Фото: Милош Цветковић

„Довољан је један човек да сања и да покрене нешто велико, а да му се други прикључе и сањају исти сан. То је Емир урадио са Мећавником, и то не само за себе. Ко год овде дође, видеће колико се он несебично труди и видеће да он има идеју. Данас је проблем што више људи нема такву идеју. Ваљда људи живе не бавећи се другима“.

Ово у интервјуу „Искри“ каже глумица Аница Добра. Са познатом српском глумицом разговарали смо на трећем Јесењем позоришном фестивалу Емира Кустурице који је у суботу увече завршен на Мећавнику.

Члан сте жирија на Јесењем позоришном фестивалу, каква је, по Вама, селекција ове године?

Прошле године сам упознала Милана Нешковића који је и тада био селектор фестивала и било ми је занимљиво кога је све довео на прошлогодишњи фестивал. Тада смо причали и видела сам да је јако везан за овај дух који Мећавник носи са собом и за професора Кустурицу. Стога, ја њему заиста верујем као селектору, наравно, и као човеку са свим његовим ставовима, а најпре као редитељу. Међутим, за ову годину бих ипак имала нешто да додам. Није у питању ни критика ни замерка, већ просто бих желела да се осврнем на то да мора да се обрати пажња на глумице, јер је њих у овој селекцији недостајало. Наравно да их је било, али изабрани су такви комади где су с пуним правом биле заступљене наше колеге. Представе су биле изврсне, али мислим да мора постојати нека врста равнотеже. Дакле, није реч о половима. Чак и у светској литератури је неправедно запостављен женски лик, али дошло је време када се треба фокусирати на женске ликове. Треба им дати простора, дати им шансу. Верујем да ће на наредном фестивалу ово бити уравнотежено. Са друге стране, ово је фестивал који се очигледно развија из године у годину, и то неком прогресијом која је нестварно велика и јака и има сву шансу да тако настави. Овај фестивал је већ сада релевантан. Младе људе нико не прати и они немају шансу да покажу оно што раде. Ово је право место и право време да се они покажу, да нешто прикажу и да нас инспиришу. Чак би Јесењи позоришни фестивал могао постати свеславјански фестивал. Ово би заиста имало смисла, јер више у позоришту него на филму, постоји дух који је везан за ове просторе и за Словене и за наше изгарање на сцени. На овом месту би било лепо гледати људе који су нам блиски и који имају снагу коју ми препознајемо, па бисмо се на тај начин допуњавали.

    Да ли је овај амбијент уметнички инспиративан или је све ово уметност?

Довољан је један човек да сања и да покрене нешто велико, а да му се други прикључе и сањају исти сан. То је Емир урадио са Мећавником, и то не само за себе. Ко год овде дође, видеће колико се он несебично труди и видеће да он има идеју. Данас је проблем што више људи нема такву идеју. Ваљда људи живе не бавећи се другима. Ово место је постало уметничка колонија, јер је тако одсањано. Ово је веома чврст темељ и заиста јака идеја. У ком год својству човек овде да дође, не мора уопште да буде уметник, он ће се инспирисати. Ово место је магнет који привлачи људе. Постоје ирационалне ствари и не морамо увек нешто да објаснимо у животу, а управо овде постоје некакав дух, енергија и лепота који привлаче људе.

    Приметили смо да су представе које се играју ове године у уској вези са филмом у сваком смислу. Колико сцена трпи филм и да ли је ово можда будућност позоришта с обзиром на то да биоскопи изумиру?

Не знам да ли је ово будућност, али знам да је за све кључна креативност. Знате како поједине биљке на мистериозне начине израстају из камена и побеђују. Тако ће и креативност да победи. Ово је можда више техничко питање, питање форме. Верујем да ће нас све ово изненадити као тај цвет што изненади онај камен. Ово је време у ком се трансформишу и филм и позориште, а у којој мери ће они да се спајају, не знам. Сматрам да је суштина мог посла иста. Медији су другачији, као и поступак, али оно што ја као глумица имам као питање када почињем да радим, потпуно је исто. Верујем да и у позоришту може да се успостави крупан план, али наравно другим средствима. Начин на који се ово може урадити јесте да се сви утишају, да груне светло и ми ћемо добити крупан план. Дакле, све је могуће, али без добре основе онога на сцени и онога ко прави ту сцену, ако ништа од тога није истинито или ако није покривено радом и талентом, онда од тога нема ништа.

    Дуго сте радили у Немачкој. Колико се и у чему њихова кинематографија разликује од српске ако говоримо о начину рада и квалитету сценарија?

Разлика је у новцу. Истина, тај новац није битан за идеју коју смо спомињали, а она је најскупља роба, јер је најређа, али квалитет трпи ако култура и они који су за њу задужени, не сматрају да су позориште и филм битни. Не може све увек да се ради на мишиће и на жељу да се нешто покаже. Потребна су за то нека средства. Филм је скупа играчка, чак и када је нискобуџетни. Нешто друго је битно, а то је тај одлазак, па повратак после кога цениш све оно што имаш овде. Код куће пуниш батерије и тај дух преносиш даље, а то је врло важно за уметност и уметника који ради на било ком меридијану. Дакле, имам темперамент и менталитет који је другачији од оног у Немачкој, али ово може само бити моја предност у односу на тамошње уметнике и претпостављам да је управо ово разлог зашто тамо тако дуго радим.

    После дуго времена добили смо „Корене“ као једну од ретко добрих серија. Шта је то што је ову серију учинило великом и издвојило у мору осталих сниманих у овој деценији?

У питању је текст. Увек се каже да је добар сценарио могућности да се направи добар филм или серија, а од лошег сценарија може да испадне само лош филм или лоша серија. Не знам колико имамо добрих писаца, али је значајније питање колико их гајимо. У случају „Корена“, вратили смо се литератури која је осведочена. Ти заплети изазивају велику емоцију која је била присутна чак и за време снимања. Мој утисак је да смо добили серију која има моћ да привуче телевизору целу породицу. Скидам капу екипи која је радила у веома тешким условима како би серија изгледала онако како изгледа. Очигледно је да су људи били гладни неке добре приче испричане на добар начин.

    Може ли се културом против ријалитија ако су они у ударним термиима на телевизији, а култура као да се крије од народа по урушеним позориштима?

Живимо у времену брзих промена и ми прво морамо да прихватимо оно што нам се дешава, а не да се боримо против тога. Борба је неки од наредних корака, а прво и основно је суочавање са тим интелектуалним пошастима. Морамо да признамо себи да смо сами одговорни за оно што нам се дешава и онда да, кроз људе који знају да сањају, покушамо да променимо ствари. Једноставно, морамо се обраћати кругу људи који има потребу за културом. Борити се активно, својим послом против свега тога, нема никакву сврху, јер је у питању нешто сасвим супротно. Све личи на некакав паралелни универзум. Пре треба да се фокусирамо на свој посао и да се бавимо собом, а те споредне ствари које су штетне, не треба уопште да нас се тичу. Морамо их оставити по страни. Радећи на себи и ширећи снове и таленат привући ћемо људе себи. Друго, не можемо пренебрегнути чињеницу да је телевизија везана за тржиште, за рејтинг, за шокантно и то је тако како је. Ми можемо на други начин, на свој начин, дати некакву контру, али не да се боримо. Имамо и прече проблеме.

    Какви су редитељи они који нам режирају животе и терају нас да играмо улоге које нам се не играју?

Ово је јако лепо и важно питање. Време је да схватимо да смо ми сами ковачи својих живота и своје среће и не треба се ослањати на друге редитеље које касније кривимо за наше животе. Дакле, не треба да пристанемо на туђу слику о себи, већ да градимо своју и да схватимо да ми нисмо оно што желимо да будемо, већ да смо оно на чему радимо да будемо. Ако то буде тако, онда се нећемо жалити на друге. Врло је једноставно.

    Постоји ли граница између филма и живота?

Филм осликава живот, а нисам сигурна да ли живот осликава филм. Живот је сигурно инспирација за филм или би макар требало да буде. Када погледамо неки филм који је истинит и у којем се препознајемо, он ће постати део нечега што нам је тада требало и што ће можда да нас инспирише. Он нас неће увек мењати, али довољно је да нам укаже на нешто. Заправо, праве теме се црпе из живота, а онда се у филму избегну сви досадни делови живота и тако се направи прича. Није у питању само монтажа, већ осећање за меру како шта треба приказати да би то изазвало нешто у нама.

    С обзиром на чињеницу да смо на фестивалу посвећеном младим ствараоцима, шта би била ваша порука њима и Емиру Кустурици који их је окупио?

На сцени не постоје млади и стари. Сви су равноправни. То је и лепота овог фестивала. Сви смо ми колеге и ово је велика ствар. Колико би ови млади људи могли да науче од мене, исто толико бих и ја могла да научим од њих. Емиру сам захвалила на привилегији да будем овде, да црпим ову енергију. Он је фантастичан домаћин сваком појединцу овде. Одакле му снага – не знам. Врло једноставно – хвала му што постоји и што сања оне снове који су нам потребни.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: АНИЦА ДОБРА, ГЛУМИЦА: Не треба да пристанемо на туђу слику о себи, већ да градимо своју! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Aко се настави тренд нашег нестаjања постаћемо мањина у сопштвеноj држави и неко ће jедног дана моћи да изгласа закон у коjим поништава српски jезик као службени, казао jе Душан Kовачевић редитељ и писац комада „Хипноза jедне љубави“ коjи ће 17. децембра бити премиjерно изведен на сцени Звездара театра у Београду.

У представи играjу Љубомир Бандовић, Aница Добра, Нина Jанковић, Драган Петровић, Урош Jаковљевић и Иван Mихаиловић.

Kовачевић jе нагласио да jе заjедно са ансамблом при краjу рада на представи

„Признаjем да као редитељ тешко могу да препричам шта jе писац хтео да каже. Имао сам великих проблема са писцем и био сам неколико пута на ивици да се физички обрачунам са њим. Шалу на страну то jе врло jедноставна прича коjа не може да се преприча“, казао jе Kовачевић.

Kако каже, тема сваке његове представе заснована jе на његовим погледима на свет коjи нису баш ружицасти.

„Нисам задовољан светом у коjем данас живимо. Oживећемо причу о jедноj породици шумара и његове супруге на врху планине. Oни имаjу сина коjи jе већ у Kанади и прве комшиjе чиjа jе ћерка такође у иностранству. Mени jе био велики изазов да покушам да направим филм на позоришноj сцени.
Цела прича се догађа у екстериjеру, jедне септембарске ноћи и публика ће присуствовати првоj и последњоj реченици jедног непсоразума“, казао jе Kовачевић.

За њега jе наjвећи проблем што сваких десет година у Србиjи нестане jедан град од 300 или 400 хиљада становника.

„Mноги мисле да ми имамо важниjе проблеме тренутно од демографиjе, али веруjем да jе то суштинска ствар коjа ће наjвише да нас кошта у будућности и коjом морамо под хитно да се позабавимо. Већ на ободима наше земље нема људи, а без људи нема ни земље“, казао jе Kовачевић.
Љубомир Бандовић jе нагласио да се увек осећа као дечак када га позове Душан Kовачевић.

„Tема представе jе свима позната и као свима jе онако успут, осим онима коjи имаjу некога из фамилиjе у иностранству. У последњих пар месеци та тема постаjе акутна у нашоj земљи jер људи о њоj причаjу са кнедлом у грлу док им брада дрхти. Страшно jе какви све људи одлазе из земље и ко све остаjе у Србиjи да живи“, казао jе Бандовић.

Oн иначе игра оца детета коjе мора да оде из Србиjе не би ли нешто од живота ухватило.

„Играм оца коjи жели да му дете оде у иностранство, коjи jе морао добро да промисли шта заправо жели jер jе нешто добио, а изгубио много. Схватио сам зашто jе промаjа jедна од наjтежих српских болести, jер када вам jе кућа на празна душа вам jе на промаjи“ казао jе Бандовић.
Aница Добра после 23 године поново игра у Звездара театру и каже да jе сада све другачиjе.

„Држава, Звездара театар, ми…све се променило. Tо све сматрам као велику предност jер смо потпуно нови у причи. Jош увек радимо на представи. Постоjи могућност да неке важне ствари решимо на генералноj проби. Пристала сам да играм без читања комада jер се Душан Kовачевић не одбиjа. Лепо радимо и слушамо се међусобно. Биће доста емоциjа на сцени и у публици“ казала jе Aница Добра.

Чланак KОВАЧЕВИЋ: Демографиjа ће наjвише да нас кошта се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Танјуг

Север Космета овацијама поздравио некадашњу фудбалску звезду Дејана Станковића, као и Аницу Добру и остале чланове филма о погрому, који је расплакао гледаоце.

Не памти се мирнијих сат и по на северу Космета. Не у последњих недељу дана, него што је то било у биоскопској сали Дома културе у Звечану, у уторак увече.

Приказивао се, после светске премијере на Фесту, целовечерњи филм „Енклава”, Горана Радовановића, на годишњицу погрома над косметским Србима.
Више од пет стотина људи на првој пројекцији пратило је дирљиву драму Срба у енклави, у селу Врело у Метохији.

У публици су заједно са фантастичним малим глумцима, натуршчицима – Филипом Шубарићем, Денисом Мурићем, Ненадом Станојковићем и Миланом Секулићем, децом која су рођена и живе на Космету, Миленом Јакшић, глумицом из Зубиног Потока, биле и филмске звезде, Аница Добра и Растко Јанковић. И поред њих је, са двојицом синова, седела и велика фудбалска звезда из Звезде. Био је то Дејан Станковић, бивши капитен репрезентације Србије и Црвене звезде. Филм су гледали и функционери, интелектуалци, радници, домаћице, пензионери, студенти, ђаци… Чинило се да је цео север Косова стао у биоскопску салу.

Заједно, под истим сводом, и Митровчани и Звечанци, и млади и старији, из Лепосавића и Зубиног Потока. „Енклава” их окупила! Окупио их филм. У 92 минута сажета је невоља и чемер и оно мало напаћених душа које битишу у својеврсном логору без жица.

До мене, у трећем реду, где је остало једно слободно место, села су два дечака Основне школе „Вук Караџић” у Звечану.

Никола Аџић и Душан Милосављевић су ђаци петог разреда. Мирно, без икакве приче или каквог врпољења, одгледали су филм. Само су се једном огласили. Када се на великом платну појавио Денис Мурић, њихов Звечанац.

– Ево га Денис – радосно прошапуташе.

На почетку филма, док су се последњи гледаоци, по обичају, тискали до својих места, у шали их упитасмо како су набавили карте.

– Мени тата ради у општини – весело рече Душан, док је Никола само добацио:

– Ја сам отишо’ у општину и тражио!

А, карте су се бесплатно делиле. За све три пројекције које су се те вечери приказивале, биоскопска сала је била тесна.

Дирљива драма никога није оставила равнодушним. Жене су плакале. Погодила их судбина малог Ненада, једанаестогодишњака, оца Воје, преминулог деде… И долазак дечака у Београд, где га његови вршњаци погрдно зову „Шиптар”.

Покоји мушкарац у мраку је негодовао.

Светла су се упалила. Филмска екипа је поздрављена овацијама. И, то је многима натерало сузе на очи.

На ногама, у биоскопској сали, био је север Космета!

Дуго се проламао аплауз. Носили су мали глумци беле дресове на којима је писало „Енклава”. И са предње стране и на полеђини, нацртан је број 10. То је број који је носио Дејан Станковић. Са синовима је велика звезда српског и италијанског фудбала дотрчао до бине и поделио црвене мајице. Поново се неколико минута аплаудирало.

Чини се да никада више новинара није било, овде у Звечану. Севали су блицеви фотоапарата, камермани су се једва провлачили кроз народ, јер су многи тражили аутограме. И, наравно „слику за успомену”. Са свих страна, сликало се мобилним телефонима.

– Ово је вече за памћење. Видите ову пуну салу. Чула сам да је филм тужан, као што је, уосталом тужна и наша свакодневица. Али, тамо у енклавама, то није живот, то је питање живота и смрти. Хвала свима који су дали све од себе да направе ово дело, да филм угледа светлост дана – у даху је причала Нада Јовановић, васпитач у једном овдашњем обданишту, док је, као и њена пријатељица са којом је дошла, брисала трагове шминке од суза.

И пензионисани професор Гимназије у Косовској Митровици, Слободан Танић, који је у погрому 2004. са око хиљаду Срба једва извукао живу главу из села Свињара, надомак јужне Митровице, није крио тугу. Али на његовом лицу су се видели и трагови задовољства што је „овакав филм направљен”.

– За нас који смо ово преживели и који смо и сада овде, ово није филм, ово је стварни живот. Неизвесност, страх од сутрашњице, безнадежност – све је то описао Радовановић, човек који како чујем није одавде. Није с наших простора. Ово треба да виде сви. И у Србији и у свету – рекао је у холу Дома културе у Звечану пензионисани професор који, као и многи из Свињара, сада живи у насељу Мали Звечан. Из Звечана се види Свињаре које је у мартовском погрому до земље сравњено.

На улазу у салу, пред другу пројекцију, поново се тиска народ. Редар покушава да заведе ред, али му то тешко полази за руком. Сударају се они што излазе и они који би да заузму место.

На пројекцији од 17, 30 били су и Александар, Бранко, Вук, Марко, Дарко, Милан… Младићи тек стасали, који су чекали да се смањи гужва.

Показују слике у телефону. Сликали се са Станковићем, са редитељем и сценаристом Радовановићем, са глумцима.

– Са севера смо, али знамо како се живи у енклавама. Имамо родбину која живи у правом гету. Овај филм је истинита прича, а све што је истина, наћи ће пут до оних који ће живот Срба назвати правим именом. Назваће га животом у логору и то у 21. веку, где наочиглед целог света Србин не зна да ли ће дочекати јутро – у даху говори Бранко, родом из оближњег села. Ту, надомак Звечана.

Са женом је дошао. Неће да се представља, јер је „код нас све политика”.

Са женом је гледао филм, која је све време плакала. Сестра јој је удата у једној од енклава.

Убрзо почиње и друга пројекција. У холу је све мање гужве, али на улазним вратима је много оних који ће морати да сачекају 22 часа и буду на трећој пројекцији.

Не памти се, чујем од старијих, да је оволико народа чекало један филм.

Чланак ЖИВОТ СРБА НА ФИЛМУ: Енклава натопљена сузама се појављује прво на ИСКРА.