Фото: Sputnik /AP Photo / Markus Schreiber

Руска делегација смештена је у последње редове на комеморативним догађајима у логору Аушвиц-Биркенау у пољском Ошвјенћиму, пожалила се заменица председника Јавне посматрачке комисије Москве, чланица Савета за људска права и активисткиња за људска права Ева Меркачова.

„Стекли смо утисак да је земљи-ослободиоцу умањен значај. Није баш пријатно и никако није јасно“, рекла је Меркачова.

Она је навела да је руска делегација била најрепрезентативнија и њеним представницима су дали да говоре.

„Добро је што су нам дали да говоримо на церемонији и сви смо успели да запалимо свеће. То је већ много“, закључила је она.

На комеморацији су учествовали и бивши заробљеници, државни званичници, дипломате, уметници, представници јавних организација из многих земаља.

У Ошвјенћиму је у недељу одржана комеморација поводом 74. годишњице ослобођења концентрационог логора Аушвиц-Биркенау.

Русију је представљала делегација Савета Федерације коју су чинили сенатори Владимир Лукин, Владимир Кругли, Ростислав Голдштајн. У Пољску је такође стигла и група из Фондације „Холокауст“ на челу са њеним председником Алом Гербер.

Раније је председник одбора за међународне послове Савета Федерације Русије Константин Косачов истакао да ће делегација Савета Федерације доћи у Аушвиц, упркос замрзнутим односима са пољским парламентарцима и без њихове позивнице.

Аушвиц-Биркенау био је највећи нацистички логор смрти који је најдуже постојао и због тога је постао један од главних симбола Холокауста.

У периоду 1941-1945. у логору је убијено око 1,4 милиона људи, од којих је 1,1 милион Јевреја.

Логор су 27. јануара 1945. ослободиле трупе Црвене армије.

На његовом месту је 1947. године направљен музеј, а 1979. је стављен на списак светске баштине Унеска.

Чланак СКАНДАЛ У АУШВИЦУ: Руска делегација смештена у последњи ред се појављује прво на ИСКРА.

Студенти Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици поручили су данас амбасадору Немачке у Приштини Хелту да нису имали намеру да својим перформансом „Косовошвиц“ увреде Немачку, већ да укажу на то да се Срби на Косову и Метохији данас налазе у сличној ситуацији као пред Други светски рат.

Студенти су у отвореном писму Хелту, који је осудио перформанс „Косовошвиц“ и назвао га непримереним и одвратним, навели да их је зачудило његово реаговање и питали га да ли га је погодило што су студенти носили беле траке на којима је писало „Срби“ или због подсећања света на могућу хуманитарну катастрофу и понављање слика из прошлости.

​„Сматрамо да се налазимо у сличним приликама као пред Други светски рат. Срби су на КиМ прогањани, убијани, затварани, малтретирани, одузимано им је право на слободу кретања, слободу вероисповести, смештени су у гета и енклаве“, навели су студенти и надовезали се питањем зашто „’слободарска и демократска Европа‘ ћути на малтретирање српског народа од стране Албанаца“, наводе студенти.

Студенти су се и запитали како Хелт, као историчар, може да напише да му је одвратан перформанс који захтева од Европе, па и њега лично, да не дозволи да се више никада и нигде не понови епизода концентрационих логора.

„Зар ви, као историчар, нисте проучили прошлост Срба, Србије, Косова и Метохије? Ако јесте, онда знате колико су Срби страдали у прошлости од разних окупација, логора и злочина у оба светска рата“, наводи се у писму студената.

Амбасадора питају и да ли га је погодио назив „Косовошвиц“, због паралеле са злогласним логором Аушвицом, уз примедбу да је можда био адекватнији назив „Косововац“ и паралела са Јасеновцем, ког су, како су приметили, чак називали „балкански Аушвиц“.

​Студенте је занимало и да ли је Хелта згрозила сцена из перформанса у којој се студентима преко решетака даје хлеб, а уверени су да амбасадор боље од њих зна зашто је дошло до несташице хране на КиМ.

На амбасадорову опаску да треба да читају историјске уџбенике и не износе алтернативне чињенице, студенти су одговорили да би радо читали књиге и подсетили га да власти у Приштини спречавају и доставу књига написаних ћирилицом.

Студенти су понудили да угосте Хелта и са њим одрже академску дебату о историји, међународном јавном праву и политичким наукама и позвали га да пружи подршку и узме учешће у студентским перформансима и борби против угњетавања.

Чланак СТУДЕНТИ НЕМАЧКОМ АМБАСАДОРУ: Погодио вас „Косовошвиц“ због Аушвица се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Пољски Институт за национално сећање је на интернету објавио имена нацистичких заповедника и стражара у логору смрти Аушвиц, за време немачке окупације Пољске. На списку има и фолксдојчера из Хрватске, пренео је загребачки портал „Индекс“.

На попису је, како се наводи, око 9.000 имена. Готово сва су немачка, а уз нека од имена су приложене и фотографије.

Институт за национално сећање (ИНР) се нада да ће тако доказати да су Аушвицом управљали Немаци, а не Пољаци. У логору је убијено више од милион људи, највише Јевреја, али су жртве били и Пољаци, Роми, и политички затвореници.

На листи су информације о заповедницима и стражарима СС јединица који су радили у Аушвиц Биркенау – њихова имена, места и године рођења, националности, подаци о војној служби.

Директор ИНР-а Јарослав Сзарек каже да би попис требало да помогне да о Аушвицу престане да се говори као о пољском логору.

Најављује да ће институт саставити сличну листу и за остале нацистичке логоре у окупираној Пољској.

Део који се односи на заповедника логора Рудолфа Хеса, који је њиме управљао од 1940. до 1943. године, садржи и фотокопију смртне казне, коју му је 1947. досудио пољски суд.

Пољска већ годинама покушава да докаже да је погрешно логоре називати „пољским“ искључиво због њиховог географског положаја.

Нова база података доступна је на пет језика и „служи као оружје за борбу против лажи“, рекао је Сзарек.

Совјетске снаге су ушле у Аушвиц 27. јануара 1945. године. Нацисти су га напустили неколико дана раније и оставили га мање-више нетакнутог.

На неславном попису, осим Немаца, има и припадника бројних других народа, посебно оних чији су режими за време Другог светског рата били одани Хитлеру.

Један од њих је Станислав Вац, који је рођен у Сремској Митровици 7. 5. 1920. године. У документацији пише да је реч о фолксдојчеру из Хрватске.

Јозеф Вогел рођен је 16. 11. 1916. године у Илоку. До 1941. је служио у војсци Краљевине Југославије. По занимању је био посластичар.

Чланак ПОЉСКА: Објављен списак имена нациста у Аушвицу, има и хрватских фолксдојчера се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AP Photo/ POLAND OUT

Пољски премијер Беата Шидло и неколико посљедњих преживјелих из нацистичког логора Аушвиц одали су данас почаст жртвама холокауста, 72 године након ослобођења концентрационог кампа.

„Патње жртава Аушвица су рана која никад неће зарасти и неће бити заборављена. Нико не схвата ту патњу. Желим да поново пошаљем поруку са овог мјеста и овог нацистичког логора који је представљао зло, зло које може да побједи добро“, истакла је Шидло.

Она је навела да су сјећање и истина наша одговорност и оружје против зла.

Нацистичке окупационе снаге оформиле су логор Аушвиц-Биркенау у Освјећиму, око 70 километара од другог по величини пољског града Кракова.

Између 1940. и 1945. године Аушвиц је постао комплекс барака, радионица, гасних комора и крематоријума.

Више од милион људи угушено је гасом, стријељано или објешено у логору или су преминули због немара, изгладњивања или обољења. Совјетска Црвена армија ушла је кроз капију Аушвица почетком 1945. године током напредовања ка Берлину.

Чланак АУШВИЦ: Шидло и преживјели холокауста одали почаст жртвама Аушвица се појављује прво на ИСКРА.

Деведесетпетогодишњи Хуберт Зафке, оптужен за саучесништво у убиству 3.681 особе у нацистичком логору Аушвиц, у фебруару ће изаћи пред немачки суд.

Зафке је радио као медицински радник у „логору смрти“, од 15. августа 1944. године до септембра 1945. године.

У том периоду у логор је доспело 14 возова са заробљеницима међу којима је била и тинејџерка Ана Франк. Највећи број заточених убијен је у гасним коморама.

Из немачког суда саопштено је да ће Зафке изаћи пред суд 29. фебруара и да је способан за судски процес.

На терет му се ставља саучесништво у окрутним убиствима 3.681 особе.

Поред тога, суд у саопштењу наводи да је Зафке био свестан „сврхе“ логора, преноси Анадолија.

Око милион и 300.000 европских Јевреја убијено је у Аушвицу, највећем концентрационом логору нацистичке Немачке.

Чланак НЕМАЧКА: Чувар Аушвица на суду због убиства више од 3.500 људи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Двојица британских тинејџера који су у јуну кажњени новчано због крађе предмета из нацистичког концентрационог логора Аушвиц, суочиће се са судским процесом према истим оптужбама, саопштено је данас из пољског тужилаштва.
Тинејџери, који су се вратили у Енглеску, у јуну су проглашени кривим и осуђени на једногодишњу условну казну уз новчани износ.

Званичник из канцеларије пољског државног тужиоца у граду Освјећим на југу Пољске, гдје се налази Аушвиц, Маријуш Сломка казао је да су они промијенили исказ, наводећи да се не осјећају кривим због чега су против њих изнијете нове оптужбе.

Он је нагласио да, уколико буду проглашени кривим, тинејџери се суочавају са затворском казном до десет година затвора због „крађе предмета од историјске вриједности“.

Према његовим ријечима, оптужбе против тинејџера изнијете су у граду Кракову на југу Пољске.

Чланак КРАЛИ У АУШВИЦУ: Нове оптужбе против двојице британских тинејџера се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Суд у Њемачкој изрекао је данас казну од четири године затвора Оскару Гренингу, некадашњем официру јединице „Ес-Ес“, због саучесништва у масовном убиству.

Оптужени, познат под надимком „Књиговођа из Аушвица“, није никог убио лично док је радио у озлоглашеном нацистичком логору у окупираној Пољској, али је тужилаштво тврдило да је сортирањем банкнота одузетих од Јевреја који су допремани возовима помагао режиму одговорном за масовно убиство.

Коментатори оцјењују да би ово могло да буде једно од посљедњих великих суђења за холокауст.

Гренинг 94 се јуче покајао и рекао да му је „веома жао“ због времена проведеног у озлоглашеном нацистичком концентрационом логору.

„Нико није требало да буде у Аушвицу. Знам то. Искрено се кајем што то нисам раније схватио, веома ми је жао“, рекао је Гренинг пред судом у Лунебергу, на сјеверу Њемачке.

Суђење Гренингу почело је у априлу према оптужници у 300.000 тачака за саучесништво у убиству у случајевима депортације мађарских Јевреја у гасне коморе у Аушвицу између маја и јула 1944. године.

Њемачко тужилаштво затражило је прошле седмице казну од три и по године затвора, а одбрана је тражила ослобађајућу пресуду.

Чланак ПРЕСУДА: „Књиговођи из Аушвица“ четири године затвора се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Група руских мотоциклиста, међу којима и један од Ноћних вукова којима су пољске власти забраниле почасну вожњу преко Пољске до Берлина, обишли су данас некадашњи нацистички логор Аушвиц на југу Пољске и одали пошту жртвама и совјетским војницима који су логор ослободили.

Владимир Василев, учесник неуспеле почасне вожње од Москве до Берлина, избегао је повратак с границе, што се десило 23-ојици припадника тој најстаријег руског мотоциклистичког клуба, тако што је у Пољску ушао из Чешке.

У Чешку је стигао авионом, позајмио мотоцикл, развио на њему руску заставу и придружио се данас једној другој, одобреној групи руских мотоциклиста и њиховим пољским колегама.

Они су солидарно дошли да у име Ноћних вукова, које власти нису пустиле преко границе, положе цвеће на споменик жртавама холокауста и на гробове црвеноармејаца који су 27. јануара 1945. ослободили тај највећи логор смрти који је Хитлерова Немачка подигла у окупираној Пољској.

„За нас је историја била увек важна. Дошао сам да подсетим нашу децу шта се овде десило, како се убудуће не би поновило”, казао је члан омиљеног бајкерског клуба руског председника Владимира Путина пољским медијима.

Обилазак логора с водичем који говори руски, Ноћни вукови резервисали су пре неколико недеља, казао је данас портпарол Музеја логора Аушвиц-Биркенау, Бартош Бартизел.

Тада су се надали да ће стотинак мотоциклиста с руским заставама проћи трасу дугу 6.000 километара од Москве до Берлина преко Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке и Аустрије и путем обићи гробља и споменика стотина хиљада војника Црвене армије који су положили животе за ослобођење од фашизма тог дела Европе.

Руски мотоциклисти поштовали су данас у Аушвицу забрану уношења симбола који пропагирају фашизам и комунизам, а заставу бившег Совјетског Савеза под којом су пре 70 година корачали црвеноармејци, развили су само на моменат, испред капије, ван терена логора, док су чекали на улазак, јавили су пољски медији.

Патриотску вожњу руских бајкера Путевима победе на 70. годишњицу краја Другог светског рата део Пољака, али и Чеха и Словака, и немачки, пољски и чешки званичници доживели су као политичку провокацију.

На Ноћне вукове гледају као на милитантне националисте који су подржали анексију Крима, а њихов лидер Александар Залдастанов један је од оснивача Антимајдана поводом сукоба у Украјини.

Немачки званичници најавили су да ће им поништити шенгенске визе а улазак су им забраниле пољске и литванске власти, иако су имали важеће визе, док је Чешка одбила молбу руске амбасаде у Прагу да им олакша пролазак кроз Чешку, као што је то обичај приликом разних групних манифестација.

Чланак НИСУ ГА ЗАУСТАВИЛИ: „Ноћни вук” упркос забрани дошао чак до Аушвица и одао пошту жртвама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Влиц

Ева Кор (81), која је преживела тортуру у Аушвицу, загрлила је бившег чувара овог логора, Оскара Гренинга (93), који је оптужен за помоћ при убиству најмање 300.000 људи у злогласном логору Аушвиц у којем је две године радио као чувар. Ева је на суду причала о томе како су доктор Јозеф Менгеле и његова екипа експериментисали на њој и на њеној сестри у нацистичком логору.

Ева Кор, која је преживела хорор током боравка у озлоглашеном нацистичком логору, нашла је у себи снаге да опрости чувару који је јавно тражио опроштај.

Она га је загрлила, захвалила му, руковала се са њим и опростила му, а онда се он, према њеним речима, онесвестио.

Оскар је прво био изненађен, а онда се осмехнуо. Пољубио ју је у образ и саслушао причу ове жене, која је са својом сестром била део монструозног експеримента који је доктор Менгеле вршио на људима.

Друге жртве и породице жртава критиковале су Еву Кор због овако јавног извињења, а чак су је називали и издајицом.

– Жртве које су преживеле тортуру не могу бити слободне док не скину са својих плећа терет бола и беса и не опросте нацистима – не зато што они то заслужују, него зато што ја то заслужујем. Када причам са онима који су преживели исто што и ја и кад их питам зашто их мој опроштај вређа, они не умеју да ми одговоре. Претпостављам да жртве воле да имају своје жртве. Не разумем то самосажаљевање. Нисам заборавила шта су ми урадили, али не сажаљевам себе – каже Ева.

Чланак ДИРЉИВО ПРАШТАЊЕ: Логорашица грли „рачуновођу Аушвица“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/АП

Оскар Гренинг (93), бивши чувар нацистичког логора у Аушвицу којем је почело суђење у Луенебургу на северу Немачке, шокирао је присутне у суду сведочењем о зверствима у том логору. „Рачуновођа из Аушвица“, како су га прозвали, навео је како је гледао како есесовац удара бебу о камион до смрти, приликом доласка нових Јевреја у логор.

– Мој први рад на прихватној рампи мора да је био негде у новембру 1942… и ту се десило нешто што ми се урезало у сећање. Новопридошли су већ отишли и пртљаг је био однет, када се одједном указала беба која је била остављена. Официр СС је ухватио за ноге и лупао је о челичне шипке камиона, да би је потом бацио у ђубре на шинама. Срце ми је стало. Био сам шокиран, па иако нисам имао права да му кажем ништа, казао сам му: „То што си управо учинио, мислим да није у реду“ – тврди Гренинг.

Каже да је добио леден одговор од есесовца.

– А шта би ти урадио? Трчао за том женом и вратио јој бебу? – наводно је одговорио официр.

Гренинг каже да је био изузетно потресен и да је касније затражио од команданта премештај из Аушвица. Он је испричао суду да је обезбеђивао пролаз хиљада Јевреја од сточних вагона директно до гасних комора и да дели „моралну кривицу“ за то што се догодило.

Тужилаштво Гренинга терети по 300.000 тачака оптужнице за учествовање у убијању, а он тврди да је био сведок зверстава, али да није учествовао у њима.

Гренингов посао је био да прикупља ствари које су припадале депортованима након што би они стигли у логор и пролазили кроз процес селекције који је за многе значио одлазак у гасне коморе.

Он је проверавао њихов пртљаг, узимао и бројао сав новац који је налазио и слао га у централу СС у Берлину, где је он коришћен за финансирање ратних операција нациста.

Чланак СВЕДОЧЕЊЕ „РАЧУНОВОЂЕ ИЗ АУШВИЦА“: Гледао сам како есесовац лупа бебу о камион док се није ућутала се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Оскар Гренин, 93- годишњи Нијемац, оптужен за помоћ при убиству најмање 300 000 људи у злогласном логору Аушвиц, признао је данас да је још 1942. године, по доласку у логор, сазнао о гасним коморама и, замолио за опроштај.

„Молим за опроштај. О питању формално-правне кривице, морате ви одлучити“, рекао је овај старац првог дана суђења за који се каже да би могао бити посљедњи велики судски процес њемачког правосуђа, везан за логор Аушвиц. Гренинг је, како преносе медији, показао кајање на овом суђењу, које је почело уз велико медијско интересовање.

Пресуда оптуженом требало би да буде донесена крајем јула, преносе медији.

Гренинг, који је годинама живио у једном селу у близини Линебурга, терети се да је као подвођа у Хитлеровој персоналној гарди, чији су чланови, између осталог, надгледали затворенике у логорима, одговоран за пружање помоћи у убиству у 300 000 случајева.

Гренинг се помиње у медијима као „књиговођа Аушвица“, пошто је, између осталог, како се каже, у овом логору био задужен да се пртљаг логораша стави на сигурно и претражи да ли има новца и вриједности.

Банкарски чиновник Гренинг је, према оптужници, бројао новац логораша осуђених на смрт, водио књиге о томе и тачне податке слао у берлинску централу Хитлерових злогласних СС- јединица. Гренингу је било познато да су у Аушвицу убијани они заробљеници, који нису били радно способни, па је он зато, како га терети оптужница, нацистичком режиму обезбјеђивао привредну добит и подржавао систематско уништење логораша.

Оптужница против Гренинга ограничена је на такозвану „мађарску акцију“ у љето 1944. године, при којој је најмање 300 000 људи убијено, преносе медији данас, са почетка суђење. Гренингов адвокат Ханс Холтерман истакао је да је његов клијент имао другачије задатке од Ивана Демјањука, једног од посљедњих осуђених нациста.

Државно тужилаштво Њемачке теретило је, наиме, Украјинца Дејмањука да је немилосрдно и безосјећајно, заједно са другим чуварима и СС-овцима тјерао људе у гасне коморе, „јер је лично желио њихову смрт из расно-идеолошких разлога“. Демјањук, кога је Земаљски суд у Минхену прије неколико година због учешћа у убиству више од 27 000 Јевреја у пољском логору Собибор осудио на пет година робије, ослобођен је убрзо због старости, а затим, 2012. године умро.

Данашњи процес против Гренинга изазвао је велико медијско интересовање, тако да је само за стране новинаре резервисано 23 мјеста, а акредитовани су новинари из Америке, Велике Британије, Русије, Мађарске и других земаља, преносе медији. Овај процес има и своју посебну тежину, пошто постоји и велики број такозваних грађанских тужби преживјелих логораша и њихових породица.

„Дуго времена нисам се усуђивала да се сјећам“, рекла је 87- годишња Хедy Бохм из Торонта, преживјели логораш и једна од 67 особа које су у овом процесу подигле грађанску тужбу против оптуженог. „Овдје сам дошла да бих се сјетила и све још једном преживјела“, рекла је Бом, додајући да је она у Аушвицу била нико, само једна робиња.

„Ово је за мене поклон судбине да могу да га (Гренинга) погледам у очи и видим на оптуженичкој клупи“, рекла је Бом, једна ситна старица, кратке сједе косе која је у Њемачку из Канаде допутовала са кћерком. „Овде се не ради о освети“, нагласила је та старица.

Указујући да је казна за Гренинга секундарна ствар, Бом је рекла да је за њу, међутим, одлучујуће то што ће се процес против овог СС-овца уопште одржати.

Чланак ГРЕНИНГ НА СУЂЕЊУ: Молим за опроштај се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Суд у Њемачкој саопштио је да је један 93-годишњи мушкарац оптужен за саучесништво у убиству више хиљада људи док је био стражар и припадник СС јединица у нацистичком логору Аушвиц у окупираној Пољској.

Оптужени, чије име није објављено у складу са законима о приватности, био је распоређен у Аушвицу од јануара 1942. године до јуна 1944. године, саопштено је из суда у граду Детмолду.

Он је служио у логору „Аушвиц један“, али је надгледао и довођење нових затвореника, већином Јевреја, у Аушвиц-Биркенау, који је дио великог затворског комплекса у коме је убијено око 1,1 милион људи.

Адвокат оптуженог Јоханес Салмен рекао је да је његов клијент признао да је радио у „Аушвицу један“, али одбацује да је био у логору Биркенау, као и сваку умијешаност у убиства.

Он се терети за саучесништво у убиству по 170.000 тачака.

Чланак ЊЕМАЧКА: Оптужен 93-годишњи мушкарац за убиства у Аушвицу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Невиђени скандал догодио се у Пољској када су након обележавања дана сећања на жртве Холокауста, унутар тог здања, чувари закључали пет особа, од чега двојицу Јевреја, а након три и по сата их пронашли, ухапсили и испитивали као преступнике.

Наиме, председник Јеврејске заједнице Рима Рикардо Пачифичи, њен секретар Фабио Перуђа и екипа италијанске телевизије, на челу с водитељем Давидом Паренцом, такође Јеврејем, остали су након комеморације у логору до касно увече, у ТВ преносу емисије о Холокаусту. Када су кренули у хотел, установили су да је капија закључана. Полиција је дошла када су активирали аларм.

– Шокиран сам. Мене и Давида Паренца, двојицу Јевреја, заробили су у Аушвицу. На месту где сам изгубио део породице, где су страдали моји дедови – испричао је Пачифичи.

Пољска је јуче званично изразила жаљење због апсурдног неспоразума.

Чланак АПСУРДНИ НЕСПОРАЗУМ: Закључали Јевреје у Аушвиц и ухапсили их се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принтскрин Јутјуб

Сви покушаји да се поново пише историја недопустиви су и неморални, јер представљају израз прикривања нечије властите срамоте, рекао је у Москви руски предсједник Владимир Путин поводом обиљежавања 70 година ослобођења нацистичког концентрационог логора Аушвиц – Биркенау.

Путин је одржао говор у московском Јеврејском музеју и Центру толеранције. “Тешко је замислити да су фабрике смрти, масовне егзекуције и депортације биле ужасна стварност 20. вијека, да су биле организоване у наизглед веома цивилизованој Европи и да су биле изграђене са мукотрпном прецизношћу и хладнокрвно“, навео је Путин.

Он је позвао на заједничке напоре у супротстављању покушајима пријетњи од неонацизма и тероризма у модерном свијету. “Треба заједно да устанемо против тих пријетњи и да заједно штитимо мир и слободу народа и право држава за њихов сопствени пут развоја“, истакао је руски предсједник.

Путин је упозорио на опасност од политике двојних стандарда, наводећи примјер Украјине. “Добро знамо колико су опасни и деструктивни двоструки стандарди, равнодушност и апатија за судбину других. То је оно што се данас дешава на југоистоку Украјине гдје месецима хладнокрвно убијају мирне грађане Донбаса, Луганска и других мјеста“, казао је Путин.

Он је нагласио да покушаји поновног писања историје често скривају сопствену срамоту, кукавичлук, лицимерје и издају и служе као лош изговор за директно или индиректно прећутно помагање нацистима.

Путин је нагласио да је руски народ поднио највећу жртву за побједу против нацизма у Другом свјетском рату.

Чланак (ВИДЕО) ПУТИН: Неморални покушаји прекрајања историје се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир

Јучерашњи дан широм света обележен је низом манифестација којима је одата почаст жртвама Холокауста брутално убијеним током Другог светског рата и пре него што су 27. јануара 1945. совјетске трупе ослободиле нацистички логор смрти Аушвиц-Биркенау.

На месту где се он налазио, недалеко од пољског града Кракова, а где данас као потресни споменик стоји музеј страдања Јевреја, Рома, али и других народа над којим су се нацисти иживљавали, окупило се 300 преживелих.

Међу њима су и Халина Биренбаум, Кажимјеж Албин и Роман Кент, пољски Јевреји, који су као малишани били принуђени да гледају ужасе и зверска мучења. Они су послали поруку целом свету: „Десило се, а може да се деси поново, свугде“.

Осим 300 специјалних гостију, који су са сузама у очима прошли капију злогласног Аушвица и обишли места на којима су пали њихови пријатељи, родитељи, сународници и саборци, церемонији у Пољској присуствовали су и бројни функционери из света. Пошту жртвама Холокауста тако су одали и председник Немачке Јоаким Гаук, Француске Франсоа Оланд и званичници делегација 49 земаља. Међу њима су били шеф администрације Кремља Сергеј Иванов и српски министар рада и социјалних питања Александар Вулин.

Јучерашњу 70-годишњицу ослобођења логора Европа обележава у мучнијој атмосфери него 60-годишњицу, посебно након крвавих напада исламских радикала у Француској и јачања екстремистичке деснице у Европи.

Чланак СЕЋАЊЕ: Нас, децу Аушвица, спасли су Совјети! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

За разлику од Аушвица 1, овде су гасне коморе заиста личиле на огромне тушионице. У њих се улазило подземним пролазом, лешеви су лифтовима довожени до крематоријума на површини – пет гигантских грађевина са нечему налик индустријским димњацима…

Сетих се Ришардове приче о граници бездушности нацистичких монструма: два крематоријума су била унутар дивне брезове шуме, саграђена налик гостинским, сеоским кућама.

„Видећете фотографије људи како се одмарају у шуми као на излету, деце која се играју, не слутећи да само чекају свој ред. Нацисти су их убеђивали да ће након краћег предаха само ући на туширање и улазили су у куће налик својима, не сумњајући ништа… – иза њих су остајали само завежљаји личних ствари, трагови стопала на трави која није успевала да се усправи до доласка нових ‘излетника’, и ‘сировина'“…

Заиста, у „најлепшем“ делу логора, у шуми над којом још тихо цвркућу повратнице, налазимо темеље крематоријума. Приземне „сеоске“ куће скромних, али поштених домаћина… Када ни пет крематоријума није успевало да прати ритам гасних комора, тела су спаљивана на ломачама на ободу шуме. Трава, кажу, ту више никада није никла. Не видимо од снега, али ко је луд да не верује?

Недалеко одатле, уз ограду, подно стражара које још претећи стоје као да чекају смену страже, једна од ретких читавих кућа – пријемно одељење.
У њој су „срећници“ постајали бројеви, живели још који дан, недељу, месец…

Туш-кабине, мала просторија у којој су дивљачки тетовирали цифре на подлактицама ходајућих мртваца, огромна просторија у којој су шишани, голи, мушкарци и жене једни уз друге. Маказама док не отупе, а затим већ тупим ножевима који би „случајно“ склизнули низ тело. Одсекле дојку, кастрирале…

Пратимо шуму, сада смо већ на крају логора. У даљини се тек назире главни улаз. Дана скоро да више и нема. Нити људи. Злогласни ветар кроз шупље зидове барака, нас двојица, шума димњака стотина срушених коњушница у којима су смештани логораши када је понестало цигала за зидање, и неописиви страх, као да ће неко викнути „Халт“ и напујдати псета на нас – казна за бекство је смрт.

Фото: Ђорђе Којадиновић

У дрвеним баракама, предвиђеним за смештај 50 коња, бивало је смештено и по 1.000 људи. Крили су умрле, узимајући следовање хране и за њих, док трупла не засмрде до неподношљивости. Казна и за то била је – смрт! Неретко хуманије од суровије казне – живота у Аушвицу.

„Само изволите, видео сам вас у даљини, па само да проверим да ли је све у реду“, зауставио нас је један од чувара логора, колико год то морбидно звучало, али је тако.

Тек да знамо да има још неког, мада тај осећај човека ни за трен не напушта.

Пролазимо делом у којем се налазио део логора за Роме. Иза жице, опет уз шуму, налазила се и ординација др Менгелеа, човека са дипломом медицине и филозофије, нечовека са гвозденим крстом.

Срушена је до темеља. Затравили су и темељи. Брезе знају, брезе све знају, памте јауке несрећника над којима је без анестезије вршио најсуровије експерименте. Децу, близанце са којима се поигравао доказујући да у њиховој крви нема ни трага расне супериорности, чекајући да истече из нејаких тела у превеликој агонији да би вриснула.

Ту, с леве стране, планирано је проширење логора. Капацитети су били премали за нацистички апетит, „једва“ 100.000 људи у баракама, и небројено пута толико у крематоријумима… Совјетска војска их је осујетила у томе.

Сипи киша, она хладна, потмула, у служби Рајха и Холокауста. Пада све јаче, мрак је мастило које као да се разлива по телу, цури низ лице, у очи.

И то је, чини ми се, боље него да се попале ове одвратне лампе на бетонским стубовима и рефлектори са стражарских торњева.

Опростите умрли и несахрањени, и ви преживели, али у души одавно умрли – улазимо у једну од барака да се начас склонимо са ове небеске сатрапе.

Језив призор, тек нешто светла кроз прокисо кров пада на дрвене, троспратне кревете, из којих као да још вире главе костура натераних да гледају у објектив нацистичког фотографа и да се по команди смеју. Казна за неизвршење – смрт! Рад ослобађа – осмех продужава живот – болесна лирика у злочину епских размера.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Ипак је лакше на отвореном, бараке су живе. Жива је смрт у Аушвицу, нема куд одатле.

Осећам као да ме испраћају погледи умирућих мученика. Желе да успем у бегу и причам о њиховом страдању. У њима су умирали и моји земљаци. Скромни поклон усташких кољача нацистичким просветитељима. Логорска размена: Јасеновац – Аушвиц!

Мртви су, али умреће оног тренутка када престане да се прича и пише о њима. Када Аушвиц постане тек музеј, туристичка атракција. Недостајући сет фотографија са „егзотичних“ путовања…

На рампи смо. Оној кроз коју су камионима довожени људи-бројеви, кад зафали возних композиција.

С друге стране улице је црква. Препознатљива цигла, иста као у пола села. Као бараке оних „срећника“ који нису запали у коњушнице.

Црква је некада била команда Аушвица-Биркенау. Гледа на брезову шуму. У њој је становао заповедник логора (командант оба Аушвица био је Рудолф Хес), у њој је становао „Доктор Смрт“ – Јозеф Менгеле.

Са њених прозора су гледали како брезе дивно напредују, правећи хлад савести и „хиљадугодишњем Рајху“.

Закључана је, нема никог у њој. Тек понеки аутомобил прође цестом крај логора.

Пратимо шине. Некада путоказ за пакао, данас водиља што даље од Аушвица.

„Нећеш бити исти човек после посете логору“, схватам речи пријатеља, било је тескобе и лелека у њима док је говорио.

Из Аушвица се може отићи, али Аушвиц никада неће из човека!
И не треба, уколико желимо да останемо људи.

Уколико не желимо да се Аушвиц више икада понови, што Ришард у неком тренутку каза.

Пакао можда и није желео свој „рај“ на земљи, али су неки људи одлучили у његово име, престајући да буду људи.

У име оних који су умрли као бројеви, не заборавимо их као људе.

Чланак ДАНАС ЈЕ 70 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА АУШВИЦА (четврти део): У име оних који су умрли као бројеви, не заборавимо их као људе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Тек нешто више од три километара од Освјенћима, у селу Брежника, где је допирао дим из крематоријума Аушвица 1, а ветар носио пепео с проклетих њива, пакао је добио свој „рај“ на земљи – Аушвиц 2, Биркенау, фабрику смрти, у којој масовно истребљење више чак и није било ништа лично, већ питање норме и рокова.

Лично подразумева емоцију. Било какву. Емоција подразумева људскост. Па, и мржња…

„Не, овде је човек померио границе зла и систем истребљења довео до апсолутног савршенства, колико год то грозоморно звучало. Зато и јесте фабрика смрти, Аушвиц-Биркенау јесте био убилачки погон монструозних димензија. Што су нацисти испробали у Аушвицу 1, овде су унапредили до танчина…“ – растајемо се са Ришардом. На шинама које воде у најзлогласнији логор Другог светског рата. Свих ратова.

Кроз шта да нас води и шта да каже?! Аушвиц, каза, није музеј, смрт није уметност, прича о злочинцима банализује све.

„Идите. Боравите колико желите, овде се капије не затварају“, вероватно последњи пут чујемо тај српски са тврдим нагласком, јер Аушвицу се не враћа. Из њега се није излазило, у њега се не долази опет, једанпут је довољно за два живота. И превише.

Кише су расквасиле снег, снег је блато, нека господа покушава да га саструже са ђонова о шине…

На шинама понеки цвет. И камен. Стари јеврејски обичај, обичај пустињских народа да каменом замене цвет. Емоција је иста. Камен не вене…

Уместо Ришарда сад говоре табле, стотине њих, па опет премало да опишу патњу сваке шаке земље у коју су пободене.

Брезе су овде чак и веће него у Освјенћиму, проклето лепо. Око читавог логора брезова шума. Делом и у логору.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Брежника на пољском значи бреза, зато је и село добило то име – сетих се Ришардових речи док смо кроз чаробну шуму прилазили паклу који се још није назирао.

Биркенау (бреза), тако су Немци прекрстили ово село, и придодали „девојачко“ презиме Аушвицу. Смрт у долини бреза – страшније и од саме смрти. Лирика у злочину епских размера.

Иако је Аушвиц 1 матични, односно главни логор, Биркенау је безмало 30 пута већи – 156 хектара, отуђених од села, од кремираних сељана…

„За разлику од матичног логора, овај су изградили сами заточеници. Срушено је скоро читаво село, а материјал од кућа искоришћен је за зидање барака“, читам са једне од табли.

Сећам се Ришардових речи да су преживели сељани после рата демолирали нешто барака и од цигли поново саградили себи домове. Јесу ли имали право на то?! И да и не. Лако их је сад осуђивати.

Попели смо се у стражару, кулу на улазу у логор, над пругом. Тек одатле човек сагледа монструозне димензије ове испоставе пакла. Димензије, не и ужас.

Пруга води кроз централни део логора. У два колосека. С леве и десне стране су стотине барака – гробнице живо умрлих. Умрли ни овде немају гроба…

На средини логора налази се „јуденрампе“, стајалиште воза из чијих су сточних вагона будући бројеви истеривани пред кидишуће псе, СС-овске зомбије и „белог анђела“ који је произвољно одлучивао ко вреди још дана живота – доктора Јозефа Менгелеа.

Осамдесет посто свих придошлих је одмах из воза одвођено у гасне коморе. Дневно је пристизало и по неколико хиљада заточеника, и тек су малобројни остављани у животу као робовска радна снага – стојим пред последњим вагоном који је стигао у Аушвиц-Биркенау. Увек на време, увек по реду вожње. За смрт је овде увек било право време…

Фото: Ђорђе Којадиновић

Крај пруге је значио и крај живота. Са обе стране задњег метра шина налазиле су се гасне коморе. Нацисти су их срушили у повлачењу.

Колосалне рушевине говоре о њиховим димензијама. Одсекле су ми се ноге, признајем. Сео бих, али је сваки камен крајпуташ. На земљу не могу, на пепелиште читавих села, градова, породица које су се на овом месту растале, уверене да ће убрзо поново бити заједно.

Нису погрешили, нажалост. Пре или касније били су заједно, брезе то најбоље знају…

„Труднице, деца, старци и болесни су одмах слати у гасне коморе, увек под истим изговором: туширање и дезинфекција“, пише, читам, не трудим се да записујем, овако ћу можда брже да заборавим.

У гасним коморама је за 20 минута од „циклона-Б“ умирало по 2.000 људи. Нацисти су били предани послу, радило се у три смене. За њих је убијање био тек посао, смрт покорни слуга…

„10.000 до 15.000 људи дневно“, пише, читам, не трудим се да записујем.
(наставиће се…)

Чланак У СУСРЕТ 70-ОЈ ГОДИШЊИЦИ ОСЛОБОДЈЕЊА АУШВИЦА (трећи део): Место где само камен не вене се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Свађа око обележавања 70 година од ослобођења нацистичког концентрационог логора Аушвиц добила је наставак. После Путиновог одбијања да дође на меморијални скуп, јер из Варшаве није добио званични позив, пољски министар спољних послова Гжегож Схетина још више је закомпликовао ситуацију рекавши на Пољском радију да „су Аушвиц ослободили Украјинци, будући да су операцију проводили војници Првог украјинског фронта.“

Изјава је изазвала велико огорчење у Москви, па су руске дипломате одржале праве лекције из историје на тему ко је и како ослобађао Освенцим, који су Немци звали Аушвиц. Са Смољенског сквера у Москви, где се налази МИП Русије, пољском министру је поручено да престане са антируском хистеријом и почне да уважава оне који нису жалили своје животе да би ослободили Европу.

Одмах је реаговало Министарство спољних послова Руске Федерације, назвавши Схетинову оцену цинизмом. У Москви су подсетили да је у Црвеној армији било припадника више од сто народа. После тога стални руски представник у СБ ОУН Виталиј Чуркин одржао је у Њујорку прави час историје на седници Савета безбедности, посвећеној међународном Дану сећања на жртве Холокауста.

Руске дипломате су инсистирале да се њихове пољске колеге не подсмевају историји и не „играју на националистичка осећања у контексту ослобађања Освенцима“. У том својеврсном часу историје пољском министру и његовим истомишљеницима је објашњено да се до новембра 1943. године, Први украјински фронт звао Брјањски фронт. Аутор десетак књига о Украјини, бивши официр КГБ, а сада политиколог Георгиј Саников каже да изјава пољског министра није случајна грешка. Саников истиче да је министар, „да је хтео, могао да прочита како је ослобађан Освенцим“.

Да би се ситуација смирила реаговала је Катажина Пелчинска Наленч, амбасадорка Пољске у Москви која је позвала да се избегну „непотребни емоционални спорови“ око изјаве министра Схетине.

– У Пољској памте да су логор „Аушвиц-Биркенау“ у Освенциму, 27. јануара 1945. године, ослободили представници многих народа и да су у редовима Првог украјинског фронта Црвене армије били Руси, Украјинци, Белоруси, Јевреји као и представници других народа укључујући и Пољаке – рекла је амбасадорка.

Она је нагласила да је Пољска „далеко од политичких игара око Освенцима“. Да је пољски министар спољних послова одговорио новинарима на питање ко је ослободио Аушвиц, као што је то учинила њихова амбасадорка у Москви, не би ни дошло до непријатне и жучне полемике…

Пољаци и Украјинци су кроз историју имали периоде компликованих и тешких односа као што су Пољаци имали сукобе са Русима. Посебно су била велика крвопролића, чак и масовна убијања деце у сукобима Пољака и Украјинаца у току Другог светског рата. У садашњем периоду Варшава и Кијев су одлучили да се не сећају крваве историје, него да заједно делују у пропагандном рату против Москве.

МИЛИОНИ МРТВИХ ОПОМИЊУ

Светски медији пишу да се процене броја убијених у Аушвицу крећу од око милион и по до више од 3,5 милиона, што је податак који се најчешће среће у различитим енциклопедијама. Службено се помиње око 2,5 милиона мртвих. Логор Аушвиц је 1947. на основу одлуке пољског парламента стекао статус државног музеја и једино је такво место које се нашло на списку светске баштине Унеска. Сутра, 27. јануара, биће обележено 70 година откако је Црвена армија ослободила нацистички логор смрти Аушвиц, симбол злочина у Другом светском рату и масовног страдања људи, од којих су већина били Јевреји. Истог датума, обележава се и Међународни дан сећања на жртве Холокауста.

Чланак ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: Аушвиц у сенци скандала се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Ројтерс

Манифестације поводом 70-годишњице ослобођења немачког концентрационог логора Аушвиц биће одржане на територији Пољске без учествовања руководства РФ, које није добило званичан позив од пољске владе. Тим поводом Међународна федерација бораца отпора упутила је захтев амбасадору Пољске у Берлину с молбом да објасни због чега се ослобођење Аушвица које је извршила Црвена армија 27. јануара 1945. године, обележава без ослободилаца.

Ево како је став организације прокоментарисао генерални секретар Међународне федерације бораца отпора доктор Улрих Шнајдер (Dr. Ulrich Schneider) у интервјуу за СПУТНИК:

Сазнали смо да председник Руске Федерације није позван у Пољску на прославу поводом ослобођења немачког концентрационог логора Аушвиц. То је у нама изазвало негодовање, јер је самим тим показано непоштовање према совјетским војницима који су ослободили овај логор, који су ослободили затворенике. Упутили смо писмо пољској влади преко амбасадора у Берлину и добили смо одговор да «ниједан политичар није био позван». Међутим, за нас је било потпуно неочекивано то да ће немачки председник бити гост на манифестацијама. Позвати председника земље која је крива за злочине и не позвати председника земље чији је народ ослободилац – с тим никако не можемо да се помиримо. Мислим да се умањење улоге совјетске војске у Другом светском рату уклапа у општи контекст фалсификације историје.

Данас је умесно подсетити на страхоте које се дешавају у Украјини, где подижу главу фашистички колаборационисти. Видимо и друге примере. Стално се предузимају покушаји да се због политичких разлога умањи, па чак и заборави ослободилачка улога Совјетске војске у антихитлеровској коалицији. С овим Међународна организација бораца отпора не може да се сложи.

Чланак ЗАПАД ПОТИРЕ ИСТОРИЈУ: Ослободиоци нису позвани на јубилеј Аушвица – зато што су Руси се појављује прво на ИСКРА.

(из књиге репортажа “Бестрагом”)

Фото: Ђорђе Којадиновић

„Пронађено је око седам тона товара женске косе по ослобађању логора Аушвиц, овде су изложене две. Погледај тамо због чега су логораше шишали до главе одмах по доласку у „Аушвиц“ и за шта им је требала коса…“

Повраћа ми се. Желудац ми је у душнику, не могу да удахнем. Удахнем ли, опет ћу осетити тај страшни задах иза отшкринутог „излога“.

„Тај ћилим је саткан од женске косе, на крајевима видиш како вире длаке из штофа. Косом су пунили јастуке, мадраце… Људи су, рекосмо, били сировина која се једнако експлоатисала и за живота и у смрти…“, повукао сам га за руку да изађемо, мука ми је и од туриста који мобилним телефонима снимају некакве морбидне видео-клипове. Зар је могуће да ту исту слику неће видети сваки пут кад затворе очи?

Пролазимо павиљонима – товари гардеробе, кофера са исписаним именима власника, читава соба затрпана протезама и ортопедским помагалима одузетих од „бројева“ на самрти. Дечје играчке, дечја гардероба, сандалице бесно отргнутих каишева са малених лешева…

Плачем. Склонио сам се у страну. Плачем. Мајке нису стигле да их ожале и заплачу. Малени анђели нису стигли да постану бројеви, далеко од тога да су умрли ко људи.

Одмах по доласку у логор спроведени су у гасну комору. Они „срећнији“ умрли су у загрљајима мајки. Мајке су умирале десет минута дуже од деце – агонија у агонији.

„То је тај демонски ‘циклон-Б’, отров који су развили за масовно уништење у гасним коморама. Одводили су их у њих под изговором да одлазе на туширање и дезинфекцију од ваши, па би им кроз отворе у таваници сипали отров и чекали да утихну последњи крици. Умирали су по пола сата у најстрашнијим мукама…“, већ сам отупео. Гледам у празне лименке смрти, и ону крај које је на тканини расута плавичаста садржина.

Испрва су људи умирали неколико сати, али су филиграни смрти напослетку дошли до праве мере „циклона“, довољне да за што краће време умори што више људи.
Извините, бројева, не људи. Израчунавали су колико је потребно по килограму, не човеку.

Али, за бројем не остане ништа – за човеком два и по килограма пепела, у просеку. Толико је изложено у провидној урни Павиљона 4. Два и по килограма пута милион и сто хиљада људи, најмање…

„Све су користили што се од човека, тачније, леша могло искористити. Косу, златне зубе су претапали у полуге, личне ствари препродавали у Немачкој за багателу, а пепео…“, због тога су птице и отишле из Освјенћима. Мирис спаљеног људског меса дизао се до врхова бреза, а брезе из године у годину све више ка небу, наизглед бежећи од њега…

„Људски пепео су најпре просипали у реку, али су убрзо њиме почели да хране рибе у рибњацима и ђубре усеве, схвативши да је ‘одличан’ за то…“, у Освјенћиму се више нико не бави пољопривредом. Ту су брезе неприродно високе. „Аушвиц“ зато није гробље, већ индустрија. Најмонструознија и најумоболнија. Људи су били бројеви, бројеви сировина, сировина се не може побројати, па отуда нема ни тачног броја о људима које је „рад ослободио“.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Уз саму жицу, на крају шпалира једнообразних барака – павиљони 10 и 11. Најзлогласнији. У осталима се ишчекивала смрт, у њима се молило за њу…
„Павиљон 10 је био ординација злогласног доктора Клауберга, који је до савршенства довео систем стерилизације жена. Тврдио је да добро обучени доктор за дан може, под привидом обичног гинеколошког прегледа, више од 300 жена учинити неплодним. Да зло буде веће, тај исти доктор је пре рата важио за највећег светског стручњака на пољу лечења стерилитета! Још се и данас користе његове методе из тог времена, носећи његово име…“ Павиљон је закључан. За вјек и вјекова. Најмање што се може учинити за његове жртве.
Једини је зидом са предње стране повезан са следећим, Павиљоном 11.

„Из њега готово нико није изашао жив. У подруму се три специфичне ћелије, у којима се трагало за најефикаснијим начином масовног убијања. У једној су заточеници морени глађу до смрти – трајало је предуго. У другој, недостатком ваздуха – трајало је предуго. У трећој, непуних метар са метар, такозваној ћелији за стајање, четворица робијаша су живела, ‘спавала’, вршила нужду стојећи, уз минимални доток кисеоника. И то је трајало предуго…“, својеврсна привилегија, или проклетство – силазимо у ходник смрти, завирујући у сваку од поменутих ћелија. У ону последњу, у којој се умирало стојећи, улазило се као у мишију рупу, дословно. Кроз мали отвор у дну.

„Али, у овом истом подруму је први пут испробан и ‘циклон-Б’, на осморици совјетских војних заробљеника. Пре тога је коришћен за тамањење глодара, што је злочинцима дало идеју да га испробају на људима. Ти несрећници су умирали сатима, зарад ‘вишег циља’ – нацисти су успели да дођу до праве мере отрова за ‘брзо’ умирање“, презирем себе што више ништа не осећам. Презирем што јасно чујем Ришарда и почињем да бележим пазећи да читко пишем, као да се нећу сетити свега не погледам ли у бележницу.

Презирем то што „Аушвиц“ и даље постиже исти ефекат као и те 1940. када је Рудлоф Хес преузео команду над њим и свечано отворио „фабрику смрти и њених деривата“.

Људи су и тада довођени у стање чулне и емоционалне обамрлости како би постали што кориснија сировина. Број нема емоције. Број временом престане да се нада, престане да страхује, постаје материјал…

„Овим степеницама су из ћелија извођени у двориште, пред зид смрти…“, идемо истом стазом, до зида који и са задње стране спаја бараке. На његовој средини је стрелиште, невелико, тек за тројицу људи, или нешто више изгладнелих и изобличених „бројева“.

„Метак у потиљак, следећа група; метак у потиљак, следећа група, и тако у недоглед. И то се испоставило недовољно брзим и скупим начином истребљења читавих популација. Јевреја као више од 90 одсто заточеника, Рома, и нас, Словена, које је Хитлер такође сматрао нижом расом и планирао масовно истребљење…“, мирно, као пред метак у потиљак стојим пред зидом. Окренут лицем ка њему, леђима ка егзекуторима којима се жури да испуне норму. Јасни су трагови метака који су окрвављени прошли кроз главе и зарили се у дрвену оплату.

Одмах иза зида, у дивном, мирисном дрвореду је наочита породична кућа.
На ехо од пуцња, тупог ударца мртвог тела о земљу и смрада крематоријума.

„У њој је живео монструм Рудолф Хес, први и најзлогласнији командант логора. Сасвим мирно, са породицом. Његова су се деца играла са штенцима у башти до које су допирали јауци, мирис горућих трупала….“, нажалост, више се не може до ње. Власници којима је ’40. године била одузета нису желели да се врате у њу после рата. Продали су је, други су је препродали, трећи такође, данас су у њој неки четврти, поново је породични дом, уколико то икада може да буде…

Гледајући у њу, ту кућу, дрско, ћутке и без кајања стајао је Хес под вешалима тог априлског јутра 1947. године, чекајући да џелат затегне омчу…
„То су та вешала“, Ришард показује на сенку у даљини ка којој идемо.
Већ струла и повијена, четири степеника, мало стојиште и кука над њим. Тик до „мале“ гасне коморе и „скромног“ крематоријума.

Кажу да се Хес покајао само због тога што није више времена провео са породицом, дајући се „послу“ превише. Затим се под његовим ногама отворио поклопац стојишта, уже се затегло, зашкрипала је кука… Један живот за милион и нешто живота – ни симболика, камоли правда…

Фото: Ђорђе Којадиновић

Завршавамо ту где се, нажалост, све и завршавало у „Аушвицу 1“ – за нас обилазак, или што Ришард с правом каже – боравак. За мучене логораше живот – гасна комора и крематоријум.

„Ово је била првобитна, ‘мала’ гасна комора у којој је први пут употребљен ‘циклон’ на већем броју људи. У оволицки простор сабијали су и по 500 логораша, затварали и закључавали врата, а затим би стражари кроз три отвора у плафону посули грануле ‘циклона-Б’ по њима. Оне би се на температури тела убрзо претвориле у гас, а гас…“, врисак, вапаји, покушаји да се удахне ваздух, покушаји да се не удахне, врисак, па тајац…

„Онда би тела, изобличена, одраних лица, изгризених ушију, сломљених удова… Пребацили у крематоријум. Капацитет ових био је ‘ништаван’ у односу на оне у „Биркенауу“, 300 људи дневно, 365 дана у години, четири и по године. 300 људи превише…“, зјапе црне чељусти две пећи, пред њима шине на којима су клизила носила са телима. По читав дан. Напред у пећ, назад по ново тело; напред у пећ, назад по нови број…

Над димњаком бреза, птице су се тек недавно вратиле у Освјенћим. На овој нема гнезда. Она је довека проклета. Није била већа од младице када су је први пут „нађубрили“.
Једини преживели „логораш”…

Чланак У СУСРЕТ 70-ОЈ ГОДИШЊИЦИ ОСЛОБОДЈЕЊА ЛОГОРА (други део): У осталим баракама су чекали смрт, у павиљону 10 су молили за њу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Председник Русије Владимир Путин није позван на свечаност у Пољској поводом 70-те годишњице ослобођења нацистичког логора смрти Аушвиц, који су ослободиле совјетске снаге, саопштио је данас Кремљ.

Путин овог месеца неће присуствовати обележавању годишњице, јер није позван, изјавио је његов портпарол Дмитриј Песков, јавља АП.

Пољска је један од најоштријих критичара руске политике у Украјини, због чега је дошло до погоршања односа између Варшаве и Москве.

Чланак А ОСЛОБОДИЛИ ИХ РУСИ: Путин није позван на свечаност поводом ослобођења Аушвица се појављује прво на ИСКРА.