Фото: Новости

Не десетине, већ стотине пута, амбасадор САД у Београду, Мајкл Кирби, сервирајући интервјуе и изјаве нашим писаним, радио и телевизијским медијима, али и на разноврсним трибинама, изјављивао је да се овде осећа као код куће, „окружен пријатношћу српског народа и његовог руководства.“

Пакујући кофере, јер му за неку недељу истиче четворогодишњи мандат, открио је за „Новости“, досад, добро чувани џокер испод дипломатске одоре, што му је био и остао главни циљ мисије.

Бивши обавештајац, проговорио је, коначно, зашто је дошао на ове стране, и о задатку који је добио од пословођа у Стејт департменту.

Тако, неки дан, говорећи о односима Београда и Приштине, рече како они, ни мање ни више, „укључују и чланство Косова у Уједињеним нацијама“!

Понеки циник би то протумачио да његова екселенција толико воли наш народ, јер му је жеља да не само да има једног представника у стакленику на Ист Риверу, него два, будући да је Косово и Метохија, ипак, колико је то било немило чути, званично саставни део Републике Србије.

А, онда следи његова поента упућена српском народу да се не враћа у прошлост и само набраја бомбе којима је његова Алијанса злочиначки 1999. уништавала СРЈ, већ да се позабави милијардом долара колико је његова земља, до сад уложила у донације у нашој земљи.

Не помињући, наравно, како је према необоривим документима које је некадашња влада у Београду упутила сталном Међународном суду у Хагу, тражећи одштету само због уништавања наше привреде и инфраструктуре од целих 105 милијарди долара!

Шта је са оних још стотину и четири, ни једне, једине речи. На руку му, истина, иде и чињеница како је из засада необјашњивих разлога досовска власт тражила пријем СРЈ у УН, иако она тада није била избрисана из њеног чланства, већ само добила статус тренутно „замрзнутог представника“ у УН.

То су, наравно, са усхитом искористили и арбитри сталног Међународног суда у Хагу и глатко одбили наш захтев за одштету, јер забога, тада нисмо припадали међународној заједници!

Због свега наведеног, мистер Кирби, уочи одласка из наше земље, нека вам је срећан пут!

Чланак БОРИСЛАВ КОМАД: Срећан пут, мистер Кирби се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У сусрет седмој деценији тријумфалне прославе 9. маја када су поражени немачки нацисти и њихови покорници утихнули ратне добоше, а они који су их победили развили своје барјаке, прилика је да се присетимо не само тог, него и других квазиимендана.

Више незаслужених уступака, каквог ли парадокса, добили су потпаљивачи два светска рата, него неки победници!

Кад су 11. новембра 1918. главешине немачког кајзера Вилхелма II прихватиле пораз, потписан у вагону на железничкој станици у француском месту Копијену, није прошло ни годину дана, а да Париз то предложи, а већина Европе прихвати, да се то назове „Дан примирја“, а не дан безусловне капитулације поражених!

После 22 године, дакле, 1940, на том истом месту, у том истом вагону, на лично инсистирање фирера Трећег рајха и у његовом присуству Француска је потписала капитулацију предајући Град светлости у руке сили мрака.

Никакав контрауступак због 1919. године, када је дан слома Германије проглашен за „Дан примирја“.

Сурова нацистичка освета!

Али, није то крај историјским парадоксима.

На предлог тадашње СР Немачке, 1985, добар део нашег континента са запада „здушно“ је прихватио да 9. мај буде „Дан Европе“, уместо дана прославе коначне и безусловне предаје поражених.

Разлог је једноставан. Јер Дан победе, 9. маја 1945, не би могао да се прослави, а да се не помене највећи заслужник за спас Европе од нацизма, а сви добро знају његово име.

Зашто су промењени „имендани“ важни? Јесу!

Доскорашњи, али и будући нараштаји Германа, учиће историју тако што ће прихватити како су се њихови преци, од 1914. до 1918. године тукли са непријатељем па се после тога само помирили, а не изазвали и изгубили рат, а од почетка другог светског пожара па до 9. маја 1945. године и незапамћеног крвопролића, васкрсао је као „Дан Европе“!

Оно што, међутим, највише брине и опомиње је невесела чињеница да би и данас, не малобројни времешни Германи, али и неки млађи, више волели да се ратна прошлост заборави, али, далеко било, уз другачији исход, понови!

Чланак БОРИСЛАВ КОМАД: Победи променили име! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Четворо барјактара западног света – Барак Обама, САД, Ангела Меркел, СР Немачка, Дејвид Камерон, Велика Британија и Франсоа Оланд, Француска одбили су, ваљда спонтано, да присуствују у Москви прослави поводом седам деценија од победе над фашизмом.

Разлог: срдити, наводно, што је Крим припао матици Русији и проглашена Доњецка Народна Република, неће се, 9. маја, запутити према Москви, што је, за њих, важније него дан када су немачки нацисти побацали копља у ледину, а баћушка, сержант Јегоров са тројицом другара, истакао победничку заставу на змијарник Трећег рајха – Рајхстаг.

За разлику од њих, појавиће се, засигурно, и понеки циник који ће понудити и своју варијанту недоласка „велике четворке“ на великој прослави Победника Великог рата.

Фрау Меркел, мора се признати, досад је небројено пута, јасно и гласно, осудила нацистичку прошлост домовине, али се не би, баш превише угодно, осећала на свечаној трибини инсталираној испред црвених зидина Кремља док гледа победнички марш слављеника.

Њен савезник, Барак Обама, чија се земља, тек јуна 1944. освајањем пешчаних плажа Нормандије, умешала у европски рат, да би, једанаест месеци касније, добила вест да је Берлин, коначно, освојен од Црвене армије, осетио би се макар као саучесник у сламању фашизма.

Мистер Камерон, чија се земља у току рата више бранила од непријатеља него што га је нападала, не би осећао посебан занос док буде гледао победничке барјаке које се вијоре испод неба Црвеног трга.

Мсје Оланд, потомак Гала, чија земља није водила класичан рат против нацизма, већ Покрет отпора, са врховним војним штабом не у Паризу, већ у Лондону, на челу са генералом Шарлом де Голом, не би осетио потпуни усхит док би осматрао и ослушкивао реске кораке оних, који су, уз све уважавање савезника добили Други светски рат.

Међу највећим лагодницима на великој смотри тријумфа, биће, истина, не многобројних, и председник Србије Томислав Николић. Са пуно поноса, наравно.

Јер, његова земља је, од првог до последњег дана Великог рата, била и остала на победничкој страни.

Недолазак четворке у Москву, неће ни на који начин умањити сјај и славу победника, као што неће, ни за јоту, променити уводно слово британског фелдмаршала Бернарда Монтгомерија у књизи његових ратних мемоара и савета, евентуалним ратоборницима, који је, призивајући се, вероватно, злехудих судбина Наполеона Бонапарте и Адолфа Хитлера, закључио:

„Не марширати на Москву!“

Чланак БОРИСЛАВ КОМАД: Не марширати на Москву! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Навикли на некадашње шефове Кремља – Бориса Николајевича Јељцина и Михаила Сергејевича Горбачова – да им ови нуде више него што они траже, први човек Беле куће Барак Обама и његови сервилни „трабанти“, нашли су се, ненадано, у чуду шта се то променило у садашњем понашању првог човека Руске Федерације.

Док су својевремено, „величали“ Бориса Јељцина исмевајући га кад у припитом стању, пред камерама, диригује оркестром, а у присуству Била Клинтона, сада су се, на крајње нецивилизован начин, уличарским језиком, окомили на „аутисту“, „пијанца који је тукао своју жену“, „крадљивца прстена“, „педофила“, и још подоста погрда на његову адресу. Њихови послушни геостратешки аналитичари, извођачи радова пројектовани у по много чувеном овалном кабинету Беле куће, не знају, или боље рећи неће да знају, да су историјски циклуси склони променама: да после великих посрнућа, као према правилу, најчешће долази до великих васкрснућа.

Али, Владимир Владимирович Путин им је широм отворио очи. А да ће се то догодити у највећој држави света, најавио је већ првог радног дана када је постао председник, постављајући у свом радном кабинету портрет Петра Великог. То је аутору овог тексталично потврдио угледни руски историчар, један од биографа Владимира Владимировича Путина, Рој Медведев.

Био је то више него јасан сигнал свету, поготову оном са западних страна, шта би ваљало учинити да се Матушка Русија врати на велику историјску позорницу.

Кад су, коначно, схватили о чему се ради, полетеле су и лете отровне стреле, поготову из Вашингтона на светског супарника нумеро један.
Човек, којег према последњем истраживању, подржава чак 86 одсто сународника, на опаске о „опасном буђењу медведа“ лаконски је, попут Слободана Милошевића, одговорио.

– Не нападају они Русију због мене, већ мене због Русије.

Али, залуд им зла работа и покушаји да се Путину умањи оно што је несмањиво.
Јер, на камен који се котрља, маховина се не хвата!

Чланак НИЈЕ ОН НИ ЈЕЉЦИН НИ ГОРБАЧОВ: Путин, камен и маховина се појављује прво на ИСКРА.