Фото: РТРС

Режисер Андреј Кончаловски добитник је руске националне кино-награде Златни орао за филм „Рај“, као најбољи филм године, преносе руски медији.

Кончаловски је подсјетио да је данас дан сјећања на жртве Холокауста и изразио наду да ће овај филм у одређеном степену допринијети да се то никада не заборави.

Он је навео да је филм „Рај“ посвећен руским емигрантима који су дали живот у Паризу за спашавање јеврејске дјеце и постали национални хероји Француске.

За награду Најбољи режисерски рад претендовали су и филмови „Посада“ Николаја Лебедева, „Дуелист“ Алексеја Мизгријева.

На церемонији која је вечерас одржана у првом павиљону Мосфилма награђени су Иван Јанковски филм „Дама пик“ за најбољег глумца, а Јулија Висоцкаја /филм „Рај“/ за најбољу глумицу.

Златни орао је национална кино-награда Русије коју је 2002. године утврдила Национална академија филмске умјетности и науке Русије.

Чланак РУСКА НАЦИОНАЛНА НАГРАДА: Кончаловском Златни орао за филм „Рај“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Шта још рећи о филмском и позоришном редитељу, сценаристи и писцу Андреју Сергејевичу Михалкову Кончаловском, аутору руских и холивудских филмова попут: „Први учитељ”, „Сибиријада”, „Ујка Вања”, „Маријини љубавници”, „Помахнитали воз”, „Пиргава кока”, „Кућа лудака”, „Поштареве беле ноћи” и биоскопских хитова: „Танго и Кеш”, „Хомер и Еди” и „Најужи круг?

Шта још додати његовој плодној и наградама овенчаној каријери? Без сумње – филм „Рај” за који је у септембру на 73. Венецији освојио „Сребрног лава” за најбољу режију.

Овим црно-белим филмом визуелне снаге, који стоји раме уз раме са снагом мисаоно оригиналне филмске приче о Холокаусту, Кончаловски је само још једном потврдио зашто је мајстор филмске режије, указао колико је опасно изгубити сећање и колико је баш данас важно подсетити се речи немачког филозофа Карла Јасперса које снажно јече: „Опасност је у неспремности да се зна, у нагону да се заборави и у неверици да се све ово (Холокауст) стварно десило”…

Филм „Рај” Кончаловског српску премијеру имаће на 45. Фесту, у фебруару у Београду.

Што се мене тиче за „Рај” сте освојили „Златног лава” у Венецији, али може ли се рећи да сте срећни „само” с „лавом” за најбољу режију?

Слушајте ви, српска жено, шта ћу вам ја рећи о томе шта је за мене срећа у Венецији! Срећа је када у Венецији ходам дуж шеталишта на Ђудеки и дивим се заласку сунца, а знам да се за два дана на фестивалу приказује мој филм. То се пореди с ишчекивањем сусрета с прелепом женом. Поента није у датуму и крајњем резултату већ у ишчекивању. Можда ћу с њом ићи на вечеру, можда и у моју собу или ће бити нешто више? Срећа је у ишчекивању. Јасно? Наравно да су награде лепе, посебно у Италији, што је доста утицало и на мој живот и на мој рад. Прву награду у Венецији освојио сам 1962. с кратким филмом „Дечак и голуб”. Био сам млад, свеж студент када сам први пут дошао у Венецију директно из Москве. С брода сам гледао људе како седе на обали и у гондолама и певају „Санта Лучија” и питао кондуктера да ли је то у Венецији данас неки празник јер смо ми у Москви тада имали повода да на улицама певамо само два пута годишње. Одговорио ми је: „Не, није никакав празник. Ми живимо!” Ето, тако је Италија још тада променила мој поглед на свет. У том смислу Венеција је велико обележје европске културе, која данас нажалост доживљава своју ерозију. Много се тога променило, сведоци смо ерозије културе.

Ерозију културе и читав спектар људских ерозија управо и приказујете у филму „Рај”?

Мој филм је о душевном насиљу. Није о физичком насиљу, већ о насиљу над душом. И срећан сам што сам у овом филму негде следио великог Робера Бресона који је једном рекао да као уметник никада није био сигуран како да прикаже оно што не би требало да буде приказано. Бресон је имао диван мото, рекао је: „Важно је да не направиш грешку у ономе што приказујеш у кадру, али је најважније да не направиш грешку с оним што ниси приказао”.

У неку руку ваш филм ме подсећа помало на руске класике, можда због величине кадра, можда и зато што је црно-бели?

Не, није то. И Морнау је користио исти кадар, Драјер исто, то су једноставно филмске тридесете године. Проблем данашње младости је сећање. Што се мање сећамо, мање асоцијација имамо у мозгу. А шта је уметност? Уметност је визија уметничких асоцијација. Ел Греко, Толстој, Достојевски, Микеланђело, Шопенхауер, Хитлер… све саме асоцијације. Без асоцијација свет постаје једнодимензионалан и велики је проблем данашње цивилизације што омладина одговоре проналази на интернету, не служећи се сопственим асоцијацијама. О томе је говорио и у свом писму унуку Умберто Еко.

„Рај” је филм о једној од најважнијих тема свих времена – теми Холокауста о чему је толико филмова већ снимљено, али се код вас препознаје мисаона оригиналност?

Много пута сам чуо да је превише филмова о овој теми, да људи кажу како више то не желе да гледају и како се питају зашто желиш да снимиш такав филм. А што се нико не пита зашто поново Шекспир, нека нова продукција „Хамлета”? Они су ти који приказују изгладнеле људе у пругастим униформама који изгледају као одрпанци из Вердијевог „Набука”. Ја снимам не зато што је тема комплексна или ретка. Ја не сликам физичке патње, одсецање глава и лешеве људи. Моја слика је она најважнија – људски односи. Душевно злостављање, злоупотребе душе, а то је тешко пренети на екран.

Заинтересовани сте и за особе које верују да су у праву у томе што чине?

Уверени су да су у праву и због тога чине зло и насиље. Уверени су да то раде добро. Холокауст је вечна тема, као и увек у овом свету зла. Не заборавите Ђиролама Савонаролу или Јованку Орлеанку. Они су такође оправдавали своје поступке добрим и племенитим идејама: за народ, за веру. Данас смо сакривени иза борбе за људска права, демократије, слободе. Ја бих само да подсетим: „Опрости им Господе, не знају шта раде”.

Ви филмске јунаке, припаднике европске интелектуалне елите тога доба, Немца, Француза и Рускињу заједно стављате пред божји суд, али ће у рај отићи само Рускиња?

Не желим да објашњавам филм јер и ја и мој филм одлазимо пред суд публике. Радио сам на замкама и на дијалозима и осим неких који су у дословном смислу персонификација зла, јунаци мог филма су најобичнији људи. Као што сам већ рекао, сви су посвећени својим идеалима и заблудама и вери да они раде добро, што је самим тим зло. Исто је и с Хелмутом, високим СС официром који није лош човек, али је ипак учествовао у злу. У начелу, мало је вероватно да би ми концепт „доброг” и „лошег” у случају овог филма олакшао задатак. Ми понекад волимо људе који почине гнусна дела, патимо због њих, с њима. Ми можемо да заволимо негативног филмског јунака, а како то да објасним? То је мистерија. Зато и постоји уметност…

Лако се заборављају ужасна искуства из прошлости и сада се враћамо оном што сте рекли о недостатку сећања, али како спречити понављање историјских грешака?

Како спречити? Историја нас ничему није научила. Данас се сећамо да се све то завршило са жељом да се створи тај „немачки рај” на земљи. И Немци имају осећај стида, иако данашња генерација не треба да буде одговорна за грешке својих деда. Али, постоји још једна велика сила, замишља да у име „слободе и демократије” може има право да бомбардује Ирак или Србију. Како можете у име такозваних људских права да убијете друго људско биће? Велике идеје искривљене су до непрепознатљивости. Ништа нисмо научили! Неко би сада рекао да мислим политички некоректно. Написао сам чак и чланак „Нова диктатура”. Мислим да политичка коректност убија политику идентитета.

Како је дошло до реализације оваквог филма?

У филму је тешко бити слободан јер је скупо и сви питају којом ће се брзином њима вратити уложени новац. Срећом, престао сам да размишљам о буџету и решио да радим филм искључиво за себе и да га фигуративно ставим испод кревета, уместо да зарађујем новац за њега. Ако се филм неком свиђа, супер! Немојте ме жалити. Сматрам себе срећним јер постоје људи који су спремни да губе новац на мојим филмовима. На пример, руска Фондација за културу и спорт, Европски јеврејски фонд, којима сам рекао да им највероватније нећу вратити нити један једини цент. Нису марили за новац већ за тему филма и њену важност у овим данашњим геополитичким оквирима. Направио сам филм какав сам желео, а сада ви морате да одлучите шта сте видели у њему.

Биће више новца за следећи филм?

Управо сам завршио сценарио о Микеланђелу и решио сам да и овај пројекат „убијем” на исти начин. Већ сам упозорио продуценте да на њему неће зарадити. Глумци ће изгледати сјајно на италијанским улицама. Биће то осећај слободе за све. Мислио сам да сам слободу и знање већ досегао у ових педесетак година колико се бавим филмом, али колико знају други и ја знам. Можда чак и мање. Ово што ја радим јесте дуго као и када се пењеш на високу планину, а онда када дођеш до врха видиш да је планина само хумка. Шта су онда планине? Слобода.

Те планине слободе нисте освајали док сте радили филмове у Америци?

Када сам ја радио у Холивуду, био је то центар света и међународних односа. Ту су тада радили редитељи из целог света. Али, још од касних осамдесетих година почео сам да снимам филмове за тинејџере. Чекај, ја правим филмове за одрасле а не за децу, рекао сам себи и вратио се за Русију. У време својих најславнијих дана у Холивуду, у једном познатом студију, продуцент који је седео на сету питао ме је зашто се камера не мрда. Одговорио сам му: „Па, ја сам овде редитељ”, а он мени: „Да, знам, али зашто се камера не помера када треба да се помера”. Значи, ја сам редитељ, али као и да нисам. Срећом, после ме је Силвестер Сталоне ставио под своју заштиту. Надарени глумац, али када сам почео да снимам питао ме је где ће стајати камера. Показао сам му, а он ће на то мени: „То је погрешно. Камера треба да стоји овде, да ме слика с ове стране јер ми је друга половина лица парализована, а и изгледаћу више”. Ето тих мојих планина слободе.

Да ли бисте се лако снашли у Холивуду данашњице?

Не бих. Данашњи амерички филмови су постали превише бучни јер су направљени за публику која све време жваће кокице током пројекције у мултиплексима. Када сам пре неколико година тамо снимао анимирани филм „Крцко Орашчић”, продуцент ми је у постпродукцији стално говорио да звук мора да буде још гласнији. Не! Моји филмови нису за гласно жвакање гледалаца!

Чланак АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ: „Срећа је у ишчекивању!“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Познати руски и свјетски аутор Андреј Кончаловски пресрећан је због чињенице да је његов нови филм „Рај“ уврштен у главни такмичарски програм Венецијанског фестивала и истиче да је „пун емоција“.

„Хвала Богу да је филм ушао у конкуренцију“, наводи редитељ за руске медије и најављује да ће ићи у Венецију да представи свој филм.

У филму „Рај“ преплићу се три судбине – руског емигранта Олге, члана француског Покрета отпора Жила и Нијемца Хелмута, високог официра СС-а.

Главне улоге играју супруга Кончаловског – глумица Јулија Висоцкаја, те Виктор Сухоруков, Кристијан Клаус, Филип Дигесни и Петер Курт.

Кончаловски /78/ не представља први пут своје радове у Венецији.

Прије двије године добио је „Сребрног лава Светог Марка“ за документарац „Бијеле ноћи поштара Алексеја Трјапицина“.

На овогодишњем Венецијанском фестивалу, од 31. августа до 10. септембра, осим Кончаловског, са новим остварењима појавиће се и Емир Кустурица, Теренс Малик, Вим Вендерс и друга велика имена европског и свјетског филма.

Чланак КОНЧАЛОВСКИ: Пресрећан сам што идем у Венецију! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Руско Министарство пољопривреде и Федерална служба за ветеринарски и фитосанитарни надзор подржаће пројекат редитеља Андреја Кончаловског (77) и Никите Михалкова (69), рођене браће, за оснивање руског ланца ресторана брзе хране „Једимо код куће!“

Већ се разматра могућност снабдијевања тог ланца руским производима, рекао је замјеник министра пољопривреде, Андреј Волков.

То се ради по налогу потпредсједника Владе који је, како је саопштено, почетком априла одржао састанак о предлогу познатих редитеља.
– Иницијатори пројекта стављају акценат на квалитет и природне производе за свој ланац, а наши произвођачи могу у потпуности да одговоре тим захтјевима – нагласио је Волков.

Како је раније објављено, редитељи планирају да отворе у два пилот-региона Русије, Калушком и Московском, око 100 кафе-ресторана брзе хране и двије фабрике-кухиње. Кончаловски је обећао да просјечна цијена у тим кафеима неће бити већа него у Мекдоналдсу.

За покретање тог пројекта потребно је око 17 милиона евра, а браћа редитељи сматрају да ће та средстава моћи да се врате за непуних пет година. Кончаловски је, заједно са другим инвеститорима, спреман да у пројекат уложи 300 милиона рубаља.

Предвиђено је да фабрике-кухиње храном снабдијевају и социјалне установе, као што домови за дјецу и интернати. Јеловник у ланцу ресторана „Једимо код куће!“ са 30 до 40 одсто ће се састојати од регионалних производа.

Предсједник Владимир Путин је подржао иницијативу Михалкова и Кончаловског и 24. марта је дао налог да се она разради. Надлежним министарствима за економски развој, те индустрије и трговине и пољопривреде наложено је да доставе предлоге „механизма комплексне подршке реализацији пројекта“.

Нови ланац може добити подршку државе у облику гарантованог кредита, грантова и субвенција за кредите. Конкретно, Сбербанка може да финансира пројекат браће-редитеља уз гарантну подршку Агенције за кредитне гаранције и регионалних гарантних фондова у обиму од 50 до 70 одсто од износа кредита.

Чланак МОСКВА: Путин подржава домаће ресторане Михалкова и Кончаловског се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Чланак МОСКВА: Боршч уместо хамбургера се појављује прво на ИСКРА.

Славни руски режисери и оскаровци Никита Михалков и његов брат Андреј Кончаловски планирају оснивање новог ланца брзе хране који би у Русији замијенио „Мекдоналдс“ и друге западне ланце исхране.

За реализацију идеје, коју је подржао предсједник Русије Владимир Путин, биће потребна 972 милиона рубаља.

Кончаловски и Михалков упутили су Путину писмо у којем су га замолили да подржи оснивање ланца ресторана под брендом: „Једемо код куће!“

Бренд, према информацијама листа „Комерсант“, припада супрузи Кончаловског – глумици и тв водитељу Јулији Висоцкој. Она би требала да буде заштитно лице новог ланца ресторана.

Кончаловски и Михалков предлажу да се унутар ресторана налазе мале трговине.

Планирано је да се храна припрема у регионалним кухињама-фабрикама, при чему ће 30 до 40 одсто менија чинити производи од меса.

Кухиње за масовну производњу снабдијеваће ​​храном и социјалне установе, укључујући домове за дјецу и интернате.

Циљ пројекта је, како се наводи у писму, помоћ програму замјене увоза домаћом производњом и стварање алтернативе западним ланцима брзе хране.

Према рачуници режисера, у случају реализације пројекта, он ће се исплатити за мање од пет година.

Као пилот пројекат, Михалков и Кончаловски намјеравају у Московској и Калушкој области да саграде двије кухиње-фабрике и отворе 41 кафић и 91 ресторан.

Путин је наложио потпредсједнику Владе Аркадију Дворковичу да размотри овај пројекат у оквиру програма замјене увоза домаћом производњом.

Чланак ЈЕДЕМО КОД КУЋЕ: Михалков и Кончаловски оснивају ланац ресторана који ће замијенити „Мекдоналдс“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

У праву филмску чаролију на 43. Фесту без сумње спада и филм „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина” („Поштареве беле ноћи”) Анреја Кончаловског, награђен „Сребрним лавом” за најбољу режију на прошлогодишњем Венецијанском фестивалу.

Поетско-реалистички филм о малим, обичним људима већим од живота, сниман је на северу Русије, на обалама језера Кенозеро, где у богатству прелепе и раскошне природе живи омалена заједница сиромашних људи, потпуно изолована од спољног света. Занимљиво је што је ово и квазидокументарни филм, сви „глумци” у њему, па и поштар Алексеј, играју сами себе. Професионалних глумаца у филму нема. Зато све пршти од аутентичности и неког узбудљивог реализма, на граници са магичним. Визуелно леп (сниматељ Александар Симонов) и дубоко емотиван егзистенцијалистички филм.

На Фесту је дочекан и „Рез”, нови филм Фатиха Акина, први о геноциду над Јерменима у Турској током Првог светског рата који потписује редитељ турског порекла. Нажалост, од своје снажне, епске приче на важну историјску тему и свог добро написаног сценарија о судбини Јерменина Назарета (Тахар Рахим), који после преживљеног покоља трага по целом свету за својим изгубљеним ћеркама, Фатих Акин је начинио американизовано-романтизовани квазивестерн филм, класичног холивудског изгледа.

Фото: З. Шапоњић

О контроверзном краљу кокаина, Колумбијцу Паблу Ескобару, филмове су снимили и Оливер Стоун и Џо Карнахан, а за најновију полубиографију која је производ фикције „Ескобар – изгубљени рај” Холивуд је ангажовао италијанског редитеља Андреа ди Стефана. Фестова публика синоћ је видела Бенисија дел Тора као Ескобара, који је недавно за „Политику” рекао: „Градио сам његов лик кроз покушаје да разумем оне који су га доживљавали као свеца и покушаје да разумем и оне који су га сматрали ђаволом…” Још једна изврсна Дел Торова улога, којој је приступио пажљиво и због које се знатно угојио како би био што сличнији човеку „свецу и ђаволу”.

Вечерас је на Фестовом програму и занимљив амерички филм „Рвање са лудилом” („Foxcatcer”) Бенета Милера („Капоте”), истинита прича о освајачу олимпијске златне медаље у рвању Марку Шулцу (игра га Ченинг Тејтум), кроз коју редитељ амерички сан претвара у ноћну мору. Златним рвачем господари његов спортски спонзор, чувени мултимилијардер и спортски фанатик Џон ду Понт, иза чијег се лика и дела крије тешки психопата и манипулатор, због чега је и убијен.

Британски и светски класик Џон Бурман нуди свој полуаутобиографски филм „Краљица и домовина”, настао као својеврсни наставак култног филма „Нада и слава”, после 27 година. Филм класичне режије, али младалачких осећања током реконструкције једног доба живота у којем је слава бледела, а нада се гасила. „Рат је био завршен, старије генерације су се ’очистиле’ од појмова империјализам и британска империја, а ми из млађе генерације надали смо се да ће се Енглеска потпуно трансформисати. Међутим, класни систем је овековечен, школски је исполиран, а Енглеска није постала оно што смо ми тада очекивали и надали се да ће постати”, рекао је недавно за „Политику” Бурман, дефинишући основну нит свог филма.

Право са 65. Берлинала на 43. Фест стигао је и „Сребрним медведом” за најбољу режију награђен филм „Тело” Малгоржате Шумовске. Филмска прича о судском истражитељу-кривичару, постаријем удовцу, његовој анорексичној ћерки Олги и психотерапеуту Ани, на фин, шармантан и духовит начин говори о проблемима суочавања са губитком вољених особа, прилично је комплексна медитација о усамљености срца и сукобу између рационалног и веровања у натприродне силе. Кроз три лика Шумовска нуди поглед на три радикално различита приступа телу и души. Један кроз анорексију, други кроз свакодневне сусрете са мртвим телима и трећи кроз терапеутске сеансе комуникације са астралом. Врло добар филм који не треба пропустити.

Чланак ФИЛМОВИ ГОСТИЈУ КУСТЕНДОРФА НА ФЕСТУ: Чаролија Кончаловског у филму „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Драган Карадаревић

Спуштена је завеса на осми по реду Филмски и музички фестивал „Кустендорф“ . Гости су данас отишли својим кућама, најзадовољнији свакако Италијан Ђакомо Абруцезе који ће у своју уметничку биографију моћи да упише „Златно јаје“, прву награду „Кустендорфа“.

Дрвено село под Шарганом пет дана било је једна од светских престоница културе. Никита Михалков, Андреј Кончаловски, Тјери Фремо, Ворик Торнтон, Емир Кустурица, Аманда Невил, Клоди Осар, Ана Поповић, Алекс Гарсија, много младих стваралаца режисера, глумаца… Десетине новинара, сниматеља и фоторепортера познатих домаћих и светских медијских кућа.

Фестивал без билборда и реклама, и зато, како је синоћ на затварању рекао оснивач и директор „Кустендорфа“ Емир Кустурица, јединствен и посебан на свету.

Како је протеклих пет дана било на Мећавнику, у Андрићграду, погледајте у фото галерији. Аутор фотографија је фоторепортер Вечерњих новости Драган Карадаревић.

Чланак (ФОТО ГАЛЕРИЈА) СВЕ ЗВЕЗДЕ КУСТЕНДОРФА: Овако је било на Мећавнику… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Отац Сергеј аутор је совјетске и руске химне, „опасан играч“ комунистичке ере. Мајка Наталија, песник, преводилац, из чувене је сликарске лозе, ћерка је Петра Кончаловског и унука Василија Сурикова. Док његовог рођеног брата Никиту Михалкова сматрају великим сањаром моћне Русије, 78-годишњи Андреј Сергејевич Михалков Кончаловски, не мање познат светски редитељ и сценариста, важи за умеренијег и – критичнијег. Да ли и он себе тако види?

– Не, ја сам апсолутни конзервативац! Свако ко држи до културе и ко је заиста познаје, мора бити конзервативац. Може бити да сам статус умеренијег брата стекао политичким изјавама, али, политика је далеко мање важна од културе. Она се троши, а култура је постојана, неуништива. Гледано кроз ту призму, мора бити да смо веома слични.

Овог важног госта „Кустендорфа“, овогодишњег добитника награде за животно дело, срећемо у тренутку у коме се, како каже, „мрак упалио“ у Украјини, свет се дели и не зна се како ће изгледати сутра. Жељу да говоримо о уметности потискују вести о мртвима у Доњецку…

– Бесни рат. Доњецка Народна Република жели федералну независност, украјинске снаге безбедности је не прихватају. Разлике и поделе међу људима на две обале Дњепра су велике, непремостиве. Ово за нас у Русији није новина, исто се дешавало раније у Чеченији, Литванији, Летонији, у Бакуу. Дуги низ година посматрамо дезинтеграцију и ово је само њен наставак. Мира нема на видику, далеко смо од смиривања ситуације. Пуно је добровољаца који из Русије свакодневно одлазе да се боре, а нико и ништа их не може зауставити у тој намери.

Да ли је реакција председника Путина добро одмерена?

– Путин слуша своју земљу, он поседује тај таленат да у једној тако разноврсној и великој земљи, ослушне и чује свакога. Русија га у овом тренутку подржава у огромној мери. Међутим, та чињеница што Путин као веома интелигентан човек чује и разуме све, не значи да ће и послушати неке савете, као што то неће учинити ни многи други светски лидери, кинески, јапански… Мислим да Путин не жели да дође у ситуацију да своју државу учини потпуно зависном од САД, а то је оно што се Европи догодило. Мислим да је он у једном тренутку постао превелики терет за САД, због своје намере да независност своје земље сачува заувек. Путин је Америци рекао – не.

Подсећају ли вас нове поделе на хладноратовске, из руске и америчке перспективе?

– После дугог периода живота проведеног у САД, ја сада живим у Русији јер ми је ту најбоље. Додуше, отићи ћу у САД са својим филмом. Мислим да Американци, пре свих, сукоб великих сила не доживљавају као нови хладни рат. Тамо је једноставно: масовни медији диктирају начин размишљања, одређују степен тензије као вагом, а шта ће људи мислити и осећати зависи од оних који контролишу медије. Какав ће тон дати кризи, зависи од великог новца. Власници тог новца су веома опрезни, па не видим да у САД ствари посматрају као нови хладни рат. А обичан Американац нема појма ни где се Украјина налази на мапи.

Како се обичан Рус носи са теретом санкција и притисака у свакодневном животу?

– Боље живети, значи имати времена за размишљање, бити способан да васпитате и подигнете децу у моралне људе. Ако ипак морамо говорити о богатству, овако ћемо: један проценат светског становништва власник је 50 одсто светског богатства. Тако кажу у Давосу. То је прави проблем, тај један одсто човечанства. Ако говоримо о финансијском бољитку Руса, Русија је веома богата земља и она га може остварити. Такође, Русија може преживети све, и из сваког рата може изаћи као победник и не може бити уништена.

Фото: З. Шапоњић

Преноси ли се политичко и војно непријатељство на културу?

– Култура је веома стабилан ентитет. Политичке и војне идеје ту мало ствари мењају. Да бисте заиста променили културне вредности, то би подразумевало векове насиља, индоктринације, а озбиљна држава то себи неће дозволити, тако дуго…. Могућа су само индивидуална посрнућа, јер морал појединца може бити уништен за три часа. За трен човек може постати звер, а култура и наука, ту се акумулирају вековне вредности које не могу бити уништене.

После многобројних награда за филмове, последња је венецијански „Сребрни лав“ за „Поштареве беле ноћи“. Зашто сте филм повукли из трке за „Оскара“?

– Нисам више желео да учествујем у „тркама“, нећу да „трчим“ брже него што желим, једноставно ме то више не занима.

„Поштареве беле ноћи“ прича је о заједници изолованој на острву, а једина веза са светом је поштар који чамцем долази до тих људи. Како се родила и развијала идеја за овај филм?

– Желео сам да функционишем на начин као „у стара добра времена“ када сам радио са Тарковским. Увек смо се питали, како испратити један људски живот, како све то преточити у филм? Када сам постао сигуран да би то био филм због кога људи можда баш и неће похрлити у биоскопе, да им се можда неће свидети, помислио сам: каква слобода! Е тек тада сам почео да снимам.

Међународни успех постигли сте филмовима снимљеним и у Русији и у САД. Под каквим сте околностима почетком осамдесетих отишли у Холивуд?

– Као и сваки млади редитељ желео сам да одем у Холивуд и да направим тамо велику каријеру. Холивуд је тада још био фабрика снова, велика интернационална заједница, јединствена на свету. Данас, Холивуд је само фабрика за прављење пара. У тренутку када се Холивуд променио, ја сам се вратио у Русију, једноставно је.

Поменули сте Тарковског, косценариста сте „Андреја Рубљова“ и „Ивановог детињства“. Сарађивали сте и друговали са Брандом, Куросавом… Ко је од уметника у вашим сећањима данас најживљи?

– Истина је да се најчешће, на сваком кораку, на сваком ћошку „срећем“ са Рахмањиновом и Чеховом. То су двојица уметника који су највише утицали на мене, то су моји највећи пријатељи, а то што су живели у једној другој епохи нема никаквог значаја, не либим се да сваког дана „попричам“ са њима.

Фото: З. Шапоњић

ЏОРЏ БУШ ЈЕ БИО ПРАВИ БОЉШЕВИК

Изгледало је да живимо у униполарном свету, а нови сукоби подстичу поделе које подсећају на хладноратовске. У ком правцу ће се ствари одвијати?

– Идеологија такозваних западних вредности, демократије, слободе, људских права… није универзална. Погледајте Џорџа Буша. Прави бољшевик. Лењин. Мислио је, узећу власт, па ћу онда потчињенима наметати своја правила. То је радио у државама које нису биле спремне за демократију. У Либији, Ираку, Ирану, Авганистану, у државама где идеја туђе доминације не пролази. Како ће се завршити не знам јер се неће скоро, а вероватно никада ни окончати, али је једно с игурно – америчка идеологија је у великој кризи.

РУС ЗНА ДА ЖИВИ НИ ОД ЧЕГА

Колико криза на границама и санкције могу да угрозе економски напредак Русије?

– Видите, Русима можете заврнути гас, искључити струју, телевизију, чак и воду. И шта ће се догодити? Баш ништа! Русија има ту врсту отпорности и издржљивости, а људи у основи имају веома мале потребе. Рус зна да живи ни од чега. Илузија је да ће санкције осиромашити Русију, а још већа заблуда је да ће сви ови притисци променити политику Русије.

КАЖЊАВАЊЕ „МАЛИХ“ НАРОДА

Утисак је да политика САД производи сукобе, даљим војним ширењем НАТО на руским границама. Европска унија је пристала на ову опасну игру…

– Рат је повела Америка, а Европска унија је присиљена да кроз своје НАТО савезништво ратује. Унија, нажалост, чини апсолутно све што јој се из Америке нареди. Унија сада кажњава индивидуалност „малих“ народа, а обећавала је да ће то штитити. Прво је изневерила себе, а затим и земље које јој хрле у загрљај.

Чланак КОНЧАЛОВСКИ НА КУСТЕНДОРФУ: Путин слуша своју земљу, он је Америци рекао – не! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Кустурица је првог дана Кустендорфа на Мећавнику направио такву атмосферу да је први гост фестивала, славни Андреј Кончаловски, већ после два сата боравка под Шарганом, изјавио да се осећа као да је – у партизанима!

– Ево, већ се осећам се као да сам у групи партизана, да сам окружен људима који су спремни за неку нову револуцију, као да сам део екипе која је извела Шпански грађански рат – изјавио је велики режисер пошто је само окусио атмосферу Кустендорфа.

Револлуционарној атмосфери на Мећавнику, Кустурица је допринео и још једном својом изјавом, када, говорећи о филму данас, није пропустио прилику да још једном помене – „централни комитет политичке коректности“.

Кад су га после новинари приупитали на који је централни комитет мислио Куста је био директан:

– На Белу кућу, јер, Холивуд није независна кућа!

Револуционарно расположеног Кончаловског, прексиноћ смо на Кустендорфу питали хоће ли санкције Запада уништити Русију:

– Ма, какво уништење Русије! То је смешно. Подсетићу вас да је Совјетски Савез и постојао и опстао и то пуних 70 година, све под санкицијама. Не. Једно запад не схвата, Русима и Русији можете искључити гас, радио, телевизију, телефон и, ништа се неће променити. Рус може без свега тога. Њој треба јако мало да би опстала. То запад не схвата – узвратио нам је Кончаловски.

А сукоб западне и источне, исламске цивилизације, који многи у свету виде као почетак Трећег светског рата?

– Западна цивилизација је веома агресивна. Кључни потез је агресивна реакција запада. Сукоб се не дешава сам од себе. Западна агресија га започиње. Са друге стране они који долазе да живе на западу морају да се прилагоде када дођу у ове земље. Али, мултикултурализам не функционише. И то је криза либерализма, по мом мишљењу – уверен је Кончаловски.

Чланак КОНЧАЛОВСКИ: Приче да ће Русију уништити санкцијама су смешне, запад Русе не схвата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

– Осећам се као да сам у групи партизана, да сам окружен људима који су спремни за неку нову револуцију, као да сам део екипе која је извела Шпански грађански рат. Морамо да се мењамо јер ако се не мањамо остајемо исти, а то није добро – рекао је вечерас на Мећавнику великан филмске режије Андреј Кончаловски, пошто је претходно од Кустурице примио награду за “будуће филмове”.

Кончаловски је у шали додао да је уверен да редитеље не треба награђивати пренего што умру.

Рекавши да у свом уметничком раду „краде од свих које воли“, Кончаловски је цитирао Стравинског да „нормални уметници узимају једни од другог, а да велики уметници “краду” један од другог”.

Чланак КОНЧАЛОВСКИ: Као да сам у партизанима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Почиње магија Кустендорфа. Током поподнева на Мећавник је стигао Андреј Кончаловски, и из прве признао да га је Кустино дрвено село већ на први поглед – одушевило!

– Погледајте ме, зар не изгледам задовољно – узвратио је Кончаловски уз широк осмех на прво новинарско питање – како се осећа у Дрвенграду, а пошто је дочекан сољу, хлебом и медовачом.

– Гледаћу филмове, дружићу се са људима, слушати музику… Овде остајем 24 сата и надам се да ћу се добро провести. Дивно је што ћу се упознати са младим ауторима, рећи ћу им свима, сви сте ми моја деца – рекао је Коначаловски.

Фото: З. Шапоњић

Он је додао да се на Мећавнику неће срести са својим братом Никитом, јер он на Мећавник стиже тек кад Андреј оде.

Први сусрет са Кустиним дрвеним селом и прва импресија Коначаловског:

– Не знам да ли ово последње романтично место на свету посвећено филму, уметности, тек сам стигао, али, знам, ово је једно велико дело, велико остварење –рекао је славни режисер.

Чланак МАГИЈА КУСТЕНДОРФА: Стигао Кончаловски, одушевио га Мећавник! се појављује прво на ИСКРА.

Фото Жељко Јовановић/Политика

Редитељ Андреј Кончаловски (1937) изданак је чувене руске уметничке династије. Његов отац Сергеј Михалков аутор је три верзије совјетске и руске химне, али и ватрени прогонитељ дисидената попут Солжењицина у ери комунизма.

Брат је широј јавности познатијег Никите Михалкова, за разлику од којег је мање политички ангажован. Иако умеренији, Кончаловски (користи мајчино презиме) неретко јавно коментарише политичке токове у Русији и у свету.

На овогодишњој венецијанској Мостри награђен је „Сребрним лавом” за филм „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапсина”, а крајем јануара ће бити гост на филмском и музичком фестивалу „Кустендорф”.

Овај филм није намењен типичној холивудској публици и гледању уз кокице. Моја публика ретко иде у биоскопе и хтео сам да им приуштим филм који могу да погледају бесплатно на телевизији. Да могу да оду до купатила кад год хоће, да себи сипају пиће или да се пребаце на други канал.Филм сам повукао из трке за најбоље страно остварење у конкуренцији за Оскара. Не разумем шта значи да имате неких двадесетак најразличитијих категорија за награђивање домаће, америчке, кинематографије, а само једну за филмове из остатка света. На фестивалу у Кану филмови добијају признања за квалитет без обзира на то да ли су стране или домаће продукције”, прича у разговору за „Политику”.

Исте метафоре често користите за описивање стања у кинематографији и у политици. Може ли дуалитет између холивудског и европског приступа филму који помињете да се примени на тренутно политички супротстављене позиције Истока и Запада?

На великој сцени догађа се такмичење између САД и остатка света. За последњих двадесетак година Америка је постала прилично арогантна и покушава да на остатак света прошири своје вредности и начин размишљања. Сведоци смо америчког центризма, а политика која га пропагира често је агресивна. Чини ми се да је такав приступ коначно изазвао реакцију.

Писали сте о ерозији руске државе и паду морала нације који се не зауставља још од времена комунизма. Да ли је таква Русија у стању да се носи са новим спољнополитичким околностима?

Руска држава није нарочито ефикасна. Ту не мислим ни на политичку или економску димензију, већ ми се чини да је највећи проблем у руском народу, у његовом менталитету. Рекао бих да је реч о средњовековном менталитету. Ми смо у потпуно другом вагону, у сасвим другој брзини у поређењу са европским земљама. У самој Русији постоје две државе. Један мањи део који називамо „белом Русијом” чине мислећи људи који желе слободу. Њихове темеље је ударио Петар Велики и све чиме се поносимо у руској култури десило се после његових реформи – Чајковски, Достојевски, Чехов… Постоји међутим и онај много бројнији део, такозвана црна Русија коју чине средњовековне масе како у Москви тако и широм земље, а међу њима Путин ужива највећу подршку. По питању менталитета још се нису отарасили робовског наслеђа и себе и даље не доживљавају као грађане. Јаз између две Русије испуњен је страхом и неповерењем…

Да ли и даље сматрате да је Русији потребан лидер калибра Петра Великог да би напредовала и који би смогао снаге да грађанима каже неке непријатне истине о њима самима? 

Мислим да сам био превише оптимистичан у време када сам тако нешто изјављивао и више не мислим тако. Руски народ је веома тешко променити, тешко је утицати на тај менталитет који је у огромној мери укорењен и снажно повезан са важним конзервативним институцијама попут православне цркве. Модернизовати такву земљу не би било лако ни Петру Великом.

А каква је у том светлу улога Владимира Путина?

Путин показује много лидерских квалитета. Али мислим да би људи попут њега требало што пре да схвате нужност реформисања државе. Крајње је време да се почне са модернизацијом државе, али чини ми се да Путин сада има хитнијих проблема.

Којих? 

Зауставити рат и блокирати напредовање НАТО-а на исток.

Медији и интелектуалци на Западу међутим немају дилему да је за тај сукоб главни кривац Путин, док руски медији величају свог председника а његова популарност код куће је огромна. Где је истина? 

На Западу се води права информативна капања и пропагандни рат против Владимира Путина само због тога што је смогао снаге да Америци каже не. САД још нису схватиле да се свет променио и да је прошло време када је Вашингтон могао целој планети да диктира шта да ради а да се нико не успротиви. Убрзано надолази мултиполарни свет у којем нема апсолутне доминације једне силе и који подразумева више другачијих вредносних система и погледа на свет. Не знам засигурно ко ће бити главни носилац тих промена, али и посматрачу са стране је јасно да за америчким идеалима више не иду ни Латинска Америка, нити делови Азије, Африке…

Спекулише се о приближавању Русије и Кине… 

Кина ће кад-тад бацити око на огромна, ненасељена руска пространства која су приде пребогата природним ресурсима. У Сибиру на квадратном километру у просеку живи двоје људи, док је на сличним теренима у Кини насељеност око 150 становника. То је једноставно неумољиви језик закона физике. Кинези су уз то веома стрпљиви, много стрпљивији него људи западне цивилизације.

Каквој судбини могу да се надају мали народи када дође до судара великих играча? Да ли је кључ у груписању или приступању савезима?

Готово свака европска земља жели да се прикључи ЕУ, али унија се није доказала као добра творевина која је у стању да сачува појединачне идентитете држава чланица. Када је покренут пројекат њеног оснивања тако нешто је било обећано, али реалност којој смо данас сведоци демантује прокламоване идеале и показује да бриселске институције не оклевају при санкционисању индивидуалности. Притисак који долази из централе међутим има много више успеха код земаља источне Европе које показују више спремности у испуњавању задатих налога.

Ситуација у Србији је по много чему специфична. Са једне стране је тежња ка модернизацији земље и уласку у ЕУ, а са друге јак осећај русофилије међу овдашњим грађанима. Колико тај осећај има покриће у руском доживљају Србије?

Русија је у случају Косова недвосмислено стала уз Србију и подржала ваше интересе за очување јединства земље. Ипак, Европска унија је желела другачији поредак, па је појачала притисак. Ваша земља и цели регион је при крају двадесетог века имао и превише проблема са ратовима и другим страхотама. Чини ми се да и даље трпите последице и да ће проћи још много времена да се оне санирају. Последице још остају.

Када помињете Косово, зар се не чини да је управо Владимир Путин недавно индиректно сигнализирао заокрет у руској политици према тамошњој ситуацији правдајући косовским преседаном дешавања на Криму? 

На то не могу да одговорим јер нисам политички аналитичар, али као посматрач могу да кажем оно што је мени очигледно. Чини ми се да је прерано да говорим о Криму. Сви говоре о Криму, али хајде да сачекамо десетак година и видимо шта ће се догодити. Предосећам да у том периоду ни ЕУ неће бити иста као што је данас. Уједињено Краљевство и можда Грчка нису претерано везани за јединствену европску идеју. Показаће се да је потпуно илузоран приступ да се из једног центра, као што је тренутно Брисел, контролишу различити системи и потпуно другачије културе.

Чланак АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ, ГОСТ КУСТЕНДРОФА: Путин је на удару зато што је смогао снаге да Америци каже не се појављује прво на ИСКРА.