Фото: М. Цветковић

Први јесењи позоришни фестивал Емира Кустурице свечано је затворен синоћ на Мећавнику  представом „Деца радости“ у продукцији Атељеа 212 у Београду,  рађене по тексту Милене Марковић и режији Снежане Тришић.

    У препуној сали, публика је после представе двоминутним аплаузом поздравила  глумачки ансамбл Атељеа 212 у коме су били Горица Поповић, Исидора Минић, Милица Михајловић, Катарина Жутић, Миодраг Крстовић, Марко Гверо, Радмила Томовић, Бојан Жировић али и млађи део позоришне екипе коју су чинили Марко Грабеж, Миодраг Драгичевић, Милица Трифуновић и Јована Гавриловић.

Фото: М. Цветковић

    Два часа пре почетка представе, у театру „Ноам Чомски“ одржана је радионица позоришне режије Милана Нешковића и Снежане Тришић, док је у послеподневним  часовима  изведена представа „Плеј Стриндберг“ у продукцији Факултета уметности у Косовској Митровици и у режији Јовице Павића. Представа је изазвала  велико интересовање посебно млађег дела публике, с обзиром  да су студенти (два глумца и једна глумица) играли савремену поставку романа који је написан у прошлом веку.

    Тогом два дана Првог јесењег позоришног фестивала, театар на Мећавнику посетило је више стотина људи, међу којима су биле и бројне познате личности из света позоришта, филма и новинарства, попут Љиљане Смајловић, Оље Бећковић, Бранимира Брстине, Зорана Цвијановића и многих других.

    Да подсетимо, организатори су за наредну годину најавили и такмичарски карактер фестивала, али и већи број студентских и професионалних вечерњих представа на Мећавнику.

Фото: М. Цветковић

Чланак МЕЋАВНИК: Представом Атељеа 212 „Деца радости“ свечано затворен Први јесењи позоришни фестивал Емира Кустурице! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Премијером комада Милене Марковић „Деца радости“ у режији Снежане Тришић, Атеље 212 прославио је синоћ 60 година рада.

Публика, у којој су били министар културе и информисања Владан Вукосављевић и градска секретарка за културу Ивона Јевтић, громогласним аплаузом поздрвила је велики глумачки ансамбл и ауторку Милену Марковић.

Прослави јубилеја Атељеа 212 присуствовао је цео ансамбл позоришта, као и многи пензионисани глумци тог театра.

Комад „Деца радости“ почиње сусретом две мајке на гробовима својих синова, Песника и Ратника, који су страдали током прелома епохе, деведесетих година 20. века, немоћни да се ослободе родитеља и одрасту.

Прецизним одређењем ликова родитеља (народних ослободилаца, официра, партизана, учитеља, писаца, балерина, домаћица), како примећује драматург Димитрије Коканов, прави се темељ мапирања једног времена и система вредности који је одређен кроз причу о учењима и идеологији, ослобођењу и изградњи заједнице, њеним постулатима који ће, иако пренапрегнути слављењем порода и препорода, сахранити своју нејаку и ушушкану децу, неспособну за одрастање и самим тим осуђену на пропаст.

Редитељка је комад „Деца радости“ дожи­вела као рокенрол реквијем и поставила као еп о личном и колективном страдању, препознавши у тој „тужној песми“ све болне тачке одрастања и живота сваког детета, од прве љубави, бунта против наслеђа и уљуљкивања у њему, откривања сексуалности, бекства у уметност, поезију, па све до смрти.

У драми „Деца радости“, кроз преломне тачке од рође­ња до смрти петоро младих људи који умиру од хероина, преламају се идеолошки контекст и концепт успоставља­ња и распада Југославије, појава рокенрола у Србији, рато­ви деведесетих па све до нашег „новог доба“.

Играју Филип Хајдуковић, Горица Поповић, Ненад Ћирић, Марко Гверо, Милица Михајловић, Миодраг Крстовић, Радмила Томовић, Марко Грабеж, Јована Гавриловић, Бојан Жировић, Милица Трифуновић, Исидора Минић, Владислав Михаиловић, Катарина Жутић и Миодраг Драгичевић.

Сценограф је Дарко Недељковић, костимограф Маја Мирковић, композитор Ирена Поповић, кореограф Бојана Робинсон.

Чланак БЕОГРАД: Атеље 212 обележио јубилеј уз „Децу радости“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Танјуг/Н.Ј.

Дугим аплаузом многобројни пријатељи и колеге одали су данас последњу пошту глумцу Маринку Маџгаљу (1978-2016) на комеморацији одржаној у Атељеу 212.

Од Маџгаља опростили су се директор Атељеа 212 Бранимир Брстина, редитељка Снежана Тришић, глумци Горица Поповић, Гордан Кичић, Тамара Крцуновић, Ненад Ћирић, Јелена Ђокић, Александар Срећковић, Андрија Милошевић, музичар и телевизијски водитељ Огњен Амиџић, професорка на Факултету драмских уметности Гордана Марић.

„Хвала ти што си створио нови систем, израз и стил у глуми. Постоји Станиславски, Брехт и оно што си ти унео, а ми сведоци истог звали смо то „маџгаљизацијом”. Класици су из твојих уста звучали као савремени писци. Глумио си белине и оно између редова, а са редовима се поигравао, без устезања их богатио и стварао живот зивотнијим од њега самог. Због тога је игра са тобом увек била изазов. Да ли ћемо успети да ти парирамо или ће нас смех одати и просто ћемо заједно са публиком уживати у твом сјају?”, рекла је Ђокић.

Марић се присетила Маџгаљевог пријемног испита за ФДУ, његове посвећености, популарности међу свим студентима, нарочито студеткињама, његове маштовитости, теланта, интелигенције, омиљености коју је уживао међу колегама.

Срећковић је нагласио да је у Маџгаљу и око њега увек било јасне и снажне светлости, радости живљења, љубави за људе који су га окруживали.

„Његов дух, виспреност и глас из кога је избијала велика емотивност опијали су све нас, који смо били привилеговани да му будемо пријатељи, али и оне који су га знали кроз његове улоге”, рекао је Срећковић.

Редитељка Тришић је признала да је Маџгаљ један од глумаца због којих је заволела рад у позоришту и схватила да се може на пробама и смејати, играти и певати.

„Он је глумац и човек уз кога сам могла да поверујем да умем и када не умем, да можемо да направимо и немогуће. Понекад му се дешавало да закасни на пробу. Сада бих волела да је закаснио тамо где је отишао”, додала је Тришић.

„Сада би он од мене тражио да испричам неку глупост да би се сви смејали, али ја то не могу. Случајно смо се упознали и постали пријатељи. Случајно смо ушли у музику да бисмо се смејали”, рекао је Амиџић, нагласивши да је Маџгаљ био један од најталентованијих људи које је познавао.

Од Маџгаља се опростио и Андрија Милошевић који је признао да је измислио представу само да би играо са њим.

„Он ће за мене да живи заувек. Украо сам му неколико фора и то сам му рекао. И наставићу то да радим, можда ће он тако кроз мене наставити да живи”, рекао је Милошевић.

Према речима Горице Поповић, Маџгаљ је био за цео ансамбл Атељеа 212 незаменљив и неопходан. „Ми ћемо да те сачувамо у свему што радимо. Бићеш као чудесан безвремени облутак у песми Васка Попе”, поручила је Поповић и опростила се од свог колеге и пријатеља управо Попином песмом.

„Био си духовит, неодољив и талентован за све и могао си све. Био си цар и шмекер. Волео си да те воле и обожавали су те. Певао си најбоље од свих нас и певао си разоружавајуће. Тугу и бес си показивао само на сцени, а у животу само радост и срећу. Био си старог кова, свој и држао си до себе. Све жанрове си играо маестрално. Много тога је требало да нам даш и то је био само почетак”, рекао је Гордан Кичић.

Крцуновић је захвалила Маџгаљу за осмех који је за све њих био светло, за „смех, смех и смех”, захвалила му је и што им је неретко отварао врата тешких глумачких задатака и задавао стандарде.

„За посматрача који би га само окрзнуо погледом, он је био умиљата и лака нарав. За онога коме је Маринко одлучио да поклони своју блискост, његова осећања су била од најтананијих ткања које се чувало само за свечане прилике и изабране људе”, приметила је Крцуновић.

„Заувек ћу као највећу чар размене са њим сматрати ту његову способност да допре до људи тананим назнакама и одмахивањима који су толико тога подразумевали, али оно што ће остати у сећању највећег броја нас, што нам је Маринко великодушно оставио, јесте истинска жеља и способност да не повреди никога и да емотивну размену између људи учини лепшом и смисленијом него што она заиста јесте”, нагласила је Крцуновић.

Позоришни, филмски и телевизијски глумац Маринко Маџгаљ преминуо је 26. марта после тешке болести.

Биће сахрањен данас на Новом бежанијском гробљу у Београду.

Чланак БЕОГРАД: Дугим аплаузом пријатељи се опростили од Маринка Маџгаља се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/Бета

Ансамбл Атељеа 212 и запослени, као и публика, опростили су од глумца Драгана Николића минутом ћутања пред почетак представе „Август у округу Осејџ”.

Николић је преминуо у 72. години живота, а директор Атељеа 212 Бранимир Брстина обратио се публици пред почетак синоћне представе.

„Одајући посебну почаст Драгану Гаги Николићу, једном од најбољих, најславнијих и највољенијих српских и југословенских глумаца, опраштамо се се од још једне звезде Атељеа 212 која се преселила на неко друго место да нас својим сјајем осветљава заувек”, саопштио је јуче Атеље.

Као стални члан ансамбла позоришта Атеље 212, у којем је од 1969. године, Николић је остварио велики број улога и врло успешну позоришну каријеру.

Играо је у представама: Генералска ужина (Робер), Веза (Каубој), Коса (Бергер), Рано јутро (Лен), Зигер-Загер (Хари Флитон), Дервиш и смрт (Муселим), Лулу (Џек Трбосек), Том Пејн (Том Пејн), Маратонци трче почасни круг (Ђенка Ђаво), Сладострасници-Карамазови (Млади господин), Портнојева бољка (Александар Портној), Молијер (Маркиз д“Орсињи), Код лепог изгледа (Макс), Сељаци, радници и природна интелигенција (Миодраг).

Публика га је гледала и у комадима: Вишњеви сад (Петар Сергејевич Трофимов), Протуве пију чај (Чеда), Свадба (Макс), Декамерон 81 (Лекар), Приче из бечке шуме (Алфред), Метастабилни граал (Кардинал Пјетро Гашпари), Просјачка опера (Мекхит), Свети Георгије убива аждаху (Гаврило Вукотић), Филумена Мартурано (Доменико Соријано), Пег срце моје (Брент), Посетилац (Непознати)…

Драган Николић ће бити сахрањен у понедељак, 14. марта, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Скуп породице и пријатеља је у 14 часова, а почетак опела у 14.30 сати.

Претходно ће на Великој сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212, са почетком у 12 часова бити одржана комеморација, преноси Танјуг.

Чланак НАЈВОЉЕНИЈИ: Минут ћутања у Атељеу 212 поводом смрти Драгана Николића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Легендарни глумац Боривоје Бора Тодоровић добио је пре неколико дана мурал у дворишту Атељеа 212. Надарени сликар Милан С. Милосављевић, популарни „Дерокс“, представио је Бору кроз мурал, а песник и писац Душан Стојановић кроз речи.

Како то изгледа кад се два талентована уметника удруже у част глумачкој легенди погледајте, односно прочитајте.

„У дворишту Атељеа 212, поново се нашао међу својима, један од бесмртних; Боривоје Тодоровић. Глумац најтананијих нијанси, оне посебне врсте игре која надјачава саму себе и поставља све на границу одакле је глумац, за корак, испред својих редитеља и писаца… али увек у дослуху са својим гледаоцима. Наравно разлог за овај мурал није неопходан, сви знају ко је и шта је значио Београђанима Бора Тодоровић, али дозволимо себи сећајући се великог глумца, понеку реч о њему.

Зашто је Боривоје онај кога су уважени критичари звали великим, (иако то није волео), посебан: зашто је битан? Свакако су о томе говорили и судили толико пута људи позванији да о глуми говоре. Међутим из оног угла који је верује се једнако битан, угла публике. Тодоровић је био важан као неко ко саосећа са својим гледаоцем, који до сржи познаје и оно што је битније, разуме, своју публику… Зато се вероватно тако нежно својим репликама и узидао у темељ народа, у наш свакодневни говор: „Само тетки да однесем лек“, и друге. Зато је Тодоровић важан свакако, али је једнако битно и целокупно наслеђе које је оставио својим млађим колегама, од кога ће генерације које долазе имати велики бенефит.

Вратимо се на крају Милосављевићу који је својим даром, по ко зна који пут доказао правило, да када се уметности уједине, умножавају се и превазилазе своју основну намеру, постају право истинско чудо. Зато се мурал на коме Бора сада стоји крај Зорана Радмиловића и Петра Краља може сматрати уметничким чудом!

Добро дошао назад Боро, на понос и част својим Београђанима и својим колегама!“ – закључио је песник и писац Стојановић.

Чланак ПОГЛЕДАЈТЕ: Легендарни Бора Тодоровић добио мурал у дворишту Атељеа 212 се појављује прво на ИСКРА.