиви смех који растерује тамне сенке и разведрава живот.

Под насловом « Десет заповести преписаних са таблица искуства», Нушић, између осталог, каже:

« I – Не пиши зато што си одлучио да напишеш комад и да би то учинио ти тражиш фабулу. Фабула или сиже, запажен у животу и рођени у памети нека те позову да пишеш.

V – Не прави сцене, не изграђуј их већ подеси да оне саме из себе проистичу. Свака појава на сцени мора имаит свој узрок и своје ненаметљиво оправдање. На тој узрочности која везује сцене и појаве изграђује се повезана и солидна целина.

VII – немој ковати, ондулирати и шминкати реченицу и дијалог.Нека сцена говори као живот; нека гледалац у позоришту не осети да је оно што казује написано и научено напамет, већ нека му се причини да се ту и тога часа збива и развија.

VIII – Не пренебрегавај споредне личности полажући сву пажњу на главне.

X- Читај своје дело гласно. Пропуштајући утиске кроз ухо ти ћеш осетити извесну разлику од оног утиска који си имао читајући дело себи у себи. Немој се пошто – пото бранити од сваке примедбе, већ размисли о њој и онда кад мислиш да је безначајна. Не буди нетрпељив према јавној критици. Ако је повољна не сматрај је као полису осигуравајућег друштва; ако је неповољна, не сматрај је као своју посмртну листу.

Две године затвора

Због песме « Два раба» краљ Милан га је осудио на две године затвора. После једне године робијања пуштен је на слободу. Наиме, Нушић је био огорчен што се на сахрани великог српског јунака Михаила Катанића, који је преминуо од задобијених рана, није појавио ни један виши официр ни генерал, па чак није било ни обавезне војне музике. Међутим, преходних дана, на сахрани једне бабе, мајке неког генерала, били су сви офицри генералштаба, на челу са краљем Миланом, и сахрањена је уз велике почасти.

У песми Нушић поручује:

    « Српска децо, пшто мислити знате, / Из овога поуку имате, / У Србији прилике су таке, / бабе славе, презиру јунаке. // Зато и ви не муч`те се џабе: / Српска децо, постаните бабе!»

Касније је Нушић о тој осуди, у свом ненадмашном хуморситичком стилу,писао следеће:

-А,  ви сте, дакле, тај Нушић…А ја сам, богами, мислио да сте ви неки човек…грдосија.  Пишете песме, је л `те ? А ја сам, богами, мислио да сте ви неки човек… Треба да знате да нисте, онако строго осуђени зато што је такву казну узахтевала величину увреде, већ зато што вас је требало на почетку вашег рада ударити по челу…Зар ви тек јуче изашли из школе, тек сте закорачили у живот, па не потегосте ни на пандура, ни на начелника, ни министра, него право на краља?По коме ћете ви доцније у животу ударити, кад сте почели с краљем?

Управник затвора у Пожаревцу: „Боље је за тебе, младићу, да не пишеш. Да си био неписмен, ти би данас био ваљан и честит човек и угледан грађанин, може бити, а овако се као коцкар вучеш по апсанама.“

Проницљиво понирање у психу

Пажљиво израђени и фино профилисани типови представљају једну од главних врлина Нушићевог позорја, посебно његових комедија, они се, такође, редовно појављују као носиоци главне комичке акције. Али, та акција, углавном вербална, проистиче из речи, махом је заснована на духовитим досеткама, није далеко од вицева или онога што се може чути у свакодневним разговорима, било где се они водили – у породичним круговима или суседству, на улицама или у некој од кафана у учмалој атмосфери канцеларија или на неоком другом јавном месту.

Управо у таквом сликању обичних људи у њиховоим свакодневним ситуацијама, пропраћеном благим карикатуриситичким поступком, којим се само наглашавају неке карактерне особине појединаца, или се пак указује на неке елементе понашања или манира, на видокруг и поимање живота, и јесте главни модалитет Нушићевог комедиографског поступка.

Истовремено то је и врлина, јер проистиче из несвакидашње списатељске моћи прецизне опсервације личности и појава, ћуди и нарави поједница и њиховог понашања у обичним или специфичним околностима. Нушићева моћ опажања, не само држања и понашања човека у условима одређених околности, које могу изазвати најразличитија расположења, него и проницљиво понирање у његову психу, омогућили су у и ванредно рељефну пројекцију самог начна размишљања тога човека, начина који је подложан дефромацијама карактеристичним за друштво у целини, што је и дало читавом његовом делу печат оригиналност.

Кад бисмо извели на позорницу одједном све женске типове Нушићевих комедија, игара и драма, била би то читава мала армија.     Сам Нушић је говорио да би на« језику само могле освојити најјачу непријатељску коту у рату, а лепотом две, под условом да обе бране – само мушкарци. А кад бисмо пустили све личности да говоре своје « улоге», не би то била Вавилонска кула са безброј језика, већ са једним јединим језиком – женским.

Породични живот

Нушић је своју супругу Даринку или госпа Даринку, како ју је звао из милоште, упознао у Битољу, кад је дошла у посету код свог ујака – конзула, где се Нушић налазио као млађи представник Српског конзулата.

Пре него што су се венчали, Нушић је казао својој будућој:

« Даринка, сваки човек има неки порок. Мора да га има. Имаћу га и ја. Ја ћу ти написати три порока. Дајем ти времена двадесет четири часа да размислиш. Изабери један.»

Иако је схватила то као шалу, млада девојка поче озбиљно да размишља: « Да изаберем први порок – коцку: оде и кућа и кућиште! Да изаберем пиће; оде и кућа и здравље! Боље онда треће – жене. Ићи ће, ићи ће свуда, али ће ипак на крају кући доћи!» И каже му то.

Нушић је често правио ванбрачне шетње, али је госпа Даринка душебрижницима који су јој на то скретали пажњу, одговарала:

« Не верујем да мене мој Бранислав вара. А ако је баш то истина, ништа ме се не тиче шта се догађа иза кулиса, јер у ложи сам ја, госпођа Нушић!»

    У браку су имали две кћери и сина Страхињу- Бана, који је као један од 1300 каплара, погинуо у септембру 1915.године у борби са Немцима код Братунца, као резервни потпоручник у 9. Пешадијском пуку.

Страхиња непосредно пред смрт пише оцу:

Драги Аго,

    Не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908.године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити,али, таква је судбина.

    Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави.

    Твој син Бан.

    Молим онога, који ме нађе мртвог,да ово писмо неизоставно преда адресанту.

    Мемоарска књига у којој је приказао судбину српског народа при повлачењу Деветсто петнаеста:трагедија једног народа посветио је свом непрежаљеном сину:

Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти тац гроб.

    У једном одломку из ове потресне књиге, чије је прво идзање објављено у Бечу, 1921.године, Нушић сведочи:

Иду једни за другим родитељи без деце и деца без родитеља, очајни без утехе, бони без неге, изгладнели без понуде, изнурени без одмора. Унезверено и узбуђено, са осећањем страха, понижења и патње, креће се поворка невоље и јада и тече набујала река болова.

На дан смрти 19.јануара 1938.године

Рођени хумориста, који је волео шалу и смех изнад свега, желео је некао, чинило се, у смеху и шали  и да умре. Истог дана кад је пукао глас о његовој смрти, 19. јануара 1938. пошла је од уста до уста и последња анегдота из његова живота.

– Даринка, јесу ли ту новинари? – кажу да је упитао своју жену славни комедиограф.

–  Који новинари?!

– Они досадни, који ми никад нису дали ни да умрем на миру,

– Нису, Аго, – одговорила је безазлено госпођа Нушић.

– Е, онда могу да умрем. Отвори прозоре!…

Његова комедија Покојник  први пут је приказана у Загребу јануара 1938.године. Нушић је тада већ на болесничкој постељи, и с нестрпљењем је очекивао суд критичара. Његова кћи Гита Предић Нушић, испричала је новинарима да ју је отац молио да оде у варош и донесе му што пре загребачку штампу. Чим је донела почела је да му чита редом критике. Слушао је с напрегнутом пажњом сваку реч,задовољан толиким похвалама. До краја је слушао тако полузатворених очију.

Засапао је. И умро у сну…слушајући критику која је, први пут, била од почетка до краја – као по трагедији свих хумориста – у ствари одавање посмртних почасти једном великом Покојнику.

Били су то све сами хвалоспеви, први пут – у тренутку кад се један велики живот, у сну, и најзад смирен, угасио.

Сав повезан са Србијом, Нушић је стваралачким нагоном осећао да је у њој његова оригиналност и смелост да се хумором највишег реда обрачуна са свим манама и недостацима оних људи на власти и у друштву, са којима је до краја живота био нераскидиво повезан.

У серији „Књижевни великани Србије“, Пошта Србије, 2010.године објавила је марку с Нушићевим ликом.

Чланак НЕЗЛОБИВИ СМЕХ МАЈСТОРА КОМЕДИЈЕ: Бранислав Нушић – 80 година од смрти се појављује прво на ИСКРА.

Фото: edukacija.rs

Јутрос читам како држава неће издвојити средства за одржавање овогодишње Нушићијаде. Читао сам више пута, али вест остаје иста. Сад мене муче многа питања.

Да ли то власт или ко већ и даље не може да опрости Нушићу бравурозна дела у којима је власт исмевана? Није ми јасно да ли се то држава толико година касније свети мртвом Нушићу? Можда покушавају да докажу да је Нушић био у праву што се тиче оних који владају? Они који ми неће држати страну рећи ће да сигурно постоји добар разлог зашто држава неће издвојити 250.000 динара колико је до сада издвајано за ову манифестацију. Е сад, ја бих заиста био пресрећан да чујем који је то разлог. Мада, искрено верујем да су власти од Нушића па све до данас, а вероватно и они који ће доћи кроз 200 година, замерили што се о њима писало на тај начин.

Свако ко иоле разуме књижевност и уметност уопште схватиће да је мисија књижевника да нешто, ако може, промени. Не кажем да цела власт стоји иза ове срамоте која се чини према Браниславу Нушићу. То сигурно није тако. Међутим, замолио бих, оне који одлучују о томе да ли ће држава финансирати Нушићијаду, да се Нушићу опрости што је сатиром указивао на проблеме, кад је већ неко одлучио да му на томе замери. Он други начин није знао, али је у својим делима именовао проблеме, а на властима је било само да те проблеме отклони. Вероватно је „надлежнима“ непознато да је и сам Нушић био званичник Министарства унутрашњих послова и секретар Министарства просвете, дакле, и сам је био део власти, па можемо рећи, како бисмо га пред вама који га у ћошак склањате оправдали, да се у својим делима подсмевао и сам себи. Морам напоменути и то, за оне неупућене, да је Бранислав Нушић своје одробијао за живота и да није заслужио да му се одузима слобода и у загробном животу тако што ћемо га склањати од очију његовог народа.

Не могу да схватим да се једном од наших највећих књижевника овим гестом, који отежава одржавање ове дивне манифестације, покушавамо осветити уместо да славимо што смо га имали. Када је Нушић умро, Народно позориште било је увијено у црно платно. Данас, 78 година после увијања позоришта у црно, држава, не дајући средства за Нушићијаду исто тако увија у црно платно, али не позориште, већ целокупну српску културу, па самим тим и себе.

Волео бих када бих овим текстом дотакао било кога ко би успео да утиче на то да се нађе новац за Нушићијаду, али верујем да од те потраге неће бити ништа. Такође, уколико се тај новац не нађе, држава овим поступком показује и доказује да је Нушић још значајнији, јер би недавање новца изродило неког новог Нушића и нека нова дела, па се плашим да ће се држава посвађати са културом, а држава без културе није држава, као што ни човек без културе (уметности) није човек.

Свака Нушићијада је повратак Нушића међу живе, а кад је већ то могуће, зашто некоме одузети права на то о чему сваки живи створ може само да сања?
Ако новац не стигне у Ивањицу, стићи ће народ који ће подржати и Нушићијаду и Нушића, а уколико сви ми дођемо и поклонимо се Нушићу, да ли ћемо и даље бити уметници или „они што читају, подривају и раде против државе“? Како може уметник радити против онога што највише воли и из чега је израстао, а то је домовина?

Државо, ако си већ то што јеси, држи се оних који су те прославили и уздигли. Ево ја сам сигуран да ћу у Ивањицу отићи и подржати оног који је у вашим очима „подривач“, „робијаш“, „претња“ и томе слично, јер је Нушић за мене парадигма, висока лествица, уметник и понос. Радуј се Ивањицо што ти је „запао“ Нушић! Радуј се и пуцај од смеха у инат онима који те терају да плачеш над худом судбином српске културе!

Чланак МИЛАН РУЖИЋ: Ако неће држава, „Нушићијаду“ ће подржати народ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Награда за животно дјело која носи име комедиографа Бранислава Нушића, а коју Културни центар Смедерева додјељује глумцима, ове је године припала Мири Бањац.

Ово је саопштио умјетнички директор „Нушићевих дана“ Сава Ђуричић, а награда ће лауреату бити уручена у Смедереву у априлу, на 33. „Нушићевим данима“. Одлуку о добитнику награде донио је жири којим предсједава глумица Светлана Бојковић, а чији су чланови још и Драгана Чолић Биљановски и Светозар Рапајић.

Редитељ Милица Краљ, по одлуци жирија, добила је Нушићеву награду за оживљавање Нушићевих дјела. Та награда је први пут додијељена 2008. године Егону Савину.

Драмски писац Братислав Петковић, селектор фестивала, још није саопштио да ли је одабрао представе за 33. фестивал, који се одржава у знак сјећања на комедиографа Бен Акибу који је дио раног дјетињства провео у Смедереву.

Према тврдњама театролога, Нушић је „прототип“ за неке ликове својих дјела нашао у Смедереву а, прије свих, за „госпођу Живку министарку“.

Награда за животно дјело глумцима у Смедереву додјељује се од 1990. године, када је чауреат био Мија Алексић, те Миодраг Петровић Чкаља (1991), Никола Симић (1992), Бранка Веселиновић (1993), Љубомир Убавкић Пендула (1994), Радмила Савићевић (1995), Иван Бекјарев (1996), Живојин Жика Миленковић (1997), Добрила Шокица (1998).

Светлана Бојковић награду је добила 1999. године, Павле Паја Минчић (2000), Петар Краљ (2001), Ружица Сокић (2002), Михаило Јанкетић (2003), Ђорђе Вукотић (2004), Милан Гутовић (2005), Јелисавета Саблић (2006), Гордана Ђурђевић Димић (2007), Предраг Ејдус (2008), Љиљана Стјепановић (2009), Милија Вуковић (2010), Олга Одановић (2011), Бранимир Брстина (2012).

Горица Поповић је награду добила 2013. године, Власта Велисављевић (2014) и Радмила Живковић (2015).

Чланак СМЕДЕРЕВО: Нушићева награда за животно дјело глумици Мири Бањац се појављује прво на ИСКРА.