Могу ли на америчкој црној листи да се нађу и српски лингвисти? Или лектори редакција које их још имају? Када је недавно у Србију дошао нови амерички амбасадор, људи који добро знају српски и енглески помало неопрезно су рекли да се екселенција презива Скот. Али насупрот уваженим ауторима књига или студија којим је главни животни капитал одлично познавање језика, у Србији постоји и елита чији је главни капитал познавање америчких амбасадора.

И ваљда они, који су у резиденцији провели више времена него у кући остарелих родитеља у родном крају, знају како се зове амбасадор. А када су Н1, Б92, „Данас” и нови медијски стуб друге Србије, „Курир”, почели да презиме амбасадора изговарају и пишу Скaт, српски језик је добио ново правило – страна имена и презимена се изговарају у складу са нормама транскрипције, осим ако амбасаде не буду желеле другачије.

Не разумете ви где сте дошли и какве ће све примитивне шале националисти, русофили правити с вашим презименом. Зато вас молимо да будете Скат. Бар док сте овде, није тешко замислити редовне госте америчке амбасаде како саветују новог изасланика најмоћније земље на свету. Скот поново врши притисак, Скот направио дипломатски скандал, биће на насловним странама одвратних листова, а ни нама неће бити пријатно, јер, знате, лакше је читати оптужбе да радите за Кирбија или Мантера – него за Скота.

Један други пријатељ, који нам често долази у госте, има далеко незгодније презиме од америчког амбасадора, али ниједан великан друге Србије није учинио ништа да промени презиме аустријском министру Себастијану. Аустрија јесте мала, али ипак богата западна земља, па је нејасно зашто је амерички амбасадор заштићенији од аустријског министра.

Иако на први поглед делује да огромна провалија дели елиту друге Србије и конзервативни, традиционални део друштва, њихове судбине су нераскидиво укрштене.

Челници невладиних организација, маргиналних медија са астрономским буџетима некако су уверени да ће живети као снобови из чувеног романа „Велики Гетсби” Ската Фицџералда све док им амбасадори буду веровали да је идол просечног грађанина Србије неки криминалац из филмова Ридлија Ската. Кога прате агенти Скатланд јарда, док негативац пије шкатски виски са заносном плавушом и наглас чита „Ајванхо” Валтера Ската.

Никоме није јасно ко се сетио генијалне идеје да се промени правило српског језика и превентивно прекрсти  амерички амбасадор, али ту извесно признање треба одати Биљани Србљановић. Прваци друге Србије су недавно са ентузијазмом ширили по друштвеним мрежама својеврсни манифест простаклука који је саставила драмска списатељица под насловом „Ја багата, а ти гавно“.

Само што се код господина Ската једноставном променом „о” у „а” превентивно спречава да се неки примитивци играју са презименом његове екселенције, док се у жалосном уратку Биљане Србљановић истом операцијом, претварањем „о” у „а”, накнадно покривају уличарски увреде на рачун „Политике” која се усудила да објави серију текстова о токовима америчког новца.

Нема на свету примера да је ваљање у таквом вербалном и моралном блату довело до толерантнијег друштва.

А куда би водило када би почели да пишемо о преступницима са два грама драге. Или можда преступницама?

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Скоте, не буди Скат се појављује прво на ИСКРА.

Да у међународним односима има више правде него цинизма о стотинама хиљада несрећника бринуле би земље које су изненада сетиле да у Сирији нема довољно демократије, да би после пет година схватиле да и од Сирије и од Палмире и суживота шиита и сунита остале рушевине из којих све желе да побегну. Али као што је „сиријска демократија” послужила као неки велики експеримент стратега из Вашингтона и Лондона у испитивању нове руске моћи, тако је и егзодус милиона очајних људи заправо постао главни тест за Европску унију.

Какве су, дакле, залихе европских вредности у Европи? И како ће се Србија понашати ако је неко из Брисела или Берлина обавести да се те европске вредности, ипак, најбоље штите подизањем граница или жичаних ограда. Јер док се најмоћнија жена Европе Ангела Меркел све теже брани од напада да се избеглички талас мора зауставити негде у предсобљу ЕУ, у Србији се те унутарнемачке или европске расправе читају као сценарио нове драме на Балкану. А пресудну улогу у тој драми има једна земља која деценијама покушава да постане члан ЕУ а у протеклој години постала је најважнија земља за стабилност европске заједнице. Турски председник Ердоган ових недеља и месеци зна да му ниједан европски лидер неће замерити ако полиција буде упадала у редакције и хапсила уреднике, као што се нико неће озбиљно бринути за положај опозиције.

Као господар земље одакле крећу колоне избеглица ка Европи, Ердоган је изненада постао власник кључева Европе и као да жели да наплати те силне године проведене у чекаоници ЕУ. Премијер Давутоглу је у Лондону изјавио да им је неопходно 20 милијарди долара како би бринули о хуманитарној катастрофи. Некако истовремено, у турским медијима најчешће помињана реч постала је Србистан, земља која се сумњичи да је превише блиска Русији, Курдима, опозицији..

Изгледа да ће читав регион неко време ходати по затегнутој жици између Брисела и Анкаре.

Зато би и тај сабирни центар људских несрећа могао да буде једина велика непознаница у кампањи која је већ почела иако избори нису расписани. Али ће тај главни тест трајати и дуго након што избори буду завршени.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Србистан се појављује прво на ИСКРА.

Ношен великом бригом за мултиетничку Босну, лидер СДА и син писца Исламске декларације Бакир Изетбеговић је успешно пред Уставним судом БиХ оспорио Дан Републике Српске. Ако је Уставни суд БиХ прогласио Дан РС за неуставни јер се тај празник некако поклопио са Светим Стефаном, зашто сутра не би могао да поништи и име Републике Српске јер би и то име могло да повреди осећања грађана бошњачке, хрватске или било које друге етничке заједнице која је, једноставно, навикла да вековима живи у етничкој хармонији.

Тако се у БиХ догодио прворазредни апсурд – доминантну улогу у федералној влади имају три странке које су биле на власти и када је почео крвави рат (СДА, СДС и ХДЗ) али је главна претња за функционалну, јединствену и свакако мултиетничку државу човек који је на почетку рата био следбеник реформиста Анте Марковића. А зове се Додик. За две деценије на Балкану је све могуће – и да Изетбеговићев син и некадашњи Караџићеви следбеници направе историјски компромис, као и да заљубљеници у реформистичке, југословенске идеје више не верују у мултиетничност Босне која се налази још само у туристичким разгледницама. У Републици Српској су од њеног оснивања на власти биле готово све политичке опције које су Срби са оне стране Дрине успели да артикулишу.

Тешко је поверовати да се лидерима „исламске мултиетничности” из СДА, кругова блиским реису или њиховим међународним покровитељима ниједна од тих опција није била довољно добра за партнера. Нешто лакше је поверовати да би свака од тих опција била сасвим добра, само под једним малим условом – ако не би било Републике Српске.

Можда ће озбиљни људи у Вашингтону, Бриселу, Лондону или Берлину престати да верују у приче о мултиетничности БиХ када примете да у Сарајеву има више симпатизера Ал Каиде него припадника српске или хрватске мањине. Али до тада ће Србија полагати велики тест који се зове Република Српска.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Фактор Додик се појављује прво на ИСКРА.

Нешто смо чули да западне демократије имају велики проблем с руским лидером Владимиром Путином који је, изгледа, помислио да и Русија, као велика нација, има право да штити своје националне интересе. Никако није у реду да се у исту раван стављају хуманистички напори Вашингтона, Лондона за ширењем демократије и сакупљањем нафте са том грозном руском агресијом која има за циљ да заштити милионе Руса од отворених симпатизера нациста у Украјини. И како уопште градити демократију у Србији са људима који имају разумевања када Руси отворено показују претензије према руској заједници, а чуде се када Американци и њихови подизвођачи радова уз још већу употребу силе покажу претензију према нафти или гасу који чами десетак хиљада миља од купаца који су их се ужелели. Део недемократизоване јавности у Србији није праведан према западним интервенцијама – ниједан хуманиста у Вашингтону, Лондону не жели да контролише територију или људе у Ираку, Либији или Сирији, али би, изгледа, сви да контролишу сировине.

У тој медијској мануфактури глобалних непријатеља као да је установљено важно правило – како је креативност Си-Ен-Ена или Би-Би-Сија расла, тако су расле и димензије негативаца. После серије лидера из Средње Америке који су преко ноћи од савезника постајали криминалци, уследио је Милошевић, па Садам и Асад, да би последњих година титулу архинепријатеља понео Владимир Владимирович. А сада је, изгледа, на ред дошло колективно кинеско руководство.

Пре неколико недеља амерички званичници и Пентагон изразили су велику забринутост због знатног повећања кинеског војног буџета, иако је он и даље вишеструко мањи од трошкова Пентагона. Американцима се није нимало свидело што је кинеска војска све присутнија у близини Тајвана, острва које је, барем према Уставу и међународном праву, део Кине иако има завидан степен аутономије. Ових дана су и Би-Би-Си и други западни медији велику пажњу посветили вештачким острвима на којима су Кинези, у својим водама, изградили поморске базе па на тај начин угрожавају слободу кретања идеја, људи и, да, сировина. А угрожавају и западну демократију јер су базе у близини – Филипина. Нико наравно не зна да ли ће се тај пропагандни рат завршити када Пекинг одлучи да направи неке озбиљне компромисе у трговини са западним силама или се, можда, дистанцира од Русије и организације која се изгледа зове БРИКС.

Али није све тако црно за западну демократију – у Саудијској Арабији су се, према дирљивим и ентузијастичним извештајима, на локалним изборима појавиле жене као кандидати. Звезда Си-Ен-Ена Беки Андерсон направила је потресан прилог о женама које могу саме да возе аутомобил, што је свакако џиновски демократски искорак. Ако и падне која глава опозиционог лидера на јавном погубљењу то свакако не би требало да пољуља наду у саудијску демократију. Беки је то већ разумела.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Нека се припреми Кина се појављује прво на ИСКРА.

Неко би морао да каже премијеру Александру Вучићу да у времену озбиљне буџетске штедње почне да штеди и на пријатељствима.

Можда тај захтев делује бизарно у земљи која је скупо платила свако своје непријатељство, али бизарно делује и та мануфактура пријатељстава, која као да почињу и завршавају на заједничким конференцијама за новинаре.

Јер није нимало лако бити истовремено пријатељ и Ангели Меркел и Алексису Ципрасу, Џозефу Бајдену, Матеу Ренцију, Себастијану Курцу, саветнику Меркелове Кристофу Хојсгену, али и амбасадорима Давенпорту и Кирбију, које таблоиди блиски власти једном месечно сумњиче да спремају паклени план за Србију. После Поточара и Томпсона у Книну, мора да је исцрпљујуће и градити пријатељство са лидерима у региону.

Јесте Вучић лидер земље која је пре две деценије у западној хемисфери била третирана као парија, због чега знатан број грађана и данас као примарни циљ добре спољне политике не види ни Европску ни неку источну унију, већ избегавање сукоба, санкција. Јесте и он сам био у партији која се налазила на западним црним листама, па је и логично што је у новој партији пожелео да свакога дана стекне или направи неког новог пријатеља. Јесте мало балканско чудо што га у Америку по други пут позива човек који није само потпредседник САД, већ и потенцијални будући председник најмоћније земље света, раније познат по веома тврдом ставу према Србима.

Од октобарских промена, српски лидери често су се хвалили специјалним, пријатељским везама са светским лидерима, који су, по правилу, остајали дуже у разговору са њима, кршили протокол како би им исказали посебну част. Осећали су да се међу њима успостављао посебан однос, али посебан однос нису осетили обични грађани Србије.

Пријатељство се, као по неком правилу, највише користи у срединама где га најмање има – у високој политици или великим корпорацијама.

Читава армија млађих пословних људи има обичај да се пријатељски загрли са сваким пословним партнером кога види два пута у животу. И нема никакав проблем када пријатељу да отказ уз загрљај и образложење да му, заправо, помаже да се више посвети породици. Можда се тако осећао Борис Тадић када је схватио да су му велики европски пријатељи омогућили да се више посвети породици.

Папа Фрањо изјавио је ових дана да се осећа искоришћеним кад чује колико људи говори да им је он пријатељ. „Никада нисам имао толико самозваних пријатеља као сада. Свако је папин пријатељ”, рекао је јуче поглавар Римокатоличке цркве.

„Пријатељство из користољубља је нешто што ме боли јер је пријатељство светиња. Библија каже да можете имати једног или два пријатеља”, закључио је папа.

Али ако икад дође у Србију, стећи ће више пријатеља него у читавој својој богоугодној мисији.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Пријатељи се појављује прво на ИСКРА.

Нису такви призори никаква новост за нас у Србији, али смо могли да их видимо само када неки локални или београдски ђилкош, после петог пива и дебакла свог фудбалског клуба, дозива спору конобарицу. Зато је дан након меча, у којем је Новак већ превазишао велике тениске легенде попут Мекинроа и Лендла, тај бизарни детаљ са бајањем на Вимблдону постао нека врста кључа за читање свега. „’Ајде да разумемо зашто нас не воле, али зашто не воле Новака”.

Тако Новак Ђоковић, оно најбоље што је из ове земље изашло у протеклој деценији, није постао симбол само оне боље Србије него и симбол нечега знатно озбиљнијег – да западни свет и ту бољу Србију прихвата веома тешко, само ако баш нема алтернативе и ако ниједно бајање са најбољих седишта не помогне. И да су аплаузи и подршка публике били знатно топлији када је Новак губио велике мечеве, као у финалу Ролан Гароса, него када је по трећи пут освојио Вимблдон.

За неку утеху у причи о зиду неразумевања, за који ни Новак није пронашао довољно добар лоб нити пасинг шот, остаје неколико коментара водећих британских листова који су дошли дан пошто су се главе охладиле. После освајања титуле Ђоковић је био најусамљенији човек у југозападном Лондону, хладнокрвни убица бајке о Федереру и романтичних снова његових навијача, пише коментатор Би-Би-Сија.

„Шта би он могао да уради? Он је лош момак који није учинио ништа лоше. Није отео слаткиш из руку бебе, није отказао божићну прославу нити произвео гигантски ласер смрти за уништење највећих градова на свету”, додаје се у коментару под насловом „Зашто Новак заслужује више поштовања“, док је коментатор „Телеграфа” у наслову запитао „Где је љубав за Новака Ђоковића”. Има дакле наде да ће Енглези једног дана заволети нашу тениску легенду. А после, када испробају сва бајања и вуду дипломатске трикове, можда дође ред и на нас остале.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Вимблдонски пацијент се појављује прво на ИСКРА.

Ових неколико реченица није написао неки уморни члан Српске академије наука и уметности после најновије серије лекција коју су нам лепо поделили словеначки пријатељи Тања Фајон или Кардељев унук Игор Шолтес, који нам као посланик европских Зелених поручује да би нама папа, а не Бевц, могао да помогне на путу у ЕУ. Или после неке изјаве вишегодишњег учитеља европских интеграција Јелка Кацина, који је изгледа нека врста реинкарнација оног Кацина с почетка деведесетих година када је био шампион пропаганде дезинтеграције. Реченице с почетка текста није написао ни смирени интелектуалац са снажним литерарним даром и нешто слабијом толеранцијом, који није могао да отрпи посланице из Загреба у којем се хрватска влада згражава над примитивним изјавама ванпарламентарног лидера Војислава Шешеља, али ћути о слободи за парламентарног лидера Главаша, који није дошао на удар закона због због шовинистичких изјава. Већ због егзекуције српских цивила у Осијеку.

Тих неколико реченица написао је Милош Црњански, давне 1935. године, пре него што је прва југословенска заједница нестала и пре него што су настали прогони, логори, који су се заувек уселили између братских народа, иако су се комунисти трудили да објасне како су сви народи подједнако борили против фашизма, али су истовремено подједнако учествовали и у спровођењу фашизма. У оно што је Црњански писао је тешко поверовати јер нас је читава армија невладиних активиста и медијских бораца одавно убедила да су РТС, више, и ХРТ, мање, заправо затровали народ који је одувек живео у срећи и толеранцији.

Текст једног од највећих српских писаца има сасвим сликовит назив „До тога мора доћи – како ствари стоје са српског становишта”, али је број часописа „Идеје” у којем је објављен забрањен, а великани комунистичке интелектуалне мисли Марко Ристић и Коча Поповић тим поводом оптуживали Црњанског за фашизам.

Прошло је осам деценија, два рата и један просечан живот човека било које националности, али су односи бивших југословенских народа остали залеђени, као да их је неко ставио у временску капсулу у нади да ће када се једном пробуде заборавити на све што је било. Али изгледа да није ништа заборављено.

Изгледало је да ће десетак година након стварања нових држава бити довољно да се успоставе нови односи између нових држава и старих и нових народа. Десио се сасвим други феномен – да земље које су бежале од заједнице са Србијом која им, наводно, није дала да покажу своје потенцијале, сада желе да помогну Србији да покаже своје потенцијале. У толеранцији или у аутомазохизму.

Иако је прошло четврт века од распада бивше заједнице, та заједница је и даље окупљена у чекаоници Европске уније, само што су улоге нешто промењене. Словенија и Хрватска су већ преузеле улогу председника одељенске заједнице који разредном старешини пријављује ко одсуствује са часова европских, демократских интеграција, али је та велика победа „западне браће” заправо само политички покривач за освајање тржишта Србије. И док су у Србији грађани снажно подржали борбу против домаћих тајкуна и Мишковићевог монопола, нису могли да претпоставе да ће главни српски бизнисмен постати Ивица Тодорић, али то још не значи да ће за мање привреднике то бити горе решење.

Као што лаичким посматрачима делује да је нека недефинисана служба у Бриселу или Вашингтону одредила да словеначки другоразредни политичари буду нека врста инструктора у првом делу нашег европског пута, тако је готово извесно да ће хрватски пријатељи постати наши главни сапутници на европском путу. Чули смо доста званичних изјава према којима Хрватска највише жели да источни суседи што пре уђу у ЕУ, али и пре отварања првог поглавља постало је јасно да ће Хрватска постати наш сапутник на путу ка ЕУ, која ће на свакој степеници показивати озбиљност своје нове државе, али и озбиљност старе мржње. Зато би и Србија морала да схвати да је, стицајем историјских околности, постала неки угаони камен у стварању нових држава. Или сасвим једноставно – свака нова држава ће тренирати своју озбиљност на отпору према Србији.

После Фрање Туђмана, београдски интелектуални кругови су с нескривеним одушевљењем дочекивали Стипу Месића (иако постоји снимак с аустралијског радија на којем он одушевљено хвали усташки покрет), али је Месић на самом крају последњег мандата, на православни Божић, одлучио да посети Косово. Иво Јосиповић је, међутим, деловао као велики искорак, с којим је бивши председник Србије Борис Тадић постао пријатељ, с којим је пред камерама пловио баркама и објашњавао да ће то лично пријатељство сигурно прелити и на национални ниво. У тој офанзиви шарма, Тадић је објашњавао хрватским медијима да му је као младићу била највећа жеља да буде светионичар на неком јадранском острву, али на крају Јосиповићевог мандата испоставило се да је најумеренији хрватски председник одлучио да одликује Ејупа Ганића, кога српске власти терете за злочин у Добровољачкој улици.

У једној од омиљених српских дисциплина – претрчавања из крајности у крајност, добар део српске јавности данас је уверен да никада на Балкану није постојала блискост, толеранција или сарадња. Али некако заборављају да је Београд био уточиште за све врхунске интелектуалце у модерној историји. Некада су и Иво Андрић или Меша Селимовић одлучили да буду део српске културе, али је велики проблем што данас велики део „српске елите” не може да прихвати што је Емир Кустурица одлучио да буде део те исте елите.

„Нек будем данас једини, али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса”, написао је аутор „Сеоба”. И „Ламента над Београдом”.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Срби, Хрвати, Словенци и остала велика браћа се појављује прво на ИСКРА.