Фото: РТРС

Суд БиХ ће у четвртак изрећи првостепену пресуду Алмазу Незировићу, бившем припаднику Хрватског вијећа обране, који је оптужен за злочин почињен у логорима Рабић и Силос поље, општина Дервента и у Тулеку, општина Брод.

Тужилаштво БиХ је покушало доказати да је Незировић, као припадник Војне полиције 103. дервентске бригаде ХВО-а, од априла до краја јула 1992. године учествовао у мучењу и нечовјечном поступању према затвореним српским цивилима.

Саслушали су 25 свједока и прочитали два исказа свједока, те једног вјештака који је изнио налаз и мишљење.

Одбрана је покушала оспорити наводе оптужнице, истичући да су у логору Рабић били затворени ратни заробљеници, а не цивили. Сам оптужени тврди да није малтретирао затворенике, осим да је неке у Рабићу “само ошамарио“.

Незировић је истражним органима у Босни и Херцеговини изручен 2015. године из Сједињених Америчких Држава, гдје је процесуиран због давања лажних података приликом подношења захтјева за држављанство.

Након изручења је боравио у кућном притвору, а првостепену пресуду ће дочекати на слободи.

Већина свједока Тужилаштва БиХ је испричала да су у априлу и мају 1992. године одведени у Дом војске у Дервенти, након чега су пребачени у логор Рабић и смјештени у неусловни војни хангар.

Мирко Марковић је рекао да су затвореници свакодневно ударани и да су због страха мокрили у веш.

“Око 120 нас је било у том хангару који се налазио у самој земљи. Пуно мрака, пуно зиме. Вршили смо нужду у некој рупи, спавали на мокром поду. Ријетко смо јели. Храну смо добијали на свака четири дана. Воду се и не сјећам да смо икада добијали“, присјетио се Марковић.

Према његовим ријечима, од Алмаза је једне прилике добио батине, тако што је тражио да стави три прста на сто, она којима се крсти, и онда га је пендреком ударао по њима. Свједок је казао да Алмаза није познавао, али да је од других затвореника чуо његово име.

Премлаћивање по прстима, као и осталим дијеловима тијела, прошли су, како су посвједочили, и Радослав Стојаковић, Чедо Продић, Слободан Јовић, Невен Ковачевић, Чедо Марић и Илија Ћук.

Владо Марковић је такође рекао да га је оптужени Незировић ударао по прстима, на што је одбрана приговорила, казавши да је у ранијим изјавама навео да га је тукао други стражар. Свједок је појаснио да су га тукла обојица и да се на рочишту тога сјетио.

Свједок Станимир Пијетловић је рекао да му је, након што је премлаћен палицом, Незировић забијао нож по прстима.

“У 80 посто његових смјена био сам бијен“, рекао је Пијетловић.

Неки од свједока су навели да су највеће батине добиле Незировићеве бивше радне колеге из фабрике “Унис“. С друге стране, Мирко Ножица, који је прије рата био директор у тој локалној творници, рекао је да га је Незировић штитио док је био затворен у Рабићу.

“Био је веома коректан, поштовали смо га. Но, једног дана је дошао љут и казао нам да је кажњен јер нас штити&хеллип; Од тада се промијенио, почео је тући људе“, изјавио је Ножица, који је такође свједочио о ударању палицом по прстима.

Он је испричао да је Незировић затвореницима допремао лијекове и завоје, које су онда два зараобљена доктора распоређивала према потребама.

Свједок Слободан Јовић је рекао да га је оптужени тјерао да пасе траву. С друге стране, Мирко Шаран, такође свједок Тужилаштва, рекао је да је и он извођен да пасе траву, али да га је изводио други стражар.

Неђо Благојевић је посвједочио да је оптужени тјерао затворенике да пјевају “усташке“ пјесме.

Некадашњи затвореник Драго Кнежевић је испричао да на почетку Незировић није никога тукао, али да се онда нешто промијенило.

“Не могу се сјетити је ли мене тукао. Једном ми је пришао и дао жваку, и рекао: Тебе овдје највише туку, нико ти ништа не даје“, рекао је Кнежевић.

Јасмин Сарајлић, бивши припадник Војне полиције ХВО-а, свједочио је да је са оптуженим радио на обезбјеђењу затвореника у Рабићу и да „у његовим смјенама није било злостављања“.

Након Рабића, према свједочењима, затвореници су пребачени у логор Силос поље, потом у Тулек, али нико од њих није рекао да се сјећа да је оптужени био стражар и у тим објектима.

О наводима оптужнице у вези са Бродом свједоци нису говорили, али Тужилаштво БиХ није одустало од ових тачака.

Кенан Мујаковић, једини свједок Одбране, говорио је о карактеру оптуженог, истакнувши да о њему може рећи само најбоље.

Свједочећи у своју корист, Незировић је кроз сузе казао да није способан урадити оно што свједоци говоре да је учинио, те да “ако има Бога, нека с њим буде оно што треба“.

Рекао је да је једном био изреволтиран због погибије колеге.

“Отишао сам и отвореном руком ударио свима по један шамар. Ето, нека ми се суди ако је то злочин“, нагласио је Незировић.

У завршној ријечи одбрана Незировића није затражила ослобађајућу пресуду, већ истакла олакшавајуће околности.

“Одбрана предлаже суду да, уколико прогласи Незировића кривим по неким тачкама оптужнице, приликом одмјеравања казне узме олакшавајуће околности, као што су коректно држање пред судом и здравствено стање“,реако је бранилац Керим Челик.

С друге стране, Тужилаштво БиХ сматра да оптужени треба бити кажњен сразмјерно тежини почињених кривичних дјела.

Чланак САРАЈЕВО: Сутра пресуда Незировићу за злочине над Србима у Дервенти се појављује прво на ИСКРА.