Фото: РТС

У цркви Богородица Љевишка у центру Призрена овог викенда обављено је прво српско венчање после сукоба 1999. године. Венчали су се Неда Голубовић и Иван Зечевић.

Чланак КОСОВО: Прво венчање у Богородици Љевишкој након сукоба на КиМ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије која су уписана на Листу свјетске баштине УНЕСКО-а.

Она се на листи налазе под обједињеним називом „Средњовјековни споменици на Косову и Метохији“ и представљају врхунац византијско-романичке културе, са јединственим стилом фреско-сликарства, који се развио на простору Балкана између 13. и 17. вијека.

Својом архитектуром и фрескама, али и иконама и црквеним намјештајем који су у њима сачувани они пружају богату слику умјетничких збивања у средњовјековној Србији. Карактерише их праћење напредних токова византијске умјетности, комбиновано са елементима истовремене умјетности Запада, а захваљујући својим ктиторима и њиховим сарадницима, ти споменици високо надилазе оквире локалне средине.

Манастир Високи Дечани је први уписан на листу 2004. године, а двије године касније уписана су и преостала три здања, када су и регистрована под заједничким, неутралним именом „Средњовјековни споменици на Косову и Метохији“. Исте 2006. године су због нестабилне безбједносне ситуације на КиМ уписани на Листу свјетске баштине у опасности.

Приштина је потом покушала да их преименује у „косовске културне споменике“ што је изазвало бурну и оштру реакцију Београда и није прошло у УНЕСКО-у.

Стављањем на листу УНЕСКО обавјештава међународну заједницу о факторима који угрожавају објекте глобалне културне баштине и подстиче на акције чији је циљ да се угрожавање спријечи.

Такође, успоставља се мониторинг, заједно са земљом на чијој територији се објекат налази и одобравају средства да се објекат заштити, а угрожавање умањи или спријечи.

Медији ових дана преносе да је Косово сада поднијело захтјев за пријем у УНЕСКО, што је изазвало оштре критике званичника у Београду, али из свјетске организације за сада нема званичне потврде да је захтјев поднијет.

Како је раније речено Танјугу у Министарству спољних послова уколико буде потврђено да је тај захтјев упућен Србија ће наставити са активностима како би спријечила чланство Косова јер би, како истичу у министарству, свако разматрање захтјева за пријем Косова представљало не само кршење резолуције Савјета безбједности УН 1244 (1999), већ би имало и изразито негативан утицај на актуелни дијалог Београда и Приштине у Бриселу.
Манастир Дечани је гробна црква и задужбина краља Стефана Дечанског, за коју је оригинална оснивачка повеља из 1330. године сачувана.

Осим чињенице да је градитељ био фрањевац Фра Вита из Котора и да је послије Стефанове смрти градњу завршио његов син Душан, посебно се подвлачи вриједност два дрворезбарена предмета из тог периода – дрвеног престола из 1335. године и саркофага краља Стефана Дечанског из 1340. године.
Од икона се посебно вриједним сматрају оне које је крајем 16. вијека насликао монах Лонгин – 15 икона великих празника и монументална икона Светог Стефана Дечанског са мотивима из његовог живота.

Фреско живопис је готово у цијелини сачуван и броји преко 1.000 појединачних фигура и сцена разврстаних у више од 20 циклуса, тако да представља највећи очувани извор података о византијској иконографији.

Посебно је занимљив низ историјских портрета и композиција владарске иконографије. Иконостас са престоним иконама је оригиналан као и већи дио црквеног мобилијара. Дечанска ризница је најбогатија у Србији, са око 60 икона из 14-17. вијека, старим рукописима и осталим богослужбеним предметима, наводе из Републичког завода за заштиту споменика.

За разлику од цркве, скоро све остале манастирске грађевине су изгубиле свој првобитни изглед. Конзерваторски радови се предузимају на читавом комплексу још од тридесетих година прошлог вијека и континуирано трају све до данас. Важан је и податак да је манастир активан и да се у њему редовно одржавају богослужења.

Пећка Патријаршија, са четири цркве које је сачињавају, сматра се посебно значајном због мјеста које је имала у историјском настанку и јединству српске државе и цркве за време цара Душана.

Помиње се посебно оснивање Српске Патријаршије 1346. године и улога коју је имала у 16. када су Турци дозволили њено обнављање. Монументалне и јединствене фреске из 13. вијека у Цркви Светих Апостола такође су наглашене као вриједност свјетске културне баштине.

Скупина пећких цркава вјековима је духовно сједиште и маузолеј српских архиепископа и патријараха. Храм светог апостола подигао је у трећој деценији 13. вијека архиепископ Арсеније И. Његовом заслугом црква је осликана око 1260.

Архиепископ Никодим (1321-1324) подигао је уз сјеверну страну храм светог Димитрија, а архиепископ Данило II (1324-1337) је са јужне стране изградио цркве посвећене Богородици Одигитрији и светом Николи. Испред западних фасада Одигитрије је подигао и монументалну припрату у виду велелепног отвореног трема.

У вријеме патријарха Макарија Соколовића елегантни отвори са двојним аркадама су зазидани. Читава историја стилова средњовјековног зидног сликарства може да се сагледа на зидовима пећких цркава.

Богородица Љевишка се истиче по фрескама из раног 14. вијека и стилу ренесансе Палеолога, који комбинује утицаје источне православно-византијске и западне романске традиције, а тај стил је био одлучујући за укупну каснију балканску умјетност.

Веома оштећен живопис посједује изузетне вриједности и спада међу најуспјелије фреско-цјелине из доба владавине византијске династије Палеолога. Он је дјело протомајстора Астрапе из Солуна са сарадницима из око 1310-13. који је, судећи по сачуваном живопису, начинио изузетно оригиналан избор композиција, појединачних фигура, њихових иконографских рјешења како у детаљу, тако и у цјелини.

Посебно су значајни портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне величине.

Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури обављени су педесетих година, сликарство је испод слојева креча откривено 1950-52, а потом је чишћено и ретуширано у више наврата између 1969. и 1979. године.

Црква је гађана ватреним оружјем и спаљена марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, сликарство куле, а у мањој мјери и сликарство наоса.

Манастирски црква Успења Богородице у Грачаници, задужбина краља Милутина, саграђена је у другој деценији 14. вијека и спада у врхунска архитектонска остварења епохе.

Средином 14. вијека дозидана је спољна припрата, а Михаило и Евтихије, чувени сликари из Солуна, завршили су живописање до 1321.
Поред композиција из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријараха и представа сахране грачаничког митрополита Дионисија.

Грачаничка ризница страдала је у пожарима између 1379. и 1383. године, а у њој се данас налази значајна збирка икона, међу којима је најстарија Христа Милостивог из 14. вијека, јединствена по својим димензијама (269×139 центиметара).

Чланак СРПСКА СВЈЕТСКА БАШТИНА: Четири српске светиње са Косова на листи УНЕСКО-а се појављује прво на ИСКРА.