За силовање малољетне Српкиње укупно 16 година затвора (Фото: РТРС)

За силовање малољетне Српкиње у мају 1993. године, припадници тзв. Армије РБиХ осуђени су на укупно 16 година затвора.

Првооптужени Елвир Муминовић осуђен је на шест, а Самир Кешмер и Мирсад Мензиловић на по пет година затвора.

Судско вијеће закључило је да су Муминовић, Кешмер и Мензиловић показујући изразиту бруталност починили ратни злочин против цивила, те да су употребом силе и пријетње силовали малољетницу.

До изрицања правоснажне пресуде оптужени су уз мјере забране пуштени на слободу.

Чланак ПОКАЗАЛИ ИЗРАЗИТУ БРУТАЛНОСТ: За силовање малољетне Српкиње укупно 16 година затвора се појављује прво на ИСКРА.

Армија БиХ (фото: Sptunik/ РТРС/ AP Photo)

Умјесто да уочи проблем неусвајања измјена изборног закона у Федерацији БиХ, високи представник Валентин Инцко износи низ паушалних оптужби на рачун Републике Српске. Сецесија Републике Српске је потенцијални одговор на кршење Дејтонског споразума, док Бакир Изетбеговић гомила оружје које је стварно.

Најновији извјештај високог представника за БиХ Валентина Инцка гомила је лажи, реакција је предсједника Републике Српске Милорада Додика на оно што је Инцко рекао у Њујорку пред Савјетом безбједности УН у свом редовном полугодишњем обраћању том тијелу.

Српска, према Додиковим ријечима, није донијела ниједну одлуку која се бави питањем сецесије, премда сецесија као политичка тема постоји и постојаће и то нико не може да заустави.

„Инцко је пред УН безочно слагао читав свијет и Савјет безбједности, на тај начин каљајући Републику Српску“, закључио је Додик.

Извјештаји високог представника већ годинама су неизбалансирани на штету Републике Српске, оцјењује бањалучки политиколог Милош Шолаја.

„И овај пут је Инцко, умјесто да уочи много већи проблем за БиХ, а то је неусвајање изборног закона, који треба да дефинише односе између Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ, дакле, у другом ентитету, што представља стварну опасност за будућност БиХ, донио читав низ паушалних оптужби које јесу политичка реторика, али нису реалан политички процес“, објашњава Шолаја.

Та реторика односи се на могућу независност или захтјеве за независност, што је, према Шолајиним ријечима, једна од политичких идеја о којима је могуће дискутовати, али чија реализација зависи управо од тога колико ће Инцко допринијети да БиХ буде стабилна онако како је замишљено Дејтонским споразумом.

Инцко је поново злоупотријебио своју функцију да у извјештају истакне Републику Српску као основни реметилачки фактор у БиХ, сматра политиколог Александар Врањеш.

Сецесија није званична политика нити Владе, нити Народне Скупштине РС, нема ниједног званичног документа институција Републике Српске који прописују такву политику, објашњава Врањеш.

„С друге стране, у јавности је могуће чути да је сецесија могућа опција, али само у случају даљих нарушавања и наставка негирања уставних позиција Републике Српске које су прописане међународним уговором какав је Дејтонски споразум.

Дакле, то се у јавности може чути као потенцијални и дефанзивни план, а никако као званична и офанзивна политика по државност БиХ. А то Инцко управо тако приказује &мдасх; да власт Републике Српске упорно одбацује државност БиХ заговарајући сецесију“, каже он.

Није први пут да Инцко прозива Републику Српску као реметилачки фактор, нити је то нешто неочекивано, додаје Врањеш, али овај пут високи представник није могао да игнорише сарајевску ратнохушкачку политику, али томе није посветио довољно пажње.

„Ако Бакир Изетбеговић каже да шест фабрика намјенске индустрије на територији ФБиХ производи вишак наоружања за потребе складиштења на територији саме Федерације, како он каже: &рсqуо;За не дај Боже&лсqуо;, то није потенцијална и хипотетичка ствар, него конкретно оружје које се данас производи и складишти. Он, дакле, у исту раван ставља потенцијални одговор на нарушавање уставне позиције Републике Српске и наставак негирања уставних надлежности Српске, са конкретним оружјем које се производи и складишти“, каже Врањеш.

У извјештају Инцко пријетње бошњачких политичких лидера чак спушта испод оног нивоа како је такве изјаве сам Бакир Изетбеговић интонирао, а Изетбеговић је, подсјећа Врањеш, у посљедњих пола године на три различита медија споменуо рат као опцију коју он, као један од водећих бошњачких политичара, не искључује из своје политике.

Инцко повећава „опасност“ из Српске по БиХ, а бошњачке политичаре не наводи чак ни по имену, него каже да они наводно сугеришу о одређеном хипотетичком ратном сценарију.

„Опет се види да је он у потпуности пристрасан и да су његови извјештаји у СБ превасходно политички извјештаји који иду у корист једног конститутивног народа, у овом случају бошњачког. И наравно да Република Српска у свему томе не може да буде задовољна“, каже Врањеш.

Иако у једном дијелу извјештаја Инцко каже да САД и ЕУ раде на томе да омогуће постизање споразума по питању изборног закона, нигдје не наводи да су српске странке из тих разговора искључене, додаје Врањеш, нити наглашава да се проблем налази у ФБиХ.

„Када постоји неки проблем који генерише Федерација, онда се он у извјештајима господина Инцка показује као генерални проблем читаве БиХ, тако што посредно оптужује и Републику Српску, као да је саставни дио тог проблема. Он покушава да прикаже да је питање изборног закона питање не само Федерације, већ читаве БиХ, самим тим и Републике Српске, а нигдје не наводи да су српске партије у потпуности искључене из тих разговора“, наводи Врањеш.

Према Шолајином мишљењу, Инцков извјештај неће имати утицаја на односе унутар БиХ, као што више ништа нема утицаја на односе у тој држави. Кључни су односи, каже, међу унутрашњим актерима. Више нема оружане силе од 62.000 страних војника, нити у БиХ постоје велики међународни интереси.

Једини интерес међународне заједнице је да у Босни влада мир, а политички процеси највише зависе од унутрашњих актера, сматра Шолаја. Инцков извјештај, стога, представља информацију за велике силе, чланице Савјета безбједности, а многе од њих већ знају шта је суштина процеса.

У политичком смислу, оцјењује Шолаја, Српска је стабилнији дио БиХ и може самостално да функционише, без обзира на то како ће бити разријешени проблеми изборног закона.

У Републици Српској се извјештај посматра као априорно негативан према том ентитету, као и да Српска има потребу да на свој начин и својим каналима представи одговор на Инцков извјештај у СБ, каже Врањеш.

Инцков извјештај не помаже смиривању политичких тензија у БиХ, сматра Врањеш.

„Напротив, он их даље продубљује тиме што увијек приказује црно-бијелу слику. Дакле, Инцко својим извјештајима даље продубљује подјеле. То је та парадоксална ситуација, гдје његово присуство, које он правда потребом за имплементацијом Дејтонског споразума, у суштини умањује политичко повјерење између три конститутивна народа“, објашњава Врањеш.

Чланак ВЕЋ ВИЂЕНО: Шта се крије иза плана да се Српска оптужи за сецесију, док Бакир гомила оружје?! се појављује прво на ИСКРА.

(Помен жртвама злочина у Чајничу) Фото: РТРС

Прошло је 25 година од стравичног злочина над српским цивилима у Чајничу. У нападу на незаштићена села, на ободима чајничке општине, припадници тзв. Армије БиХ убили су 24 цивила. Најмлађа жртва је 14-годишњи Жељко Машић. Тужилаштво БиХ, како сазнајемо, тек је интензивирало истрагу о овом злочину.

У зору 14. фебруара `93. прекинуто је дјетињство Жељка Машића. Имао је 14 година када је убијен. Метак агресорског војника тзв. АРБиХ погодио га је у срце, издахнуо је на рукама мајке Дане.

– Није успио ни да каже „Јој мајко“. Шта је мој Жељко крив са својих 14 година. Је ли то правда- пуцање на жене и дјецу – пита очајна мајка Дана.

Ивана Машић имала је седам година када је стотине припадника тзв. АРБиХ упало у њено село. Безбрижну игру са другом дјецом на снијегу, прекинули су урлици и пуцњи.

– Кренули смо ка Тројану, ту је деда- мајкин отац, кренуо нама у сусрет. Како је кренуо, тако су га убили пред нама. Ја сам тада рањена, а мајка је плакала – присјећа се Ивана трагичних дешавања.

Жељко Машић је једна од 24 жртве некажњеног злочина над Србима у чајничким селима Трпиње и Шапићи. Болно сазнање је да је напад изведен с леђа, са територије Црне Горе, тада СР Југославије. Пуну логистику припадницима тзв. АРБиХ из Горажда дали су муслимани из пљеваљског села Буковица.

– То су били претежно грађани Црне Горе, наше комшије којима нисмо нанијели никаво зло, али они нама јесу – каже Бране Машић, свједок напада тзв. АРБиХ на српска села.

Црногорско правосуђе никада није процесуирало своје грађане. Двије и по деценије након злочина, Тужилаштво БиХ интензивирало је истрагу против, како нам је потврђено, 15 особа.

– Никога не мрзим и никоме не желим да се светим, Бог нека им суди – завршава ову тужну причу мајка убијеног дјечака Жељка Машића.

Чланак НАЈМЛАЂА ЖРТВА ИМАЛА ЈЕ САМО 14 ГОДИНА: Монструозни злочин у Чајничу и даље без казне се појављује прво на ИСКРА.

Ухапшени за злочине у Коњицу (Фото: РТРС)

Због ратног злочина над Србима на подручју Коњица и околине, припадници Сипе ухапсили су 13 бивших званичника тзв. Армије БиХ, Територијалне одбране и полиције у овом граду.

Осумњичени су за убиства, мучења и злостављања, силовања и прогоне Срба у прољеће и љето 1992.

Након саслушања у Сипи биће предати у надлежност Тужилаштва БиХ, из којег најављују да ће затражити притвор.

Потомци жртава очекују да ће оптужница бити проширена.

Четврт вијека преживјеле жртве из Коњица и околине чекају правду и свједоче о убиствима својих сродника на кућном прагу и о тортури коју су преживјели у коњичким логорима Челебићи и Мусала.

И дочекали су!

Сипа је ставила лисице на руке ратном командиру полиције у Коњицу Шефку Никшићу, стрицу /амиџи/ СДП-овог предсједника Нермина Никшића.

Зна Шефко шта се све дешавало коњичким Србима. Понајбоље рањеном Срђану Копривици који је ликвидиран у Брадини.

Свједоци тврде, управо је командир својим полицајцима наредио Срђаново убиство.

Алмир Падаловић био је стражар у логору Челебићи и очевици тврде – убио је Жељка Клименту.

Митке Пиркић, командант диверзантко-извиђачке јединице „Акрепи“, организовао је напад на српска села Блаце у којем је убијено 20 српских цивила, потом Брђане, Брадину и Зукиће.

Командовао је формацијом у јуну 92.када је извршен покољ у селу Заборани. Лично је, казују свједоци, убио Ратомира Драганића.

Пиркићев диверзант Реџо Балић – Милутина Куљанина.

Гинеколог Сеад Јусуфбеговић најмонструозније погазио Хипократову заклетву мучећи и злостављајући Српкиње…

Језивим свједочењима никада краја.

Момир Мркајић преживио је мајски покољ у селу Брадина, када је убијено 48 цивила, жена дјеце и стараца. Заробљен је и одведен прво на „обраду“ на Бјелашницу. Испребијан, потом у логор Челебиће, у злогласну „деветку“ – хангар под земљом.

Са 16 сапатника осуђен је на смрт. Но, захваљујући међународном Црвеном крсту, ипак је смрт избјегао.

– Убили су Жељка Милошевића којег су назвали снајперистом.Глава му је селотејпом залипљена, мозак му је цурио. Пребили су нас, извели на плочник, тукли ногама, палицама, крампама…замислите туку те лопатом, отпадне лопата и оним држачем те туку, и она напла пукне а они наставе, потрсно прича Момир Мркајић.

Момиров презимењак и сапатник из Челебића и Мусале, Десимир, тамновао је 28 мјесеци. Преломљена вилица, поломљена ребра …језив је учинак његових пријератних комшија и познаника – муслимана.

– 18 је страдало у Челебићима и мој отац, рођаци, стричеви, 13 Мркајића. Само су 2два погинула, остали су претучени и умрли у Челебићима, каже Десимир.

У хангару шест тамновао је Марко Драганић. И био очевидац убиства пет својих пријератних комшија.

– Био сам присутан кад је Алмир Падаловић у логору Челебићи убио Жељка Клименту. Знам да је Митке Пиркић убио мог рођака Ратомира Драганића пред кћерком и двоипогодишњом унуком,наводи Марко.

На Челебићким хангарима још видљиви ратни трагови. А сваки, у овом бившем војном комплексу, прича је препуна тортуре, злостављања и понижења.

Један од објеката био је резервисан само за жене.

Пакао Србина у Коњицу – десетине нису преживјеле. У логорима Челебићи и Мусала тамновало их је око 1.000.

Сви с почетка рата похапшени као цивили. Њихови домови попаљени.

И вјерски објекти.

Потрудили су се Никшић и дружина да „убију“ Брадину, Брђане, Зукиће, Блаце…

Етнички од Срба да очисте Коњиц.

– Очекујемо да ће Суд БиХ потврдити оптужницу у овом предмету јер сматрамо да има сасвим довољно материјалних доказа и свједока који указују на злочине који се стављају на терет овим лицима, каже директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић.

Очекују жртве и преживјели потомци и да оптужница буде проширена.

Да буду обухваћени и помагачи, који су јутрос волшебно заобиђени.

– Цјелокупно руководство СДА и општине Коњиц из 92. године. Начелник бригаде, предсједник тадашње општине… који су знали јер пред носом им је бил и логор Мусала и Челебићи,. Хоће ли ико одговарати за убиство професора Голубовића и његово двоје малољетне дјеце и супруге, пита Недељко Зеленовић.

Ухапшени и осумњичени злочинци, појединачно су, након саслушања у Сипи предати у надлежност Тужилаштва БиХ.

Већ је најављено, биће затражен једномјесечни притвор.

А да ли ће бити и одређен, одлучиће Суд БиХ у којем и даље пресуђују и оптужују коњичке ратне судије и тужиоци Мира Смајловић, Сенадин Бегташевић и Џевад Муратбеговић.

Представници српских удружења проистеклих из посљедњег рата, већ најављују, помно ће пратити овај процес, како се опет не би дешавало да свједоци нестају, заборављају чињенице, мијењају исказе…

А шта на све то каже званично Сарајево, данас нисмо чули.

Обично гласни када су оптуживани и пресуђивани Срби и Хрвати, утихнули су.

Сви, па и амиџић Нермин Никшић.

Чланак КОЊИЦ: Због злочина над Србима ухапшено 13 припадника тзв. Армије БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Брадинске жртве рата (Фото: РТРС)

У Коњицу је у Одбрамбено-отаџбинском рату убијено 382 Срба, од којих 200 цивила у граду и у логорима Челебићи и Мусала, рекао је предсједник Удружења Коњичана Републике Српске Зоран Пологош поводом акције СИПА у којој је ухапшено 13 некадашњих припадника тзв. БиХ.

Пологош је навео да су доласком сплитског пука у Коњиц у априлу 1992. године почела хапшења и убијање Срба, те напади на српска села и затварања у ове логоре.

„Највећи злочин почињен је у селу Брадина, гдје је 25, 26. и 27. маја 1992. године побијено 36 људи. Све становништво депортовано је у логоре у Коњицу, у основне школе у Брадини и Доњем Селу. Куће су опљачкане и попаљене, цијело село је етнички очишћено. За ово до сада нико није одговарао“, истакао је Пологош.

Он је нагласио да је до сада процесуирано свега неколико појединаца за злочине у логору „Челебићи“ и за убиство породице Голубовић, Ђура и Власте и двојице њихових синова од пет и седам година.

„Њих су убили припадници резервног састава полиције. Стријељали су их покрај Неретве. Петар од седам година остао је жив и дошао на полицијски пункт гдје је поново стријељан“, рекао је Пологош.

Он каже да 25 година од злочина у Коњицу није одговарао ни војни врх, ни извршиоци, иако су сви детаљи познати Тужилаштву БиХ.

„Суд БиХ је до сада имао двоструке аршине према Србима. Ово је прилика да се покаже хоће ли бити суђено свима“, додао је Пологош.

Припадници СИПА ухапсили су данас 13 некадашњих припадника структура тзв. Армије БиХ, Територијалне одбране и МУП-а у Коњицу осумњичених за злочине над више десетина жртава српске националности у Брадини, Коњицу и другим мјестима.

Ријеч је о осумњиченима за злочине почињене у прољеће и љето 1992. године на подручју Коњица и околине који су резултирали уклањањем и присилним пресељењем готово цјелокупне популације становништва српске националности са тог подручја.

Међу наведеним злочинима, обухваћена су убиства, мучења, силовања, злостављања и прогони жртава.

Чланак ХАПШЕЊЕ 13 ПРИПАДНИКА ТЗВ. АРМИЈЕ БИХ: У Коњицу убијено 382 Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Министар безбједности БиХ, Драган Мектић, изјавио је да је отворен за разговор за демобилисаним борцима такозване Армије БиХ и оцијенио да они заслужују пажњу.

Коментаришући позив да их посјети и саслуша њихове приче о највећем криминалу у БиХ, Мектић је рекао да ће размотрити ту могућност и констатовао да се овдје, ипак, морају јасно утврдити надлежности.

„Било којем појединцу, групи – било то из реда Срба, Бошњака или Хрвата, ја ћу увијек отићи и помоћи. Али, овдје треба видјети шта је чија надлежност“, рекао је Мектић за Н1.

Он каже да, колико је њему познато, они штрајкују због одређених неријешених статусних и материјалних права, додавши да је питање колико он ту може помоћи. најавио је да ће се врло брзо конкретно изјаснити о евентуалној посјети демобилисаним борцима такозване Армије БиХ.

Чланак ОЦИЈЕНИО ДА ЗАСЛУЖУЈУ ПАЖЊУ: Мектић подржао демобилисане борце такозване Армије БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Свједок Тужилаштва БиХ Хамдија Шљука, бивши референт безбједности у 35. дивизији такозване Армије БиХ, изјавио је данас на суђењу команданту Трећег корпуса Сакибу Махмуљину да је одред „Ел муџахедин“ једино одговарао бившем предсједнику такозване републике БиХ Алији Изетбеговићу и бившем команданту ове армије Расиму Делићу.

Шљука је рекао да се сјећа састанка којем је, осим Алије Изетбеговића, Расима Делића и Сакиба Махмуљина, присуствовао и командант одреда „Ел муџахедин“ извјесни Шеих, кога су касније убили припадници ХВО-а.

„Колико се сјећам, на састанке код команданта 35. дивизије /Фадила Хасанагића/ долазили су командант одреда `Ел муџахедин` Муртез и њихов преводилац Ајман“, посвједочио је Шљука.

Свједок је рекао да је у операцији „Прољеће 95“ учествовао и одред „Ел муџахедин“ који је, колико је њему познато, заробио један број „непријатељских војника“, али и неколико лица муслиманске националности.

„Заробљене муслимане одред `Ел муџахедин` је предао Армији БиХ, док су српске заробљенике задржали. Мислим да су међу заробљеницима били и неки доктор и медицинска сестра“, рекао је Шљука.

Шљука је потврдио да је и у операцији „Фарз 95“, чији је циљ био ослобађање Возуће, очествовао одред „Ел муџахедин“, те да је било информација да су припадници овог одреда држали одређени број заробљеника.

„Референт за безбједност саопштио ми је да 328. бригада заробила српске војнике, али да их је од њих отео одред `Ел муџахедин`. Према информацијама које сам имао, међу заробљеницима је било и жена“, навео је Шљука.

Он је рекао да је добио наређење да оде на „13. километар“, гдје се налазила касарна одреда „Ел муџахедин“, и провјери те информације.

Према његовим ријечима, када је дошао пред касарну одреда стражари га нису пустили да уђе, већ су уперили пушку у њега и рекли му да сачека да дође неко ко зна језик.

„Када је дошао тај који је знао језик, рекао ми је да командант није ту и да они немају никаквих заробљеника“, посвједочио је Шљука.

Свједок је рекао да се након тога вратио у штаб и реферисао надређенима о резултатима своје посјете, те да му није познато шта се послије тога дешавало.

Шљука је нагласио да му није познато да ли је против одреда „Ел муџахедин“ вођен неки кривични поступак због непридржавања правила такозване Армије БиХ.

Оптужница терети Махмуљина да, као командант Трећег корпуса у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

Наставак суђења заказан је за 7. јуни.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Одред „Ел муџахедин“ одговарао једино Алији Изетбеговићу и Расиму Делићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Горњој Јошаници код Фоче, у селу Хоџићи, данас ће, уочи љетног Никољдана, бити обиљежено 25 година од страдања 56 српских цивила које су на Никољдан 19. децембра 1992. године убили припадници тзв. Армије БиХ.
Помен парастос код споменика српским мјештанима Јошанице погинулим у посљедњем рату, у организације фочанске Борачке организације, почеће у 12.00 часова.

Општинска Организација породица погинулих, у оквиру „Мајског сјећања на јошаничко страдање“, организоваће ходочасне јошаничке задушнице, поход од централног споменика у граду до споменика у Јошаници у част невино страдалих српских цивила.

Учесници ходочашћа кренуће у 7.30 часова из Фоче према 13 километара удаљеним Хоџићима у Горњој Јошаници, да би стигли на помен парастос у 12.00 часова.

Из Борачке организације напомињу да је ово најмасовније страдање српског живља у Горњем Подрињу, те да за овај злочин још нико није одговарао.

На Никољдан, прије 25 година, док су славили крсну славу, мјештане десетак јошаничких села, дјецу, жене и старце, припадници муслиманске војске из Горажда побили су на најмонструознији начин, одсијецањем дијелова тијела.

Сва села су спаљена, а најмлађе жртве били су двогодишња Данка Тановић, те брат и сестра – седмогодишни Дражен и десетогодишња Драгана Вишњић.

Случај масакра у Јошаници годинама се безуспјешно водио у Тужилаштву у Требињу, које и поред бројних свједочења преживјелих Јошаничана никада није подигло оптужницу, а ништа се није промијенило ни када је случај преузело Тужилаштво БиХ из којег је родбини жртава у више наврата речено само да је истрага у току.

Из Организације породица погинулих подсјећају да је прије двије године, прилозима вјерника, у близини споменика у Хоџићима почела градња спомен-храма Светих Ћирила и Методија.

Упућен је позив људима добре воље да у складу са могућностима помогну да се заврши спомен-храм у Горњој Јошаници, као знак сјећања на 73 цивилне жртве и погинула борца тог краја, од којих је 56 убијено у злочину муслиманске војске 19. децембра 1992. године.

Уплате се могу извршити на жиро рачун у Новој банци број: 555 8 0000 20 566 722, а из иностранства на девизни рачун: 555 00000 20 567 219.

Чланак ФОЧА: Сјећање на злочин над Србима Јошанице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС, bbc.com

Британске обавјештајне службе имале су сазнања о масовном учешћу својих држављана и радикалних исламиста у грађанском рату у БиХ, пише „Блиц“.

Строго повјерљив документ Одјељења службе безбједности Трећег корпуса такозване Армије БиХ од 31. октобра 1995. године показује да су телефоне са бројевима британских оператера користиле готово све вође и оснивачи злогласног одреда „Ел муџахедин“.

У том документу, који се налази у посједу „Блица“, истиче се да је телефон са британским бројем за комуникацију са борцима из „Ел муџахедина“, између осталог користио и идејни творац савременог тероризма и оснивач Ал каиде Осама бин Ладен.

„За дистрибуцију пропагандних материјала и видео-снимака који приказују ритуална одрубљивања глава заробљених српских цивила и војника, осим Бин Ладена, у тајном документу бошњачких безбједњака наводе се имена и телефони и бројних других познатих терориста, међу којима је и оснивач ‘Ел муџахедина’ Египћанин Абу Хамза ал Масри“, пише „Блиц“.

Саговорници овог листа из обавјештајно-безбједносних структура Републике Српске тврде да не постоји ни теоретска шанса да британске обавјештајне службе, које важе за најбоље у свијету, нису знале да вође радикалних исламиста користе телефоне са бројевима Велике Британије.

Саговорници листа наводе да постоје бројни докази да је цијела мрежа муџахедина у БиХ, као и сам одред ‘Ел муџахедин’ био под контролом британских обавјештајних служби.

„Недавни терористички напад у Лондону који је извео бивши припадник одреда ‘Ел муџахедин’ и британски држављанин Халид Масуд, али и документи бошњачких безбједњака који показују да су све вође и оснивачи тог одреда за међусобну комуникацију користили телефоне са британским бројевима, говоре да су тајне службе Велике Британије до гуше биле упетљане у ратна дешавања у БиХ“, кажу саговорници овог листа.

Некадашњи високи функционер службе државне безбједности бивше СФРЈ Божидар Спасић тврди да постоје бројни докази да су Британци тајно подржавали радикалне исламске фанатике за вријеме рата у БиХ, те да је Абу Хамза ал Мисри прије рата у БиХ био познати сарадних британског М16.

Чланак ОНИ СУ СРБИМА СЕКЛИ ГЛАВЕ: Британци знали за учешће својих држављана и исламиста у грађанском рату у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Заштићени свједок одбране „О3“ изјавила је пред Судом БиХ да је команданта такозване Армије БиХ у Сребреници Насера Орића први пут видјела 25. октобра 2010. године на отварању спомен-обиљежја, када га је и упознала.

Саслушање овог свједока већим дијелом је било затворено за јавност, тако да се веома мало могло чути током данашњег суђења Орићу и припаднику те војске Сабахудину Мухићу, које оптужница терети за злочине над српским ратним заробљеницима на подручју Сребренице 1992.

Свједок је рекла да је до почетка рата са дјецом и супругом, који је погинуо у августу 1995. године, живјела у Власеници. Она је потврдила да је њен супруг упознао Орића након пада Сребренице 1995. године у Тузли.

„Тада су се срели и сви су то објавили“, рекла је свједок.

Она је навела да не познаје свједока „О1“, као ни оптуженог Сабахудина Мухића, које њен супруг није помињао.

Свједок Алија Мушкић, који је дао исказ прије заштићеног свједока „О3“, изјавио је да је Орића упознао у марту 1993. године када је пала Церска, након чега га више никада није видио.

Он је рекао да је био ангажован у цивилној заштити, негирао да је био војно ангажован, додајући да му нису познате војне акције у мјестима Залазје и Куњерац, за које „не зна ни гдје се налазе“.

„Ми нисмо имали везе с војском. Ја нисам био ни у једној војној акцији“, изјавио је Мушкић, негирајући познанство са свједоком „О1“.

На рочишту у фебруару прошле године, заштићени свједок Тужилаштва БиХ „О1“ рекао је да му је командир био Алија Мушкић.

Након што је прочитао податке о заштићеном свједоку „О1“, које му је предочила Орићева одбрана, Мушкић је рекао да га не познаје.

Рекао је, такође, да не познаје ни оптуженог Сабахудина Мухића.

Орић и Мухић оптужени су да су 1992. године у мјестима Залазје, Лолићи и Куњерац убили тројицу заробљеника српске националности – Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића.

Суђење ће бити настављено 11. априла.

Чланак СЛУЧАЈ „ОРИЋ“: Саслушање свједока без присуства јавности се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У наставку суђења Ахмету Сејдићу, бившем команданту Прве вишеградске бригаде такозване Армије БиХ, за ратне злочине над српским цивилима на подручју општина Рудо, Вишеград и Горажде, заштићени свједок Тужилаштва БиХ рекла је да је на Србима видјела ножем урезане полумјесец и звијезду.

Она је навела да је из села Бучје, општина Горажде, и да је била одведена на Требешко брдо, те да је Сејдић издавао наређења војсци и да је био ауторитет.

Свједок С1 испричала је да је до љета 1992. године са родитељима живјела у селу Бучје, када су мјештани требали да предају оружје и да иду на слободну територију, али се пред полазак појавила њој непозната наоружана војска, којом је командовао Сејдић, која их је у колони спровела на Требешко брдо, јавио је Бирн.

„Чекали смо шта ће се десити. Појавили су се ти људи – Сејдић са својом војском. Упали су у кућу. Рекао је: `Хајте! Устани ти, ти и ти`. Ја, рођак и још неколико људи изашли смо испред. Мушкарцима су наредили на легну потрбушке и почели су их ударати кундацима пушака. Тукли су их војници који су дошли са Сејдићем“, рекла је свједок.

Она је испричала да је касније на мушкарцима видјела повреде по тијелу, те ножем урезан полумјесец и звијезду.

Заштићени свједок је навела да су њу и Љубицу Чарапић изводили и поновно испитивали о сакривеном оружју. „То је била војска Сејдића. То знам јер су говорили да су из Вишеграда. То нису ни крили. Звали су се по надимцима. Сејдић је издавао наређења и био општи ауторитет. Понашао се као право војно лице“, навела је она.

Према њеним ријечима, након седам дана пребачени су у зграду МУП-а у Горажду гдје су провели осам мјесеци.

Она је појаснила да је једне прилике ту видјела Сејдића када је позвана у канцеларију на разговор да потврди или деманутује да ли је силована.

Милка Чарапић, свједочећи о преговорима у селу Бучје у љето 1992. године, навела је да је један дан дошло много војске и да су говорили да је то „војска Сејдића“.

„Када смо дошли на Требешко брдо задржали су нас шест до седам дана. Горе су нас малтретирали, тукли. Војска је изводила мушкарце. То је била Сејдићева војска, тако су говорили. Мене нико није тукао, јесу мог мужа и синове. Водили су иза неке куће, тукли, враћали. Испребијали су их. Када сам их видјела, то су били живи лешеви“, посвједочила је Чарапић.

Она је навела да је на леђима сина видјела трагове удараца, а њен муж је након годину дана умро због повреда задобијених од малтретирања.

Суђење ће бити настављено 21. марта.

Чланак СУЂЕЊЕ АХМЕТУ СЕЈДИЋУ У САРАЈЕВУ: Србима ножем урезивали полумјесец и звијезду се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Хицима испаљеним из снајпера из дијела Сарајева под контролом тзв Армије БиХ, на данашњи дан прије 22 године, у сарајевском насељу Грбавица убијене су дјевојчице Милица Лаловић и Наташа Учур. Сахрањене су једна до друге на гробљу Миљевићи, неколико километара од града у којем су рођене, који су вољеле, а из којег им је на њихову љубав узврћено мржњом која их је и убила.

Милица је имала десет, а Наташа девет година. Рат се ближио крају, играле су ластиша када су испаљени снајперски хици са зграде „Лорис“. Била је то њихова посљедња игра.

Ко зна колико их је снајпериста посматрао и око 15.30 часова одјекнула су два пуцња,рекао је свједок овог догађаја Милан Павловић.

Жалосно је да нико није кажњен за убиство Наташе и Милице и још тужније што свијет не жели да чује истину о убијању и рањавању српске дјеце у сарајевским квартовима, гдје су током рата били Срби.

„Српска дјеца и цивили нису убијани и тешко рањавани само на Грбавици него и другим дијеловима Сарајева који су у рату били под српском контролом, ево овдје у Војковићима су рањене дије дјевојчице, овдје је снапјпер пуцао стално“, каже Милка Кокот, предсједница Организације породица погинулих и несталих цивила сарајевско-романијске регије.

Сарајка Фатима Бајрамовић својевремено је свједочила да је дјевојчице убио припадник 101. бригаде такозване Армије РБиХ Сејо Пискић. Наводно чак се тиме хвалио као и да је убио још 20 Срба на Грбавици. Привођен је али никада није процесуиран. Овај случај не постоји у правосудним институцијама.

„Постала је пракса да бх правосуђе не процесуира злочине над Србима“, рекла је Кокот.

У вријеме када су дјевојчице убијене на снази је било примирје које су надгледали француски и руски мировњаци. Зашто су снајперисти тзв АРБиХ и поред склопљеног примирја дјеловали по Грбавици питања су за ратне команданте 101. бригаде, а један од њих је и актуелни начелник општине Ново Сарајево Неџад Ајнаџић.

Чланак ВОЉЕЛЕ СУ УЧИТИ И ЖИВЈЕТИ: Зашто су дјевојчице Милица и Наташа биле мета у Сарајеву? се појављује прво на ИСКРА.

Регионално удружење логораша Вишеград је више него огорчено ослобађајућом пресудом Суда БиХ од 7, марта 2017. године, против четворице припадника ткз. Армије БиХ, за незапамћени злочин над српским цивилима, у мјесту Кукавице код Рогатице,  који су се 27, августа 1992. године у конвоју путничких возила и аутобуса повлачили из Горажда магистралним путем према Рогатици.

Осим Емира Драковца, који је у овом предмету осуђен на 14 година затвора, али због злочина над српским цивилима на подручју Фоче а не и за Кукавице,  остала тројица оптужених  (Мухамед Шишић, Азиз Шуша и Тарик Шишић) су ослобођени кривице, мада је констатовано да су учествовали у злочину у  Кукавицама, гдје су у колони путничких возила и аутобуса, којима су се наведеног дана пред офанзивом јаких снага тзв. Армије БиХ повлачили цивили  из Горажда, из засједе убили 26, а тешко ранили преко 80 српских цивила.

Судско вијеће, којим је предсједавао Даворин Јукић, ослободило је оптужене јер „сматра“ да су били у убјеђењу да се ради о војницима, а не о цивилима! Судија Јукић је рекао да конвој возила није био обиљежен, а пролазили су путем гдје је дан раније прошла колона Војске Републике Српске!

-Регионално удружење логораша Вишеград је више него огорчено ослобађајућом пресудом за овај незапамћени злочин над српским цивилима из Горажда, мада су оптужени очигледно признали злочин, који су га, замислите „починили грешком“,  мислећи да се ради о војном, а не цивилном конвоју, нагласио је Драгиша Андрић, предсједник овог удружења.

Судије их боље бране од адвоката

Судија Даворин Јукић је у завршној ријечи „бирао ријечи оправдања за оптужене“, па је тако у стилу њиховог врсног адвоката  констатовао како конвој српских цивила из Горажда „није био прописно обиљежен“!

-Нису ваљда починиоци овог гнусног злочина, почињеног у најжешћој муслиманској офанзиви на Горажде,  очекивали да непрегледну колону цивилних возила са цивилима „прати саобраћајна полиција, пита се Андрић, додајучи да је зачуђујућа и констатација да су оптужени „били у заблуди“, јер је дан раније овим магистралним правцем према Рогатици прошао конвој Војске Републике Српске.

Поставља се питање зашто дан раније нису отварали паљбу на ту војну колону. -Очигледно да је она за њих била прејака, па су сачекали слиједећи дан да „искажу јунаштво“ над немоћним цивилима, међу којима је највише било дјеце, жена и стараца, каже Андрић.

Огорчење Вељка Ласице

Своје огорчење оваквом срамном ослобађајућом пресудом исказао је и Вељко Ласица, који је преживио стравични напад на конвој, када је остао без ноге.

-Ово је незабиљежена увреда за потомке убијених цивила у Кукавицама, као и за све нас који су тада постали трајни инвалиди. С правом смо очекивали поштено суђење, а доживјели да злочинце судско вијеће више и боље брани од њихових адвоката“, поручио је Ласица.

У саопштењу за јавност Регионално удружење логораша Вишеград констатује да је ово наставак дискриминације српских жртава у протеклом рату у БиХ.

На крају саопштења за јавност се подсјећа и на медијску сатанизацију овог злочина, када је редитељ Данис Тановић 2001. године у свој филм „Ничија земља“ убацио снимке које су начинили припадници УНПРОФ-ора након злочина муслиманских бојовника у Кукавицама, представљајући их као злочин над муслиманима, који су починили Срби. Тановић је за тај филм добио престижну америчку филмску награду „Оскар“, за најбољи страни филм ван енглеског говорног подручја.

Исповјест Ранка Иконића

У колони цивилних возила која су тог дана превозила цивиле из Горажда, након велике муслиманске офанзиве, Ранко Иконић, предратни професионални возач у Фабрици „Азот“ у Витковићима код Горажда, возио је аутобус са око 120 избјеглица, којима је то била посљедња и једина нада за спас од смрти.

-Тог кобног дана није се знало одакле све пуца, а од унакрсне ватре из свих оружја мртвих и рањених било је на све стране. Био је то прави масакр над нејачи, над старим и изнемоглим људима и дјецом. Да би их више стало у аутобус, кад смо кренули са Јабуке, сваки путник у крилу или наручју држао је по једно дијете, присјећа се Иконић, описујући напад у Кукавицама као класичну засједу изведену по унапријед смишљеном плану, јер су нападачи пропустили главнину колоне бројних возила, да би је пресјекли при крају и напали преосталих 50-так возила, са његовим аутобусом на зачељу.

Сјећа се Ранко и данас тих стравичних сцена беспомоћних путника.

-Изненада је почела пуцњава. Јауци и вриска путника. На све стране погинули и рањени. Пут је био закрчен запаљеним и разбијеним возилима, тако да сам морао да изводим прави слалом како би их заобишао. Прво сам био рањен у десну ногу, али нас је пакао тек чекао код прикључног пута према Варошишту, када сам осјетио рафал и преко лијеве ноге. Иако су већ биле избушене и гуме, нисам се предавао. Ни сам не знам како, али сам кроз унакрсну ватру успио некако да дам гас и умакнем према Рогатици, удаљеној око шест километара, прича Иконић.

Кад је стигао до Рогатице, некако су га изнијели из аутобуса, након чега је изгубио свијест.

Из изрешетаног аутобуса изнијели су 10 мртвих и тридесетак тешко рањених српских цивила из Горажда.

Чланак РЕГИОНАЛНО УДРУЖЕЊЕ ЛОГОРАША ВИШЕГРАД: Срамна ослобађајућа пресуда за злоћин над српским цивилима из Горажда, ратне 1992. године се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Суд БиХ данас је ослободио некадашње припаднике тзв. Армије БиХ Мухамеда Шишића, Азиза Шушу и Тарика Шишића, оптужене за злочине над српским цивилима у Рогатици и Фочи, док је Емира Драковца осудио на 14 година затвора због злочина почињених на подрчју ове двије општине.

Судско вијеће је Драковца осудило на јединствену казну затвора у трајању од 14 година за ратни злочин против цивилног становништва и ратних заробљеника.

За ратни злочин против цивилног становништва осуђен је на осам година, а за ратни злочин против ратних заробљеника на седам година затвора.

Драковац је осуђен за убиство цивила Милоша Ковачевића половином новембра 1992. године у селу Вратсалићи код Рогатице.

Драковац је Ковачевића убио док је пекао ракију. Осуђени Драковац прво је из близине пуцао на Ковачевића, а онда му сјекиром одсјекао главу, а након тога полни орган који му је ставио у уста.

Он је осуђен и за злочин у селу Зебина Шума, општина Фоча, гдје је са Рамизом Саличем званим Усташа мучио заробљеног припадника Војске Републике Српске, свукао му панталона и одсјекао кожу са полоног органа.

Сви оптужени су ослобођени оптужбе да су учествовали у злочину у селу Кукавице, општина Рогатица, гдје је 1992. године убијено најмање 20 српских цивила.

Судско вијеће, којим је предсједавао Даворин Јукић, ослободило је оптужене јер сматра да су били у убјеђењу да се ради о војницима, а не о цивилима.

Јукић је рекао да конвој није био обиљежен, а пролазили су путем гдје је дан раније прошла колона Војске Републике Српске.

Суд БиХ је 8. августа 2014. године потврдио оптужницу која Шишиће, Драковца и Шушу терети за ратни злочин против цивилног становништва, док се Драковац терети и за ратни злочин против ратних заробљеника.

Чланак САРАЈЕВО: Суд БиХ ослободио припаднике тзв. Армије БиХ, јер су српске цивиле убили грешком?! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Тужилаштво БиХ подигло је оптужнице против припадника такозване Армије БиХ Елвира Муминовића, Самира Кешмера и Мирсада Мензиловића за ратни злочин силовања и сексуалног злостављања малољетне дјевојке српске националности почињен 1993. године у Сарајеву.

У оптужници се наводи да су ова лица, у мају 1993. године, у дијелу Сарајева под контролом Армије БиХ, након што је Муминовић на улици наоружан пришао дјевојци српске националности те је присилно заробио у једном стамбеном објекту, починили вишеструко мучење, злостављање и премлаћивање малољетне жртве.

Над њом су сва тројица починили силовање и сексуално злостављање нанијевши жртви тешке физичке и психичке озљеде, те трајне посљедице злостављања које и данас осјећа, саопштено је из Тужилаштва БиХ.

Оптужени се терете да су кршећи правила међународног хуманитарног права за вријеме рата, употребом силе и пријетњом за живот и тијело, присилили друго лице на сексуални однос, силовање, чиме су починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва.

Оптужница је прослијеђена Суду БиХ.

Чланак САРАЈЕВО: Оптужница због силовања малолетне Српкиње у Сарајеву 1993. године се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

На суђењу бившим припадницима такозване Армије БиХ Изету Арифовићу, Суаду Смајловићу и Амиру Салиховићу за злочине против српског цивилног становништва, свједокиње Тужилаштва БиХ говориле су о убиству и нестанку браће и мужева у селу Залазје, на подручју општина Сребреница у јулу 1992. године.

Свједок Драгица Лазаревић испричала је да су њена два брата Бранко и Петко Симић нестали 12. јула 1992. године у селу Залазје, а да је исти дан погинуо њен супруг Момир Лазаревић.

Она је посвједочила да је о судбини браће сазнала од преживјелих Миломира Лазаревића и Милана Јеремића, који су се, како каже, извукли из Залазја.

„То је било два дана након што су се извукли. Дошла сам у болницу у Братунац, а они су дошли из Залазја и рекли су ми да је Момир погинуо и да су га нашли на улици мртвог“, рекла је Лазаревићева.

Она је испричала да су јој Миломир Лазаревић и Милан Јеремић пренијели да је „дошао Насер плавим камионом“.

„Они су били у поткровљу и чули су глас. Петко је био рањен у врат и Насер је рекао: `Превијте Перу`. Њих шесторицу су покупили у камион и одвезли. Од тада им се губи сваки траг“, посвједочила је Лазаревићева.

Она је рекла да је касније, када је дошла у Сребреницу 1995. године, од пријатеља сазнала да су јој браћа убијена, додајући да су њихова тијела пронађена 2010. године, а сахрањени су двије године касније, преноси Бирн.

„Тијело мужа сам добила након три дана у размјени. Могла сам га препознати само по гардероби. Био је црн као екран. Нисам могла вјеровати да леш онако може изгледати послије три дана. Не само он, још 14 њих је било у размјени“, навела је Лазаревићева.

Раденка Тубић је посвједочила да је њен супруг Миладин Тубић нестао 12. јула 1992. године у Залазју.

Она је навела да је о околностима нестанка сазнала од Милана Јеремића и извјесног Вељка, који су јој пренијели да је њен муж одведен жив према Сребреници.

„Мужа нисам видјела од 12. јула 1992. године, нити сам било шта сазнала о њему. Надала сам се размјени. Обавијестили су ме 2010. да су нађене кости и сахрањен је 2012. године“, навела је Тубићева.

Током укарсног испитивања свједокиње су потврдиле да су њихова браћа и мужеви били војно ангажовани у Залазју.

Бивши припадници такозване Армије БиХ Изет Арифовић, Суад Смајловић и Амир Салиховић оптужени су за убиства цивила српске националности почињена у јуну и јулу 1992. на подручју Сребренице и Бартунца.

Наставак суђења биће накнадно заказан.

Чланак СВЈЕДОЦИ О УБИСТВИМА СРБА У ЗАЛАЗЈУ: Драгици Лазаревић на Петровдан два брата нестала, супруг погинуо! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Поступајући по налогу тижиоца Посебног одељења за ратне злочине, полицијски службеници СИПА су на подручју Сарајева ухапсили Самира Кешмер (1974) и Мирсада Мензиловића (1975) због оптужбе за ратни злочин сексуалног злостављања.

Осумњичени су под истрагом Тужилаштва БиХ које их терети да су за време рата и оружаног сукоба у Босни и Херцеговини између Армије РБиХ и Војске Републике Српске, као припадници Армије РБиХ, починили тешко кршење међународног хуманитарног права.

Они се терете да су 1993. године на подручју једног сарајевског насеља извршили вишеструко сексуално злостављање и силовање малолетне особе, девојке српске националности која је живела на подручју града Сарајева, који је био под контролом Армије БиХ.

Ухапшени ће током дана бити предати поступајућем тужиоцу који ће их испитати а након чега ће бити донета одлука о покретању предлога за одређивање мере притвора или мера забране у складу са законом, пренео је портал Klix.ba

Чланак САРАЈЕВО: Двојица Бошњака ухапшена због ратног злочина над Српкињом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Прије тачно 21 годину, тадашњи предсједник тзв. Републике БиХ, Алија Изетбеговић, на Гостовићу, код Зенице, постројио је припаднике злогласне јединице Ел Муџахид, која је дјеловала у оквиру трећег корпуса тзв. Армије БиХ.

Ову једницу чинили су углавном добровољци из исламских земаља, који су у Босну и Херцеговину почели да стижу већ почетком рата, а њихов ратни пут обиљежили су бројни свирепи злочини и убиства заробљених војника и цивила.

Умјесто да буду кажњени за почињене злочине, јединица Ел Муџахид два пута била је проглашена за најбољу у оквиру тзв. Армије БиХ.

За исказану храброст и злочине над Србима 42 припадника ове јединице добила су највиша признања, деветорица су добитници сребрног штита, а њих 11 добили су највише признање – Златни љиљан.

Да ли је Босна и Херцеговина била пробни балон за њихово касније терористичко дјеловање по Европи?

Алија Изетбеговић у новембру 1995. постројавао је припаднике јединице Ел Муџахид, само мјесец дана након што су њени припаници на Возући починили стравичне злочине над заробљеним српским војницима и цивилима.

–  Одговорни не само да нису били кажњени, него су овим поступком амнестирани од одговорности за ова злодјела, каже експерт за тероризам, Џевад Галијашевић: „Алија Изетбеговић је на том постројавању чак изрекао похвалу. Не само да је потврдио своје учешће у том подухвату, он је похвалио муџахедине због великих побједа које су извојевали и најавио нове битке.“

До краја рата ова јединица имала је више од 1.700 припадника, а њихов ратни пут обиљежили су бројни злочини и свирепа убиства.

Драматична погубљења и муџахедини који у рукама држе одсјечене српске главе снимљени су на пропагандним видео-касетама Одреда Ел Муџахид које се дистрибуиране донаторима по исламским држава, а одсјечене главе српских војника наводно су завршавале у исламским земљама, као доказ вјерности и преданости џихаду.

– Ниједан муџахедин, који је директно учествовао у злочинима, за то није одговарао. Формирање и дјеловање јединице Ел Муџахид био је дио пријекта Алије Изетбеговића по којем је од Босне и Херцеговине требало да буде створена исламска држава, каже Галијашевић и додаје да је то био и увод у дјеловање исламиста у Европи: „Због тога је постројавање на Гостовићу веома битно, јер је то била објава рата Европи. Те друге битке водиле су се ван територије БиХ.“

Да Европа није озбиљно схватила тадашњу пријетњу која је стизала из БиХ, доказ су терористички напади у Мадриду, Паризу, Бриселу, па чак и напад на Свјетски трговински центар у Њујорку, сматра Галијашевић.

Додаје да њихова идеологија у Босни и Херцеговини и даље живи кроз исламистички часопис САФ, 64 вехабијска насеља, параџемате и терористичке кампове, те кроз 100.000 чланова и симпатизера, који представљају велику пријетњу, не само Босни и Херцеговини, него цијелој Европи.

Чланак АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИХ ХВАЛИО И ОДЛИКОВАО: Постројавање одреда Ел Муџахид у БиХ 95 – улазница радикалним исламистима у Европу? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Душан Павловић, свједок и експерт на суђењу генералу Ратку Младићу, гостујући у емисији „Људовање“ Радио-телевизије Републике Српске говорио је о свједочењу и догађајима у Сребеници јула 1995. године.

Павловић је рекао да су припадници тзв. Армије БиХ под командом Насера Орића на подручју Подрињу починили страшан злочин у којем су „побили све што су стигли да побију- жене, дјеце, старце…“.

– Да су стигли да убију 5.000, убили би 5.000. Не причамо о статистици, већ о карактеру злочина. Врло мали број српских заробљеника је преживио и врло мали број њих је послије размијењен жив. Чак и они који су заробљени, који нису убијени на лицу мјеста – цивили и они који су били у сеоским стражама – страдао је послије мучења у затворима у Сребреници и приватним затворима. Јако мали број њих је размијењен – рекао је Павловић, који је и бивши шеф Сектора за тражење, идентификацију и ексхумацију у Институту за нестале особе БиХ.

Павловић је рекао да је контраофанзивом Војске Републике Српске у рано прољеће 1993. године, Сребереница фактички војно поражена.

– Сребреница је тада требала да падне, али су наступиле на сцену међународне снаге и међународни представници и донесен је споразум о демилитаризацији. Сефер Халиловић у својој књизи „Лукава стратегија“ пише, а постоје и документи о томе, да је он након постигнутог споразума одмах контактирао Насера Орића и јасно му ставио до знања да не смије да преда ниједан комад исправног оружја или муниције Уједињеним нацијама – навео је Павловић.

Чланак ПАВЛОВИЋ: Припадници тзв. Армије БиХ побили све што су стигли да побију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Свједочењем Ибрана Мустафића у Суду БиХ данас ће бити настављено суђење команданту такозване Армије БиХ у Сребреници Насеру Орићу и припаднику те војске Сабахудину Мухићу за злочине над ратним заробљеницима српске националности на подручју Сребренице 1992. године.

Орић и Мухић оптужени су да су 1992. године у мјестима Залазје, Лолићи и Куњерац убили Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића.

Налазом трочланог тима љекара специјалиста, који су обавили неуропсихијатријско вјештачење Ибрана Мустафића, утврђено је да је он потпуно способан да свједочи у процесу који се, пред Судом БиХ, води против Насера Орића и Сабахудина Мухића.

Чланак САРАЈЕВО: Наставак суђења Орићу- свједочење Ибрана Мустафића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Председник Републике Српске Mилорад Додик оценио jе да су наjновиjе претње Србима у РС, коjе jе упутио ратни командант Aрмиjе БиХ Сефер Халиловић, jош jедна у низу ратнохушкачких изjава пропалог генерала, коjи ниjе био добар ни Бошњацима.

„Халиловић jе празна мешина коjа пуца у празно! Tо jе jош jедна у низу ратнохушкачких изjава пропалог генерала коjи ниjе одговарао ни Бошњацима у БиХ, а коjи би опет да ратуjе“, рекао jе Додик за портал Информер.рс.

Додик jе поручио да РС нико не може да уништи, нити ће нам jе, како jе рекао, неко отети.

„Зато не треба давати значаjа таквим небулозним изjавама некаквог Халиловића“, казао jе председник Српске.

На питање да ли jе безбедност Републике Српске угрожена, председник Додик jе одговорио:

„Наше постоjање jе овде увек угрожено, зато ћемо наставити да се боримо за очување Републике Српске. A кад jе реч о безбедности, она jе jедино угрожена због радикалних исламиста коjих jе све више на простору БиХ“, казао jе Додик.

Чланак ДОДИК: Jош jедна у низу ратнохушкачких изjава Халиловића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Суду БиХ данас је настављено суђење ратном команданту такозване Армије БиХ у Сребреници Насеру Орићу и припаднику ове војске Сабахудину Мухићу, свједочењем докторице Весна Ивановић.

Ивановићева је испричала како је препознала тијело Митра Савића у мртвачници Дома здравља у Братунцу 16. фебруара 1993. године.

Весна Ивановић, бивша директорица Дома здравља у Братунцу, рекла је да је срела супругу Митра Савића испред Дома уплакану и говорила је да не може да оде у мртвачницу.

Ивановићева је отишла умјесто супруге и препознала од четири, два леша, од којих је један био Митра Савића, којег познаје од раније. Истакла је да се не сјећа шта је Савић имао од одјеће, нити је гледала повреде.

За убиство Савића, Тужилаштво БиХ је оптужило Насера Орића и Сабахудина Мухића, бивше припаднике Територијалне одбране тзв. Армије БиХ. На терет су им стављена убиства још два српска заробљеника у селима Залазје, Лолић и Куњерац. Према оптужници, Орић је био командант штаба ТО-а тзв. АБиХ, а Мухић припадник тих снага.

Ивановићева је рекла да је Савић рањен на подручју Куњерца 14. децембра 1992. године, након што јој је одбрана предочила протокол Дома здравља Братунац, а који су добили од Хашког трибунала.

На овом рочишту је требао бити саслушан још један свједок, али је Тужилаштво БиХ обавијестило Судско вијеће да не знају његову адресу пребивалишта.

Шабан Максумић, предсједавајући Судског вијећа, упозорио је тужиоца Мирослава Јањића да треба имати податке о свједоцима који се требају појавити у судници како не би губили на времену.

Јањић је рекао да већина свједока које позивају имају пребивалиште у Сребреници, боравиште на подручју Тузланског кантона и радну дозволу у земљама западне Европе, те да је јако тешко ступити у контакт с њима.

На наредном рочишту које је заказано за 20. септембар, требао би бити изнесен налаз и мишљење три љекара о здравственој способности свједока Ибрана Мустафића.

Мустафић је у судници био крајем јуна, али је свједочење прекинуто због његовог „неприкладног понашања“.

Чланак СУЂЕЊЕ ОРИЋУ: Ивановићева препознала тијело Митра Савића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Суђење ратном команданту такозване Армије БиХ у Сребреници Насеру Орићу и припаднику ове војске Сабахудину Мухићу, требало би бити настављено у Суду БиХ.

Они су оптужени да су 1992. године у мјестима Залазје, Лолићи и Куњерац убили тројицу заробљеника српске националности – Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића.

На рочишту одржаном 12. јула, судски вјештак медицинске струке Рифат Кешетовић потврдио је да је током судско-медицинске обраде посмртних остатака Слободана Илића, убијеног у селу Залазје 1992. године, пронашао вишеструке преломе лобање, серијски прелом ребара, као и прелом десне бутне кости.

Чланак САРАЈЕВО: Наставак суђења Орићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Mедиjи у БиХ пренели су са друштвених мрежа видео снимак на коjем су приказана двоjица мушкараца како пале заставе Србиjе.

Исламисти, иза коjих jе застава са арапским писмом, као и ратна застава Aрмиjе РБиХ, маскирани су и у рукама имаjу пушке, а у jедном моменту чуjе се и пуцањ.

Ниjе познато када jе, и где, видео-снимак настао, али се претпоставља да jе нацињен у БиХ, о цему сведоци и песма коjа се чуjе у позадини.

Позиваjући се на своjа сазнања бањалучке „Независне“ пишу да jе реч о песми под називом „Tигрови Босне“, чиjи текст има jасну поруку.

„У Босни се мирис шири, нигде лепше земље нема, буди храбра Босно моjа, душман опет зулум спрема. Поручуjу браћа свима, не дамо те душманима, долазимо са свих страна, да згазимо твог душмана“,  текст jе песме.

Даље се у тексту песме се наводи да jе „народ миран“ док га секу „душманске сабље“.

„Уцврсти нас, моj Aлаху, одани смо Ресулаху, браћа спремна ко тигрови, Босно моjа само зови, сви смо спремни на текбире, да се наша срца смире, уз езане с минарета, долазимо с краjа света“, стихови су поменуте песме.

Чланак БАЊАЛУКА: Исламисти пале српску заставу у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Код спомен-обиљежја у селу Ледићи, општина Трново данас ће бити обиљежене 24 године од свирепог злочина над српским цивилима који су починили припадници такозване Армије БиХ.

Предсједник Удружења грађана „Моје огњиште“ – Трново Славко Васић изјавио је да ће парастос за 24 невино страдала српска цивила бити служен код спомен-обиљежја, а родбина и пријатељи страдалих организовано ће возилима кренути од Каменолома у Крупцу.

У злочиначком походу припадника такозване Армије БиХ убијено је 10 чланова породице Васић, цијела породица Тешановић, која је имала девет чланова, три члана породице Миовчић, те Саво Кењић и Слађана Секулић.

Најстарија жртва била је Иконија Васић која је имала 92 године, а најмлађа Милан Тешановић који је имао само 18 мјесеци.

У селу са око 70-ак житеља убијени су старци, жене и дјеца, а злочинци ни након више од двије деценије нису одговарали за овај масакр.

Васић, који је у овом свирепом походу муслиманских војника изгубио оца, мајку и баку, рекао је да је прошле године дао изјаву у Тужилаштву БиХ у вези са овим злочином, те да од тада никада није добио било какву повратну информацију.

Он је рекао да је невјероватно да 24 недужна цивила страдају на кућном прагу, а да за то нико не одговара и нико не покреће тужбу против починилаца овог крвавог похода.

Већина мјештана села Ледићи страдала је на кућном прагу, а они малобројни, који су покушали да се сакрију по околним шумама, пронађени су и убијени.

Село је, како је то обично бивало послије муслиманских оружаних похода на српска насеља, опљачкано, спаљено и разорено до те мјере да се губи скоро сваки траг српског присуства на том простору.

Злочин, који је започео 3. јуна у вечерњим часовима, извршили су припадници такозване Армије БиХ, регрутовани са подручја Сарајева, те комшије муслимани из сусједног села Дејчићи.

Окупација села, које је у међувремену претворено у својеврстан муслимански логор за Србе, трајала је до 10. јуна.

У том периоду, на веома суров начин, убијени су /углавном масакрирани/ сви мјештани српске националности који нису могли да благовремено побјегну из својих кућа, али и они који су, накратко, успјели да побјегну.

Истрага, коју је спровео МУП Републике Српске, показала је да су се становници Ледића приликом бијега подијелили у двије групе. Једна је кренула преко Трескавице ка Војковићима, насељу надомак Сарајева, а друга према Калиновику.

Према резултатима ове истраге, другу групу која је ишла према Калиновику пресреле су муслиманске снаге на локалитету Пољице и све их поубијале, осим 11-годишњег дјечака који је повријеђен лежао међу труплима.

До 2001. године ископани су остаци 24 жртве. Костури су већином били непотпуни, а неке лобање пронађене су одвојене од тијела. Према извјештају МУП-а Српске, становници Ледића убијени су на бруталан начин – клањем, вјешањем или гушењем.

Иако су власти Републике Српске предале налазе своје истраге и доказе Тужилаштву БиХ, још нико није оптужен за овај злочин.

Чланак ТРНОВО: Обиљежавање 24 године од злочина над српским цивилима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Свједок Тужилаштва БиХ Игор Гуљиватеј свједочио је данас на суђењу некадашњем команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину о психофизичким тортурама кроз које је прошао током заробљавања и боравку у кампу припадика одреда „Ел муџахедин“ од 21. јула до 23. августа 1995. године.

Махмуљина оптужница терети за злочин над ратним заробљеницима, рањеницима и српским цивилима, јер у својству команданта Трећег корпуса, у чијем саставу је дјеловао и одред „Ел муџахедин“, у току 1995. године, док је трајала војна операција на ширем подручју Завидовића и Возуће, није ништа предузео како би спријечио злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и цивилима српске националности на том подручју.

Свједок Гуљиватеј присјетио се тортура када су га након заробљавања припадници јединице „Ел муџахедин“ тукли дрвеним држалицама од лопате док не пукне, бизарних и болних везивања руку и ногу за врат преко коца, везивања жицом, ланцима, премлаћивања, те пријетњи да ће му одсјећи главу моторном и ручном тестером.

Тужилац Седин Идризовић испитивао је Гуљиватеја, припадника Војске Републике Српске, и о покушају самоубиства Винка Аксентића и тортуре кроз које је пролазио након тога.

Гуљиватеј се присјетио и догађаја када је заштићени свједока „С 5“ одбио да одсијече главу Крстану Маринковићу, те трауме које је проживљавао када су муџахедини у картонским кутијама донијели одсјечене главе Момира Митровића и Предрага Кнежевића.

„То су учинили да нас затраше. То се догодило у мјесту Ливаде и за мене лично то еј била велика траума, јер никад раније нисам видио одсјечене главе из којих цури топла крв“, рекао је свједок.

Гуљиватеј је рекао да му је, током боравка у кампу јединице „Ел муџахедин“, избијено 11 зуба, те нанесене бројне повреде по глави и тијелу од којих су остали ожиљци.

Свједок је говорио и о убиству његовог рањеног саборца Гојка Вујичића, којем је након тога одсјечена глава, коју су остали заробљени морали да љубе.

Гуљиватеј је рекао да је 23. августа 1995. године са групом осталих заробљеника пребачен у Казнено-поправни завод Зеница у којем им је запријећено прије посјете делегације Црвеног крста 31. децембра 1995. године да не смију причати гдје су били у заробљеништву.

Свједоку је предочен видео-снимак на којем је препознао два лица која су била у кампу јединице „Ел муахедин“ у селу Каменица.

У унакрсном испитивању адвокат Фахрудин Ибришимовић питао је свједока који није знао одговорити ко је скинуо одсјечену главу Гојка Вујичића, која је неколико дана висила на зиду у објекту у кампу муџахедина док се нису почеле муве скупљати.

Адвокат Ибришимовић подсјетио је свједока на његову изјаву дату у априлу 1996. године у Војном суду у Бањалуци када је рекао да је наређење за скидање Вујичићеве главе са зида стигло од емира, односно команданта муџахедина.

Наредно рочиште заказано је за сриједу 8. јуна у 13.00 часова када ће бити саслушана два свједока.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Свједочења о тортурама у кампу муџахедина се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У наставку суђења ратном команданту тзв. Армије БиХ у Сребреници Насеру Орићу и његовом саборцу Сабахудину Мухићу, свједочила је Јелица Илић, супруга судије Слободана Илића, једног од три српска заробљеника за чију ликвидацију Тужилаштво терети Орића и Мухића.

Свједочење Јелице Илић и захтјев правосуђу да убице њеног мужа буду заслужено кажњене изазвао је непримјерена, чак и погрдна реаговања припадника бошњачких удружења који константно прате ово суђење.

На једном од претходних рочишта представници српских удружења из Братунца и Сребренице, који су, баш као и Илићева, само тражили правду за жртве били су изложени непримјерним коментарима. У судници и правосудном комплексу на мети су и српски новинари, па чак и цијела Република Српска. Вријеђају и проклињу. И све то без казне. Па, чак, и без опомене носилаца правосудних функција или представника судске полиције.

Видно нарушеног здравља, Јелица Илић, просвјетни радник у пензији и супруга убијеног сребреничког судије, посвједочила је да је Слободан нестао о Петровдану, 1992. године приликом напада Орићевих јединица на српско село Залазје. Из Србије гдје се код родбине са дјецом склонила, вратила се у Братунац. Међу убијеним Србима пред братуначким Домом здравља, супругово тијело није препознала. Пронађено је двије деценије касније.

Она је навела да су посмртне остатке њеног супруга пронашли на депонији смећа на Залазју када је вршена ексхумација, додајући да је тада откривено још десетак тијела.

У судници се Јелица данас присјећала посљедњег сусрета са супругом. Због неадекватних хигијенских услова био је каже необријан, што потврђује раније наводе заштићеног свједока, иначе Орићевог бившег војника и очевица убистава судије Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића. Вапила је Илићева у судници да се убице адекватно казне. Њен вапај и свједочење изазвали су подсмијех и непримјерене реакције присутних чланова бошњачких удружења. Умјесто да са жртвом подијеле бол или бар у тишини саслушају њене ријечи, како цивилизовани нормативи налажу, услиједиле су клетве и монструозне жеље. Исте или сличне којих смо се наслушали свих претходних рочишта Орићу и Мухићу, у судници и ван ње, кад год би ко дирнуо у сребреничког газију.

На овакво достојанство Мунире Субашић и „достојанство“ њених истомишљеника, једнострано баждарено бх. правосуђе већ мјесецима – и глуво и нијемо. Бахатост и дрскост, пријетње и увреде жртвама, свједоцима, или новинарима, на једној страни их не дотичу. На другој, реагују одмах. Чак и када породице убијених, ћуте.

Радојка Филиповић, предсједница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац, рекла је да су 26. јануара, када је почело суђење Насеру Орићу, и представници ове организације појавили у Суду и тужилаштву, али и да су „експресно добили упозорење да ометамо процес и да вршимо притисак. Од тада до данас ми нисмо дали ниједну изјаву“.

Суђење Орићу и до сада су пратили за и овакво правосуђе, невиђени скандали. Хапшена је инспекторка СИПА која је признала да је са саучесницима написала лажну кривичну пријаву против поступајућег тужиоца. Орићев саборац Мирзет Омеровић хапшен је због откривања идентитета заштићеног свједока. Свједок је, пак, у судници понављао како је његова породица која живи у Федерацији БиХ изложена страшним притисцима и застрашивањима. И све ово прошло је без санкција. Шта ли је сљедеће?

Чланак САРАЈЕВО: На суђењу Орићу погрде на рачун српских жртава се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Мимо знања институција у Српској у Жепи је положен камен темељац за изградњу Меморијалног центра за 457 припадника тзв АРБиХ и бошњачких цивила из тог мјеста, погинулих током протеклог рата.

У Меџлису Исламске заједнице Жепа, која је иницијатор изградње, кажу да им није потребна сагласност институција Српске, јер Меморијални центар намјеравају да граде у кругу локалне џамије.

У општини Рогатица, којој административно припада Мјесна заједница Жепа, нису упознати с намјерама Бошњака да праве Меморијални комплекс по угледу на Поточаре. Позивају на дијалог, да најављена изградња не би закомпликовала односе Срба и Бошњака на том подручју.

Поред већ постојећег споменика Бошњацима, у Жепи су поставили и камен темељац за изградњу Меморијалног центтра. Шта је циљ тога нисмо сазнали, јер у Жепи нисмо затекли никога.

Локални хоџа Един Шљивар на полагању камена темељца открио је намјере да се гради Меморијални центар за жртве наводног геноцида у Жепи, у које су уврштени и припадници тзв АРБиХ. Управо та чињеница разљутила је борце из Пала који не могу да забораве мучко убиство из засједе 45 другова, у јуну ’92. године, које су убили Муслимани из Жепе.

Бошњаци не крију намјеру да праве нове Поточаре у Жепи. Малобројно локално становништво нико није ни питао, све се ради у договору ИЗ са ресорним министарством ФБиХ и уз подршку бошњачких кадрова у институцијама РС.
Начелник општине Рогатица Томислав Пухалац позива представнике Бошњака и Меџлиса Исламске заједнице Жепа на договор, јер најављена изградња Меморијалног центра жртвама наводног геноцида, може да закомпликује српско-бошњачке односе.

– Мислим да нема потребе да се таквим поступцима провоцирају проблеме или да усложне ситуацију у општини а није нам то циљ ни једним ни другим, каже Пухалац.

Док Срби без сагласности и одобрења сарајевских власти не могу обиљежити а камоли поставити спомен-плочу убијеним војницима у Добровољачкој, у Жепи бошњачки вјерски и политички званичници јавно, на територији РС, говоре о наводном геноциду.

Чланак МИМО ЗНАЊА ИНСТИТУЦИЈА РС: Нови Поточари у Жепи? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Сведочењем заштићеног сведока Тужилаштва данас је у Суду БиХ настављено суђење команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ, Сакибу Махмуљину, оптуженом за ратни злочин који су починили припадници одреда „Ел муџахедин“ 1995. године на подручју Возуће.

Ово је, иначе, први сведок Тужилашва БиХ, кога је одред „Ел муџахедин“ заробио 21. јула и држао заточеног до 23. августа 1995. године. У потресном сведочењу које је шокирало све у судници, сведок је испричао да су неколико његових сабораца и њега заробили припадници овог озлоглашеног одреда, да су били мучени, физички и психички малтретирани, застрашивани, прво у селу Ливаде, а потом у логору у близини Каменица, код Завидовића. Сведок је даље рекао и да су двојици заробљених припадника Војске РС одсекли главе које су потом показивали осталим заробљеницима. Навео је и да је још једном саборцу у логору у Каменицама одсечена глава, након што више није могао да трпи мучење, па је узвикуно: „Убијте ме, не могу више издржати“. Као нешто најстрашније, заштићени сведок Тужилаштва испричао је да су их терали да љубе одрезану главу српског војника.

Здравко Јоргић, коме је син Далибор заробљен и погубљен на Возући, истакао је да је срамота за правосуђе у БиХ да 20 године ништа није предузимало како би се процесуирали ови гнусни злочини.

– Син ми је био студент и страдао је у војсци. Не верујем у овај суд који до сада није урадио оно што је требало, а дан данас тражим посмртне остатке свог сина – рекао је Јоргић, истичући да ће наставити да редовно прати суђење Махмуљину.

Нада Марић из Возуће је у септембру 1995. изгубила мужа Марка и брата Пантелију Спасојевића у логору муџахедина у Каменици.

– Други ми је брат, који је такође заробљен у септембру, изашао из Зенице полумртав, није препознао ни мене, ни мајку. А за мужа су тврдили да му је одсечена глава. Од овог суђења очекујем да ћемо сазнати бар како су страдали наши најмилији – рекла је она.

Махмуљин је ухапшен у децембру прошле године, али је уз мере забране пуштен да се брани са слободе. Суђење је почело 23. марта, а прво ће бити саслушавани сведоци Тужилаштва БиХ.

ЗЛОЧИНИ У ВОЗУЋИ

БАЊАЛУКА – Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић сматра да подизањем оптужнице против Махмуљина нису затворени предмети ратних злочина почињени над Србима на подручју Возуће. „Оптужница против Махмуљина требало је давно да буде подигнута, одмах након пресуде бившем команданту такозване Армије БиХ Расиму Делићу у Хашком трибуналу, као и свих осталих нижерангираних војних и полицијских службеника тадашње Армије БиХ“, рекао је Којић Срни. Он је истакао да Тужилаштво БиХ треба да поступа по кривичним пријавама које је поднео МУП РС о злочинима над Србима на подручју Озрена и Возуће у јулу и септембру 1995.

ОПТУЖНИЦА ПУНА СТРАХОТА

Махмуљину се на терет ставља да, иако је имао информације, није ништа чинио да спречи злочин одреда „Ел муџахедин“ од 21. јула до 24. августа 1995, међу које спада одсецање глава заробљених Предрага Кнежевића, Момира Митровића и Гојка Вујичића, као и наношење тешке физичке и душевне боли и повреда заробљеним српским војницима и цивилима. У оптужници се наводи и да је Махмуљин пропустио да предузме мере и спречи убиство 52 ратна заробеника уз употребу хладног оружја, које су починили припадници одреда „Ел муџахедин“, након војне операције „Фарс 95“, током које су се 63 војника ВРС и три цивила предали у близини села Кестен.

Чланак ЗАШТИЋЕНИ СВЕДОК: Мучени Срби молили за смрт се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Заштићени свједок данас је током суђења некадашњем команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину говорио о томе како су га заробили припадници одреда „Ел муџахедин“, о психофизичким тортурама у кампу те јединице у селу Каменица код Завидовића, као и о одсјеченим главама српских бораца које је видио.

Свједок, који је свједочио под ознаком „С5“, испричао је да су га као припадника санитетске службе Војске Републике Српске заједно са Велибором Тривичевићем заробили припадници јединце „Ел муџахедин“ у селу Крчевине 21. јула 1995. године.

Према његовим ријечима, тада су видјели обезглављеног борца Војске Републике Српске, коме је и стомак био разрезан. Он је додао да су муџахедини натјерали њега и Тривичевића да легну на земљу и застрашивали да ће им одсјећи главе.

Заштићени свједок је напоменуо да су га два муџахедина одвела заједно са Тривичевићем у село Ливада гдје су били затворени у неки магацин са још 11 Бошњака који су били припадници Лаке пјешадијске бригаде Прњавор.

Он је говорио о томе да су касније припадници Војске Републике Српске одвојени од заробљених Бошњака и да су у лошим хигијенским условима везани ланцима или на бизаран начин, са коцем испод кољена, а свезаним и рукама и вратом за ноге.

У кампу одреда „Ел муџахедин“ у селу Каменица свједок је, како је навео, био затворен заједно са Игором Гуљиватејием, Велибором Тривичевићем, Велибором Тошићем, Винком Аксентићем, Гораном Стокановићем, Крстаном Маринковићем, Петком Марићем, Душком Пејићем и Миодрагом Самцем.

Заштићени свједок Тужилаштва БиХ током исказа се присјетио убиства и обезглављивања Гојка Вујичића.

„Донијели су нам одсјечену главу Вујичића и тјерали да љубимо `брата`. Након тога су је однијели и жицом фиксирали за зид у објекту у селу Каменица“, рекао је свједок.

Свједок је испричао и о покушају самоубиства Винка Аксентића и мучења кроз која је пролазио када је одбио да одсјече главу Крстану Маринковићу, те када су муџахедини донијели одсјечене главе Момира Митровића и Предрага Кнежевића из којих је капала свјежа крв. Он је додао да су главе касније однесене, а тијела сахрањена обезглављена.

Он је додао да су му припадници одреда „Ел муџахедин“ рекли да су стигли из Туниса, Марока, Албаније, Саудијске Арабије али и да их је било и из земаља Западне Европе, као и да су у кампу била и два униформисана дјечака од око 12 година.

„Један од тих дјечака муџахедина стао ми је ногом за врат и то ме је бољело мјесецима, док је Тривичевићу разрезао ножем ушне ресице“, рекао је свједок.

Он је истакао и случајеве када су цивили Бошњаци из села долазили у камп муџахедина и шамарали затворенике.

Овај заштићени свједок потврдио је да је пребачен у Казнено–поправни завод Зеница 21. августа 1995. године гдје је остао заточен до размјене 7. јануара 1996. године

Тужилац је приказао и три видео-клипа, од којих је два доставио Хашки трибунал у склопу предмета, а један достављен из Министарства унутрашњих послова Републике Српске у склопу извјештаја о кривичном дјелу.

На снимцима је заштићени свједок требало да препозна објекат у мјесту Каменица и шаторско насеље муџахедина, као и неке од припадника одреда, који су били у друштву тадашњег предсједника Предсједништва Алије Изетбеговића и оптуженог Сакиба Махмуљина.

Адвокат Фахрудин Ибришимовић инсистирао је током унакрсног испитивања свједока да сазна ко је био старјешина, односно „емир“ у кампу муџахедина.

Ибришимовић је питао и да ли је санитетска служба Трећег батаљона Лаке пјешадијске бригаде Прњавор била логистички ослоњена на Бањалуку или Београд настојећи да укаже на дио оптужнице у којем стоји да је ријеч о међународном оружаном сукобу.

Сакибу Махмуљину суди се пред Судом БиХ за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на ширем подручју Завидовића и Возуће 1999. године

Наредно рочиште заказано је за сриједу, 20. априла.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Заштићени свједок о тортурама и обезглављивању Срба у кампу муџахедина се појављује прво на ИСКРА.