Фото: РТС

Радивојевићи из Рогачице са својих шесторо малишана стоје насупрот свим поразним подацима о наталитету у Србији, у којој готово свака четврта породица нема деце. Они су симбол јаких, многочланих домаћинстава, каква су у селима постојала до пре 6-7 деценија, када је деце било двоструко више, иако друштво није било двоструко богатије од данашњег.

Деветогодишњи Никола је најстарији и, природно, вођа те мале дружине – којој је сваки дан испуњен радошћу. Ни овце, ни коке, ни патке, ни препелице неће бити гладне и заборављене, јер је брига о њима малишанима задовољство, а упутства старијих, увек блага реч подршке. Тако је, у породици са шесторо деце, рад – и игра и забава.

Никола храни зеца, Немања препелице, Ангелина и Јована помажу баби, а Милош води пса. Ангелина каже да највише воли да чисти.

Под тим кровом, дечји смех надјачава све остало: поспаност због устајања у цик зоре, неуобичајено дуге радне дане, бриге због малих прихода и великих трошкова…

„Мислим да сам најсрећнији човек на свету. Тешко јесте, али када погледам њих шесторо, тешкоћа прође. Радим у фирми, после кад дођем кући радим, идем у њиву – нормално“, каже отац Раде Радивојевић.

Мајка Снежана Радивојевић каже да имају све што им је важно, имају здравље, што им је најбитније.

И ко највише воли најмлађег брата, није лако утврдити.

У кући у којој је једино нежности и љубави у изобиљу, не чезне се за морем, које још нико од малишана није видео, телефонима и рачунарима.

„Моја деца немају компјутер, немају лаптоп, немају те ствари, али ја мислим да им то и не фали. Искрена да будем, мислим да им то уопште не фали“, каже Снежана.

А деда добро памти села пуна деце, ред и правило да једни иду на високе школе а други остају на имању, да кућа не запусти.

„Мој отац је имао седам синова и пет кћерки. Сад се боље живи, а мање деце. Кажу, кошта дете. Ја не могу то да схватим, заиста. У Рогачици, овде, роде једно-двоје“, каже деда Божидар Радивојевић.

Зато се Радивојевићима сви помало чуде. Изненађење су и за социјалне службе – па дечјег додатка за пето и шесто дете немају. А у њиховом дому среће је, ипак, више него тамо где је мера: три телевизора, два кућна љубимца и једно дете.

Чланак ЗА ПЕТО И ШЕСТО ДЕТЕ НЕМА ДЕЧЈЕГ ДОДАТКА: Радивојевићи против „беле куге“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Колика је вероватноћа да у једној календарској години добијете четворо деце? У случају породице Милићев – целих сто одсто! Након што је у јануару 2005. Милина Милићев родила Јовану, Милицу и Мају, ове тројке су, како у шали каже њихова мама, у децембру добиле – четворку. На свет је стигла њихова сестра Вања.

Милина је једна од 10.000 мама код које су тројке зачете природним путем, а Милићеви су једна од 15.813 породица у нашој земљи која има четворо малишана.

Иако су четири девојчице унеле неописиву срећу и радост у ову породицу, Милићеви сваки дан воде борбу за пуку егзистенцију – с обзиром на то да су сестрице провеле 43 дана у породилишту како би достигле пуну тежинуморалесу да буду храњене вештачким млеком за које су родитељи издвајали око сто евра месечно. Исту суму морали су да дају и за три, односно четири паковања пелена. Данас само за најосновније потребе – гардеробу и исхрану, месечно издвајају између 50.000 и 60.000 динара.

„Дневно се попије три литре млека и три јогурта и поједе три килограма хлеба, меса, воћа и поврћа. Пошто девојчице не могу међусобно да наслеђују обућу и одећу, стално морамо да им купујемо нову гардеробу“, објашњава ова мама.

Од момента када су девојчице стигле на свет, суочени су са маћехинским односом државе. Осим родитељског додатка, који стиже на адресу свих мама и тата без обзира на висину примања, породица Милићев није добила никакву стимулацију за своју вишечлану породицу.

Иако Милина није била запослена када су бебе рођене, плата њеног мужа била је буквално неколико динара виша од предвиђеног цензуса за дечји додатак. Данас је збир њихових примања нешто већи од 80.000 динара, што их опет чини неконкурентним за добијање социјалне помоћи.

– Неко ће можда рећи да су то „фина примања“ али ако имате на уму да нам је школа недавно само за четири екскурзије тражила 100.000 динара, схватићете шта ми (не)можемо да приуштимо нашим девојчицама од плате – каже Милина Милићев. За десет година девојчице ниједном нису виделе море.

„Кад смо их уписивали у вртић, понудили су нам да их упишу у три различита вртића, иако је прописано да се деца, а нарочито близанци и тројке, никад не раздвајају. Након неколико месеци административне битке са Министарством просвете успела сам даобезбедим бесплатне уџбенике за девојчице. Недавно нас је саобраћајни полицајац казнио јер су на задњем седишту седеле четири девојчице, са образложењем да је ауто регистрован за пет особа. Када га је мој супруг, видно изнервиран и понижен, упитао: „Које дете желите да избацим из кола?“ униформисано лице кратко је одговорило: „По вашем избору“. Још увек памтим сличну мучну ситуацију са таксистом који нам је за вожњу до Дома здравља тражио дупли износ од уобичајене тарифе. Кад смо се побунили, дрско нам је одговорио: „Имали сте пара за вантелесну оплодњу, а немате за такси”, с горчином се сећа Милина.

Због чињенице да у животу вишечланих породица има и ружних епизода, родитељи ових малишана основали су пре три године Удружење близанаца и тројки. У њега је до данас учлањена 301 породица са троје деце, 76 породица са четворо деце и пет породица које имају петоро малишана. Подаци Републичког завода за статистику говоре да 99.368 породица у Србији гаји троје деце, њих 15.813 има четворо малишана, а петоро – 5.264 породица.

У удружење је учлањена и породица Костелник из Врбаса која има петоро деце и – стамбени кредит у швајцарцима. Ту су и Миленковићи, родитељи чувених четворки из Ниша, као и Ђорђе Станисављев, самохрани отац троје деце из Зрењанина. Сви се они надају да ће политичари испунити обећање које обично дају у предизборној кампањи – да ће држава коначно почети финансијски да помаже  породице са више деце.

————————————————————–

Најлепши рођендански поклон

„У почетку сам их разликовала по килажи, јер су моје девојчице тежиле између килограм и триста грама и два килограма. Онда сам почела да их разликујем по цртама лица – Јована је имала најпрћастији нос, Милица највеће образе, а Маја ситну, филигранску грађу. Међутим, врло брзо сам схватила да их никад нећу помешати због њихових различитих карактера и међусобних односа. Милица и Маја, које су у стомаку биле испреплетане, стално су тражиле загрљај оне друге, а Јована је од доласка на свет била индивидуалацкоме је пријала самоћа“, прича Милина и додаје да су тројке биле најлепши поклон за њен 24. рођендан, кога је прославила у – породилишту.

Катарина Ђорђевић

————————————————————–

Пето дете – шести прст

Када се европска склоност апсурду, од које су Кафкa и Бекет створили литерарне опусе, повеже са домаћом, нушићевском и домановићевском – то се зове имплементација.

А када се крене са „имплементацијом“ – нема чуда које није могуће.

Колико ли се пута само чула кукњава због тога што Србијом влада бела куга!? Чак се и Ненад Прокић, звани Прокус Максимус, иначе заклети непријатељ народа и територија – недавно сетио да се општенародном нарикању придружи.

Бела куга заиста јесте пошаст српског и не само српског него и већине других европских народа. Иначе је карактеристична за друштва благостања, као доказ да добро и зло најчешће иду заједно. Срби су, међутим, као и остали Словени, успели да сједине два зла – белу кугу и сиромаштво.

Како сиромашно друштво може да се бори против нечега са чим ни богато не може на крај да изађе?

Тешко.

Али, то нипошто не значи да се борити не треба.

Један од најлогичнијих и најједноставнијих начина борбејесте државна финансијска помоћ породицама које имају много деце.

И – шта се ту догађа?

Пре неки дан на телевизији гледам прилог о жени која је добила пето дете. Држава, која јој је за осталу децу барем мршаво помагала – за пето, каже, неће!?

Разлог заштонеће, она, то јест држава, оличена у својим муцавим портпаролима, није у стању да објасни.

Тачније – објашњава надуго и нашироко, као човек који не зна шта би рекао. И уместо једног, даје више различитих одговора, као човек који лаже, па невешто покушава да своју лаж забашури.

Један од одговора је, тако, да је неко светско правило, којеје, је ли, код нас „имплементирано“, како за жену није здраво да рађа више од четворо деце. Па је, пошто је већ здравље изложила опасности, изостанком финансијске помоћи, биће, треба додатно казнити!?

А други је како је наша држава сиромашна па више од четворо деце не може да помаже!?

Овај аргумент, који би, иако нехуман,имао смисла у многољудној Индији, у земљи са белом кугом превазилази логику надреалистичке поезије.

Или – хајде да будемо буквални, па да и државни портпароли могу да нас разумеју: Кад би већина српских породица имала по четворо деце, са тим аргументом би могло да се жестоко спори. Пошто није тако, него је двоје деце по породици идеал високог прираштаја, реч је о идиотизму са којим је свака разложна полемика немогућа.

Чланак БОРБА ПРОТИВ БЕЛЕ КУГЕ – ПРАЗНА ПРИЧА: Кад је држава маћеха породицама са више деце се појављује прво на ИСКРА.