Фото: Новости

Лидер демократа Бојан Пајтић упутио је данас отворено писмо члановима странке у којем их позива да подрже улазак Србије у НАТО, истополне бракове и стварање снажне Демократске странке у коју би се вратили Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Душан Петровић и сви остали који су после разлаза основали своје партије.

Он је донео одлуку да непосредни страначки избори, заказани за 24. септембар, буду и неке врста референдума, на којем ће се чланови одредити и о будућим правцима политике ДС. Њима ће тог дана бити постављена четири питања: о НАТО, истополним браковима, укључивању синдиката у органе ДС и стварању снажне Демократске странке.

– СДС, ЛДП, под условом да задржи опозициони статус, ЗсС и друге проевропске организације које су својеврсни деривати ДС, треба заједно са нама да се реинтегришу у снажну ДС – поручује Пајтић у отвореном писму.

Он је нагласио да политика седења на две столице, између Истока и Запада води у пропаст, и да ДС мора да се заложи за чланство у Алијанси.

Иначе, према нашим информацијама, Пајтић и лидер СДС већ дуже озбиљно разматрају могућност повратка ове странке под окриље ДС, а наводно би у том случају Тадићу била понуђена функција почасног председника.

ТЕЛЕФОН ПРОРАДИО, СУКОБИ ОСТАЛИ

Пајтић и потпредседник странке Горан Јешић, који су се за викенд „прозивали“ на „Твитеру“ поводом оптужби у медијима да је нестало 60.000 евра донација за кампању, чули су се телефоном, али није стављена тачка на сукоб. Јешић, за „Новости“, каже да је позвао Пајтића и питао га зашто не реагује на изјаве Амира Бислимија и ко из ДС стоји иза медијске хајке на потпредседника ДС:

– Пајтић ми је само одговорио да он о томе не зна ништа – каже Јешић, који је поднео тужбу против Бислимија и „медија који су објавили лажи“.

Чланак И ИСТОПОЛНИ БРАКОВИ: Пајтић жели улазак у НАТО! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Хоће ли српски премијер присуствовати обележавању двадесетогодишњице злочина у Сребреници – одједном је постало питање од прворазредног значаја. Нико не каже да се то од њега тражи, сви наглашавају да то није никакав услов, али би, како рече посланик немачког Бундестага Јосип Јуратовић, одавање поште жртвама био „леп чин”.

Значи ли то да извињење које је у Сребреници породицама жртава и грађанима Босне и Херцеговине у име Србије упутио некадашњи председник Борис Тадић није довољно? Је ли неопходно да сваки будући председник или премијер Србије истим гестом покаже, или докаже, да поштује жртве у Сребреници?

Питање одласка највиших српских функционера у Сребреницу некако се подударило са тренутком када у косовском парламенту шкрипи оснивање суда који би се бавио злочинима ОВК, што од тог парламента захтева међународна заједница, док бриселски разговори Београда и Приштине дуже стоје на мртвој тачки, углавном кривицом албанске стране. Истовремено се српској страни одаје признање за постигнуте резултате, са посебним нагласком на допринос помирењу и стабилности у региону, док се успут обавезно истиче забринутост за стање у БиХ, уз помињање да се рачуна на Србију да помогне.

Томислав Николић је већ објавио да не намерава да иде у Сребреницу. Председников кабинет је саопштио да ће Николић 16. јуна отићи у званичну посету Сарајеву и да је председник предлагао Бакиру Изетбеговићу да заједно оду у обилазак и српских и бошњачких гробова, али да није добио одговор.

Као што је познато, Скупштина Србије је 31. марта 2010. усвојила Декларацију о осуди злочина у Сребреници, док је мање познато да је српски парламент касније усвојио и Декларацију о осуди злочина над Србима, у којој је, између осталог, затражено од парламената у БиХ и у Хрватској да и они својим декларацијама осуде злочине над Србима. Ти позиви су игнорисани, да би у међувремену, стиче се утисак, на њих заборавили и они који су их упутили. Мало је ко у Србији, међутим, заборавио да су и Срби око Сребренице били жртве злочина. Хронику тих злочина представио је амерички аналитичар др Едвард Херман у књизи „Сребренички масакр”: он наводи и процену по којој је више од 150 српских села потпуно збрисано, док друге студије дају списак имена 2.383 цивила убијена у периоду од јула 1992. године до јула 1995. године. Херман то назива „првим сребреничким масакром” и додаје да су у овом другом масакрирана углавном војна лица, нека у борбама. Међународни суд правде није осудио Србију за геноцид, како је тражила БиХ, већ се у пресуди наводи да је Србија није учинила ништа да спречи геноцид.

Посланик СДП-а у Бундестагу Јосип Јуратовић сматра да Србија „можда треба мало више да учини” кад су посреди позитивни кораци за стабилност у региону. Јуратовић објашњава и како: „Био би леп чин да неко оде у Сребреницу и да ода поштовање жртвама које су настале у периоду од којег се, сматрам, Србија дистанцирала.” Он каже да о томе није разговарао са премијером Александром Вучићем, али додаје: „Не желим никоме сугерисати да то мора. То би за мене био један велики гест. За мене би то имало историјски значај, као кад је Вили Брант отишао у Варшаву. Он сад не мора пасти на колена, али у сваком случају, требало би да ода почаст.”

Премијер Вучић је, међутим, изјавио да ће се о посети Сребреници тек разговарати и додао: „Али, ако тамо буде требало да очекујемо изјаве појединих званичника који мисле да вређају Србе и Србију… Да видимо како је све замишљено, па ћемо о томе донети коначну одлуку.”

Цвијетин Миливојевић, директор агенције „Прагма”, каже за „Политику” да је био један од ретких који је говорио да је један од најгорих потеза Бориса Тадића одлазак у Сребреницу. Он додаје: „Не мислим да сваки председник и премијер Србије треба да иде на то место заиста ужасног злочина. То јесте ужасан злочин, али се ти комеморативни скупови у Сребреници, нажалост, већ годинама претварају у нешто од чега никакве користи немају ни жртве, ни њихове породице, има само штете за државу БиХ, која је каква-таква држава и даље. Одлазак председника Томислава Николића или премијера Вучића тамо био би само у функцији потребе да има неко коме ће се звиждати, ко ће бити постиђен у име државе Србије, која је тај злочин организовала.”

Миливојевић додаје: „Ситуација је таква да мислим да је апсолутно исправан став председника Николића и да је његова понуда Бакиру Изетбеговићу да заједно оду на стратишта српског и бошњачког народа у Сребреници права рука помирења. Нисам приметио да је неко из Председништва БиХ одговорио, па чак ни Младен Иванић, који је, стицајем околности, Србин, па би било логично. Уколико би се тамо појавио само премијер Вучић, у Србији би просечан грађанин могао да закључи само да је то један од предуслова који Вучић испуњава ради отварања првих поглавља на европском путу, шта год то значило. Иначе, ма како наш шеф дипломатије Ивица Дачић и премијер Вучић демантовали, осим Косова, други услов свих услова за отварање поглавља у преговорима са ЕУ биће притисак на, како то Европљани кажу, Милорада Додика, али то је у ствари притисак на институционални положај Републике Српске у оквиру БиХ.”

Према Миливојевићевој оцени, од Србије се тражи да се „понаша као земља која је капитулирала”. Он истиче: „Кад се праве поређења са нацистичком Немачком, не треба заборавити да је на снази уговор којим је Немачка прихватила да буде земља која је одговорна за Други светски рат, који је изгубила, а извињење је било део тог уговора. Неумесно је поређење мисије бившег немачког канцелара Вилија Бранта и његовог клечања у Варшави – он је и требало да клекне пред јеврејским жртвама – са мисијом коју би, евентуално, требало да обаве  Томислав Николић или Александар Вучић. Али, очигледно је да се од Србије очекује баш то зарад европских интеграција. Док год се власт понаша колаборационистички према Берлину и Вашингтону, који испостављају нове и нове услове, биће таквих притисака, па ће сваки нови премијер и будући председник Србије морати да се поклањају, иако са тим жртвама немају никакве везе.”

За разлику од Миливојевића, Александар Попов из Центра за регионализам сматра да Вучић треба да оде у Сребреницу. Он не мисли, како каже за „Политику”, да сви наши председници и премијери треба да иду сваке године, али додаје: „Овде се даје посебна пажња злочину у Сребреници, или геноциду, како га је окарактерисао Хашки трибунал, пошто је фокус међународне заједнице баш на БиХ, пре свега због проблема на Блиском истоку. Пре пола године су Немачка и Велика Британија покренуле иницијативу за отварање нове линије за приступање БиХ ЕУ. Тадић јесте био два пута у Сребреници, али мислим да бисмо у случају одласка Вучића имали симболику, јер би то имало већу тежину, самим тим што је реч о власти која је била власт деведесетих година. Тај одлазак би био значајнији од Тадићевог, то би значило коначни раскид са нашом неславном прошлошћу.”

Чланак ИЗВИЊЕЊЕ ТАДИЋА НИЈЕ ДОВОЉНО: Мора ли сваки српски лидер у Сребреницу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Дневне

Председник Социјалдемократске странке и бивши шеф државе господин Борис Тадић изјавио је „да ће Србија врло озбиљно морати да размотри могућност посебних савеза са НАТО-ом, можда чак и пуноправно чланство у тој алијанси у будућности”.

„То питање мора нормално да се продискутује у јавности, а не да говоримо како је сјајна политичка неутралност, ако знамо да је економски неодржива у наредних 20 година”, рекао је господин Тадић за РТС. Наводећи да то није популарно рећи, јер иза те политике данас стоји од пет до десет одсто становника, Тадић је даље рекао како „грађани треба да буду свесни да је НАТО мост, који ћемо можда морати да пређемо, да постоји потреба да се на референдуму грађани о томе изјасне, иако по Уставу то није нужно”.

Лепо речено, али откуд господин Тадић зна куда води тај мост? У конфронтацију са Русима? На другу обалу? Шта је друга обала? Откуд господин Тадић зна, и зашто свима нама импутира „да знамо да је политичка неутралност економски неодржива у наредних 20 година”? Ко то у овој земљи зна каква ће бити економска ситуација у наредних 20 година? Такве процене и закључке себи не дозвољавају чак ни европски и светски економски експерти. Шта ми, уопште, знамо шта ће бити у Европи у следећих 20 година? Ко се то овде кандидује за Баба Вангу?

Шта значи да се о чланству у НАТО-у може одлучивати и без референдума грађана, јер по Уставу то није обавезно? Ако чланство у НАТО-у не подржава више од десет одсто грађана, хајде, да ту ствар збрзамо и без референдума?

Ко мари за мишљeње оних 90 одсто грађана? Зато што су наши политичари по дефиницији паметнији од 90 одсто народа? Демократски, нема шта!

Пре пет година, у време „Параде победе” у Москви, у дворишту наше амбасаде седели смо тадашњи председник Србије господин Борис Тадић, министар спољних послова господин Вук Јеремић, наша амбасадорка госпођа Јелица Курјак, стални дописник „Вечерњих новости” господин Бранко Влаховић и моја маленкост. Том приликом је господин Тадић свечано изјавио „да док је он председник Србије, Србија неће улазити у НАТО”. Сада, када више није председник изјаве су другачије. Шта се то за пет година стратешки променило када је у питању безбедност Србије? Ништа. Или, господин Тадић сумња да је изборе 2012. изгубио само зато што тада није био за улазак Србије у НАТО, па сада мисли да му је залагање за НАТО повратна карта до власти? Нова шанса? А реч? Па ништа, он је, заправо, и одржао своју реч, док је био на челу Србије, Србија и није ушла у НАТО. Проблем је како да му верујем? Онда, или сада? Проблем је да се једно говори док не дођеш на власт, а после? Једно се говори док си на власти, а после када си у опозицији сасвим друго? Једно се говори пред изборе, а друго после избора?

За утеху, није ту Србија сама, има тога и у другим државама Европе. Додуше, не око стратешких питања за државу. Ту нема преваре. Ни накнадних сазнања.

Заправо, кад боље погледам, код нас се већ формирала политичка класа, која одређене класне интересе покушава да легитимише као националне. Уз помањкање политичког етоса, ситносопственичка категорија припадника српског друштва спремна је на сваку сарадњу са сваком силом која осигурава заштиту њеног примарног егоцентричног интереса. У тој изузетно мутној идеолошкој игри скривања суштине и извртања стварности, у укупној пропагандној делатности, упркос законима ума и логике, често се буди нада у сјајну будућност, друго време и дефинитивну срећу. Јер, латентна могућност колаборације настаје и постоји у сваком друштвеном систему у којем, чак ако и запоставимо одређене психолошке претпоставке, постоје повластице једних чланова друштва на рачун других. Ти, назовимо их „повлашћени чланови” друштва, квалификовани рођењем, пореклом, слојем, групом, класом или рангом, учиниће све да би тај повлашћени положај и задржали. То је, у суштини, идеологија колаборације, коју никакви модерни еуфемизми не могу да камуфлирају. То је данас, заправо, логика уласка у НАТО без референдума. Јасна и отворена логика колаборационизма. Видећемо како ће сада, после споразума о нуклеарном програму Ирана, ићи логика Вашингтона и Брисела о америчком ракетном штиту на територијама Пољске и Румуније.

Ко ће и како сада правдати тај штит опасношћу од иранских и севернокорејских ракета? Од српских атлантиста ионако се никада није могла чути ни реч о том штиту у не тако далеком Девоселу у Румунији. Једни о томе у стручном смислу и немају појма, други који нешто знају, не смеју да се огласе, јер би испали смешни. Шта је сада, господо, тај амерички ракетни штит у Пољској и у Румунији? Против кога је он сада уперен? Хоће ли сада бити заустављена и његова изградња?

Неће, јер тај је штит од првог дана уперен против Русије. На међународном плану НАТО маске сада су пале. Кад ће и код неких од нас те маске да падну?

Чланак МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Шта то беше реч се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Председник Социјалдемократске странке Борис Тадић изјавио је данас да ће Србија врло озбиљно морати да размотри могућност посебних савеза са НАТО, можда чак и пуноправно чланство у тој војној алијанси у будућности.

„То питање морамо нормално да продискутујемо у нашој јавности, а не да говоримо – сјајна је политичка неутралност, ако знамо да је она економски неодржава у наредних 20 година. Морамо грађанима рећи шта нас чека у наредних 20 година врло јасно”, каже Тадић за РТС.

Наводећи да то није популарно рећи јер иза те политике данас стоји од пет до 10 одсто становника, Тадић наводи да грађани треба да буду свесни да је НАТО мост до кога ћемо ми долазити у наредном периоду и који ћемо можда морати да пређемо.

„Ту постоји потреба да се на референдуму грађани изјасне, иако по Уставу то није нужно”, рекао је Тадић, позивајући се на речи генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга који каже да ниједна земља не треба на силу да постане чланица НАТО него вољом својих грађана.

Чланак ТАДИЋ: Србија треба да размишља и о чланству у НАТО се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Станислава Пак Станковић, савјетник за медије предсједника Србије Томислава Николића, рекла је да захтјеве за разрјешење Николића види као дио синхронизованих напада на државу и њене институције.

Говорећи о иницијативи за разрјешење Николића, који је покренула посланичка група Социјалдемократске странке /СДС/ Бориса Тадића, Пакова је рекла да је током Тадићеве владавине Србија „опљачкана и понижена“.

„Сада када се са тешком муком отклањају последице те девастирајуће политике, они који су нас довели до руба пропасти имају иницијативу да се вратимо на старо. Тај други филм неће гледати“, рекла је Пакова за лист „Данас“.

Она каже да је Тадић имао више од деценије да од Србије начини поносну и просперитетну земљу.

„Имао је прилику да поправи имиџ Србије, да буде искрен и поштован саговорник у свету, да се избори са корупцијом, да обезбеди поштену и успешну приватизацију државних предузећа“, рекла је Пакова.

Посланичка група СДС, Заједно за Србију и Зелени Србије предала је јуче захтјев за покретање поступка за разрјешење Николића, јер је, како тврде, повриједио Устав.

Захтјев је предат због Николићеве изјаве дневном листу „Политика“, у којој је коментарисао најаву српског тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића о покретању истраге против начелника Генералштаба Војске Србије Љубише Диковића.

Чланак ПАК: Захтјеви за разрешење Николића синхронизовани напад на државу и институције се појављује прво на ИСКРА.