Фото: intermagazin.rs

Они који сматрају да је Блиски исток кренуо путем приближавања са Русијом дубоко се заваравају будући да су те земље и даље много више заинтересоване за САД, па меркање са Русијом представља само покушавај да се пронађу нови партнери како зависност од Америке не би била апсолутна, пише CNN.

Чланак CNN: Русија може само да се нада да је преузела Блиски исток се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Fotolia/ Mark Rubens

Одмах након инаугурације америчког председника Доналда Трампа постало је јасно ко ће бити главни непријатељ САД на Блиском истоку — Иран. Медији већ спекулишу на који начин ће се овог пута Америка обрачунати са својим противником.

Односи САД и Ирана налазе се у најгорој фази у последњих неколико година. Све ово се, у неку руку, могло и очекивати ако се узму у обзир предизборне изјаве Доналда Трампа који се редовно обрушавао на Иран оштрим критикама. Многи су мислили да се ради о обичној предизборној реторици с циљем да се придобије моћни јеврејски лоби, који је јасно био на страни његове противкандидаткиње Хилари Клинтон. Међутим, последњих дана догађаји се убрзано нижу: прво забрана уласка избеглицама у САД из једног броја држава исламског света, укључујући Иран, затим иранско успешно тестирање балистичке ракете без бојевих глава, које је, узгред, извођено и претходних година али се томе није придавао толики медијски значај. То је послужило као повод да се Америка врати старом добром рецепту за вршење притиска — увођењу санкција против низа физичких и правних лица из Ирана, повезаних са иранским нуклеарним програмом и наоружавањем палестинског Хамаса. У Сенату је поднет документ којим се председнику дају овлашћења и за коришћење војске против Ирана, док је шеф Пентагона назвао Иран спонзором тероризма, а Доналд Трамп чак — терористичком државом.

„Иран нас уопште не поштује. То је терористичка држава број један. Они свуда шаљу новац и оружје. То (проширење списка санкција) је само почетак“, изјавио је у понедељак Доналд Трамп у интервјуу за „Фокс њуз“.

Америчком председнику је засметао и пораст утицаја Ирана у Ираку.

„Иран брзо гута све више и више Ирака, чак и након што су САД потрошиле тамо три билиона долара. То је одавно јасно!“, написао је Трамп на Твитеру.

У свој тој хистерији, медији су се преко ноћи присетили реферата Института Брукингс, аналитичких центара из Вашингтона који има највећи утицај на државну политику САД, из јуна 2009. године под називом „Пут у Персију. Варијанте нове америчке стратегије“, што је одмах покренуло спекулације да је на видику сценарио инвазије на Иран.

Како се предвиђа у документу, свака војна операција против Ирана ће вероватно бити веома непопуларна у читавом свету те ће бити потребан одговарајући међународни контекст — како за осигурање материјално-техничке подршке операцији тако и за неутралисање реакције Ирана. А најбољи начин да се међународна осуда сведе на минимум и осигура максимална подршка јесте — нанети удар само кад буде постојало већинско мишљење да је Иранцима био понуђен одличан споразум, који су они одбили.

„Он би требало да буде толико добар да га је могао одбити само режим који је одлучио да се домогне нуклеарног оружја, и то с лошим намерама. У таквој ситуацији Сједињене Државе (или Израел) могу представити операцију као нешто што је нажалост потребно, а не као нешто чему се прибегава из обести. У сваком случају, један број чланова међународне заједнице ће доћи до закључка да су Иранци ’сами навукли беду на врат‘ одбијањем одличног споразума“, наводи се у тексту.

Подсетимо, последњих дана Трамп упорно доказује да је споразум са Ираном био добар за Техеран, а „катастрофалан за Израел“. Тврди да су преговори лоше вођени, а да се сам споразум слабо реализује. Трампов саветник за националну безбедност Мајкл Флин сматра да се агресивно „понашање (Ирана) наставља без обзира што је Обама предложио договор крајње повољан за Иран“. У јавности се представља као да је администрација Барака Обама дала невероватан поклон Ирану — понуду која се не може одбити — а како се упркос томе он не поштује и не преостаје ништа друго осим да се узме оружје у руке.

У документу посебно место заузима Русија, чије се понашање посматра у ширем светлу, а у том контексту се помиње и Балкан.

„Иако Руси засигурно профитирају од односа са Техераном, они су више пута изјавили да Ирану не треба дозволити да развије способност обогаћивања урана и приватно су показали спремност да сарађују са Сједињеним Америчким Државама кад је реч о Ирану у замену за америчке концесије на другим пољима — вероватно на питањима од већег значаја за Москву, као што су ракетна одбрана, Грузија, Чеченија, Белорусија, Босна, Косово, и/или Украјина. Стивен Пајфер са Интитута Брукингс је предложио компромис који би САД лако могле да учине, а то је да успоре постављање одбрамбеног система балистичких ракета у источној Европи у замену за руску сарадњу у Ирану“.

„Пријатељски“ однос руског председника Владимира Путина и председника САД Доналда Трампа је још један знак Западу да се нешто „иза брда ваља“ и да су у току неки тајни преговори двојице лидера који се тичу и Ирана. Треба рећи да руски званичници из дана у дан понављају да подржавају Иран и да не виде у тестирању балистичких ракета кршење споразума из 2015. године.

Осим Русије, и Сирија је добила своје место у сценарију напада на Иран. У тренутку кад је писан материјал, тј. 2009. године, она је била још мирна и просперитетна земља и њена улога је била да остане по страни и не меша се у догађаје у Ирану. Односно требало је да буде у таквој ситуацији да не може да реагује (што се сада и дешава). Што се тиче осталих суседа, Турска је чланица НАТО-а, односно биће на страни САД, док је Ирак сувише слаб да активније учествује у сукобима у суседству. Ситуација изгледа, заиста, онако како је написано пре осам година.

За горе наведен сценарио потребан је неки страшан повод, као што је био 11. септембар. То никад није било проблем за САД. Ако буде било воље за рат, и повода ће бити.

Врховни лидер Ирана ајатолах Али Хамнеј иронично је захвалио Доналду Трампу што је показао право лица своје земље.

„Захвални смо новом председнику за то што нам је олакшао да схватимо суштину Америке. За време предизборне кампање он је показао то што ми говоримо више од 30 година — политичку, моралну и социјалну деградацију владајуће врхушке у САД“, нагласио је ирански врховни вођа.

Међутим, још увек је тешко предвидети да ли ће се САД заиста усудити да крену на тако велику државу са 80 милиона становника, као што је Иран. То што су доживели у Ираку и Авганистану било би шала у поређењу са Ираном. Али ако је Трамп одлучио да се угледа на свог претходника и кандидује за Нобелову награду за мир — на правом је путу.

Чланак ПОТРЕБАН ЈЕ САМО „СТРАШАН ПОВОД“: Америка већ има план инвазије на Иран се појављује прво на ИСКРА.

Какве су перспективе за 2017. Тензије на Блиском Истоку расту, а „популистички“ покрети су јачи него икада од краја другог светског рата у Европи и Сједињеним Америчким Државама. Нарочито, у западном свету, од Брегзита и победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД до пораза премијера Матеа Ренција на италијанском референдуму, током 2016. присуствовали смо многим ,,црним лабудовима“, великим неочекиваним догађајима са дугорочним значајним последицама. Надајмо се позитивним за остатак света. („Црни лабудови“ – термин преузет са CNN-a)

На Блиском Истоку наставља се трагични конфликт у Сирији, упркос неколико успешних покушаја зближавања, који су пуни базичног неслагања у вези будуће улоге председника Сирије Башара Ел Асада у сваком мировном процесу или политичкој транзицији. У међувремену, током претходних недеља, трупе сиријске Владе, уз подршку Русије и Ирана, вратиле су контролу над Алепом, индустријским и историјским центром Сирије, највећим градом у Сирији, сада потпуно уништеним у рату. Победа значајна из психолошких, економских, војних али и моралних разлога. Након тога уледила је невиђена офанзива владиних снага на предграђа Дамаска.

Приоритет света у следећој години мора бити постизање мира у Сирији, што ће захтевати блиску регионалну и међународну сарадњу. Иран, Русија и Турска одржале су 27. децембра тројни састанак у Москви како би разматрали политичка решења за конфликт у Сирији. Изненађујуће је да ове три стране, а не САД и ЕУ, преговарају о таквом договору. По први пут у послератној историји, САД и Британија су званично означене као реметилачки фактори, а председник САД је јавно обећао да Америка никада више неће насилно да мења режиме по свету.

На западу су се, међутим, показале јасне друштвене поделе и институционални недостаци. Ово су само почеци и предвиђена све већа нестабилност у 2017. с обзиром на слаб економски опоравак у развијеном свету, потенцијалне терористичке нападе, најгору избегличку кризу још од краја Другог светског рата, међу осталим изазовима. Такође постоји забринутост да би Трампови ставови о спољној политици и војним питањима, уз раст популизма у Европи, могли посејати нестабилност у домену глобалне политике и отежати процес глобализације.

Западно друштво је дуго показивало дезинтеграцију између естаблишмента и не-естаблишмента, политичке елите и обичних грађана, домаћег становништва и емиграната. Тони Блер, бивши премијер Британије, раније у децембру изјавио је за дневник УСА Тодаy да постоји огромна количина беса због начина на који ствари тренутно фунционишу, а још је већа љутња на политичаре. Блер је рекао да средњи слој друштва сматра да га владајуће структуре игноришу. (извор : russia-insider.com)

Како год политичка елита која је владала у последњих 25 до 30 година изгубила способност да се повеже са нормалним људима.

Према истраживању које је у новембру у Француској спровео Ипсос, 57 посто испитаника мисли да демократски систем стоји ,,лоше“ у њиховој земљи. Да демократија функционише све лошије и лошије, мисли 77 посто испитаних, 14 посто више него пре две године, те да су за то искључиви кривци политичари и владари са Волстрита.

Европске земље, којима је потребна радна снага, биле су спремне да прихватају раднике из удаљених земаља Северне Африке, Блиског Истока и Источне Азије, али су са њима стигли њихова култура, обичаји и религија. Такакав сценарио је током година створио неку врсту расне нетрпељивости, изазвао социјалне поделе и посејао семе немира, насиља и тероризма, који су серијом бруталних напада протресли читаву Европу.

Избор Трампа, Брегзит и подршка десничарском популизму у Европи, све одрази популизма у главама неолиберала, могу бити сматрани одговором на данашњи капитализам, као што је социјалистички покрет био на почетку XX века.

Они други, људи без предрасуда  сматрају како таква ,,догађања црног лабуда“ представљају изненађење, али су заправо ,,нормални и рационални“. Тумачење је како многи људи широм света сматрају да је отварање нашкодило њиховим интересима, и стога, желе да одговоре на глобализацију, отварање и европске интеграције. Током процеса глобализације, неједнакост се погоршавала док је иновативност заборављена. То је за резултат имало неуједначену дистрибуцију између финансијске олигархије и обичних људи, као и пренадуваности у сферама финансија и некретнина.

У порасту популизма на Западу, како то тврде нео либерали, кључну улогу су донели  информатизација, нарочито друштвени медији, револуционарни феномен.

Блер је казао да друштвени медији мењају начин на који политика делује, и медији уопште раде. ,,Они (друштвени медији) повезују људе у разговору са људима са којима се слажу и који онда прихватају став о теоријима завере из остатка света. То је оно што се управо догађа на Западу,“ сматра Блер. (izvor : russia-insider.com)

С једне стране растућа популистичка идеологија у Европи, уз избор Трампа за председника САД, наметнули су потенцијалне изазове економској глобализацији, трговинском либерализму и глобалном управљању у целини. С друге стране, постојећи глобални систем управљања, чија су правила, макро политике и систем јавног снабдевања успостављани 1950-их, а не у доба глобализације, заостали су у односу на економски и политички развој и не могу у потпуности представљати тржишта у експанзији и земље у развоју.

У то смислу, неправедни и неприкладни споразуми у глобалном систему управљања морају да буду промењени, и сада нове конотације морају да буду уведене. На том плану је најактивнија друга највећа привреда у свету , Република Кина која се већ неколико година залаже за глобално управљање уз међусобно консултовање, напоре деобу, који би ишли уз тренд мирног развоја и на обострану корист.

НР Кина у том погледу већ има значајна достигнућа. Пошто је кинески јуан уврштен у корпу валута за Специјална права вучења Међународног монетарног фонда, заједно са доларом, јеном, еуром и британском фунтом, Пекинг је добио снажнији глас у реформисању светских финансијских институција. Такође, НР Кина, која са САД испушта у атмосферу највише штетних гасова, потписала је Париски споразум о климатским променама. НР Кина такође игра значајну улогу у регионалном управљању. На састанку економских лидера форума за Азијско-пацифичку привреду сарадњу (АПЕЦ) у Лими у Перуу, председник Си је позвао све заинтересоване стране да допринесу стварању Зоне слободне трговине у Азијско-пацифичком региону, као институционалном механизму за заштиту слободне трговине у делу света који је мотор светске привреде.

Већина људи је свесна да Трампова администрација мора да поново размотри геополитичке реалности будући да Русија, Кина и Индија, уз САД, одлучују о будућности најмногољудијег региона у свету, али целе планете у целости. У послехладноратовској ери се помаљају велике регионалне силе.

НР Кина се веома труди и да у сарадњи са земљама у Африци спроведе раније договоре и примени агенду о одрживом развоју до 2030. године коју су усвојиле Уједињене нације. Током 2016. је ојачала иницијатива Нови пут свиле, коју спроводи Пекинг. Прорадила је Азијска банка за улагања у инфраструктуру (АИИБ), која има за циљ да учини уравнотеженијом глобално економско управљање, а коју чини 57 привреда света, међу њима из готово свих значајних развијених земаља света, са изузетком САД и Јапана ( чак је и Британија, највернији савезник САД, у том подухвату).

БРИКС чланице остају уједињене и привржене заједничкој мисији унапређивања функционисања и управљања Новом развојном банком БРИКС. НР Кина се залаже и да, пошто је председник Трамп иступио из споразума о Транспацифичком партнерству (ТТП), слободну трговину унапређује Регионално свеобухватно привредно партнерство (РЦЕП). Очекује се да ће у 2017. НР Кина предузимати додатне одговорности у глобалном управљању. Но, из Пекинга поручују како нису вољни да попуне празнину коју је оставио Запад, будући да је НР Кина и даље земља у развоју. Дипломатски приоритет НР Кине је да светско управљање постане поштеније, а за то сви главни светски играчи треба да испуне своје обавезе, став је Пекинга. Сигурног савезника у Русији већ имају, а и Индија је све ближа одлуци да гледање у спаваћу собу Лондон и Вашингтона замени погледима ка Москви и Пекингу.

Из окружења новог председника САД стижу знаци разумевања за жељу НР Кине за реформом глобалних институција које би одразиле све веће присуство најмногољудније земље на свету у међународној привреди и глобалној безбедносној архитектури.

Џејмс Вулси, виши саветник председника Трампа за националну безбједност, одбрану и обавештајна питања, оценио је недавно да ће привреде у успону, попут НР Кине, које су имале велике користи од глобалног тржишта морати да траже већи удео у областима као што су мировне мисије, борба против тероризма, хуманитарне операције, акције спасавања после природних катастрофа и борби против пиратерије ( досадашње ексклузивно право САД).

Има мишљења међу аналитичарима у свету да би, уколико би бившег председника Барака Обаму било брига да процени шта је Вашингтон добио у антируским настојањима његове Владе од избијања кризе у Украјини почетком 2014., био растужен кад би сазнао да је Вашингтон изгубио на скоро свим фронтовима. Од Украјине до Сирије, као и у претећој новој трци у наоружању.

За разлику од тога, преседник Русије Владимир Путин, који је искусан у нервирању Запада неочекиваним тактичким потезима, добитник је због разбијања дипломатског, војног и економског  изоловања који предводе САД. Током 2016., Русија је упорно покушавала дипломатским маневрима да стекне већи утицај у дуготрајној сиријској кризи, што јој је помогло да консолидује своју улогу на Блиском Истоку. У међувремену, Москва је истакла своју верзију ,,Осовине у Азији“ с фокусом на економији. Као што смо већ писали, нова руска агенда је економија не идеологија.

Почевши са драматичном кампањом бомбардовања у Сирији у септембру 2015, првом војном интервенцијом Русије ван Совјетског Савеза још од краја Хладног рата, земља је показала способност коришћења силе на глобалном нивоу којом су се САД дуго хвалиле. Истовремено је стекла велики политички утицај у ратом разореној земљи, па чак и шире у региону, подсећајући САД да се не опходе према Русији као према аутсајдеру не само на Блиском истоку већ било где у свету.

У међувремену, Русија и НАТО, који се међусобно сматрају претњама, све више су показивали мишиће у Источној Европи, што указује на ризик од нове трке у наоружању. Експанзија НАТО на исток, војно груписање у близини граница Русије и учестале војне вежбе изазвали су упозорење Русије да ће напасти Стратешки споразум о смањењу наоружања, којим је ограничен број нуклеарних бојевих глава и балистичких ракета које Русија и САД могу да задрже. Уз то Русија је по први пут у своју агенду унела новину. Никада више се неће ратовати на руској територији. Држава из које крене напад биће збрисана са лица земље.

ЕУ, традиционално важан партнер за сарадњу са Русијом и веома зависна од њених енергената пре свега природног гаса, али и минерала и сировина уопште, чини се да тренутно не зна како да се постави према Москви, док у све већој мери следи лидерство Вашингтона.  У недостатку независних расуђивања. ЕУ је одлучила да продужи санкције против Русије за додатних шест месеци, до 31. јула 2017. Русија је одговорила својим контрамерама, и за сада нема назнака ублажавању (релаксацији) дипломатског конфликта.

У међувремену, са предностима великог унутрашњег тржишта, богатим природним ресурсима и огромном недовољно развијеном територијом на Далеком Истоку, Москва види велики потенцијал у унапређењу веза са суседима из азијско-пацифичког региона и у настојању да се извуче из неприлике у које је упала треба рећи не својом вољом. Русија је ставила посебан акценат на повезивању својих развојних програма са кинеским, нарочито сврставању (здруживању, трасирању пута, поравнавању) Иницијативе појаса и пута са Евроазијском економском унијом коју предводи Русија.

Ако посматрате са стране, као независан посматрач, видећете да су стратешке опције председника Трампа, веома сужене. Трампов најбољи избор за нови, али стабилан светски поредак, био би успостављање срдачнијих односа са Кином и Русијом. Бољи односи САД са Москвом и Пекингом били би остварљиви уколико би Трамп само ,,глумио“ свађу са НР Кином око трговине, а то многи утицајни Кинези изгледа и очекују од њега. Паралело би Трамп морао да задржи тврду политику према исламском екстремизму, за шта све три силе, свака са својом муслиманском мањином од које зазиру , имају заједнички интерес. То би било и у складу са преуређивањем Блиског истока, којим би био наметнут некадашњи режим краљева и диктатора у арапском свету, појачан Израел, и све на штету Ирана. Ипак, мало је вероватно да би на то пристал пре свега Русија, али су и њене позиције, иако драстично ојачане, ипак лимитиране. Поседица оваквог договора била би и да Европа изгуби статус велике силе. Уопште, остатак света би добио од такве сарадње великих сила. Јапан и Немачка би били навећи губитници. Либерали би осудили нови трипартитни споразум као грешну алијансу популиста и аутократа. „Аутократски владари“ би славили. У човечанству би завладала нека врста реда, и мало је вероватно да би избио светски рат.

Извор :

www.russia-insider.com

www.cnn.com

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Шта доноси 2017 !? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, REUTERS/ SANA

Председник Сирије Башар ел Асад изјавио је у интервјуу за „Сандеј тајмс“ да позиција западних земаља на Блиском истоку постепено слаби.

„Раније када бих нешто изјавио, људи су говорили да сиријски председник нема додир са стварношћу. Сада се то променило. Запад постаје слабији. Они немају аргументе да објасне људима шта се дешава“, рекао је Асад, преноси Спутњик.

Сиријски лидер сматра да је терористичка Исламска држава трговала нафтом са нафтних поља у Ираку, док су истовремено „америцки сателити и дронови то пратили, а Запад ћутао“.

Када се Русија умешала у ситуацију у Сирији, борци ИС „почели су да предају положаје у сваком смислу те речи“, додао је он.

Сиријски председник рекао је да се води рат десетине земаља против Сирије, али власти ове земље могу да се ослоне само на подршку Русије и Ирана.

„Ми ово зовемо светски рат, али то је светски рат против Сирије, десетине земаља против нас, снабдевају терористе новцем и подршком“, тврди Асад.

Он је истакао да сиријска војска можже да се ослони само на подршку Русије и Ирана, али да одлуке о војним акцијама доносе власти земље.

„Наравно, ми доносимо одлуке. Руска војска налазила се у Сирији шест деценија. Њихова политика заснива се на двема стварима – моралу и међународном праву. Чак и ако имају своју тачку гледишта, они говоре: „Ово је ваша земља, ви знате више. Они никада не покушавају да се мешају, зато што не желе ништа од нас. Не захтевају да будем председник-марионета“, нагласио је Асад.

Чланак АСАД: Запад губи преимућство на Блиском истоку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

„Излазак Турске из америчког кола, био би уносан и за Европу, и Блиски Исток, и Кину, и наравно Русију,“ изјавио је генерал Леонид Ивашов у интервју војном аналитичару Виктору Баранецу за Комсомолску правду. 

Генерал Ивашов додао је такође да „Вишевјековна историја руско-турско односа, говори прије о непријатељству Турака – Османилија према нашој земљи, него о међусобним симпатијама. То је потребно запамитити. Турска није обичан партнер, и није савезник. Због тога приликом успостављања односа са Турском треба спровести снажну анализу и геополитичку прогнозу развоја односа са Турском,“ као и да „Москва не смије да не искористи шансу да себе позиционира као геополитичког центра Евроазије. Успостављање односа са Ираном, Египтом, обнављање државности у Сирији, све је то потребно избалансирати са турским апетитима. Нама је потребно увести Анкару у процес формирања стабилног и безбједног региона.“

Основна тема интервјуа, чији превод портал ИН4С преноси у цјелини представља отопљавање односа Русије и Турске, након неуспјелог покушаја државног удара у Турској.

Леониде Григорјевичу каква се то “загонетна метаморофоза“ догодила у руско-турским односима?

Да би схватили разлоге таквог наглог заокрета Ердогана на страну Русије, потребно је кратко проанализирати политику турске елите током последњих неколико година. Ердоган је био спроводилац и истовремено заточеник америчке авантуре на Блиском Истоку и Европи. Почетни циљ нафтног и финансијског капитала САД био је изазвати геополитичку трагедију на на Блиском Истоку, са циљем да Европу и Азију доведу у зависност од блискоисточне нафте, коју контролишу америчке компаније и сателити попут Саудијске Арабије и Катара.
За Блиски Исток била је спремна улога “региона хаоса“ и извора терора, из кога би дестабилизација била усмјерена ка Европи, Азији и Русији. За то је било потребно уништити режиме који су имали добре односе са Русијом, Кином и Европом. То су Ирак, Либија и Сирија, као и они који су покушали ослободити Египат од америчког туторства при Хосни Мубараком. Додао бих још Иран, који је постигао геополитичку моћ да се супростави политикама САД и Израела.

• Какву је улогу играла Турска у плановима САД?

Водећу. Не треба заборавити да је Анкара као члан НАТО имала у домету Каваказ, руски југ, црноморски басен и контролисала мореузе. Управо са територије Турске кретале су операције против Сирије, усмјерене против курдских покрета. Кроз Турску у Европу су стигли милиони избјеглица. Ердоган је “добровољно“ спроводио америчке циљеве. И таква политика довела је Турску у изолацију. Умјесто прокламоване Ердоганове и Давутоглуове политике “нула проблема са сусједима“, Анкара је на свим стратешким усмјерењима суочила комплексне проблеме.

Временом су чак и Американци почели на Ердогана гледати као на “искоришћени“ материјал. За сваки случај дали су уточиште лидеру лидеру војне и вјерске опозиције, Фетулаху Гулену.
Увидјевши ситуацију Ердоган је покушао да нађе путеве нормализације односа са Русијом. Чим је показао спремност на извињење за рушење авиона СУ-24, на истамбулском аеродрому догодио се терористички напада, који по политичкој позадини не могу бити одговорни Курди, или ИСИЛ. То је била увертира за државни удар, који је услиједио послије одлуке Ердогана о приближавању Русији. Данас је турском лидеру савршено јасно ко је стојао иза државног удара, како што му је јасно да из земље није имао куда побјећи, осим у Русију. У томе леже разлози заокрета према нашој земљи.

• Али зашто је Ердогану било потребно ићи на конфронтацију са Русијом и оборити руски авион? Ја не вјерујем, да је пилот турског ловца само ријешио оборити СУ-24. Такође бивши премијер Давутоглу уочи сусрета Ердогана са Путином, покушао је јавно аболирати предсједника Турске и сву одговорност за рушење авиона узети на себе. Много је тога нејасног…

Викторе Николаевичу ја и ви смо много година провели у централном апарату Министарства одбране и знамо поредак доношења одговарајућих одлука.

• Узмимо примјер рушењa јужнокорејског Боинга (1983 година). Тада је одлука донијета готово на нивоу главног команданта, и послије је био смијењен начелник генералштаба маршал Огараков.

Управо тако. То је било јавно политичко решење, тим прије што је Турска чланица НАТО. Ако би Русија одговорила војним мјерама, све чланице НАТО биле би принуђене објавити рат Русији. Ми знамо ко води главну ријеч у НАТО-у, ко наручује револуције, преврате и велике бомбашке нападе. То није Обама, то је крупни транснационални капитал, прије свега амерички. Потпуно је очигледно да су догађаји у Русији и Сирији, погоршавање односа Турске и Русије карике у једном ланцу.

• Или можда етапи једне операције, једног геополитичког плана?

Потпуно сте у праву. То је један геополитички пројекат по коме Русији треба гурнути у оружани сукоб са Европом, Турском, било ким што би зауставили њено уздизање, вратити контролу над Евроазијом, уклонити своје економске конкуренте, растурити ЕУ и зауставити развој Кине.

• Aли зашто је Русија постала главна мета америчког дјеловања?

Овдје је поново “одговорна“ геополитика. Руска национална елита себе је позиционирала центром Евроазије, сакупља совјетско наслеђе, враћа се својој историјској традицији, приближила православље умјереном исламу, досљедно одбија западне вриједности. И чак су у Турској стали осјећати да је православље значајно ближе исламу него вриједности Запада. У ХХI вијеку Евроазија постаће самостални субјект свјетског политичког процеса. Морате признати да је Русија заједно са Кином, изгурала САД са простора Евроазије…

• Евроазију је господин Бжежински означио као награду за побједу у Хладном рату.

Да, ова награда им измиче из руку, осим Русије као претече, покренут је процес реорганизације свијета: Евроазијске унија, Шангајска иницијатива, БРИКС. А сада Турска размишља о укључивању у све ово. У ЕУ је хиљаду година неће узети, дакле останак у НАТО-у Анкари није нарочито битан. Штавише у НАТО бази Индџирлик организован је војни удар против Еродгана. За САД излазак Турске из организације НАТО, био би почетак рушења алијансе. У НАТО-у турска војска представља основну пјешадијску силу, топовско месо, у случају ратова са СССР и Русијом. То су били разлози покушаја свргавања Ердогана и довођење на власт у Турској проамеричке војне хунте.

• Леониде Григоријевичу, на основу казаног, да ли је гушење преврата у Турској, позитивно не само Ердогану, већ и Русији?

Прво, Викторе Николаевичу покушај преврата је операција специјалних служби и турског генералштаба. Ја и ви одлично знамо што било која операција, подразумијева неколико варијанти, иако не успије једна, приступа се другој. Такође потребно је и опревдати додијељени новац. Стога, могуће је да у Турској слиједи обојена револуција, или физичко уклањање турског предсједника. Озбиљан лов на Ердогана се и сада води. Друго, излазак Турске из америчког кола, био би уносан и за Европу, и Блиски Исток, и Кину, и наравно Русију.

• А како ће изгледати морална страна руско-турског приближавања? Турци су на заболи нож у леђа, а ми сада опраштамо? И опет успостављамо пријатељске односе? Међутим, да ли је могуће очекивати поново ударац у леђа од стране Ердогана?

Викотре Николаевичу, код мене такође постоји антитурски синдром, ја такође не бих био сагласан са брзим опростом за злочин Анкаре. Чак у периоду процвјетања међусобних пријатељских односа, Турска је водила антируску политику на Блиском Истоку, Каваказу, Централној Азији, Криму и снажила своје војне потенцијале на Црном мору. Вишевјековна историја руско-турско односа, говоре прије о непријатељству Турака – Османилија према нашој земљи, него о међусобним симпатијама. То је потребно запамитити. Турска није обичан партнер, и није савезник. Због тога приликом успостављања односа са Турском треба спровести снажну анализу и геополитичку прогнозу развоја односа са Турском. Треба схватити, да геополитика не мисли о краткорочним користима.
Почетак ХХI вијека обиљежава “залазак“ епохе запада и изласком на арену цивилизација Истока. Ово је природни геополитички процес и њега ништа неће зауставити. Међутим могуће га је закочити, что Запад покушава урадити, кроз ратове, рушења, кризе. Турска је до сада играла у колу рушилачких сила Запада.

• Данас се Анкара премишља. Бира – продужити играти на рушилачкој страни, или узети учешћа у изградњи новог свјетског поретка.

Због тога Москва не смије да не искористи шансу да себе позиционира као геополитичког центра Евроазије. Успостављање односа са Ираном, Египтом, обнављање државности у Сирији, све је то потребно избалансирати са турским апетитима. Нама је потребно увести Анкару у формирању стабилног и безбједног региона, који се налази на руским границама. То се потизивно може одразити и на прилике у Централној Азији, укључујући Авганистан, Кавказу и Црном мору. То може омогућити измјене у односима свјетских сила.
Са више пажње треба градити односе Европе, временом и са Америком. Поправљање односа Азербејџана и Јерменије, размислити о будућим односима са Грузијом. Стога, игра са Ердоганом је од непроцјењиве вриједности. Међутим диктирати данас услове односа, треба да ради прије Москва, него Анкара.

Чланак ИВАШОВ: Излазак Турске из америчког кола био би добар за цио свијет се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Како пише Вашингтон пост, у деценијама које долазе Блиски исток ће погодити екстремне оскудице воде и температуре које ће бити готово немогуће преживјети, као и остале посљедице глобалног загријавања.

Ако се то догоди, сукоби и избјегличке кризе биће много теже од оних којима смо свједоци данас, рекао је виши савјетник УН-а за арапске земље Адел Абделатиф, који годинама проучава утицај климатских промјена на Блиски исток.

„Наставе ли температуре расти, услиједиће далеко већи сукоби и избјегличке кризе у односу на ове којима данас имамо“, упозорио је Адел Абделатиф.

У Уједињеним Арапским Емиратима и Ираку су овог љета забиљежени рекордни топлотни индекси (величина која је израчуната на основу температуре зрака и његове релативне влажности), док су и у околини утврђене досад невиђене температуре од када је мјерења.

У Џеди (Саудијска Арабија) су измјерена 52 степена, у Басри (Ирак) 54, колико и у кувајтском Митрибаху. Та је мјерења потврдила и Свјетска метеоролошка организација, чиме су службено оборени рекорди у источној хемисфери.

До 2090. у Персијском заливу ће бити превруће за живот.

Локалне владе већ су сада прогласиле обавезне службене празнике због врућина. Упркос томе, бројни запосленици одлазе на посао јер једино тамо имају клима уређаје. Током дана улице главних градова су потпуно празне, а због врућина становници сатима немају струје.

У часопису Nature Climate Change недавно је објављено да би Персијски залив могао до краја вијека остати потпуно пуст јер су симулације на рачунарима откриле да би се дневне температуре могле пењати и до 77 степена Целзијуса.

Уједињени народи предвиђају да би укупан број становника у 22 арапских земаља до 2050. године могао порасти на чак 600 милиона, што ће додатно отежати ионако претешку ситуацију.

Чланак СТРУЧЊАЦИ ЗА КЛИМАТОЛОГИЈУ: Глобално отопљавање најава пакла на Земљи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Сергей Гунеев

Ситуација на Блиском истоку и северу Африке се драстично заоштрила, што је изазвало тешке социјално-економске проблеме и слабљење државних институција у читавом низу земаља, изјавио је руски председник Владимир Путин.

Како је поручио учесницима конференције Лиге арапских земаља, управо ти проблеми стављају на дневни ред многа важна питања с којима се суочава цео блискоисточни регион и тиме истакао важност Лиге као механизам мултинационалног дијалога за доношење колективних одлука.

Путин је такође рекао да је Русија спремна да гради добре односе са Лигом како би се додатно осигурала регионална безбедност, пре свега када је реч о борби против међународног тероризма.

„Наш став је да је сарадња основа борбе против тероризма и да мора бити у складу са иницијативама за проналазак политичког решења у Сирији, Ираку, Либији, Јемену, као и и свим осталим врућим тачкама, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета свих земаља“, истакао је он, а саопштио Кремљ.

Истовремено, Путин се осврнуо и на ситуацију у Палестини рекавши да Москва сматра недопустивим да и даље траје статус кво.

„Неопходно је учинити све како би се поново започели разговори о ситуацији у Палестини. Потребно је створити услове за дијалог који ће бити усмерен ка стварању независне палестинске државе, чија би престоница била у Источном Јерусалиму“, закључио је он.

Чланак ПУТИН: Ситуација на Блиском истоку се драстично заоштрила се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, REUTERS/ Kai Pfaffenbach

У последњој прилици да остави трага у америчкој историји као успешан политичар који је провео два мандата у Белој кући, амерички председник Барак Обама, после неуспеха у Ријаду, где је наишао на хладан пријем, ухватио се за сламку спаса у Европи, где покушава да убрза преговоре о Трансатлантском трговинском и инвестиционом споразуму (ТТИП).

Обамина намера је да се преговори о овом контроверзном и тајном документу окончају до зиме, када се и он сели из Беле куће. Међутим, као и на Блиском истоку, ни у Европи му не иде све од руке.

„Ако се преговори не окончају ове године, предстојеће политичке транзиције у САД и Европи могле би да значе да договор неће бити постигнут дуже времена“, рекао је Обама током сусрета са немачком канцеларком Ангелом Меркел, као да је највећи проблем за постизање споразума недостатак времена, а не нешто друго. А управо то „друго“ је највећи проблем.

Споразум који нико није прочитао

Око финалне верзије ТТИП-а већ годинама се воде тајни преговори, а према плану, требало је да буду окончани 2014. Међутим, према речима економисте Хосука Лија Макијаме, они неће бити окончани до 2019. или 2020. Оно што се о споразуму зна јесте да се односи на либерализацију трговине између САД и ЕУ, што чини једну трећину глобалне трговине, а према заговарачима споразума, он би требало да подигне ниво економија, како ЕУ и САД, тако и држава које не потпадају под споразум.

Проблем је, међутим, што нико осим неколицине људи није прочитао споразум у целости. На инсистирање САД, финални предлог споразума не шаље се електронским путем, а писане верзије чувају се у специјалним собама у којима није могуће фотографисање, телефонирање или записивање.
Све информације које јавност има о споразуму долазе као резултат цурења информација или на захтев о доступности информација.

Да ли је страх оправдан?

Иако Обама противљење ТТИП-у покушава да оправда страхом од глобализације, грађани показују оправдани страх да ће их овај споразум, када се о њему већ преговара на недемократски и нејаван начин, лишити одређених бенефиција које су тековина европских „држава благостања“, као што је здравствено осигурање и право на бесплатно школовање. Један од основних циљева ТТИП-а, по свему судећи, јесте отварање европског јавног здравства, школства и снабдевања водом за америчке компаније.

Европска комисија тврдила је да јавно здравство није предмет преговора, али бивши британски министар трговине лорд Ливингстон признао је да се о томе ипак преговара. Сличне бојазни постоје и што се тиче регулисања банкарског сектора, безбедности хране, приватности, губитка посла и демократије.

Као највећу претњу европском друштвеном поретку, критичари ТТИП-а наводе могућност да компаније туже владе због губитка профита, што, у суштини значи да мултинационалне компаније без демократског легитимитета могу да диктирају политику демократски изабраним владама.

Овакве одредбе већ постоје у билатералним трговинским споразумима широм света и води се око 500 спорова у којима су компаније тужиле владе за одштету. Најпознатији пример у ЕУ је тужба шведске енергетске компаније „Ватенфал“, која тужи немачку владу за милијарде долара одштете због немачке одлуке да постепено одустане од употребе нуклеарне енергије, после катастрофе у Фукушими у Јапану.

Закон по коме се од интернет провајдера захтева да надгледају активности људи на мрежама одбачен је 2012. у Европском парламенту, после масовних протеста јавности, а страховања су да ТТИП садржи многе елементе тог закона. Критичари ТТИП-а тврде да се ради о заобилажењу демократског процеса и увођењу диктатуре на мала врата.

Сваки од страхова, у недостатку оригиналног документа ТТИП-а, поткрепљен је примерима који се односе на сличне споразуме који су до сада потписани. Тако су званичници ЕУ, под притиском јавности, морали да признају да ће ступање ТТИП-а на снагу изазвати незапосленост у Европи. Послови ће се из ЕУ преселити у САД, где су радни стандарди и синдикална права нижи. Овај закључак изведен је на основу сличног споразума о слободној трговини између САД, Канаде и Мексика (НАФТА), који је узроковао губитак једног милиона радних места у САД за 12 година.
Обамин проблем је у томе што има мало могућности да за собом остави траг по коме ће га памтити и сада се понаша по принципу „дај шта даш“. Зато и покушава да прогура ТТИП, споразум који ЕУ може само да уведе у још једну дубоку кризу.

Чланак СПОРАЗУМ КОЈИ НИКО НИЈЕ ПРОЧИТАО: Обама јуриша на „Европску тврђаву“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Према подацима Америчке свемирске агенције, актуелна суша на Блиском истоку највећа је у посљедњих 900 година.

Британски Експрес пише да се у студији НАСА тврди да је катаклизмичка и разорна суша која је почела 1998. године у Израелу, Јордану, Либану и Сирији, довела до низа догађаја, између осталог и до пада влада и пораста терористичких организација, као и исељења становништва, односно миграције.

„Обим екстремне суше и сушног периода је прилично широк али само у регији Левант је порастао за око 50 одсто што је најсушнији период у посљедњих 500 година и 10 до 20 посто сушније од највеће суше у посљедњих 900 година“, наводи НАСА чију је студију објавио журнал „Geophysical Research“.

Суша је, како се тврди у студији, присилила тамошње становништво да пронађе своје друго станиште.

Чланак НАСА: Суша на Блиском Истоку највећа у посљедњих 900 година се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Министарство одбране Русије окарактерисало је недавну изјаву генералног секретара Јенса Столтенберга да Русија ваздушном операцијом у Сирији поткопава међународне напоре за политичко решавање конфликта у тој земљи као „глупост“ и подсетило је да је управо немаран однос појединих чланица НАТО–а утицао на стварање хаоса на Блиском истоку.

Према речима портпарола Министарства одбране Русије Игора Конашенкова, захваљујући напорима руске авијације доказано је да је ипак могуће успешно водити борбу против тероризма, док је изјава Столтенберга о расту тензија „чиста глупост“.

Конашенков је истакао да није Русија изазвала рат у Сирији, већ „немаран однос земаља чланица НАТО–а које су цео регион гурнуле у хаос“.

„Поред тога, пре него што је руска авијација стигла у Сирију, НАТО је већ три године изигравао борбу против тероризма која је више личила на пародију“, закључио је он.

Чланак МОСКВА: Оптужбе да Русија изазива раст тензија у Сирији – глупост се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Thinkstock

Русија и Иран играју “искрену игру“ на Блиском истоку, док САД користе хаос у региону како би оствариле споствене циљеве.

То је изјавио руски експерт Сергеј Михејев који је нагласио да Русија и Иран нису заинтересовани за униполарну доминацију САД-а у региону.

“Ситуација на Блиском истоку је крајње опасна и директно прИЈети нашим земљама. Русија се понаша коректно, покушава да заустави терористичку прИЈетњу далеко од њених граница“, рекао је он.

Михејев је додао да је сарадња Ирана и Русије позитиван фактор на Блиском истоку, преноси Тасс.

Чланак МИХЕЈЕВ: Русија искрена, САД праве хаос на Блиском истоку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Директор београдског Центра за стратешке алтернативе Душан Пророковић рекао је Срни да Америка своје књучне потенцијале сели са Блиског истока и Европе ка Пацифику и Кини, при чему настоји да у региону Балкана припреми неки резервни положај и умјерену дестабилизацију, како би и даље контролисала регион.

„Не схватам то као неку офанзиву Америке, него као припрему неког резервног положаја. Доктрином Барака Обаме из 2012. године Америка своје кључне потенцијале сели са Блиског истока и из Европе ка Пацифику. Они гледају на Кину као на највећи изазов у наредним деценијама“, рекао је Пророковић.

Он је оцијенио да је дестабилизацији региона присутна већ увелико, наводећи да је блокирана изградња „Јужног тока“, а тиме и дугорочни економски развој.

„Ми ћемо у наредном периоду имати само низ економских и социјалних проблема. Мислим да ће доћи до подгрејавања и потпиривања тих међуетничких и међудржавних спорова, који имају дугу историју. Тако да треба очекивати умерену дестабилизацију“, рекао је Пророковић.

Он је оцијенио да то припремање резервног положаја једине свјетске суперсиле на Блиском истоку и у Европи неће проћи тако што ће они да се спакују и оду, него тако што ће овдје узроковати низ криза преко којих ће и даље контролисати простор.

„Све ово што се дешава од арапског пролећа преко украјинске и мигрантске кризе, мислим да има везе са тим“, рекао је он.

Он је оцијенио да ће се изазивати низ контролисаних криза, које ће дјелимично контролисати САД, а преко којих ће креирати политички амбијент и контролисати политичке процесе у региону.

„На делу је промена равнотеже снага и формирање мултиполарног света, а један од знакова да се то дешава пред нашим очима је и то што Америка не може истовремено да буде кључни актер и у региону Атлантика и у региону Пацифика, па из овог нашег региона мора делимично да повлачи своје снаге“, каже Пророковић.

Он је истакао да би амерички аналитичари жељели да Америка настави да буде једина суперсила, а ако већ не може да овим регионом управља, онда да га дестабилизује до те мјере да нико други не може њиме да управља.

„Али, друге велике силе имају своје интересе, тако да ћемо видети како ће се ствари одвијати од тог сучељавања њихових капацитета“, рекао је он.

Што се тиче Европе и америчке политике, Пророковић не предвиђа да ће кључ сукоба бити између Русије и Америке, него да ће се одиграти унутар ЕУ.

„ЕУ мора да се определи – да ли је самосталан геополитички играч или је само средство у америчким рукама“, истакао је Пророковић.

Чланак ПРОРОКОВИЋ: Америка дестаблизацијом жели да контролише регион се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Док год се Русија и Иран не сложе са САД, Саудијском Арабијом, Турском и Израелом око тога ко би требало да влада Сиријом — биће ограничена и могућност за сарадњу у борби против терориста.

Руски председник Владимир Путин борави у посети Техерану, првој у последњих осам година, а том приликом присуствовао је Форуму земаља извозница нафте и састао се са председником Ирана Хасаном Роханијем и врховним верским вођом ајатолахом Алијем Хамнеијем.

Сусрет Путина и Хамнеија трајао је дуже него што је било планирано, а једна од тема била је и Сирија. Они су потврдили да политичко решење за Сирији не сме ни у ком случају да буде наметнуто, већ да о судбини те земље треба да одлучује искључиво сиријски народ. Путин и Хамнеи су саопштили да се слажу око свих актуелних питања која потресају Блиски исток.

Треба подсетити да је управо Русија била та која је предложила да се Иран прикључи групи за Сирију, која се у два наврата састала у Бечу.

Политиколог Владимир Трапара за Спутњик каже да и друге земље почињу полако да увиђају улогу Ирана, с обзиром да је Техеран најјача карика у такозваном „шиитском полумесецу“.

Он сматра да све стране у сиријском конфликту, укључујући Иран, подржавају идеју борбе против терористичке организације Исламске државе. Међутим, питање је колико је заправо могуће координисати заједничку акцију ако се узму у обзир дијаметрално супротни циљеви свих сила.

„Док год се Русија и Иран не сложе са САД, Саудијском Арабијом, Турском и Израелом око тога ко би требало да влада Сиријом — биће ограничена и могућност за сарадњу у борби против терориста“, рекао је он.

Према његовим речима, још увек су сопствени интереси појединих земаља битнији од заједничких интереса, самим тим и борба против екстремиста не добија на снази.

Истовремено, руски стручњак за Блиски исток Сергеј Сергејчев сматра да коалиција коју чине Русија, Сирија, Иран и Ирак већ функционише, иако се још увек не може рећи има ли она капацитета да победи Исламску државу, будући да се ради пре свега о идеологији.

„За борбу против идеологије потребна је сарадња са западном коалицијом, јер је недопустиво одређене екстремистичке групе сматрати ’умереним‘, а потом оптуживати Русију због бомбардовања њихове инфраструктуре“, додао је Сергејчев.

У Техерану је одржан Форум земаља извозница нафте (ФЗИН), којег стручњаци за енергетику често називају и „ОПЕК–ом“ за гас. Главне теме на скупу су биле енергенти, али и тренутна ситуација на Блиском истоку. У контексту најављеног укидања санкција Ирану поставља се питање шта ће поједине земље, чије економије у великој мери зависе од вредности нафте, предузети како би на дугорочном плану спречили њен суноврат када Иран пусти у промет своју нафту.

Руски стручњаци сматрају да овогодишњи форум није прекретница у енергетском смислу, с обзиром да повратак Ирана на светско тржиште неће имати јачег ефекта на цену нафте, а самим тим неће изазвати катастрофалне последице ни по кога.

Истовремено, стручњак за Блиски исток са института РАН Владимир Сажин каже за Спутњик да капацитети Ирана нису толико велики као што то изгледа, с обзиром да комплетна нафтна индустрија вапи за модернизацијом.

„Иран је пре увођења санкција производио око 4,2 милиона барела дневно, од којих је половину извозио. Међутим, почев од 2013. године производња је двоструко опала, док је за повратак на пређашњих 4,5 милиона барела дневно Ирану потребно додатних 200 милијарди долара за модернизацију комплетне нафтне индустрије“, рекао је Сажин.

Руски аналитичар тврди и да ће Иран за годину дана бити у могућности да извози тек пола милиона барела нафте дневно, што није довољно да се обори цена на светском тржишту.

Управо та очекивања је и потврдио ирански председник Хасан Рохани који је позвао све чланице ФЗИН, међу којима је и Русија, да учествују у развијању налазишта енергената широм земље.

Додатну потврду продубљивања односа Русије и Ирана зацементирала је вест о почетку испоруке руских противракетних система С–300, као и да ће сви договорени системи бити испоручени до краја године.

Чланак ПУТИН И ХАМНЕИ: Јединствен став за Блиски исток се појављује прво на ИСКРА.

Фото: АП, Принцип

Сједињене Државе – због дејстава Русије и Ирана у региону – губе доминантну улогу на Блиском истоку – оцијенио је The Wall Street Journal.

Лист крупног америчког капитала упозорио је да то већ постаје „очигледно”:

„Амерички утицај и учешће у пословима тог региона пролазе кроз најдубљи пад након Другог свјетског рата. То ствара политичкии вакуум који попуњавају силе, али не било које, већ силе које Вашингтон покушава да обузда” – упозорио је Рајан Крокер, бивши амбасадор САД у Авганистану, Ираку, Сирији, Либану и Пакистану.

Аналитичар Међународног института за стратешке студије Емил Хокајем додао је: „Иако САД у том региону и даље имају значајну војну моћ, њихови савезници и противници више не вјерују да ће САД даље подржавати своје пријатеље. Заправо, на Блиском истоку више нема ни једне групе која подржава САД и то је – поразно. Ствар је у томе што либерални кругови сматрају да Обама подилази ауторитарним лидерима, а аутократе у САД сада виде непоузадног савезника”.

Хојакем закључује: „САД су дефинитивно изгубиле доминирајући положај на Блиском истоку. Онај ко у Бијелу кућу уђе после Обаме – неће у рукама имати много карата. Не видим добру стратегију за следећег председника САД. Зашли смо исувише далеко”.

WSJ са своје стране процјењује да је утицај Русије на Блиском истоку – захваљујући „сиријском гамбиту” и авио-ударима – у одређеној мјери превазишао утицај који је СССР имао 70-80-их година.

Директор француског Фонда за стратешке студије Камил Гранд рекао је америчком листу:

„Путин тежи некој врсти заједничке доминације са САД на Блиском истоку и то му је безмало већ успјело”.

Чланак THE WALL STREET JOURNAL: Сједињене Државе су изгубиле доминацију на Блиском истоку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Вишемјесечни талас миграната из ратом захваћеног региона Блиског истока, осим хуманитарне катастрофе, носи и озбиљне безбједносне ризике. У колонама унесрећених, инфилтрирани су милитанти, који су искуство стицали у терористичким организацијама попут Исламске државе, Ал Нусре и других, све чешћа су упозорења домаћих и европских познавалаца безбједносних пријетњи.

О броју сумњивих особа у непрегледним колонама, малобројни желе да лицитирају. А њихове информације крећу се од неколико стотина до неколико хиљада.

Енглески Сандеј тајмс недавно је објавио да је више од 4.000 милианата терористичких организација разгранатих на Блиском истоку, већ у Европи.

Југоисток и балканске земље, тврде експерти, погодно су тло за њихово стационирање, скривање и дјеловање. Да ли је БиХ спремнa да се супротстави нарастајућој пријетњи?

Као расадник терориста! Деценију је тако БиХ карактерисана у међународним безбједносним круговима. Домаћи су углавном „гурали главу у пијесак“. Годинама су границе БиХ, несметано прелазили ратници џихада на путу ка врелини сиријског пијеска. И опет исто. А онда су ликови сумњиве прошлости и према тврдњама експерата, још сумњивије будућности, кренули у супротном смјеру, према Балкану, југоистоку Европе, па чак и Унији. Водећи бх. безбједњаци хладнокрвно су констатовали – спремни смо! Да ли је баш тако?

– Постоје институције које на некин начин флексибилно прихватају те ситуације које се у свијету карактеришу као фундаментализам и тероризма и то онемогућава пуне акције у БиХ, рекао је Милош Шолаја, професор на Факултету политичких наука у Бањалуци.

Неспособност, политичко и безбједносно пактирање са сумњивим лицима, одраније је познато. Улазак, према нашим информацијама, више од 250 безбједносно ризичних особа за само неколико седмица, и углавном преко Сарајевског аеродрома, од којих је скоро пола изгубљено с радара домаћих служби, не иде у прилог тврдњи о спремности.

Доказано – визни режим већ је нарушен. Санкција нема. У БиХ има само Стратегија за борбу против тероризма. И то на папиру.

– Та декларација је изјава добрих намјера, на органима власти, на Агенцијама за проведбу закона и наравно на друштву у цјелини је да ту Стратегију проведу у дјелу, истакао је Владо Азиновић, аутор књиге „Ал Каида у БиХ – мит или стварност“.

Стратегија је и раније предвиђала превентивно дјеловање. У пракси, било је тек репресивно! Страних бораца бх. поријекла званично око 200. Незванично више од 350.

Најмање 50 их се већ вратило, а изречена само једна пресуда с мизерном казном и то за одлазак у покушају. Повратници са Сиријског ратишта, и годинама стварана инфраструктура радикализма, за пријем долазећих џихадиста и сумњиваца погодна су база. И у БиХ и у региону.

-Долазак већине тих људи, појављивање на границама наших сусједа када немају никакве идентификационе документе оставља сумњу и код нас ствара једну већу дозу опреза, нагласио је Мијо Крешић замјеник министра безбједности БиХ.

Реалну опасност на трусном балканском тлу, повећавају слабо контролисани токови сумњивог новца. И развој информационих технологија.

– То даље усложњава проблем с обзиром на чињеницу да они дио терористичке акције коју припреме могу да раде из трећих земаља, додао је Бранимир Мандић, директор Центра за безбједносну сарадњу Југоисточне Европе.

Истине ради, ова пријетња има глобални предзнак. Нису поштеђене ни много развијеније и безбједносно функционалније земље од БиХ.

Пред мигрантским цунамијем клечи и запад и југоисток Европе. А БиХ? Већ небројено пута пала на испиту – наставља ли по старом!

Чланак РЕАЛНА ОПАСНОСТ: БиХ плодно тло за терористе? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Алијанса Русије и Ирана мења правила игре у региону. Земље Блиског истока ће почети да се зближавају с Москвом уместо с Вашингтоном, изјавио је генерал у пензији и војни аналитичар Џек Кин.

САД због Русије губе свој утицај на Блиском истоку, изјавио је амерички генерал у пензији Џек Кин у програму телевизијског канала „Фокс њуз“, коментаришући јачање руског војног присуства у Сирији.

„Алијанса с Ираном потпуно мења правила игре у региону, а стратешке последице тога су суштинске. То ће утицати на све земље у региону, које ће сада почети да граде односе с Русијом као противтежу дугорочним односима које су одржавале са САД“, сматра Кин.

Генерал је пожурио да примети да то не значи да ће САД потпуно изгубити улогу важног играча у региону. „Наша улога на Блиском истоку ће ипак бити суштински смањена“, додао је он.

Према речима генерала, очигледно је да Владимир Путин земље НАТО-а које окружују Русију сматра претњом за своју државу. Кин сматра да је коначни циљ руског председника пропаст НАТО-а.

Раније је овај генерал, наступајући у америчком Сенату, оптужио Русију да против САД започиње такозвани посредни рат, односно „рат туђим рукама“ у Сирији.

Он је, такође, наступајући у програму „Фокс њуза“, стратегију НАТО-а у Сирији назвао „апсолутно осредњом“, наводећи да нема ништа против тога што Русија бомбардује Исламску државу, али да Америка такође треба да буде „умешана“. „Ми примењујемо свој део мера, али се не суочавамо превише са самом ситуацијом, трпимо неуспехе, а ако наставимо да се придржавамо наше актуелне стратегије, изгубићемо“, изјавио је он.

Чланак АМЕРИЧКИ ГЕНЕРАЛ: САД губе утицај на Блиском истоку због Русије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Број избеглица са Блиског истока које из Македоније у Србију прелазе код Прешева се не смањује, а процењује се да је од недеље у поноћ до јутрос у 10 сати у Србију ушло још око 5.000 људи, подаци су Црвеног крста у Прешеву.

Секретар организације Црвеног крста у Прешеву Ахмет Хаљими изјавио је за агенцију Бета да је у недељу Црвени крст поделио више од 1.600 пакета суве хране који садрже хлеб, конзерве, пециво, као и млеко које обезбеђује приватни донатор.

„Проток људи не престаје а њихов број се не смањује. Ми имамо критеријум за поделу помоћи по коме иду прво деца и млади до 18 година, затим жене и болесни, по препоруци лекара. Јуче је падала и киша па смо поделили и око 500 пари обуће и нове одеће, делили смо и ми и УНХЦР”, казао је Хаљими.Хаљими је рекао и да је за сву децу избеглица са Блиског истока до сада обезбеђивано дуготрајно млеко приватног донатора из Прешева, као и да има донатора из Новог Пазара и других градова Србије, али да су због све хладнијег времена потребна и топлија гардероба и обућа.

Аустрија: 24.000 избеглица стигло током викенда

БЕЧ – Аустријска полиција саопштила је данас да је скоро 24.000 избеглица стигло у ту земљу током викенда.

Према речима портпарола полиције Хелмута Марбана, још 3.200 људи стигло је данас из Мађарске преко граничног прелаза Никелсдорф.

Европа се суочава с највећом избегличком кризом. Иако избеглице и даље стижу у Европу, земље ЕУ се боре да нађу заједничко решење ове кризе.

Чланак ПРИТИСАК НЕ ЈЕЊАВА: Од поноћи у Србију стигло још 5.000 избеглица са Блиског истока се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Ситуација са избјеглицама са Блиског Истока на српско-мађарској граници се усложњава, рекао је министар рада и додао да би ситуација могла да измакне контроли.

Чланак ВУЛИН: Ситуација на Хоргошу може измаћи контроли се појављује прво на ИСКРА.