Он није само песник, него епоха.

Није добио Нобела, мада је неколико пута предлаган.

Сретали смо се два пута.

Једном у Београду, други пут у Москви.

Поклонио ми је кошуљу и неколико књига.

Остала су и нека писма која нису за гласно читање.

И неке улице, и тргови, који се по њему зову.

Ако се неко некада усуди да направи читанку најбољих светских песника, кладим се и у оно што немам, да ће његово име бити на првим странама.

Знао је да је велики.

И пред тим сазнањем стајао као монах који чека своју смрт.

Лазовић: Убрајали су Вас у изузетно способне следбенике Блока и Мајаковског. Међутим, “најављена линија“ није доживела потпуно васкрсење?

Вознесенски: Тачно је то… критика је у почетку с великом наклоношћу пратила мој развој, али је онда, сасвим изненада, негде за мном застала. Прибегао сам, у време настанка “Мајстора“ комбиновању елемената свакидашњег живота и кроз поетске кондензације и контуре давао некакав уметничко-филозофски смисао ономе што бивствује около мене.

Неки критичари ни данас никако да схвате како не само да нисам вољан да прихватим шаблонизираност и ускост, него једноставно немам нагон за било којом крутошћу.

Самосвојност личних елемената, тих цигли од којих настају моји поетски дворци, цвета и расте у мени.

Не могу нити желим да их се отарасим. То сам ја, баш ја, онај који јесте то због тих дивних пространстава, која су мало чиме ограничена.

Лазовић: Појава антирелигиозне филозофске поеме “Мајстори“, значила је, до сада, Ваш највећи домет и поетско признање. Ипа, и тада сте били на мети неколицине жућних полемичара. Да ли је то било некакво отплаћивање, још од раније  “несвршених рачуна“?

Вознесенски: Слушајте: “Уметник је прави / Одувек глас трибуна / У њему дуг преврата / И вечна буна!

Хтео сам, критичари кажу и да сам успео, да прикажем трагичност снаге, воље и талента многих уметника, реформатора, бораца…а све то без ограчичености, локализма, у запећку времена и простора.

Ти елементи овде не могу бити ништавнији од најелементарније ништавности.

То је једна борба, једна моја крилатица људској борби за срећу.

Завирио сам, дозолио сам то себи, у човека, његов сан, жељу, открио сам га људски и поштено,  и на крају био задовољан као ретко кад раније.

Ти рачуни које помињете, рашчишћени су далеко пре тога, али неприлагодљивост  владајућем поетском тренду, то се дешава у читавом књижевном свету, како год може, а не  мора, да буде прихваћена исто тако може да разљути, па чак и да уништи.

То би личило намерној  односно наметнутој промени стила – живљења, писања, маштања…- у којем бих понајмање био свој.

Уметнику треба подршка, али не свачија!

Уметник не ствара да би био уметник, него да би задовољио свој унутрашњи прохтев!

Ех, како обелодањује своју унутрашњу сликовитост, може да буде у оквирима сазнатог, наученог, докученог или пак то може да крене другим током, којег познаје само стваралац.

Можда нам је препрека у томе што мислимо да сањамо време и овај усплахирени век, а коло иде неком сасвим другом страном.

Питања је било и биће, више од било ког људског питања.

Лазовић: И поезија је безгранично питање?

Вознесенски: Слажем се, поезија је велико питање. То је чак и једна несагледива јама која има такву моћ да човека примора да завири у своја недра, а да му онда кад се највише нада, не подари ништа.

То најбоље знају моје намучене ноћи и хрпе папира испод ногу.

Поезија је велико питање због живота.

У њој сам успео да пронађем себе, исто онолико колико је она успела да ме обасја.

Она је мој дневник, моја љубавница, моје прве, а опет, слатко неверство.

Лазовић:Поезија је каткад “градња без резултата“?

Вознесенски: Лепо речено, стварно је понекад тако. Мене инспирише терет времена у којем живим као човек и песник, али инспирацију добијам и од промене времена.

Наједном, када ми дође у мозак тај поетски набој, морам да седнем и да исписујем оно што ми унутрашњост  диктира.

Тада не личим на овог Вознесенског који сад са вама прича о поезији.

Просто, ја сам тада луд, занесен, опчињен.

Када би ми којим случајем метнули око руке неки детектор, верујте да би регистровао повишени пулс од нормалног.

То је стање које је несхватљиво људима далеким од поезије.

Тада све радим бржим темпом, веселије, љубавније.

То је чиста лудост!

Молим вас, немојте о томе. Јежим се. Чак ни ја све то не разумем.

Лазовић: И нисте увек задовољни оним што настане у том кобном тренутку?

Вознесенски: Волео бих да упознам таквог песника! Ни један  у тим тренуцима ваљано да похвали своје преписане откуцаје!

Ко је још говорио да је то савршенство? Јесењин? Не, верујет ми, драги пријатељу!

Јесењин је само волео да каже :-Ово је, ипак, добро!

И нита више. И њему је неко поезију диктирао.

Али, Тај Неко који диктира стихове понекад то чини тако брзо и одречно, да нисам у стању да их покупим, разумем, дешифрујем…

Зашто песници не пишу увек у једном даху?

Зато што је брзина унутрашњег диктата страховита, назамислива, непојмљива.

Кад би било другачије, можда би поезија била и материјалнија, али више не би, сигуран сам, била “вечно чекалишште и гоолема стрепња…“

Лазовић: ваше поетско срце се подударило са срцем народа. Критичари кажу, да је то главни услов да би се постало великим песником?

Вознесенски: Има доста песника који су квалитетни, али чије се срце није подударило са народним откуцајима. И они због тога нису могли бити оно што народ жели. Они јесу квалитетни, јесу чврсти, али нису досегли небеса.

Народ не дише њиховим песмама. Он их само чита.

Поменућу само Пушкина. Он је геније свих генија. Он је песник у животу. Још траје, још се жене жене у њега заљубљују. И убијају!

Знам због чега га све народ воли, али има још нешто поред херојства, стихова и љубави, што је, чини се, недокучиво.

Е, то је оно… Народ каже да то имам и ја, па ме због тога и воли.

Лазовић: колико Вас заиста има у Вашој свакој песми?

Вознесенски: Тражите много од мене, а ја мислим да ћу и поред све искрености бити неискрен.

Има нешто што ни сам песник не разуме.

Погледајте главицу купуса. Први листови су свима доступни. Исто тако се могу назрети листови близу врха.

Али, све оно што долази после некако је загонетније, ћутљивије, теже и тамније.

У самом центру, смештена је тона нејасноћа.

За сада се ту, у тој скривеној борби, крије доста поетичности Андреја Вознесенског.

Лазовић: Песницима приписују и објективно духовно предочавање?

Вознесенски: Бајрон је предочио атомску катастрофу.

Песници предочавају да ће се за низ година много ружног догодити.

Неки иду дотле, па кажу да ће на Екватору температура износити – 40 степени, да неће више бити падавина…

Бајрон је писао да на небу постоје створења која гледају на земљу.

И његове прве поетске речи су биле:- земља је, гледана ОДОЗГО, плава лопта!

Зашто није рекао да је она зелена?

Или, жута?

Не, то више није случајност.

Нема у животу баш пуно правих случајности.

Обично мислимо другачије, али вреди се некада покорити ономе што што нам можда не годи.

Лазовић: А Ваша мпредочавања?

Вознесенски: Обично гледам у небо!

Тако се најбоље дивим земљи у којој сам постао песник.

Тако је разумем и схватам, као највећег песника.

Моја и ваша земља имају довољно разлога да буду земље песме.

Поштена крв је најраспеванија.

Лазовић: Куда води све присутнија политизација поезије?

Вознесенски:  Политизација поезије опет води поезији, али поезији друге врсте.

То је колико год разумљива, толико и нејасна поезија.

То је слика некаквог тренутног стања, догађаја, прилика…

Срж јој је хладна.

Ја сам, ипак, за оно што је поникло у срцу, што има срце за сведока.

Некако сам навикао на то.

Лазовић: Имате ли и неке “кућне песме“, о чему оне говоре, да нису можда  политичко – лиричне?

Вознесенски: Ха,ха,ха…нема у њима ни зрна политике. То је моја најинтимнија истина.  Зашто их не објављујем?

Било би нгрозно да увек откривам себе, и да себи ништа не остављам.

Има ли уопште таквог човека? Као човеку, морате признати, то ми је дозвољено и доступно.

Лазовић: Шта значи данас бити песник у СССР-у?

Вознесенски: Да бисте урадили било шта велико, морате прво видети или чути  велику ствар, нешто достојно дивљења.

Моју и вашу земљу инспиришу крвава пролећа.

Лазовић: Испаде да је Јевштушенко бољи познавалац политике од Вас?

Вознесенски: Драги мој младићу, Јевтушенко уме прексрасно да прича о поезији, да јој пева, да је слика, и да јој се диви.

Можда нисте имали прилике да о томе разговарате, али политика о којој сте причали можда је то тражила од вас.

Сачекајте ново дружење и упамтите ове речи, немојте само рећи ко их је изговорио!

Лазовић: Која је то  совјетска поетска самосвојност у садашњем времену?

Вознесенски: Има је, ато је нарочито битно, наше песме у Москви слуша одједанпут на тридесет хиљада људи, што није мала ствар, како год гледали.

Бабељ је говорио:-Французи су у хиљадугодишњој традицији створили три ствари: жену, обед и књигу!

Монтерлан је одбио ову тврдњу.

Обед је заменио сликом.

Париз је то захтевао.

Ми смо препознатљиви, а то је голема одлика, ми се слушамо, волимо…и то хоће сваки песник!

Лазовић: Долазећи песници из Ваше земље се не чују довољно, као да имају кнедле у грлу?

Вознесенски: Најважније је да је то један шири круг врло талентованих стваралаца, који има жеље, талента и знања, и који поседује упорност да успе у својој намери.

Ако хоћемо право, имају се и на кога угледати.

Страх ме да их не опије прерано задовољство.

У сваком послу, у књижевном посебно, врло је опасно бити задовољан.

Најбоље је изоловати се, ако је то могуће, од тог схватања.

Верујем, а нисам једини, да је незадовољство кључ успеха.

Тургењев је волео да каже:- са уметношћу је зло лакше,а добро лепше!

Значи, разлога да се иде овом стазом је на претек, а како ићи, шта и како чинити кад дође потреба за нечим…?!

Човек је носач својих леђа, па и среће!

Лазовић: У једном од ранији разговора, рекли сте ми да нисте спремни да помажете поетским весницима?

Вознесенски: То је једна помало схоластичка тврдња. Не желим да помогнем?

А  зашто бих то чинио кад нисам потребан?

Ако је неко рођен да пева, ако то већ чини, онда ће му моје натпевавање само штетити.

Он ће скренути на другу стазу, на којој се неће открити ни препознати.

И све то захваљујући мени.

Нека тај младић пева, нека се мучи, нека цепа, али ће он знати да је све  то само његово и да све то ради зато што сматра да тако треба.

Ту више неће бити мене, ту ће бити сам и брже ће успети.

Помагање је големо одмагање.

Нико не пита:-шта ће бити ако ако тај човек касније не буде у стању да пева без некога поред себе?

То су парадокси, уосталом да би се уверио у нешто, човек не мора вечито проблем да проба.

Лазовић:Каква је, по Вама, судбина поетске речи?

Вознесенски: Каква би била, него – надајућа?!

Компјутер има разлога да буде срећан, јер може много више него човек.

Али, исто тако, он несхватљиво жали што нема људско срце.

Због тога криви човека, јер га је људски унаказио.

Компјутери ће можда поезију и писати, али ће то бити умирући стихови, јер их нико неће читати.

Нити учити напамет!

Ово је лажно време!

Поезија је у ћорсокаку, али за кратко.

Поезија ће поново бити госпођица духа, што јој по природи ствари и припада.

Нисам скептик, нисам ни претерани оптимиста, али поезија не може изгубити битку против људског производа.

У питању је човек.

Кад бих знао да ће машина постати читанији песник од мене, извршио бих самоубиство!

Што да не?

Био бих чист пред својим стваралаштвом, а не покуњен зато што је добило вештачку сабраћу.

Лазовић: Колико Вам је блиска наша поезија?

Вознесенски: Имате госпођу Десанку Максимовић, која је темељ вашег савременог песништва.

Лепо је то што је волите и цените, она је то заслужила.

Она пева срцем, а такви песници који због песме изгубе главу, забораве на законитости које их окружују, треба да остану тамо, где ће најдуже живети.

Чуо сам да је болесна. То ме не радује, није добро кад песник падне у постељу.

Жао ми је што Миодраг булатовић није кренуо поетским путем.

Има у њему песме, стиха…кад га погледам, ја видим песму.

Ваше млађе песнике не познајем, слушам их на неким фестивалима, лепо звуче и то довољно за почетак.

Лазовић: Какву бисмо песму слушали, кад би песници владали светским  не-приликама?

Вознесенски: Питао бих вас:-да ли би се тада уопште певало?

Немојте мислити да је ово платоновско одговарање, али чињенице се не дају побити.

Да није овога, не би било ни нас.

А тад већ не бисмо имали Јесењина, нити бисмо умели да волимо своје жене, онако како то чинимо.

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И АНДРЕЈ АНДРЕЈЕВИЧ ВОЗНЕСЕНСКИ: Бајрон је предочио атомску катастрофу се појављује прво на ИСКРА.