Боривоје Милошевић (Фото: Срна)

Обиљежавање 9. јануара, Дана Републике Српске, нова је прилика појединим западним дипломатама, „грађанским“ активистима, медијима и дијелу невладиног сектора, да из себе избаце уобичајену количину мржње и жучи према Бањалуци, а Републику Српску представе као највећи регионални проблем или дежурно страшило. Истина, такви стереотипи нису нови. Историја нас учи да онога кога намјеравате политички уништити најприје морате медијски дисквалификовати и сатанизовати.

У том смислу, како би се теорији о Србима као „реметилачком фактору“ додатно дало на тежини, за коријенима „великосрпске агресивне политике“ копа се дубоко у прошлост. Од Слободана Милошевића, преко Меморандума САНУ, Равногорског покрета и Младе Босне, заорана је дубока бразда кроз цијели XIX вијек па се дошло до Начертанија и „геноцидног“ пјесника владике Његоша. Груба фалсификовања историје посебно су каратеристична за велике ратове XX вијека. Прекрајање историје има за циљ да од џелата направи жртву. Није ли недавно амерички сенатор Џон Мекејн изјавио „како су два свјетска рата почела у региону Источне Европе“!

Познате су намјере да се цјелокупна прошлост Срба у Босни и Херцеговини посматра искључиво кроз догађаје у Сребреници који требају послужити као оправдање за коначно уништење Републике Српске и свођење Срба у ранг грађана другог реда. Уједно, „спречавање нових Сребреница“ служи као добар изговор НАТО савезу за покретање читавог низа освајачких ратова широм свијета. Срби из Републике Српске приказују се као „камен око врата“ Србији, прецизније речено највећом препреком на „европском путу“ те земље. Тако је некима у Београду засметало подизање споменика Гаврилу Принципу и мајору Милану Тепићу јер се тиме „слави самоубилачко понашање“ и погрешан систем вриједности, мада ће прије бити како појединце жуља чињеница да су Принцип и Тепић у себи носили високу дозу части и родољубља, а не поданичко-колонијалног менталитета. Шире посматрано, Србија и српски народ представљају се као једини и највећи генератор политичке нестабилности региона, па нам један универзитетски професор из Београда поручује да српске снаге „хаоса и безумља не одустају од извоза у суседство нереда и неизвесности“. Наравно, по директивама из Москве, како другачије, јер се Срби уобичајено приказују као продужена рука руске спољне политике, која је сходно тој ишчашеној матрици највећа пријетња по свјетски мир и стабилност. Поменута изјава неодољиво подсјећа на ставове канадске историчарке Маргарет Мекмилан која је Србију из 1914. упоредила са савременим Ираном назвавши је „извозником тероризма“. За ту и такву Србију, још прије једног вијека, понуђено је ријешење. Један енглески лист је послије сарајевског атентата 1914. објавио како Србију треба ужетом одвући на сред океана и онда је потопити.

Шта више, српска кривица се пројектује у будућност. Појединци који посједују кристалну куглу упозоравају да српски националисти већ планирају друго полувријеме ратова на простору бивше Југославије. Чак и прије него што је објављена, најављена Декларација о опстанку српског народа изазвала је хистеричне реакције код дежурних душебрижника. Идеална прилика да се прст поново упери ка Београду и посебно Бањалуци је 9. јануар. У вези овог празника, у Сарајеву су прошле године призивали војно уништење Српске и помињали имена Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија.

Оспоравање српског идентитета и права на једнакост са другима у Босни и Херцеговини има дубоке историјске коријене и старо је онолико колико је стар савремени српски национални идентитет. Комесар турске владе Ћамил-паша је половином XIX вијека бранио православнима да се називају Србима, а турске власти су оснивање српских школа одобравале под условом да се из назива језика избаци „српски“, а убаци „босански“. Турски устав из 1876. прокламовао је „османску нацију“. Аустроугарски окупатор у Босни и Херцеговини покушао је за зеленим столом створити један заједнички босански идентитет за различите национално-вјерске заједнице, са циљем политичког и културног удаљавање и изоловања Срба од својих сународника са десне обале Дрине, иако је Енглескиња Аделина Ирби још половином XIX вијека писала о једном народу истих обичаја, културе и традиције. Увођење назива „босански“ за језик значило је негацију српског или хрватског националног имена. Евентуално уједињење Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором и на концу стварање заједничке јужнословенске државе требало је спријечити чак и по цијену рата.

Физичко уништење Срба у Првом и Другом свјетском рату праћено је затирањем његове духовности и културе, прецизније темеља српског националног идентитета. У оба велика рата, ћирилично писмо стављано је ван закона, српска интелигенција сурово прогоњена, црквена организација разарана, а културно-историјско благо пљачкано и скрнављено.  Убиство владике бањалучког Платона 1941. требало је да пошаље злокобну поруку Србима Босанске Крајине шта их очекује у оквирима НДХ, а спаљивање Саборне цркве у Мостару и манастира Житомислић 1992. послужило је као нови мрачни наговјештај Србима из Херцеговине шта им доноси будућност.

Да је у главама појединаца и даље врло жива намјера о потреби да се Србима промјени крвна слика свједочи изјаве појединих бошњачких историчара и Бакира Изетбеговића како су Срби и Хрвати измишљени народи, коју је Изетбеговић уобичајено зачинио пријетњом ратом свима који не дијеле његову визију будућности Босне и Херцеговине. Тако се бошњачки национализам вјешто маскира наводном  бригом за очувањем јединствене и мултиетничке Босне и Херцеговине. Оспоравање права Србима у Републици Српској на властити идентитет, светковине и симболе један је од механизама који за коначни циљ има њихово претапање у неки нови, накарадни национални и културни идентитет. Република Српска је легалан, легитиман и међународно признат институционални и државно-правни оквир у којем Срби из Босне и Херцеговине, уважавајући при томе права и потребе других народа, треба да обезбједе и заједно граде мирну и просперитетну будућност. Зато борба за Републику Српску није завршена и трајаће онолико дуго колико Република Српска буде оспоравана.

Чланак БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ: Континуитет оспоравања се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићевом институту у Андрићграду представљен је 16. број „Историјских свесака“ у којима су публиковани историјски извори из периода Првог свјетског рата.

Централна тема овог броја је рад „Дипломатски извори из Беча 1874 – 1914“, који је приредио директор Архива Србије Мирослав Перишић.

Промовишући нови број, историчар Боривоје Милошевић рекао је да ће историјске свеске, почевши од овог броја објављивати извјештаје посланства, Кнежевине, а касније Краљевине Србије, од 1874. до избијања Првог свјетског рата.

„Ови документи су изузетно важан прилог за познавање српско-аустроугарских односа крајем 19. и почетком 20. вијека који су доживјели веома бурну трансформацију у овом периоду и кретали се од пријатељских до крајње затегнутих односа у вријеме Првог свјетског рата“, истакао је Милошевић који је професор Филозофског факултета у Бањалуци.

Он је рекао да документи који буду објављивани представљају једну врсту предисторије Првог свјетског рата.

Фото: Срна

У овом броју објављен је и наставак рада из претходног броја „Лондонски `Тајмс` о Србији 1915. године“ у коме је описано повлачење српске војске, скупштине, владе и великог броја цивила, а текстове је приредила и са енглеског језика превела Маша Милорадовић.
„У чланку `Српски добровољци у руској револуцији` говори се о животу припадника српског добровољачког корпуса у Русији 1918. године“, каже Милошевић и додаје да је то врло интересантан временски период, јер је то вријеме револуције у Русији.

Читаоци ће се у чланку „Први светски рат из угла српских уметница“ упознати о мање познатим животним судбинама српских умјетница и књижевница.

У наредном, 17. броју „Историјских свесака“, биће објављено лично истраживање професора Боривоја Милошевића о томе како је Гаврило Принцип представљен у америчкој штампи у периоду Првог свјетског рата.

Чланак АНДРИЋГРАД: Представљен нови број „Историјских свесака“ се појављује прво на ИСКРА.